Knjiga o Ankapu koju sam nedavno najavila biće postepeno objavljivana u odgovarajućem odeljku na mom sajtu. Pošto je ovo za mene prvo takvo iskustvo, ne mogu da garantujem da se tekst neće značajno menjati tokom procesa, tako da teško da vas očekuju redovni najavi u duhu „napisano 5 poglavlja od 70“ – sigurno ću do poslednjeg trenutka izmešati delove teksta tamo-amo, nešto dodavati, nešto izbacivati, a nešto prepravljati po deset puta.
Za sada možete se upoznati sa ultra-kratkim predgovorom, koji obećava da će knjiga biti pisana bez preterane komplikovanosti, a odmah zatim i sa odeljkom posvećenim principu samopripadnosti, koji je ispao prilično apstraktan. Tako sam, nakon što sam pročitala ono što je ispalo, upala u razmišljanje: da li treba kopati toliko duboko, ili pokušati da smanjim stepen apstrakcije.
Čekam vaše komentare povodom toga, i vrlo je moguće da ću ih uzeti u obzir.
Moglo se potražiti slika sa još više promišljenom tyan, ali i ova sasvim jasno oslikava proces
Prilično interesantno istraživanje sproveli su Gordon Hodson i Majkl A. Buseri sa Univerziteta Broka u vezi sa objašnjenjem pristranosti i podrške autoritarno-konzervativnoj ideologiji na osnovu kognitivnih sposobnosti čoveka. U ovom radu analizirana su dva velika reprezentativna skupa podataka iz Ujedinjenog Kraljevstva: Nacionalno istraživanje o razvoju deteta iz 1958. godine (NCDS) i Britansko kohortno istraživanje iz 1970. godine (BCS). Oba skupa sadrže podatke o kognitivnim sposobnostima učesnika, kao i o njihovom stavu prema rasizmu i društvenom konzervativizmu. Kognitivne sposobnosti su procenjivane standardizovanim merenjima kada je učesnicima NCDS bilo 11 godina, a učesnicima BCS 10 godina; stav prema društvenom konzervativizmu i rasizmu procenjivani je u uzrastu od 33 i 30 godina, redom. Ukupno je u ovim istraživanjima učestvovalo 15 874 osobe.
Kao rezultat formiranja statističkih modela, otkriveno je da niži nivo opšte inteligencije u detinjstvu predviđa veću sklonost ka rasističkim predrasudama u odraslom dobu i, pored toga, posvećenost društvenom konzervativizmu u velikoj meri posreduje u ovom efektu. Ovaj model je posebno ubedljiv jer su u oba slučaja, NCDS i BCS, merenje dečije inteligencije prethodilo proceni predrasuda u odraslom dobu najmanje dve decenije pre toga. Štaviše, svi prediktivni efekti nisu zavisili od socio-ekonomskog statusa i obrazovanja.
Takođe je sprovedena sekundarna analiza na osnovu skupa podataka iz američke Kejlerove studije iz 2010. godine, u kojoj je učestvovalo 254 studenta. Potvrđeno je da nizak nivo apstraktnog mišljenja predviđa antihomoseksualne predrasude. Ova povezanost je delimično posredovana kako podrškom desnom autoritarizmu, tako i niskim nivoom međugrupnih kontakata. Rezultati ove analize se slažu sa rezultatima analiza skupova podataka NCDS i BCS: hipoteza o uticaju kognitivnih sposobnosti na priklonjenost predrasudama je potvrđena podacima iz uzorka iz druge zemlje. To znači da se sklonost ka predrasudama i autoritarnom konzervativizmu sa sigurnošću može objasniti niskim kognitivnim sposobnostima pojedinca.
