Ako vam se čini da mehanizam Lorencove inhibicije nasilja ne funkcioniše, onda vam se to zaista samo čini

Voluntarista, Bitarh

Kao kritika Lorencevog teorije, često mi se šalju slike na kojima besni medved ili lav zadaju smrtonosne rane drugom predstavniku svoje vrste. Ali kako je moguće, oni su ipak veoma naoružane vrste, a Lorencov mehanizam koji suzbija unutarvršno nasilje kod njih je slabo izražen. Zar to ne znači da nasilje zapravo ne ugrožava opstanak bilo kojih vrsta, a da je Lorencov mehanizam samo fikcija? Hajde da razmotrimo ovo pitanje mnogo dublje nego što su ga razmotrili oni koji to govore.

U ovom argumentu se uvek propušta druga pretpostavka, koja vrši pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorencovog mehanizma. To je nemogućnost bekstva u slučaju napada ili nesposobnost određenih vrsta da uopšte izbegnu situacije koje vode ka nasilju. U slučaju vrsta koje žive samotno, kao što su medvedi ili jaguari, veoma je lako videti gde se vrši bekstvo – oni u principu ne stupaju u kontakt sa drugim predstavnicima svojih vrsta van sezone parenja ili procesa odgoja potomstva. Naravno, prisustvo suzbijanja unutarvršnog nasilja im nije toliko neophodno, jer se u principu veoma retko nađu u situaciji koja omogućava izvršenje nasilja.

Što se tiče lavova, treba pogledati njihov društveni život. U prirodnim uslovima, mužjaci lavova po dostizanju određene starosti napuštaju svoj rodni pride u potrazi za novim ili radi stvaranja sopstvenog. U jednom pridu obično nema više od tri odrasla mužjaka. Niska koncentracija jedinki sklonih nasilju u okviru konkretnih društvenih jedinica takođe smanjuje rizik od nasilja i one ne postaju toliko preteće, pa ne nastaje evolucioni pritisak za razvoj snažne varijante Lorencovog mehanizma. Ako mi pokažete kako jedan lav rastrpa drugog, to je upravo onaj slučaj kada je koncentracija jedinki sklonih nasilju postala prevelika. U veštačkim parkovima ili kavezima, u jednoj društvenoj grupi često se nalazi desetine odraslih mužjaka lavova, zbog čega se verovatnoća smrtonosne tuče značajno povećava.

Pored ove pretpostavke, želeo bih da pomenem i argument da je životinjama ponekad svojstveno da ubiju i pojedu tuđe potomstvo, pa čak i sopstveno u slučaju nedostatka hrane ili u stresnom stanju. Očigledno je da se Lorencov mehanizam ovde nije mogao razviti, jer mladunci još nemaju razvijeno naoružanje, što znači da odrasla jedinka koja vrši nasilje nad njima ne rizikuje smrt i nikada neće preneti svoju slabu varijantu inhibitornog mehanizma nasilju dalje. Kada resursi za održavanje sopstvenog potomstva nisu dovoljni, odluka majke da ga ubije nikako ne utiče na opstanak vrste u celini. A suzbijanje ubijanja tuđeg potomstva u dovoljnoj meri preuzeta je na urođeno naoružanje samih njihovih majki.

Može se pokušati navesti mnogo primera zašto Lorencov mehanizam ne funkcioniše, ali ako kopamo dublje – uvek će se naći objašnjenje koje se uklapa u pretpostavke neophodne za njegov razvoj. Samo pokušajte da analizirate svaki takav slučaj detaljnije i sami ćete sve videti.

Navaljni u svaki dom (o predstojećim masovnim represijama)

Navaljijev tim, kao odgovor na početak procedure proglašavanja njih ekstremističkom organizacijom , poziva da se udari poslednje i odlučujuće kinesko upozorenje režimu. Kažu, hajde da izađemo na miting ogromnom gomilom, kao Belorusi, a zatim ih pobedimo na izborima, kao Belorusi. Ako su u nas pucali iz pušaka, – navodi rukovodstvo FBK, – a mi smo hrabro išli napred, onda sada, kada otvaraju mitraljeze, još više moramo čvršće spojiti naše redove, sve ne mogu da upucaju. Glavno je da sami ne postanemo poput njih i da ne otvaramo mitraljeze.

Zaista, sudski sistem u RF ima određenu krajnju brzinu pretvaranja slobodnih ljudi u stanovnike kolonija, i u slučaju zvaničnog proglašavanja bilo kakvog političkog delovanja nesaglasnog sa režimom krivičnim delom, tom istom sistemu će morati prilično dugo da radi u režimu maksimalnog učinka – koji se, međutim, lako optimizuje (googlaj trojke).

