Slobodni Navalni projekat

Leonid Volkov, zamenik šefa za političke tehnologije, više puta je najavljivao nešto neviđeno što priprema za spasavanje šefa, i evo, objavio je. Zapravo, izmislio je Free State Project. Tamo se prvo vodila provera onih koji žele da se pridruže projektu, i tek nakon što se skupi dvadeset hiljada voljnih da se preselimo u obećanu zemlju, počinje preseljenje. Tako je i u našem slučaju. Svima koji nameravaju da se pridruže obredu molitve za oslobađanje Navaljnog iz tamnice, predlaže se da se prvo prijave na sajtu, i tek kada ih bude pola miliona, biće određen datum obreda i ostali detalji.

Kažu da je sajt skoro odmah pao zbog naleta zainteresovanih, ali u trenutku kada sam stigla do njega, jedino što je odavalo veliko opterećenje bio je neispravan brojač. Tako da se red veličine mogao proceniti samo prema krugovima na mapi (mada je stigao izveštaj – pređena je granica od 200 hiljada prijava). Da biste se registrovali, potrebno je navesti svoju adresu (možete samo kliknuti na tačku na mapi) i važeću e-mail adresu. Nakon provere e-maila, glas onoga ko se prijavio se računa – barem se broj pored moje kuće na mapi povećao za jedan.

Mogućnost povlačenja glasa nije predviđena, tako da ako se datum izlaska na ulicu pokaže kasnijim od datuma mog odlaska u Crnu Goru, neću moći da obavestim organizatore da neću moći da dođem.

Šta mogu reći o perspektivama akcije? Da je zadatak bio baš oslobađanje Navaljnog, onda bi trebalo uzeti nekog talanca, recimo Katerinu Tihonovu, i zahtevati momentalno oslobađanje Alekseja, preteći smrću ove žene. A izabrani instrumentarij je pogodniji pre svega za okretanje čamca. Pa, u redu, okrenućemo ga, iako mi je već dosta toga. Navaljnom to nikako neće pomoći, ali on je odrastao dečak i znao je šta radi.

Bajka o miševima i doktrini obuzdavanja

Svi znate tu staru priču o malim miševima koje je svako maltretirao i jeo bez razloga. Tada su miševi otišli kod mudre sove i pitali je šta treba da urade kako ih više ne bi maltretirali.

– Miševi, – rekao je mudri sova, – postanite ježevi. Ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira.

Miševi su se obradovali, a onda su se zapitali i rekli:

– Kako onda da postanemo ježevi?

– Ostavite me na miru, to je taktika, a ja se bavim strategijom, – odgovorio im je mudri sova.

Ali vam još niko nije rekao šta se desilo dalje. Pa, slušajte.

Rekao im je, dakle, sova o strategiji, rugajuće je huknuo, pojeo jednu mišku i odleteo u svoje šuplje stablo, a miševi su u strahu pobegli kućama. Posle su se malo smirili i zaključili: zapravo, ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira. Hajdemo kod ježa.

Došli su miševi kod ježa i rekli:

– Ježe, mi smo mali miševi, svi nas maltretiraju. A ti si takav, sa bodljama, niko te ne dira, uzmi nas za žene.

Jež je frknuo i odgovorio:

– Ja sam jež, ponosna ptica. Ježa ne možeš ni da dotakneš. Taj vaš društveni teret mi nije potreban. Ja tebe ne diram, i ti ne diraj mene! Jesam li jasno objasnio?

Miševi su mahali šapicama, trzali brkovima i pisali:

– Ježe, nemoj tako misliti, mi nismo besplatnjaši, kod nas je sve pošteno. Možda i tebi nešto treba? Možemo ti doneti nekih zrna.

– Uh, od vaše ugljikohidratne dijete, – promrmlja jež, – evo, par crva bih mogao da pojedem.