Još jedno istraživanje sproveo je Satoshi Kanazawa iz Londonske škole ekonomije i političkih nauka. On koristi „princip savane“, prema kojem ljudsko ponašanje, koje ostaje donekle prilagođeno naslednom okruženju ranih Homo u savani, može dovesti do problema u savremenom (industrijskom ili postindustrijskom) okruženju. U članku iz 2010. godine, Kanazawa je predložio hipotezu interakcije savane i IQ-a. Ova hipoteza pretpostavlja da inteligentniji ljudi mogu sa većom verovatnoćom usvajati i održavati evoluciono nove vrednosti i preferencije nego manje inteligentni ljudi. Koristio je podatke iz nacionalnog longitudinalnog istraživanja zdravlja adolescenata. Uzet je uzorak od 15 197 adolescenata iz 80 srednjih škola i 52 osnovne škole iz SAD (njihovo prvo istraživanje sprovedeno je 1994-1995. godine, poslednje 2001-2002. godine). Takođe su uzeti podaci iz Generalnih društvenih istraživanja (GSS) kao uzorak odraslih građana SAD, po 1500 osoba za svako godišnje istraživanje i 3000 za svako istraživanje na svake dve godine. Rezultati istraživanja su potvrdili da su ljudi sa višim IQ-om češće liberali nego konzervativci.
Inače, neko bi mogao prigovoriti da je ovo istraživanje samo laž liberalnog naučnika, međutim, Satoshi Kanazawa je čak jednom bio suspendovan zbog tvrdnji u vezi sa razlikama u nivou inteligencije između različitih rasa, a London School of Economics mu je zabranila objavljivanje u nepregledanim časopisima tokom perioda od 12 meseci; malo je verovatno da se može okriviti za povezanost sa trenutnim socijalno-liberalnim pokretima Zapada.
Preteška većina pitanja koja mi stižu svodi se na formulu „a kako će u ankapu raditi ova ili ona oblast života?“ U suštini, već sam dala odgovor na veoma mnogo sličnih pitanja, a na neka i više puta. Napravila sam ogroman korpus tekstova koji se teško ko će odlučiti ponovo pročitati. Sada me sve češće posećuje misao da ih spojim u relativno kompaktan, koherentan materijal.
Takođe, veoma mnogi traže link ka nekom osnovnom uvodnom kursu o libertarijanizmu, bez prevelike stručnosti, za one koji žele da napreduju malo dalje od Vikipedije i razumeju šta je libertarijanizam, koliko im on lično odgovara, i ako mu ne odgovara previše, da li da smatraju libertarijance opasnim neprijateljima, bezopasnim čudacima ili korisnim saputnicima.
U principu, već sam prevela jedan takav opus – to je Friedmanova Mehanika slobode. U procesu je i prevod drugog opusa sa sličnim porukom – to je Praktična anarhija Stefana Molinja. Ali oba rada imaju barem jednu očiglednu manu: oni su prevodi. To je pozivanje na drugi kulturni bagaž, što rađa argumente koji mogu delovati čudno i nezgrapno. Postojala je nada u Mihaila Svetova, ali od trenutka kada je najavio svoju knjigu o libertarijanizmu prošlo je mnogo vremena, a ništa se nije promenilo.
Pretpostavljam da će rad sastojati se od tri dela. Prvi – kratak opis libertarijanske slike sveta i obrazloženje zašto nam je ankap potreban. Drugi – pod uslovnim nazivom „A kako u ankapu“ – zbirka primera kako to može biti realizovano. Treći – kako približiti ankap.
Izvinite što ne planiram da odem u zatvor samo da bih pisala knjigu, tako da proces može potrajati. Ali zato nameravam da objavljujem pojedinačna poglavlja kako budu nastajala, čak i ako ne budem potpuno zadovoljna rezultatom i ako budu razmišljala o tome da ih u budućnosti na neki način preradim. Tako ćete imati uvid u to kojim putem se misao kreće.
Pišite u komentarima predloge o tome koja su poglavlja neophodna u drugom delu knjige, pored sudova i puteva.
