Osiguranje transakcija, dopuna

Želim da dopunim jučerašnju objavu Voluntarist o osiguranju transakcija.

U komentarima na Telegramu sasvim su pravedno istaknuli nekoliko stavki.

Prvo, klasično individualno osiguranje uvek se zasniva na statistici i verovatnoći, pa će se primenjivati pre svega tamo gde su transakcije tipične, a rizici dovoljno slučajni. Prilično je teško zamisliti, recimo, osiguranje banke od namernog neotplaćivanja kredita od strane kreditora, uz zabranu osiguravajućoj kući da izvrši prinudnu naplatu tog istog kredita. Da se takva usluga osiguranja pružala, zaposleni u banci bi imali prilično jak iskušenje da organizuju šemu davanja nenamenskih kredita firmama „lažnim kompanijama“ za mito, a zatim da banka dobije osiguranje kada taj kredit ne bude vraćen.

Drugo, primena escrow računa se obično nameće učesnicima transakcije od strane vlasnika platforme koji postavlja pravila trgovine. Ako transakcije prolaze bez posrednika, upotreba escrow šeme je malo verovatna, naročito ako se predviđa dugotrajno zamrzavanje sredstava, kao što je slučaj sa ugovorima o participativnoj izgradnji.

Treće, podsetili su me na moju godinu staru objavu o, iznenada, juvenilnom pravosuđu, gde sam navela određene poteškoće sa osiguranjem odgovornosti.

U vezi sa tim želim da pomenem još jedan praktičan način za smanjenje rizika neispunjavanja ugovora, koji nije povezan sa nasilnim prisiljavanjem. To su oni stari, dobri osiguravajući krugovi, odnosno drevna arhaična kolektivna odgovornost. U stara vremena, za čoveka je odgovarala cela njegova porodica, pleme, klan, zajednica – kraće rečeno, grupa rođaka i, eventualno, komšija. Zbog toga nije bilo potrebe previše brinuti o ličnoj reputaciji, već se o čoveku sudilo na osnovu toga odakle potiče.

Naravno, u društvu bez države nema potrebe da se nužno obnavlja zajedničko postojanje, iako će faktor pripadnosti osiguravajućem krugu biti težak razlog za grupisanje na taj način. Druga stvar je što danas zaista nema potrebe da se organizujemo baš po rodočlanstvu, jer danas ulogu roda igraju prijatelji i srodne mislioci. Ali ja sada želim da diskutujem ne o grupama po interesima, već o tome na koji još način se mogu smanjiti rizici u poslovima.

Preduzetnici koji žele da steknu poverenje potencijalnih ugovornih strana mogu formirati udruženja. Prijem u takvo udruženje može se vršiti po različitim kriterijumima. Neko će biti primljen zbog već utvrđenog dobrog imena. Neko zbog obećanja da će voditi posao besprekorno pošteno i uz veliki depozit. Neko pod garancijom uvaženih članova udruženja. Za spoljne ugovorne strane, udruženje nastupa kao grupni garant za poslove svojih članova.

Svaki član udruženja, sa jedne strane, zainteresovan je za rast njegovog broja, jer to znači da u slučaju nastupa kolektivne odgovornosti gubici svakog od članova udruženja smanjuju. Sa druge strane, svaki je zainteresovan za to da u udruženje ulaze samo pošteni i pouzdani preduzetnici koji osiguravaju druge, a ne koji parazitiraju na kolektivu. Udruženje će pokriti troškove od raskida ugovora ne samo po klasičnim osiguravajućim slučajevima, već i u slučaju više sile, pa čak i ako se ispostavi da je član udruženja prevarant. Ali, naravno, u poslednjem slučaju to će za takvog preduzetnika značiti crnu listu.

Na kraju, napomenut ću da dokazana opštepoznata nepoštenost preduzetnika nipošto ne znači da će on umreti u kanalu jer mu niko ništa neće prodati i niko ga nigde neće zaposliti. Jednostavno mu neće verovati na reč, i sve transakcije za njega će se odvijati po principu „novac unapred“.