Ovde su se miševi skupili u gomilu, prošaputali, pomerali repovima, a onda se okrenuli i svečano objavili:

– Jež! Imaćeš crviće! I skakavce, i razne druge muve. Mi to ne jedemo, ali ćemo za tebe nabaviti. A ti nas ne ostavljaj na milost i nemilost. Dogovoreno?

Ni jež nije bio lud da aprove za svaki priliku, ali je tada razmišljao: to je to, nema više zamornog noćnog lova, hrana sa dostavom na kućni prag, koliko će se samo slobodnog vremena osloboditi!

– Dogovoreno, – kaže.

I tako je jednom lisica izašla da lovi miševe. Pronašla je rupu, osetila miris miševa, obradovala se, misleći da će je odmah iskopati. A odatle je jež ispravio bodlje i tako udario!

Lisica je počela da zavija: nos me boli, šape me bole, i ništa ne mogu da uradim. Zavijala je, zavijala, pa je odohla na hrampanje da traži lakši i nezaštićeniji plen. A miševi su ostali da žive sa ježem, da se slažu i da stekaju bogatstvo.

I to je kraj bajke, ali dalje počinje priča. Šuma je počela da odzvanja glasovima, i druge životinjice su takođe počele da pomažu jedna drugoj u odbrani od predatora. Ranije su se, nekada, skrivale ili razbežavale, pa bi predator uzeo jednog za ručak i time bio zadovoljan. Ali sada im više nisu dozvoljavali takvu pljačku bez posledica.

Neki predatori su zauvek pobegli iz šume, drugi su se nekako prilagodili i prešli na skromniju dijetu. Jedno je pratilo drugo: privatna svojina, podela rada, slobodna trgovina i doktrina obuzdavanja. Život zajedno postao je praktičan, isplativ i bezbedan. Tako smo postepeno izgradili naš Zveropolis.

Nasilovni mere i logika pristalica nasilnog prisiljavanja

Voluntarist

Kao što znate, pristalice voluntarizma i ideja nenasilja aktivno se zalažu za nesilne mere za nadoknadu štete, kao i za kažnjavanje kršilaca dogovora i kriminalaca, kao što su ostracizam, finansijske sankcije, kaucije, osiguranje transakcija itd. Primena sile je dozvoljena samo u svrhu samoodbrane od neposrednog napada, u drugim slučajevima nasilje je apsolutno nedozvoljeno. Postoji mnogo razloga zašto je takav model ponašanja najoptimalniji, već sam mnogo toga rekao u svojim prethodnim materijalima. Sada ćemo razmotriti jedan veoma uobičajen argument, usmeren na diskreditaciju nesilnih mera.

Evo šta ja govorim o reputacionim institucijama i o ostracizmu, o tome da se osoba koja krši dogovore ili koja je u prošlosti počinila čin nasilja može uvrstiti na crne liste i da joj se odbijaju buduće transakcije. I znate kakav argument često sledi za tim? To liči na socijalni rejting u Kini, vi ste zapravo nečovečni totalitarijci! To je ipak „kultura otkazivanja“ koja se sada praktikuje na Zapadu, vi samo želite da surovo mučite ljude i lišite ih prava na normalan život!

Sada želim da postavim pitanje onima koji iznose takvu kritiku. A koju ćete vi alternativu ponuditi? Dozvolite mi da pogodim, zar svakoga ko prekrši treba tući štapovima, vući u lisicama po sudovima, ili čak na mnogo godina zatvoriti iza rešetaka? Drugo ionako nećete moći da ponudite, alternativa našim nematerijalnim merama je samo jedna – mere sile. I šta tako ispada, mi smo sa našim ostrakizmom i finansijskim sankcijama nehumanitarni totalitarijasti, a vaši štapovi i zatvor – humanitarni i krajnje ljudski instrumenti? Ako neko tako misli, onda je on jednostavno potpuni idiot!