Želim da vam preporučim prilično dobar video sa kanala „Nepoznata ekonomija“, koji vodi ukrajinski ekonomist Boris Jurovski. Na njegovom kanalu ima mnogo detaljnih teorijskih pregleda ekonomske teorije – čak nisam ni primetila kako sam postepeno prešla sa kanala Pavla Usanova, koji je više ekonomski istoričar. Ali ne tako davno, Boris Savič je pokrenuo seriju video snimaka o tematici libertarijanizma, koja nije njegova primarna oblast, i mislim da je to uradio veoma достоjno.
Video koji preporučujem je poslednji u ovoj seriji i posvećen je prelasku sa etatizma na libertarijanizam. Kao i obično, to je pregled ideja drugih autora, prilično jasan i dobronameran. Ako vam se dopadne, pogledajte i ostale video snimke iz serije o libertarijanizmu, a onda ćete stići i do pregleda ekonomske teorije; to se dešava jednako neprimetno kao i zavisnost od muškog odobravanja.
Jednu od glavnih metoda borbe protiv nasilja možemo nazvati postizanjem balansa potencijala nasilja, odnosno opštem naoružanju stanovništva, gde će svaka osoba moći brzo i efikasno da uništi nasilnika prilikom njegovog direktnog napada. Međutim, neki ljudi mogu sumnjati u mogućnost realizacije takvog scenarija zbog ekonomskog nejednakosti u društvu ili banalnog neželjenja pojedinaca da poseduju oružje. Ali postoji jedna zanimljiva metoda, pomoću koje se može značajno smanjiti broj nasilnika u društvu čak i uz pomoć male grupe naoružanih aktivista. Ona će stvoriti potpuno isti pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorenzovog mehanizma koji inhibira nasilje u populaciji kao u slučaju opšteg naoružanja, ali će zahtevati mnogo manje resursa za realizaciju.
Naravno da ne predlažem preventivno nasilje, jer bi za njegovu realizaciju naši aktivisti sami morali biti nasilnici, sposobni da iniciraju nasilje prema drugim ljudima. Oslanjati se u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti na grupu naoružanih nasilnika, čak i ako oni u ovom trenutku tvrde da su na vašoj strani, bila bi velika glupost. Aktivisti moraju biti ljudi sposobni samo za samoodbranu. Takođe, treba razumeti i to da ne možemo sa sigurnošću znati da li je određena osoba sklona nasilju sve dok se ne nađe u okolnostima koje ga provociraju. Tek ako nije uspeo da se obuzda i pokaže nasilnost, može se govoriti o tome da je sklona tome. U tom smislu, preventivno nasilje će na kraju dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, što nikako ne smemo dozvoliti.
Ono što nudim jeste upravo metod „provokacije“ silovateča da pokažu svoju nasilnu suštinu. Kako biste razumeli o čemu je reč, obratiću se jednom primeru praktične implementacije ove strategije. Reč je o iskorenjivanju banditizma u posleratnom Odesu, ili takozvanoj narodnoj operaciji „Maskarad“, koju je organizovao sam maršal Žukov. Naravno, ova operacija je sprovedena po državnom nalogu, ali u ovom slučaju to nije toliko važno, jer se ona i u svakom slučaju sastoji od korišćenja isključivo samoodbrane, što znači da je mogu primeniti i borci protiv agresivnog nasilja. Kada su se na ulicama Odesa pod okriljem noći i u mračnim uličicama počeli pojavljivati dobro obučeni muškarci, ponekad u pratnji podjednako modernih dama, banditima jednostavno nije bilo moguće da se obuzdaju od napada. Samo što su žrtve napada zapravo bili prerušeni i naoružani pripadnici sovjetske milicije, koji su prilikom napada pucali da ubiju.
Mislim da već razumete u čemu je suština ove strategije. Naoružani aktivisti jednostavno treba da provociraju ljude sklone nasilju na napad. I ne govorim čak ni o nekim namernim provokacijama (iako ni na njih normalna osoba ne bi odgovorila nasiljem), dovoljno je samo provokacija nivoa kao što su šetnje mračnim uličicama, čijih varijacija se takođe može smisliti veoma i veoma mnogo. Na primer, prošetati kroz četvrt sa uglavnom konzervativnim stanovništvom u LGBT atributima. Kada neki bandit ili nasilnik odluči da izvrši napad, sve što treba uraditi je da se brani upotrebom oružja – što je apsolutno normalna radnja u slučaju bilo kog nasilnog napada.