Bilo kakvi pokušaji da se bezdržavno društvo predstavi kao nešto totalno kanibalističko podrazumevaju ili neverovatnu oskudicu resursa zbog kojih ljudi moraju da grickaju jedni drugima grla, ili posttotalitarni sindrom potpune međusobne neverice. Naravno, postepeno odumiranje nenasilnih praksi uopšte, a države posebno, ne može biti praćeno takvim katastrofalnim simptomima.

Intervju za prijem u udruženje agroproizvođača

Osiguranje transakcija

Voluntarist

Tema nenasilnih alata za sprovođenje mera prema kršiteljima dogovora je više puta ranije bila pokretana od strane nas. Obično se u takvom slučaju govori o reputacionim institucijama i ostracizmu, ali pored toga, posebno zanimljiv je slučaj finansijskih alata koji omogućavaju unapred određivanje mehanizama pokrivanja štete nanete usled kršenja dogovora. I prilično univerzalan alat ovog tipa možemo nazvati osiguranje transakcija.

Da bismo vam demonstrirali šta se podrazumeva pod osiguranjem transakcija, pogledajmo primer već postojeće primene ove prakse. Ona se aktivno koristi pri kreditiranju, naročito ako se radi o velikim kreditima ili hipotekama. Suština je u tome da osoba koja uzima sredstva na zajam takođe potpisuje ugovor o osiguranju, prema kojem se obavezuje da dodatno plaća premiju osiguranja, obično u iznosu određenog procenta od preostalog duga. Ovaj procenat je mali, obično njegova vrednost retko prelazi 1%, a u slučaju hipoteke se može pronaći čak i stopa premije osiguranja od svega 0,25% od preostalog duga.

Zašto je to neophodno? Ako osoba ispostavi nesposobnost da otplaćuje kredit, ili ga je uopšte uzela samo sa ciljem krađe kreditnih sredstava bez namere da ih vrati, ta sredstva se pokrivaju putem osiguranja. S obzirom na to da zapravo ne postoji toliko veliki procenat ljudi koji zaista krše uslove ugovora, sredstava prikupljenih putem uplatnih premija sasvim je dovoljno da se pokrije šteta uzrokovana malim procentom prevaranata.

Po mom mišljenju, osiguravanje transakcija ima ogroman potencijal. Ovaj koncept bi se mogao primeniti na širok spektar transakcija u principu. Strane bi prilikom vršenja bilo koje transakcije mogle da zaključe ugovor sa osiguravajućom kućom i uplaćuju određeni mali procenat od iznosa transakcije u osiguravajući fond. Ako jedna od strana prekrši uslove transakcije, osiguravajuća kuća u kojoj je osiguranje zaključeno nadoknađuje štetu pogođenoj strani.

Ova metoda se takođe može kombinovati sa drugim vidovima nesankcionisanih kazni, na primer sa istim ostrakizmom. Prekršilac ugovora će, naravno, dospeti na crne liste, naročito u čemu je zainteresovana osiguravajuća kuća kojoj je morala potrošiti sredstva iz svog fonda za nadoknadu štete. Život prekršioca će biti veoma otežan, mnogi će mu odbijati sklapanje poslova ili će mu nuditi manje povoljne uslove u kojima će biti uračunat rizik da ova osoba može da izvede prevaru. Ali, naravno, on može izaći iz ove situacije ako ipak pristane na saradnju i učini ustupke prema onima koji su пострадали od njegovog prekršaja. Naravno, on možda trenutno nema mogućnost da nadoknadi nanetu štetu, međutim, u takvoj situaciji strane se obično dogovaraju oko pristupačnijih uslova ispunjenja obaveza. U kreditnoj sferi dobar primer je procedura restrukturiranja duga, kada se isplate po njemu pomeraju u budućnost, razvlače vremenski, zbog čega se smanjuje iznos rata, pa čak i potpuno otpisuje deo kamatne stope ili samog duga. Na kraju krajeva, svim stranama je isplativo bar neko rešenje problema, nego potpuno odsustvo istog.

Reputacioni instituti se takođe mogu na drugačiji način kombinovati sa osiguranjem transakcija. Ako je neko poznat po svojoj poštenosti, a iza sebe ima mnoštvo transakcija koje nije prekršio, mogu mu biti ponuđene niže insurance premije, pa čak i njihovo potpuno odsustvo. Ako je pak neko poznati prekršitelj ili nepouzdan agent, sa njim se transakcije mogu zaključiti samo pod uslovom plaćanja viših insurance premija. Na taj način ljudima postaje isplativo da ne krše dogovore, jer će upravo na prekršitelje biti prebačen doprinos osiguravajućem fondu.