I, inače, mi ne nudimo doživotnu „otkaznicu“ počinitelju prekršaja, o čemu neki takođe govore. Zapravo, može se proći i sasvim bez toga; ako osoba odmah prizna svoju krivicu i spremnost da nadoknadi štetu, onda joj ni ostrakizam ni crne liste ne prete. Na kraju krajeva, svima će biti bolje ako će krivac, u tempu koji mu odgovara i u uslovima koji mu odgovaraju, u kojima može da radi sa maksimalnim učinkom, nadoknađivati štetu koju je nanio. Takođe, da biste nekoga bacili iza rešetaka, morali biste nasilno oduzeti mirnim ljudima deo njihovih sredstava (tj. prinudno ih oporezivati) za održavanje zatvorske infrastrukture i samog zatvorenika. Naravno, ako neko nema ništa protiv toga da plaća za to – neka plaća, i neka zločincima predlaže svoju meru za ukidanje ostrakizma u vidu dobrovoljnog zatvaranja. A ja ne želim da plaćam za to. Šta ćete uraditi, i mene ćete izbiti štapom? Onda ste nasilnik, apsolutno ništa bolji od ostalih nasilnika!

Pored toga, ne treba govoriti da nematerijalne mere neće funkcionisati, jer kriminalac može zaobići njih jednostavno vršeći dalja nasilja i kradši radi sopstvenog obezbeđivanja. Čak i u tom slučaju, njegov život će biti izuzetno neprijatan, pošto čitav niz dobara i usluga ne može se jednostavno ukrasti, a ako se kriminalac odluči na napad, može ga se zaustaviti sredstvima samoodbrane. Ne zaboravite da mi zapravo zastupamo opšte naoružanje i da nemamo ništa protiv samoodbrane u slučaju neposrednog napada!

Da li biste mogli da kritički ocenite Stasića Aj Kako Prosto u ovom videu?

https://youtu.be/ymVOQpFkQSY

Video sadrži nekoliko tvrdnji.

  1. Sa tačke gledišta teorije svetskog sistema, civilizacija stalno prolazi kroz iste cikluse: uspehija novi centar svetske poslovne aktivnosti, novac ide kod novca, naduvava se ogroman balon, u centru balona ubrzo bilo koja proizvodnja postaje neisplativa, i novac počinje da se pravi direktno od novca, putem prometa raznih hartija od vrednosti. Na kraju, balon pukne, i ubrzo počinje da se naduvava novi, oko novog centra. SAD će puknuti kao svetski hegemon, i Kina će izaći na scenu.
  2. Nikakvi pokušaji imitiranja svetskog hegemona više ne mogu biti uspešni: uzalud je pokušavati povećati sopstvenu investicionu privlačnost, otvarati tržišta, smanjivati carine i graditi institucije – iz statusa periferije u fazi naduvavanja finansijskog balona je nemoguće izaći.
  3. Kriptovalute su postale potpuno ista takva precenjena finansijska imovina, i kada balon pukne, one će isto tako izgubiti lavlji deo svoje vrednosti.
  4. Deficit grafičkih kartica, uzrokovan povećanom potražnjom sa strane rudarima, ne može se pokriti proširenjem proizvodnje, jer era globalizacije se završava, počinju trgovinski ratovi, a lokalnom kineskom tržištu nije potrebno toliko grafičkih kartica, bojte se, pošteni gejmeri, sedićete na petogodišnjoj starini.