Nekome bi ovakav pristup mogao biti neprijatan zbog svoje surovosti, ali u njemu se teško može naći nešto zbog čega ga ne bi trebalo primenjivati. On ne nudi iniciranje agresivnog nasilja, već samo samoodbranu od nasilnih napada, što je apsolutno normalna i opravdana radnja. On nikako ne može dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, jer takvi ljudi jednostavno neće napadati aktiviste pod pokrićem; to će raditi isključivo bandit i nasilnici. I nema ničeg lošeg u samim provokacijama ove vrste. U scenariju koji smo već razmotrili, mi ionako nećemo opravdavati nasilnika i kriviti žrtvu napada ako se događaj nije desio usred dana na javnom mestu, već negde noću u mračnoj uličici? Svaka osoba ima pravo da šeta gde želi i u čemu želi, problem je isključivo u nasilniku koji nije sposoban da se pridržava jednostavnog pravila „možeš povrediti, ne smeš se uvrediti“! Ako neko nije sposoban da suzbije svoju nasilnost i napada ljude, onda u potpunosti zaslužuje odgovor u vidu oružane samoodbrane.
Podsećam da je suština projekta organizacija fizičkog odlaska libertarijanaca iz različitih evropskih zemalja u malu Crnu Goru sa ciljem stvaranja libertarijanskog enklave tamo (minimum program) i posrednog uticaja na lokalnu politiku u libertarijanskom smeru preko lokalnih aktivista (maksimum program).
Za enklavu je veoma poželjno imati sopstvenu zemlju, srećom Crna Gora nije neka Ukrajina i rado prodaje zemlju strancima. Pronađeno je povoljno zemljište i trenutno je počela prikupljanje sredstava za zajedničku kupovinu ovog aktiva. Na sajtu projekta je postavljen detaljan tekst o tome, neću prepričavati. Reći ću samo da i ja nameravam malo da uložim u kupovinu. Šema sticanja prava vlasništva nad udelom u ovom aktivu je prilično zamršena, pa su organizatori odlučili da tokenizuju udela. Tako da entuzijasti kriptovaluta mogu isprobati ponuđenu neobičnu šemu kupovine tokena fonda Montelibero, ali ja ću ići jednostavnijim putem i jednostavno poneti sa sobom u zemlju evrokas, za koji ću sebi kupiti komadić Crne Gore, da imam gde da se smestim, tako reći.
U celini, projekat se razvija u talasima, kako se u njega uključuju ljudi iz različitih tematskih krugova. Bilo je vremena kada se aktivno diskutovalo o uključenju u lokalnu jahtarsku zajednicu, zahvaljujući, naravno, pojavljivanju jedriličara u projektu. Potom su se pojavili kriptovalutari i počeo je zamah sa tokenizacijom. Čim se pojavi zemljište u vlasništvu – počeće diskusije o opcijama za njegov razvoj. Ukratko, za sada mi se dopada poslovna atmosfera oko Montelibera. A u kontekstu naglog zaostravanja režima u Rusiji, priprema prostora za relativno masovni izlazak deluje izuzetno aktuelno.
Nastavljam sa prevodom „Libertarijanizma“ Erika Maka. Prošli put sam završila sa Delom 2 o filozofskim pretpostavkama, a sada se bacam na Deo 3 o temeljima libertarijanizma, i danas vam predstavljam kratak uvod u treći deo i prilično dugačko poglavlje o tome kako je Nozik objašnjavao samoposedovanje i moralna ograničenja koja iz njega proizlaze. Nozikov pristup se poredi sa poznatijom Rolzovom koncepcijom — o velu neznanja i svemu tome — nakon čega Erik Mak pokazuje u kojim delovima mu Nozik deluje ubedljivije.