Novi video Libertarian Band – o bežanju iz vojske

Libertarian Band je objavio treći video iz serijala „Agoristička knjiga kuvanja“, ovog puta posvećen tome kako izbeći vojsku. Video je dug, više od 15 minuta, ali ima vremenske oznake (timecodes). Možete odmah preskočiti na odeljak „Praktični saveti“ na 5:23, jer pre toga ide dug istorijski uvod o tome kakva je bila mobilizacija u vreme Ochakova i osvajanja Krimа, a taj uvod nema nikakve veze sa daljom detaljnom i korisnom praktičnom instrukcijom.

Savetima ponuđenim u videu dodaću i svoj. Može se ne pokušavati zloupotrebljavati sistem sudovima i ne preklinjati za pravo na alternativnu civilnu službu, već jednostavno unapred otići iz zemlje. Crna Gora, u koju ja odlazim, nije jedino mesto; postoji mnogo drugih mesta gde ruski čovek živi slobodnije i bogatije nego pod jurisdikcijom Moskve.

Upravo je to najagorišćiji način izbegavanja vojne službe. Upravo je taj način opisan kod Aйн Rand u njenom najpoznatijem delu. Naši preci, raspadanjem Sovjetskog Saveza, ostvarili su za nas najvažniju slobodu: slobodu odlaska. Da su oni imali tu slobodu, koliko se Rusa ne bi ubilo u 20. veku od ruke sovjetske države! Zato nemojmo umanjivati značaj ovog najvažnijeg postignuća. Trenutno nam nije ostala druga mogućnost da glasamo za bolju budućnost za sebe, osim nogama.

Mehanika slobode: apdejt

Prvo, želim da zahvalim Andreju Ševčovu, koji je brzo napravio PDF na osnovu teksta objavljenog na sajtu. Sada zainteresovani mogu da se poigraju sa samizdatom i odštampaju svoju tvrdu kopiju.

Drugo, pored pridruživanja audio zapisa svakoj od poglavlja pojedinačno, prikupila sam ih i u plejliste radi lakšeg slušanja uzastopno, bez potrebe za listanjem stranica.

Evo engleske verzije.

[cue id=“7475″]

A evo ruske, ona će se dopunjavati kako budu čitana naredna poglavlja.

[cue id=“7371″]

I, konačno – veoma ste tražili da olakšam navigaciju između poglavlja. Za prevod sam je napravila, možete testirati. Za original još uvek nisam uradila, jer je to veoma naporan posao pošto se sve mora zapisivati ručno.

Mehanika slobode – kraj!

Srećna sam što mogu da vas obavestim da sam završila prevod knjige Dejvida Fridmana Mehanika Slobode i konačno je objavljujem u jednom fajlu za čitanje na e-čitačima. Preuzimajte, delite knjigu sa onima koje smatrate dostojnim i obavezno svratite na stranicu za donacije kako biste izabrali veličinu „lajka“.

Takođe se postepeno nastavlja kreiranje audio-knjige na osnovu prevoda; danas je ceo prvi deo knjige u potpunosti snimljen, a počeo je i drugi. Tekst čita Oleg, i ako želite da mu na neki način zahvalite, pošaljite mu privatnu poruku na Telegramu da vam pošalje podatke za uplatu. Ili koristite bot za plaćanje u dash-u i pošaljite mu kriptovalutu direktno preko njegovog imena na Telegramu.

Smanjenje štete umesto prinude silom

Voluntarist, Bitarh

Objašnjenje zašto je sila neefikasan, beskoristan, pa čak i štetan pristup u postizanju određenih ciljeva, može se uraditi koristeći različite pristupe. Jedan od njih ćemo sada razmotriti. Inspiraciju za pisanje ovog materijala dobila sam čitajući članak o alternativnoj, efikasnijoj metodi borbe protiv pandemije koronavirusa nego što je to potpuna zabrana određenih vrsta ljudskih interakcija. Sa njegovom punom verzijom možete se upoznati putem ovog linka. Ja ću uraditi kratak pregled istog.