A sada hajde da pogledamo jednu jednostavnu dijagramsku skicu. Ovo je dinamika promene broja zatvorenika tokom tri Putinova i jednog Medvedevljeva mandata. Kao što vidite, u ruskim zatvorima i kolonijama je u ovom periodu nastalo najmanje 360 hiljada slobodnih mesta. Na miting kod Navaljnog se već prijavilo 440 hiljada ljudi, a nezvanična masovna akcija se planira kada se prijavi 500 hiljada. Šta reći o tome? Zaista, sve ih zatvoriti će biti teško. Možda ćete se naći među tih 140 hiljada srećnika koji se neće smestiti u zatvore, pa će stoga dobiti uslovnu kaznu. Navaljni je takođe počeo sa uslovnom kaznom.

Nažalost, ne mogu da ponudim nikakvu razumniju alternativu od toga da pobegnete iz zemlje upravo sada. Jednostavno zamislite da živite, na primer, u SSSR-u, a da je napolju, na primer, 1968. godina. I po nekoj neverovatno srećnoj slučajnosti imate mogućnost da se fizički nađete izvan zemlje. Možete otići, možete ostati, a režim će pasti tek 1991. godine. To je otprilike takva slika koju danas imamo.

Panarchy svet

Postu je prethodila donacija u iznosu od 0,00004388btc

Ispostavilo se da libertarijanska partija još od 2008. godine je imala jutjub kanal, i to prilično brojnu publiku. Zatim je, tokom jedne od raskola, kanal otišao iz partije, preimenovao se u RLN (russian libertarian network) i u tom obliku je postojao još mnogo godina. Sada je Telegram kanal RLN prešao u vlasništvo projekta Montelibero, a jutjub kanal je dobio ime Panarchy World.

Danas je tamo izašao video sa objašnjenjima o tome šta je to panarhija.

Po mom mišljenju, Libertarian Band je u svoje vreme uspeo isto tako prilično dobro, ali ja sam pristrasna.

Ipak, za mene je saradnja sa Libertarian Band već prošlost, dok će se sa Panarchy World, vrlo verovatno, uskoro uspostaviti. Tako da možete unapred pretplatiti kanal, navesti u komentarima da ste došli od Ancap-chan, i to će biti signal vlasnicima kanala da ima smisla da me pozovu. Naravno, ne ekskluzivno, već jednostavno kao jednog od autora sadržaja.

Državna nasilja prete korporacijama

Bitarh, Voluntarist

Već smo jednom razmatrali temu zašto korporacijama odgovara borba protiv nasilja. Za proizvodnju novih proizvoda i ostvarivanje dobiti od njihove prodaje, njima je izuzetno važno razvijati i uvoditi nove tehnologije. Međutim, ako nasilje kao fenomen u celini nastavi svoje postojanje, dalji naučno-tehnološki progres postat će jednostavno nemoguć. Nove tehnologije daju i nove mogućnosti za vršenje akata nasilja, uključujući i katastrofalne. Zamislite da baterija pametnog telefona postane dovoljno energetski bogata za izvršenje Velikog praska, ili da kućni računari postanu dovoljno performantni da omoguće bilo kojoj slučajnoj osobi da na njima kreira i testira, koristeći veštačku inteligenciju za simulaciju virusa, koji se kasnije mogu ponovo kreirati uživo pomoću takođe naprednijeg i pristupačnijeg DNK/RNK sintetizatora. Za korporacije je to kolaps, one moraju učestvovati u rešavanju problema nasilja kako bi očuvale i uvećale sopstvene prihode. Više detalja o ovom argumentu možete pronaći u materijalu „Korporacije protiv nasilja“.

Ali treba uzeti u obzir ne samo rizike od pojedinačnih akata nasilja. Ako opasne tehnologije dostupne širokim masama još uvek nisu izašle na tržište, što znači da korporacije u tom pogledu još uvek nemaju razloga za brigu, nasilje od strane države im direktno preti već sada. Setimo se onoga što se nedavno dogodilo Džeku Ma – osnivaču Alibaba Group. Zbog kritičkih izjava u vezi sa državnom ekonomskom regulacijom, vlasti Kine su počele na razne načine da vrše pritisak na njega i uništavaju ga kao biznismena. Generalno, Kina je preuzela kontrolu nad strogim potčinjavanjem svih velikih tehnoloških korporacija na svojoj teritoriji.