    5. Odgovoriću kratko po tačkama.

    1. Koliko god to čudno zvučalo, akcije nisu samo cifre na berzanskim računima. To su investicije koje odlaze kompanijama koje su izdale akcije, a one, sa svoje strane, nipošto ne troše sve na bonuse menadžmentu i otkup akcija (buybacks) – nešto se zaista ulaže u proizvodnju – i to na periferiji, tamo gde je jeftinije. U tom trenutku, periferijskim zemljama je važno da budu privlačne za te same investicije.
    2. Ako je besmisleno imitirati hegemon, onda zahvaljujući čemu će se pojaviti novi hegemon? Ako teorija svetskog sistema dovoljno adekvatno odražava stvarne procese, onda neko mora pokrenuti novi ciklus sa sobom u centru. To znači da postoji mehanizam napuštanja periferije. I logično je pretpostaviti da za to zaista ne treba samo imitirati hegemonu. Ne treba imitirati hegemonu u njegovom trenutnom umirućem stanju, već se orijentisati prema onom vremenu kada je bio mlad i zdrav – ali, naravno, prilagođavajući se trenutnim tehnološkim realnostima.
    3. Šta znači puknuće balona? Mnogo kompanija naglo gubi na ceni i ispostavlja se da nisu u stanju da pronađu kupca za svoju robu. Potražnja je uglavnom usmerena na potrošačku robu, koja postaje skuplja u odnosu na kapitalnu. Ponosni vlasnik kriptovaluta, koji se ranije bavio rudarenjem, počinje da ulaže u krompir, prvo prodajući rudarice (koje gube na vrednosti), a zatim i samu kriptovalutu (čija cena takođe pada). Tržište postaje zasićeno jeftinim polovnim grafičkim karticama, potražnja za novim se smanjuje, njihova proizvodnja prestaje da bude isplativa, i nisu potrebni čak ni trgovinski ratovi, gejmeri ostaju sa petogodišnjom starošću. Napomenaću samo da će rudarice i kriptovalute u fazi otplinjavanja balona jeftinjeti u odnosu na uslovni krompir, ali u odnosu na uslovni dolar – to nimalo nije izvesno, on može potpuno da ode u spiralu hiperinflacije.
    4. Da li će se time završiti globalizacija? Za pristalice teorije svetskog sistema, čudno je raspravljati o tome. Odakle će se pojaviti novi globalni hegemon ako ne bude globalizacije? Bez nje će i hegemon biti lokalni. Dakle, pošto se kod vas sve vrti u krug, ni svetska razmena robe neće nigde nestati.

      5. Ovde ne pokušavam da sudim o tome koliko je sama teorija tačna. Teorija je relativno mlada, manje-više objašnjava uočene činjenice i daje proverljiva predviđanja. Kako se bude otkrivalo koja su predviđanja lažna, na nju će se ili dodavati zakrpe, ili će se taj pravac razmišljanja smatrati zastojnim i koristiće se teorija koja polazi iz potpuno drugih premisa, zašto da ne.

Par predavanja o kripto valutama

Ekaterina Shulman u svojoj emisiji uvodi razliku između vesti, odnosno onoga što privlači pažnju, i događaja, odnosno onoga što ima posledice. Na primer, kada sam najavila debatu Litreva i Milova, to je bila vest, ali debata se nije ni održala jer se Navaljni vratio u Rusiju i svima su te sitnice postale nebitne.

Nešto kasnije sam najavila duplet predavanja Alekseja Nefedova i Aleksandra Kotova u okviru uralskog libertarijanskog lektorija. Prenos predavanja na dan održavanja nije bio, i ubrzo sam ih uspešno zaboravila. Ali taj događajje imao posledice: nakon izvesnog vremena na kanalu libertarijanaca sa Urala tiho su objavili snimke predavanja, i ja sam ih konačno pogledala.

1. Aleksej Nefedov. Bitcoin i teorija novca.

U predavanju je najpre bilo razrađeno zašto se u ljudskim zajednicama uopšte pojavljuje novac, koju funkciju on nosi, koji novac dobija širu rasprostranjenost, a koji opstaje samo na državnom prisilu. Dalje je ukratko opisano kako je Bitcoin dizajniran i zašto ova konstrukcija omogućava njegovu široku rasprostranjenost i rast cene. Na kraju je objašnjeno zašto Bitcoin zapravo nije postao novac, već se umesto toga pretvorio u zaštitnu finansijsku imovinu.