Trudila sam se da prevodim tako da bude što jasnije o čemu je reč, ali ne mogu da garantujem da nisam propustila neke ustaljene izraze iz žargona moralnih filozofa koji mi nije naročito poznat, pa ću biti radoznaia ako bi neki hipotetički Artem Severski kratko pregledao prevod i ponudio svoje ispravke tamo gde smatra potrebnim.
Prevod ovog poglavlja je podstaknut donacijom u iznosu od hiljadu rubalja — što je prilično mnogo za pojedinačnu donaciju, ali vrlo skromno s obzirom na obim posla. Tako da ću biti srećna ako bacite još nešto.
Sledeće poglavlje je takođe prilično veliko, i biće o tome šta je autor izvukao u smislu osnova libertarijanizma od Fridriha Hajeka.
Takođe sam malo popravila formatiranje ranije objavljenih poglavlja, prevela napomene uz njih i poboljšala navigaciju između poglavlja. Odlično sam to uradila)))
Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?
Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.
V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.
U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.
Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.
Pročitala sam subjekat, dugo razmišljala. Zašto sam morala dugo da razmišljam? Idemo redom.
„Lavina“ je klasično delo u žanru sajberpanka, odnosno high tech low life. Karakteristična (iako nisam sigurna da je neizbežna) crta sajberpanka je slabost države u poređenju sa korporacijama. Konkretno kod Stivensona, to se izražava u najširem rasprostranjenju ugovornih korporativnih teritorijalnih jurisdikcija – teritorija SAD je podeljena na mnoštvo objekata, kojima se upravlja po određenom modelu, širenim po principu franšize. Federalci takođe opstaju kao veoma čudna, postepeno izumiruća korporacija, koja je već izgubila kontrolu nad vojskom, flotom, obaveštajnim službama, zakonodavnim procesom, sudskom vlašću – i koja zarađuje samo kroz nekontrolisanu emisiju novca, privatizaciju ostataka federalne imovine, kao i kroz implicitno iznajmljivanje izuzetno neefikasne radne snage preostalih državnih službenika, čija je lojalnost postojećem poretku meni lično najfantastičnija. Po svemu sudeći, apsurdnost ove motivacije je svesan narativni potez. Na kraju krajeva, i u Rusiji postoje sasvim lojalni bibliotekari, muzeološki radnici, vaspitači u vrtićima i drugi nisko plaćeni ljudi koji rade za državu. Razlika je u tome što federalci kod Stivensona ne pružaju nikakve usluge ljudima i potpuno se kuvaju u sopstvenom soku.
Zahvaljujući čemu u svetu „Lavine“ postoji hajtek? To je, u suštini, jasno. Bez ikakvih poreza. Bez ikakvih zabrana. Bez ikakvih regulacija. Prvi smisli nešto novo – stigneš da uvedeš. Uveo si – dobiješ zaradu. Zato vidimo ozbiljan progres i u IT-u, i u tehnologiji oružja, i u transportu, i u genetskom inženjeringu, i u kibernetici. A gde ga ne vidimo? Ne vidimo progres u proizvodnji hrane (i to uprkos uspesima u genetskom inženjeringu). To jest, napraviti radioizotopskog psa čuvara nije problem, ali radioizotopska ćelijska kultura koja bi sintetisala ukusnu i korisnu organiku iz vode i kamenog praha pomoću te energije – iz nekog razloga jeste problem.
Ostalo je razumeti odakle u ovom svetu dolazi lojlajf. To je postalo predmet mog dugog razmišljanja, kao rezultata kojih sam formulisala hipotezu o tome koja tačno fantastična pretpostavka rađa baš takav svet. Pretpostavka se odnosi na ljudsku motivaciju i glasi: vrednosti slobode i, naročito, samoizražavanja su neuporedivo više od vrednosti bezbednosti.