Takav scenario može se desiti bilo kom milijarderu i bilo kojoj korporaciji. Takve svima poznate ličnosti kao što su Ilon Mask, Bil Gejts ili Džef Bezos imaju ogromna sredstva i uticaj u društvu. Ali država u bilo kom trenutku može sve to poništiti primenom određenih sankcija, podržanih silama zakona, koje su uvek spremne nasilom primorati na pokornost ako se naređenja stationary bandita ne budu izvršavala. I na primeru Kine jasno vidimo da vladarima poput „drugara Si“ uopšte nije marno za sredstva i uticaj korporacija i njihovih vlasnika; radi svojih želja, autoritarizam će sve to uzeti grubom silom.

Tačno je primetiti da konkretne vlade možda i nisu zainteresovane za vršenje silnog pritiska na korporacije. Ali, da li bilo šta garantuje večnu vlast upravo tim ljudima u vladi? Ne! Ranije ili kasnije, vlast se uvek menja. I ako je trenutna vlast dovoljno miroljubiva da ne preti korporacijama, sledeća vlast, bez obzira na to da li je izabrana demokratskim putem ili je preuzela vlast naoružanim državnim udarom (iako je ovaj scenario opasniji, jer on najčešće dovodi do vlasti ludačkih diktatora), sasvim može korporacijama proglasiti takozvanu „nacionalizaciju“, a same vlasnike korporacija izložiti oštrim represijama. A takve promene se mogu desiti čak i u okviru iste vlasti – jer ništa ne može garantovati njenu posvećenost istim interesima tokom dužeg vremenskog perioda.

Iz ovih razloga, korporacijama je sasvim isplativo da ulažu u borbu protiv nasilja, i one će se time baviti ako inicijative za borbu protiv nasilja postanu dovoljno primetne da privuku njihovu pažnju. Mnogo je bolje uložiti par procenata svoje dobiti u izravnavanje balansa potencijala nasilja ili, za tehnološke kompanije, učestvovati u razvoju genoterapije protiv nasilja, nego stalno rizikovati da budu uništene nasiljem.

12. aprila

Kada sam pre par godina čestitala čitaocima Dan astronautike, spominjala sam da je država u svemiru možda nešto upropastila, ali je tržište tamo stupilo ozbiljno i na duže vreme, i više ga neće moći odavde izbaciti. Od tada se u svemiru dogodilo mnogo toga zanimljivog, ali najperspektivniji se, naravno, čini Ilonov Starship.

I ko šta ne priča, a ankapovi o potiskivanju države. Dozvoliću sebi jednostavnu ekstrapolaciju. Mask dovodi Starship do savršenstva i organizuje manje-više redovne veze sa Marsom. Orbitalna stanica, baza na površini, snabdevanje te iste baze, deo stanovništva radi po principu smena, deo se naseljava na duže staze. Ništa ne sprečava Maska da proglasi da njegova privatna kolonija ima sopstvenu jurisdikciju, takav-takav pravni kodeks, ugovorno građanstvo, ambasadu na Zemlji u gradu Starbase i ostalu državnu atributiku.

Kakvi, zapravo, osnovi će druge države imati da tome protivreče? Hoće li SAD izneti zahteve za površinu Marsa po činjenici da ga kolonizuje američka kompanija? Teško da će to proći kroz UN. Hoće li SAD pokrenuti krivično gonjenje against Maska zbog secesije? To je loš pir, a uz to, Kina im uzima pete, i dok ti stavljaš šipke u točkove američkom preduzetniku, crvenu planetu će prisvojiti crveni Kinezi.

Ali ako se na Marsu formira nezavisna suverena ugovorna država, većina njenih građana biće Zemljani koji nikada nisu napustili Zemlju. Formalno će, na primer, čekati u redu za preseljenje, imati boravišnu dozvolu i sa njom povezan bilo koji širok spisak građanskih prava. Čak će i porez plaćati, na primer, u vidu fiksnih redovnih uplata kao pretplatničke naknade za zastupanje njihovih interesa putem diplomatskog predstavništva pred državama na Zemlji. Ukratko, svi atributi države će biti prisutni, ali će njena jedina funkcija za građane biti pružanje pravnih normi, dok će u ostalom vladati potpuna sloboda preduzetništva. A to znači da će kosmički ofšor početi brzo da raste brojem građana, dok će države ostati pred perspektivom da ostanu u besparici.

Zašto mislim da bi nešto slično moglo biti potpuno ostvarivo? Zašto da ne, i to je razlog. Mask je već više puta pokazao da za njega „tako nije običaj“ nije argument. Ideja oslobađanja od državnog diktata lebdi u vazduhu, baš kao i ideja kosmičke ekspansije. Ne vidim zašto plemeniti don ne bi spojio dve perspektivne ideje.