Tamo gde je bilo o ekonomiji, bilo mi je dovoljno jasno i zanimljivo. Tamo gde je bilo o tehnologijama, nisam se previše upuštala, pokušavajući da se ne uplašim fraza poput „kvantna superpozicija“. Saznala sam pojedine nove detalje za mene, poput toga na koji način dolazi do promene pravila rada bitkojn mreže, ili kako je na osnovu modela stock-to-flow izgrađena prognoza cene.

Delovalo mi je da bi imalo smisla malo šire otvoriti temu altkoinova, ali Aleksej je bitkojn-maksimalista i, očigledno, smatra da će oni sami otići ako se o njima ne govori.

2. Aleksandar Kotov. Tehnološka rešenja društvenih problema.

Nadala sam se da ću u predavanju čuti gotove recepte, ali se ono ispostavilo više filozofskim nego praktičnim. Zanimljivo je da Aleksandar smatra da delovanja države nisu uzrok problema kao što je, recimo, cenzura na društvenim mrežama, već da su to čisto društveni problemi. Čini mi se da bi ipak, u odsustvu države, ovi problemi bili bar manje oštri, jer su pokušaji ućutkivanja protivnika povezani upravo sa zadatkom političke dominacije, a to je ipak državni fenomen. Ipak, u predavanju je odjeknulo nekoliko zanimljivih recepata, na primer, o moderaciji na velikim društvenim mrežama, koja bi značajno smanjila društvenu napetost – putem pretplate na agencije za rejting, koje bi delovale nezavisno od administracije društvene mreže, a pružale usluge direktno njenim klijentima.

Predavanje je bilo prilično razbuktavajuće, postalo mi je mnogo jasnije sa čim je povezana tako niska penetracija decentralizovanih društvenih mreža u masu, i sada više nisam uopšte sigurna da li sama želim da se bavim time – barem dok centralizovana rešenja obezbeđuju bar neki prostor za manevrisanje.

Pred kraj, Aleksandar je demonstrirao kako radi hardverski novčanik, to je bilo radoznalo, ali ne baš jasno, mada se vidi da je to prilično paranoičan uređaj koji teško da će dozvoliti korisniku da izgubi svoj novac na previše glup način. Ja, nažalost, nemam toliko novca da bih se toliko opčinjeno bavio bezbednošću, ali bilo je zanimljivo pogledati.

Uklanjamo silovace iz reproduktivnog procesa

Voluntarista, Bitarh

Postoji jedna veoma efikasna metoda iskorenjivanja nasilja o kojoj se obično malo razmišlja. Ona je sasvim očigledna – nasilje se može ukloniti ne dozvoljavajući ljudima koji imaju nasilne sklonosti da se reprodukuju. Nasilne sklonosti nekih ljudi mogu biti genetski uslovljene, pa je očigledno da će i njihova deca najverovatnije takođe naslediti nasilnost. Pored toga, nasilnici pružaju veoma loše vaspitanje svojoj deci i odgajaju ih u nepovoljnom okruženju – to ih podstiče da i sami postanu nasilnici u budućnosti.

Ali kako to postići? Mi ipak ne možemo sami silom primoravati takve ljude da se ne razmnožavaju, jer bismo tada bili ništa bolji od njih, a primenom nasilja bismo uneli njegove negativne eksternalije sa svoje strane. Međutim, to se može uraditi i primenom niza nesilnih mera.

Pre svega je neophodno koristiti reputacione institucije. Ljude koji su počinili akte nasilja treba razotkriti i izložiti ostracizmu, čime bi se smanjilo njihovo blagostanje. Takođe je veoma važno diskreditovati ih među bliskim okruženjem, odnosno rođacima, prijateljima, komšijama. Sasvim je prihvatljivo čak i vršiti pritisak na ljude iz tog okruženja, na primer, preteći da će se izložiti ostracizmu zbog saradnje sa nasilnikom. U principu to je logično, jer ostracizam nije efikasan alat ako ljudi koji sarađuju sa osobom koja je počinila zločin takođe ne budu proglašeni kriminalcima, prema kojima se mogu primeniti odgovarajuće sankcije, jer bi tada ti ljudi imali manje stimulusa da ne sarađuju sa njim, a samim tim ostracizam ne bi bio primenjivan u dovoljnoj meri.