To objašnjava sve. Pojavio se novi narkotik sa nepoznatim nuspojavama? Jebote, dajte dva! Potrebno je obezbediti dostavu pice bilo gde za pola sata? Kreirati gustu mrežu kuhinja – to je za slabolike, mi ćemo jednostavno unajmiti najbolje vozače i dostavljaćemo picu trkačkim bolidima, inače nije sportski. Plaćaju sitniš, jebu mozak, primoravaju te da radiš stvari čiji smisao ne razumeš? Pa to je fenomenalna uloga, ja sam idealni federalni službenik, sveštenik kulta države, naravno da pristajem na ovaj posao! Potrebno je dostaviti mali paket od tačke A do tačke B u najkraćem roku? Ko je rekao „dronovi“? Bacite ga kroz prozor. Naši kuriri će voziti na skejtbordovima po stazama, kačeći se za kamione. Pojavila se kompanija koja angažuje skejtere da dostavljaju razne sitnice? Odlično, hajde da zovemo kurire za svaku sitnicu, tako su kawaii! Baš me briga za internet, želim da pošaljem čestitku potpisanu ručno.
A pošto razmišljanja o samoočuvanju praktično nisu kočnički faktor za ljude, oni će stalno narušavati tuđe granice radi postizanja sopstvenih ciljeva. U sredstva neposrednog samoizražavanja ulagivaće izuzetno mnogo. U sredstva postizanja ciljeva samoizražavanja, bez obzira na mišljenje okoline – još više. U sredstva održavanja egzotičnog poretka koji si uspostavio u svojoj jurisdikciji – nesrazmerno mnogo. A trošiti se na to da se elementarno pojede – bože, kakva dosada! Radije ću sačekati špic i naručiti picu. Ne zato što mi se užasno jede pica. Već zato što želim da ona ne stigne da stigne za pola sata, i da se meni lično mafijaški šef izvini zbog kašnjenja isporuke. To je uzbuđenje! To je vest!
Ukratko rečeno, nizak nivo života u sajberpanku, prema našim pojmovima, to je svestan izbor njegovih stanovnika. Otprilike isti kao svestan izbor turista da žive u šatorima ili pustinjaka u usamljenoj kolibi. Nema nikakvih objektivnih kontraindikacija da u okviru istog tog sveta ljudi žive mirnim, dosadnim, imućnim i bezbednim životom. Jednostavno im to ne treba, takvi su ti sajberpankovi. Uzgred, ne bih se čudio ako negde na Floridi u svetu „Lavine“ postoji mnoštvo franšiza koje starcima obezbeđuju baš takav miran i umeren život – to ni na koji način ne protrečuje kanonu.
Šta ako tvoju kuću okruže ogradom dok si išao u Minarkhit po novu kožnu kožicu? U tom slučaju nema nikakvog pokušaja ubistva, i čovek je imao pravo da izgradi ogradu, baš kao što si ti imao pravo da izgradiš svoju kuću pre toga. Šta uraditi u tom slučaju? Imaš li pravo da polomiš ogradu da bi prošao? Da li je to kršenje NAP-a? A ako takvu betonsku ogradu budu izlivali svaki dan?
Mrzim
Kako održati slobodu izlaska iz zajednica kod ankap-a?
Anonimno pitanje
Za početak predlažem da ponovo pročitaš poglavlje iz Mehanike slobode o trgovini u uslovima anarhije. Ukratko, tamo se govori o Šelingovim tačkama – nekakvim posebnim položajima sistema koji se iz nekih razloga čine onima koji imaju posla sa njim jedinstvenim, pa stoga postoji veća verovatnoća da će na njih pasti na pamet nekoliko potencijalnih ugovornih strana istovremeno u uslovima odsustva prethodnih dogovora. Šelingove tačke, konkretno, pomažu u postavljanju prirodnih granica, čije održavanje štedi napor stranama.