Čime se zajednica (ili jedna od jurisdikcija u panarhiji) razlikuje od države?

Obično odgovaraju da je razlika u pravu slobodnog izlaska. Ali pravila života u zajednici mogu se toliko razlikovati od zahteva spoljnog sveta da će izlazak praktično biti nemoguć. Gde će otići neko ko je napustio amiš zajednicu, ili komunističku? On nije prilagođen životu.

Gde je garancija da neka zajednica neće pripremati agresivni rat protiv ostalih? Gde je garancija da će iz zajednice pustiti svakoga ko to želi? Gde je garancija da će onaj ko je izašao biti prihvaćen na drugom mestu?

Anonimno pitanje

Države su teritorijalne zajednice koje su rukovodioci drugih sličnih teritorijalnih zajednica priznali kao suverene nad svojom teritorijom. Takođe mogu postojati teritorijalne zajednice koje nisu priznate kao suvereni. To su, na primer, kondominijumi. Tamo mogu postojati sopstveni običaji, ali država ostaje suveren nad tom teritorijom. Mogu postojati i ekstrateritorijalne zajednice. To je, na primer, crkva. Jedina crkva koja ima i sopstvenu državu je katolička. Ona se može posmatrati i kao ekstrateritorijalna jurisdikcija sa suverenitetom nad malom teritorijom, i kao država sa veoma moćnom dijasporom u inostranstvu.

Slobodan izlazak nikako ne odvaja zajednice od države, on ovde uopšte nema veze sa tim. Mogu postojati države sa slobodom odricanja od državljanstva. Mogu postojati bilo koje druge teritorijalne i ekstrateritorijalne zajednice sa slobodnim izlaskom. I, analogno, isto to može postojati i bez slobode izlaska. Sloboda izlaska je onaj obeležje po kojem možemo suditi o tome da li je zajednica kompatibilna sa libertarijanskim poretkom.

Vaše zabrinutosti u vezi sa garancijama o tome koliko će biti pristojni redovi u određenim zajednicama, i koliko će ti redovi biti opasni kako za članove zajednice, tako i za okolinu, potpuno su opravdane, budući da trenutne suverene teritorijalne zajednice, odnosno države, upravo ne mogu dati takve garancije i redovno pokazuju da su slične zabrinutosti utemeljene.

Danas država može biti primorena na pridržavanje pristojnosti na tri načina: pretnjom napada drugih država, pretnjom prekida međudržavnih ekonomskih veza i pretnjom unutrašnje nestabilnosti režima. U svetu bez država, analogično tome, zajednica koja je opasna po okolinu imaće iste te motive da se ponaša pristojno. Zašto onda uopšte ukidati države?

U principu, nema razloga. Ako će ogromna većina ulagati stalne aktivne napore kako teritorijalni suvereni ne bi kršili lična prava, to će biti sasvim pristojan svet. Ali u takvom svetu države neće imati mogućnosti da se bore protiv onih koji žele da se udruže na drugačiji način, na primer, u okviru ugovora. Tako će svet minimalnih država neizbežno biti razređen ekstrateritorijalnim udruženjima ljudi koji unutar sebe održavaju pravila koja nisu vezana za teritoriju.

A što se tiče straha da će ljudi koji su napustili veoma egzotičnu zajednicu ispasti potpuno nesposobni za život u globalnom svetu, čini mi se da su ta strepnja preuveličane. U svetu postoji ogroman broj migranata koji se prilagođavaju životu u novim uslovima, i to lakše što im ti novi uslovi više odgovaraju. Tako da upravo tog faktora ne treba da se plašite. Migranti su opasni samo ako postanu instrument politike. Čisto ekonomski odnosi donose korist svim svojim učesnicima.

Ako su amishi takvi neprilagođeni ljudi, zašto su tako imućni?

Stefan Molinyu. Praktična Anarhija. Poglavlje 6

Nije prošla ni godina kako sam se vratila prevodu ove knjige. Sledeće poglavlje se skromno zove Jedno lično priznanje i predstavlja feeriju poetskih metafora iz kojih saznajemo mnogo o sabranjima i ramenima, o ribama i pustinji, o kraljevima i o kupusu…

Nešto slično – opis ličnog osećaja autora o neverovatnoj vrednosti stečenog znanja – sreće se kod mnogih libertarijanskih autora; ni ja nisam izuzetak. A na kraju poglavlja je prilično precizno opisano zašto se selim u Crnu Goru i šta želim tamo da gradim.