Na taj način okruženje nasilnika može sasvim lako da ga odbaci ili, barem, da počne da vrši pritisak na njega sa svoje strane. A osoba sa pokvarenom reputacijom, niskim nivoom blagostanja, koja nosi rizike pri bilo kakvim odnosima sa njom, a pritom i koja je pod pritiskom onih subjekata koji ipak ne mogu odustati od saradnje sa njom, ima veoma male šanse da pronađe partnera i osnuje porodicu.

Pored reputacionih metoda mogu se koristiti i neki drugi instrumenti, od kojih ćemo jedan sada razmotriti. Postoje agencije koje za određeni iznos mogu organizovati niz događaja koji sa velikom verovatnoćom vode ka narušavanju odnosa između ljudi, na primer, ka razvodu bračnog para. U našem slučaju to se može primeniti protiv ljudi sa nasilnim sklonostima koji su u vezi ili braku. Sredstva za plaćanje usluga takvih agencija mogu se prikupljati putem donacija od nesebičnih ljudi, na primer, pokretanjem krandfatinga inicijative za iskorenjivanje nasilja.

Posebno je važno odvajati od reprodukcije one ljude koji rade za stalnog banditera i izvršavaju njegova uputstva o upotrebi sile, odnosno pripadnike silovih službi. Oni su najčešće ljudi sa nasilnim sklonostima, jer ko drugi bi išao da brani nasilnu vlast i po njenom nalogu vrši akte nasilja nad nevinim ljudima, na primer, udara ih na protestima ili upada im u kuće zbog „pogrešne“ objave na društvenim mrežama.

I, što je veoma važno za nas, oni dobijaju ogroman bonus za razmnožavanje. Pripadnici silovih službi imaju mnogo povlastica, mogu računati na besplatan smeštaj, povlašćeni prevoz u javnom prevozu, odmor i lečenje u sanatorijumima, imaju povlastice za obrazovanje, raniji uzrast za odlazak u penziju i visoke penzije. Na taj način pripadnici silovih službi dobijaju veoma povoljne uslove za razmnožavanje, po mnogo povoljnije nego obični ljudi. Nažalost, nisam pronašao statistiku o broju dece kod pripadnika silovih službi, ali smem da pretpostavim da je u proseku nivo fertiliteta u njihovim porodicama znatno viši nego u običnim porodicama. Time se samo povećava broj ljudi sklonih nasilju. Potrebno je što pre srušiti takvo stanje stvari, tada će se i problem nasilja početi rešavati čak i bez fizičkog uklanjanja agresora iz populacije.

Prevencija nasilja (ne, ovo nije Bitarhov članak)

Jedna od centralnih ideja ankapizma je da se svi nastali problemi i nesuglasice moraju rešavati naknadno – putem suda (recimo, da sudovi u ankapizmu rade sasvim normalno, tu nema pitanja). Ali, stvarne probleme je lakše sprečiti nego se baviti „uklanjanjem ruševina“, a za to bi mogle biti potrebne zabrane. Šta kažete na taj račun? Tužiti za odštetu i gomilu penala je, naravno, dobro, ali zar to ne podseća na čuvenu frazu „kad ubiju, onda dođite“? Možda bi, barem radi mogućnosti preventivnih mera (ali onih koje ne ugrožavaju adekvatna prava i slobode!), trebalo imati barem minimalnu državu-krov?