U borbi protiv pandemije važno je izbegavati socijalne kontakte. Samo što je čovek biće koje u većini slučajeva ne može potpuno da opstane bez njih. Istraživanja pokazuju da je čovek u snažnoj psihološkoj zavisnosti od socijalnih kontakata. I pokušaj da se oni zabrane samo će dovesti do toga da će se oni ipak dešavati, samo će preći u ilegalne okruženja.

U pomoć nam dolazi koncept „smanjenja štete” („harm reduction”). Na osnovu njega, mnogo bolji rezultat daje ne zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe da donosi odluke koje, iako možda neće u potpunosti iskoreniti rizično ponašanje, neće omogućiti smanjenje povezanog sa njim štete. Ovaj koncept je nastao tokom krize AIDS-a 80-ih godina i realizovan je u vidu programa razmene igala za narkomane, kako ne bi rizikovali da pokupuju različite infektivne bolesti koristeći jednu iglu na više osoba. Naravno, narkomani su mnogo radošnije pristajali na smanjenje štete nego na pokornost zabranama. Pored toga, mogućnost izbora u korist smanjenja štete nasuprot rigoroznim merama često podstiče ljude da odustanu od rizičnog ponašanja. To potvrđuju čak i statistički podaci u slučaju iste narkomanije – zdravlje učesnika programa razmene igala se samo poboljšavalo, ređe su počinjali da uzimaju drogu i češće su se obraćali za lečenje od narkomanije.

Još jedan važan koncept pod nazivom „efekat kršenja uzdržanosti“ govori nam da stroge mere u principu ne funkcionišu kada je u pitanju oslobađanje od rizičnog ponašanja, jer čovek prestaje da adekvatno percipira neuspehe. Na primer, kada čovek pokušava da prestane da puši naglim odricanjem od cigareta, skliztan će najverovatnije dovesti do toga da počne da misli: „pošto sam već sve upropastio, nema smisla dalje da se trudim“ i prestati sa bilo kakvim daljim pokušajima da to učini. Efikasnija strategija je postepeno odricanje bez primene strogih mera i odnos prema skliztanima kao prema normalnoj pojavi u procesu otklanjanja štetne navike.

U slučaju pandemije koronavirusa, vlade su odlučile da se bore protiv nje upravo uvođenjem strogih mera i optuživanjem ljudi koji ih ne poštuju. Međutim, kao što već možemo videti, to nimalo ne rešava problem. Ljudi ne vide smisao u pokoravanju takvim merama i odricanju od socijalnih kontakata; naprotiv – oni samo kriju svoje ponašanje i pružaju otpor uvedenim merama. Razumnija strategija u ovom slučaju bila bi smanjenje štete, odnosno informisanje ljudi o rizicima određenih vrsta socijalnih kontakata i propagiranje stručnog pristupa proceni tih rizika u određenim situacijama, umesto pokušaja uspostavljanja totalnih zabrana. Tada bi bili skloniji da poštuju mere korisne u borbi protiv pandemije.

Na kraju, upoznavši se sa takvim psihološkim konceptima kao što su „smanjenje štete“ i „efekat kršenja uzdržanja“, a takođe ih posmatrajući u praksi u slučaju pojava kao što su zavisnost i pandemija, možemo zaključiti da prinuda, odnosno stroge mere za uvođenje određenih vrsta ponašanja, ne može biti efikasan pristup u postizanju bilo kakvih ciljeva – ljudi će jednostavno izbegavati ili se protiviti. Mnogo efikasnije će biti ne pritiskati ljude, ne optuživati ih ni za šta i dati im mogućnost da slobodno izaberu manje rizično ponašanje nasuprot pokoravanju strogim merama.

Čime se libertarijanstvo (klaslib) razlikuje od modernog „evropskog unijskog“ liberalizma, i kako se Ankap-tjan i Bitarh odnose prema poslednjem, budući da su Ankapi i voluntaristi?

Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?

Teanol (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008010 BTC)

U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.

U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.

U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.

Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.

Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.

Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.

Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.

Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.