Taj ili neki drugi spontano formirani status kvo je sa svih strana očigledna Shellingska tačka, a njegovo narušavanje će, naravno, nailaziti na određeni otpor. Ako u zajednici muškarci obično pružaju ruku jedni drugima, a žene se grle međusobno i sa muškarcima, onda će žena koja pruži ruku biti dočekana sa sumnjičavostem i vrlo je verovatno da će pokušati da je zagrle. Ako je u zajednici uobičajeno slobodno kretanje kroz tuđe posede, označavajući svoje granice maksimalno neupadljivo, ne zaključavati vrata, svraćati u goste, ostavljati poštu na pragu i tako dalje – onda će pokušaj podizanja gluvog ograde već biti dočekan sa napetom zbunjenošću. A ograda koja izoluje tuđi plac od spoljnog sveta je već otvoreno nepristojno; takav neprijateljski komšija dobiće čitavu delegaciju koja će pokušati da mu objasni da se to ovde ne radi tako. A ako je, naprotiv, uobičajeno zatvarati se ogradama, puštati opasne pse u dvorište i pucati u vazduh pri bilo kakvom pokretu blizu granice, onda će se nova ograda koja onemogućava pristup kući morati posmatrati jednostavno kao neizbežan fakaop: neko je morao toliko da pogreši i ne primeti da je komšija uspeo potpuno da te opkoli svojom teritorijom. Sada će morati da baci neku toksičnu zarazu preko svojih dronova, a tek nakon toga mogu početi mirni pregovori sa komšijom.
Slično je i sa izlaskom iz zajednice. Ako je to uobičajena stvar, da neko stalno ulazi i izlazi, tada se upravo takav otvoren red pristupa doživljava kao prirodan, i za tu tačku će Šeling držati se. A ako nikada nije bilo takvih presedana, tada će sam pokušaj izlaska biti doživljen kao nešto izvanredno, moraćete da se objašnjavate, dokazujete svoje pravo i, možda, nekako nadoknadite onima koji ostaju svoj odlazak. To je, inače, ne tako neverovatna situacija. Zamislite, na primer, radnu grupu koja je planirala obim poslova do određenog roka – i onda vi iznenada odlučite da napustite zajednicu. Mogu vas prosto ne pustiti dok posao ne bude završen, ili vam nametnuti ozbiljnu ugovornu kaznu jer će oni koji ostanu sada morati naporno da rade, a to nisu planirali.
Pokušaj da se progura svoj stav uprkos statusu quo, kakav god on bio, nesumnjivo će naići na otpor, pri čemu on može biti nesrazmerno ozbiljan, čak i ako je zahtev za ustupanje koji se čini beznačajnim. Razlog je jasan: ako jednostavno popustite, novi status quo će biti taj da vi ustupate pod pritiskom. Takve stvari su dobro vidljive pri susretu predstavnika različitih kultura, kada je za jednog ustupanje u sitnicama lep manir i garancija da će vam i drugi u budućnosti izaći u susret – a za drugog ustupanje znači da treba pritiskati dalje dok ne slomite protivnika – jer se protivnik već povukao, treba ga dokrajčiti.
Sada ćemo pričati o receptima. Šta uraditi da ti ne bi oduzimali parcelu, da bi te puštali iz zajednice i tako dalje. Izgradite sebi potrebnu reputaciju. Inače, imali smo veoma dobar video o tome, pogledajte ga ponovo.
Ako imate reputaciju osobe koja, čim vidi ogradu, krene da je ruši bez gledanja, to je baš loša reputacija. Vi rušite ogradu, pucaju u vas, a onda objašnjavaju zainteresovanim licima da je ovaj lud počeo da upada na moju teritoriju, nije slušao upozorenja, pa je moralo da se puca u sklopu samoodbrane. Šteta što je odmah pogubio, nije baš lepo ispalo. Mnogo korisnije je imati reputaciju osobe za koju će se gomila ljudi zalagati. Takođe nije loše imati reputaciju osobe koja može doneti veliku korist, pa je bolje biti njen prijatelj. Ukratko, rad na reputaciji može učiniti čuda.
I za kraj želim da preporučim jedan veoma simpatičan crtani film Klaus. Tamo je baš o tome kako promeniti status quo u situaciji kada je ograditi tuđi dom ogradom, kako ne bi pustio vlasnika, samo nevinčka nestašluk.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