Minarhista

Centralna ideja ankapizma je pre svega u tome da se problemi čije je rešavanje danas uzurpirala država rešavaju privatno, i to samo onda kada postoji tržišna potražnja za njihovim rešavanjem. To znači da se isti problem u različito vreme, na različitim mestima i u različitim situacijama može rešavati na različite načine. U jednom slučaju kondominijum finansira rad policijskih patrola, u drugom slučaju osiguravajuća kuća nadoknađuje žrtvi troškove napada, u trećem slučaju ljudi računaju na uspeh samoodbrane, a nemaju nameru da troše na osiguranje ili obezbeđenje. Svaki put situacija počiva na mnoštvu individualnih izbora i, u suštini, nije važno da li su iza njih stajali ekonomski proračun, religijske predrasude ili etičke preferencije.

Nema ničeg užasnog u tome da određena zajednica obezbedi sebi rešenje niza tipičnih zadataka uz pomoć države-kišobran. Užasno je ako ta država to radi prisilno, po teritorijalnom principu. A sve dok se usluge države pružaju u okviru individualnih ugovora, koji podrazumevaju slobodan izlazak iz njih – pa za ime sveta.

Štaviše, ako nečija kultura podrazumeva niz zabrana čije se poštovanje očekuje od svih, uključujući i one koji nisu deo nje, onda će za nosioce takve kulture biti sasvim prirodno da sprovode prevenciju na privatni način. Primer je ispod na slici.

Druga stvar je što kod ankapije uloga zatvora donekle drugačije odudara, ali to je već sasvim druga priča

Anonimnost na mreži, recepti od Libertarian Band

Libertarian Band je izdao drugi video iz serijala o agorizmu, a pošto ja sada više ne učestvujem u produkciji, sama sam veoma radoznala šta će sledeće da snime.

Snimljen je video o metodama obezbeđivanja anonimnosti. Sudeći po detaljnosti izlaganja, konsultant je bio Bitarh. Skup recepata deluje još strože nego u Svetovom videu na sličnu temu.

Po mom mišljenju, video izgleda kao neka vrsta šeme „kako sastaviti prsluk za zaštitu od metaka klase pet“, sa naznakom da prave momci zapravo sastavljaju tenk, ali da je i ovo dovoljno za početak. Dakle, jasno je da se po želji može veoma dobro osigurati, ali nije baš jasno kako se u tome šeta gradom. Možda je trebalo malo drugačije strukturirati materijal: evo kakve klase pretnji mogu postojati, i evo kakve su preporučene zaštite za svaku pretnju, čime može da se ugrozi ako se preporuke zanemare, i kolika je verovatnoća da se snosi posledica.

U tom smislu, Svetov je čisto scenaristički postupio pametnije, jer nije pričao o apstraktnoj anonimnosti na mreži, već se povezao sa konkretnim slučajem Čečena koji je tukao kosmonaute na mitingu. Možda je i u ovom slučaju imalo smisla povezati se sa slučajem istog tog Bitarha. Kao da kažu: ako želite da ne štedite rečima dok komunicirate na mrežama, a da vas za to ništa ne košta – evo vam set alata za zadovoljenje te hitne potrebe.

Tako je to, trebalo je samo pogledati materijal omiljenog kanala sa strane – i umesto reklame dobije se kritički pregled.

Problem zamrznutog konflikta

Voluntarist, Bitarh

U mnogim slučajevima, kada se govori o problemu nasilja, kao primere ovog fenomena uzimaju se samo primene sile strane običnih građana po njihovoj sopstvenoj inicijativi. U istom slučaju, ako je mera sile primenjena po nalogu odozgo i u okvirima državnog zakona, onda se ona uopšte ne smatra nasiljem, ta mera se već naziva oblikom sprovođenja zakona. Iz ovakve apsurdne formulacije obično proizilazi pretpostavka da se problem nasilja može rešiti jednostavno sprovođenjem neke „ispravne“ državne politike. Takav stav aktivno promovišu pristalice ideja Stivena Pinkera, a u ruskojezičnom prostoru najaktivniji evanđelista tih stavova je Ekaterina Šulman. Ali hajde da vidimo zašto to nikada neće uspeti.