Inače, o urbanizmu…

Neočekivani nalaz

Skoro sam završila sa slaganjem Mehanike slobode u jedan jedinstveni fajl koji je pogodan za čitanje, istovremeno radeći finalnu redakciju (brzina rada je skoro kao kod Šulman, koja je pregledala Pinkera). Zapravo, složila sam sve što već postoji na sajtu, i sada se bavim drugom od tri aplikacije gde on preporučuje raznu prijatnu i korisnu literaturu. I tamo sam naletela na ovakav opis:

J. Neil Schulman, Alongside Night (New York: Avon, 1987), The Rainbow Cadenza (New York: Simon and Schuster, 1983). Dva očigledna libertarijanska romana. Prvi opisuje libertarijansku pobunu u bliskoj budućnosti, drugi – društvo u kojem je odnos muškaraca i žena deset prema jedan, gde se žene šalju u prostitucijske korpuse po pozivu. Za prvi se trenutno snima film u kojem bih ja trebalo da igram malu ulogu.

Oj, mislim, kako je zanimljivo, film je sigurno već snimljen, moram da potražim. Našla sam. To je prokleti remek-delo! Niskobudžetni proizvod sa veoma niskom ocenom, zbog čega je Nil Šulman odlučio da odustane od pokušaja da ga proda – i postavio ga u javni pristup na jutjub. Ceo film se sastoji gotovo potpuno od memova i „easter egg“-ova, tako da sam ga dugo gledala, stalno pritiskajući na pauzu. Veoma preporučujem da pogledate; uz odgovarajuće raspoloženje, sigurno ćete izvući ogromno zadovoljstvo iz ove umetničke samodelke.

Fridman igra veoma skromnu ulogu kralja Švedske u filmu.

https://youtu.be/aX6q4qp55Q0?t=507

Šta će se desiti ako se isključe mehanizmi koji sprečavaju nasilje?

Bitarh, Voluntarist

Razvoj biotehnologija približava trenutak kada će moći biti kreirana genoterapija sposobna da kod čoveka aktivira mehanizam koji inhibira nasilje, o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim javlja se i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zbog toga bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako se ona može napraviti, može se napraviti i genoterapija za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatima, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojom nasilnošću, smatraju je smislom svog života i ne žele da se od nje odsete zbog nekog strelica sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi pripadnike silovih službi od rizika gubitka nasilnosti.

Naravno, apsolutna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se desiti ako se među njima ipak nađe neko ko odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:

1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorenceov mehanizam, i ako se to desi, ceo svet će potonuti u nasilju i ratovima, opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).

2) Ovaj rizik će dovesti do potrebe za kreiranjem osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorenceovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se učini tako da osoba pogine pri pokušaju da ukloni ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti opstanak ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.

3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno opšta naoružanost (svakom pojedincu će jasno postati da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorenceovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju pokretanja nasilja.

4) Statičarski bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju pripadnici silovih struktura koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infekciona agensa, rafale iz automata itd. od strane onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koji će ga pokazivati svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.

Kao rezultat, ispostavlja se da će kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suдържаža nasilje takođe dovesti do uklanjanja statičarskog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je to što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili barem ne bude izravnat balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.

Zašto transhumanisti idu za ankapaima?

Misteriozna organizacija Građansko društvo, o kojoj sam bar malo informisana samo u pogledu aktivnosti frakcije panarhista, ne sastoji se samo od nje. Čini se da u njoj ima anarchy-balls svih vrsta i boja; konkretno, juče me je kontaktirao predstavnik frakcije transhumanista. I ako ste očekivali da mi ponude članak o genoterapiji, onda ne, ne u ovoj zemlji. U ovoj zemlji je u dnevnom redu zabrana prosvetiteljstva, zbog čega zajednica orijentisana na nadogradnju čoveka ne može a da ne bude zabrinuta.

Transhumanisti pretpostavljaju, da se usvojeni zakon o zabrani prosvetiteljskog rada još uvek može osporavati na nivou Saveta Federacije, a zatim nastaviti da pomno prate usvajanje raznih vladinih akata bez kojih novi zakon ostaje prazna ljuštura.

Pretplatite se na kanal frakcije, ako vas zanima da s vremena na vreme saznate kako možete doprineti naučno-tehnološkom progresu.

Ovo je bio, kao i uobičajeno, oglas.