Poglavlje je prevedeno uz finansijsku podršku Bitarcha u iznosu od 0.00110501btc.

Erik Mack. Libertarijanstvo. Prevod poglavlja o Spenseru.

Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.

Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.

Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.

Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.

Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.

Nezasitljivost reda otvorenog pristupa

Voluntarist

Jedna od opcija za postizanje društvenog uređenja u kojem se poštuju ljudska prava, štiti njihova imovina i omogućava maksimalno moguće odsustvo nasilja, predložena je konceptom poretka otvorenog pristupa, opisanog u delu Daglasa Norta, Džona Volisa i Barija Vajngasta pod nazivom „Nasilje i društveni poredci“. Oni koji traže rešenja za različite društvene probleme, uključujući i problem nasilja, a da pritom ne izlaze iz okvira institucije državnosti, sve češće se okreću ovom konceptu. Ali, da li je on zaista primenljiv i može li rešiti te probleme?

Za početak, hajde da ukratko upoznamo šta se podrazumeva pod poretkom otvorenog pristupa. Učinićemo to u poređenju sa drugim konceptom – poretkom ograničenog pristupa. Kod ograničenog pristupa, državna vlast je u rukama koalicije elita koje međusobno priznaju i dele rentni prihod (prihod od monopolizovanih ekonomskih sfer i prirodnih resursa, kao i od izdavanja licenci za obavljanje delatnosti). Za razliku od toga, otvoreni pristup znači depersonalizaciju političkih mehanizama upravljanja, na koje uticaj imaju svi građani države.

Iz ove definicije se već mogu izvući određeni zaključci. Političke mehanizme upravljanja u principu nije moguće depersonalizovati, jer oni u svakom slučaju zahtevaju upravljače i izvršioce. Čak i ako zamislimo neku apsolutno direktnu demokratiju (koja u stvarnosti ne postoji u velikim razmerama), i dalje je neophodna infrastruktura za izvršenje odluka, u kojoj, opet, postoje te grupe ljudi. U ovom slučaju, upravljači su u potpunosti elite postojećeg sistema. Zašto? Da bismo to objasnili, moramo ukazati na još jedan činjenicu – renta od monopola ni pri postizanju poretka otvorenog pristupa nigde ne nestaje. Ekonomske sfere, prirodni resursi i vrste delatnosti kojima niko nema pravo da raspolaže bez odgovarajućeg državnog odobrenja, i dalje donose prihod koji se usmerava u centralizovani budžet organa političkog upravljanja, odnosno direktno u ruke tih samih upravljača. Mislim da korupcija, lobiranje interesa i krađe budžetskih sredstava, koji trenutno postoje u bilo kojoj državi, nesumnjivo moraju objasniti to što su ovi upravljači samo još jedna elita koja preusmerava ta sredstva u svoj korist, odnosno ostvaruje prihod od njih.

Još jedna stvar koja se očigledno ne uklapa u smanjenje nivoa nasilja u društvu, jeste činjenica da je obavezan preduslov za postizanje poretka otvorenog pristupa konsolidacija svih silovih struktura u rukama jedne organizacije. Zapravo, imamo potpuno uklanjanje ravnoteže potencijala nasilja u korist monopola na nasilje, što je, inače, neotuđivo svojstvo sadašnje države. I o kakvom smanjenju nivoa nasilja može biti reči ako monopolista na nasilje, zbog bespomoćnosti drugih subjekata, ima velike mogućnosti u vršenju akata nasilja?

Ovo se posebno može potvrditi primerima poretaka otvorenog pristupa u vidu država koje su dostigle to stanje. U delu „Nasilje i društveni poredci“ navedeno je 20 takvih država. Na ovu listu spadaju SAD, Velika Britanija i njeni bivši dominioni, Skandinavija, Beneluks, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Italija, Portugalija, kao i neke druge države uz određene napomene. I šta, zar je nasilje pobedilo u tim zemljama? Zar monopolista na nasilje tamo nikada ne zloupotrebljava svoj položaj?

I na kraju, navesti ću vam opštu činjenicu – bilo koja država koja ima monopol na vlast, bez obzira na svoje uređenje, jeste organ koji vrši nasilje. Čak i ako zamislimo istu apsolutno direktnu demokratiju, ona je neizbežno povezana sa silovim prisiljavanjem manjine da se povinu volji većine. Takođe, sam čin postojanja države u kojoj ste obavezni da učestvujete po prinudnom osnovu, ukazuje nam na nemogućnost iskorenjivanja nasilja pomoću nje.

Tjan, a može li još jedna recenzija za Grad, Puža i Piknik?

Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.

Pilmanov radijant