Prvo, sam pokušaj da se prisilne mere sile podele na one koje se mogu smatrati nasiljem i one koje se ne mogu, suočava se sa logičkom protivrečnošću. Razlika u tome kada, kome i iz kog razloga je primenjena prisilna mera sile ne poništava sam činjenicu njene primene, nevoljnost njenog karaktera i namerno fizičko ograničavanje čovekove slobode. Sve je to sastavni faktori fenomena kao što je nasilje. Ne može se reći da ista ta radnja u isto vreme, iz istog razloga i prema istom čoveku predstavlja nasilje, a u drugo vreme, iz drugog razloga i prema drugom čoveku to već ne predstavlja. To je samo subjektivna procena konkretnog čoveka.

Zapravo, zato sve prinudne mere sile nose sa sobom iste probleme i rizike, bez obzira na to kako ih opravdavali. Ako gledamo iz ugla praktičnih rezultata, nema razlike da li je nasilje primenio policajac ili običan građanin, da li je primenjeno na običnog prolaznika ili na bandit koji je u prošlosti počinio mnoštvo zločina, uvek se može nailaziti na otpor, naročito ako se žrtva mere sile dovede u očajničku situaciju. A u današnjem svetu sa tehnologijama koje se ubrzano razvijaju, to preti korišćenjem veoma opasnih i razornih sredstava kao alata za odbranu ili oružja osvete, sve do oružja masovnog uništenja, od kojeg su najdostupniji virusi. Zato se iz praktične tačke gledišta primena mera sile može opravdati samo kod neposredne samoodbrane, jer u tom slučaju čin nasilja već počinje i potrebno ga je prekinuti kako bi se izbegle negativne eksternalije koje slede nakon njega. U svim ostalim slučajevima, jedina optimalna strategija ponašanja biće primena metoda delovanja na prekršioca koje su različite od fizičkog nasilja, poput narušavanja reputacije i ostracizma.

Drugo, i to je najvažnije — pokušaj oslobađanja od privatnog nasilja pomoću državnog nasilja zapravo ga samo suzbija, ali ne i iskorenjuje. Jasnim primerom toga može se nazvati SSSR. Namerne ideje u vezi sa privatnim nasiljem kod ideologa autoritarnog komunizma bile su veoma plemenite; metodom „gvozdene ruke“ nameravali su da iskorenjuju međunacionalne i svakodnevne konflikte. Razumljivo je da roditelji neće izlupati dete, a Azerbejdžanac neće napasti Jermina, ako stoji nad svima njima sa štapom. Ali nijedna vlast ne traje večno. Čim u njoj dođe do promena, svi problemi izlaze na površinu. Konflikt se ponovo rađa, i to sa novom snagom, uzimajući u obzir to u kakvom su stresnom položaju ljudi zbog višegodišnje silne kontrole nad njima. Imali smo sreće što su nakon raspada SSSR-a isti ti Jermani i Azerbejdžanci u rukama imali samo automate i tenkove, a ne nuklearne rakete i viruse. Uostalom, vremenom oni, kao i ne samo oni, mogu ovladati i veoma opasnim sredstvima. Tada ćemo se suočiti sa katastrofalnom pretnjom koja ugrožava postojanje čitavog čovečanstva, usled problema nasilja koji nije rešen metodom „gvozdene ruke”.

Perspektive političkog delovanja u Rusiji

Demokratija u Rusiji je formalno još uvek nije potpuno uništena. Ni u jedan zakonodavni organ iznad opštinskog nivoa ne može se izabrati bez dozvole aktuelnog režima, jer im neće dozvoliti čak ni da uđu u listić za glasanje. Ali na opštinskom nivou, nezavisni kandidati još uvek ulaze u listić. Upravo iz tog razloga, tokom poslednjih nekoliko godina, priličan broj opozicionara se izabrao za opštinske deputate.

To je veoma slabo uticalo na to kakve se odluke donose na nivou opština. Nezavisni deputati su obično u manjini. Obično ih ne puštaju u bilo kakve značajne komisije. Ne daju im reč na sednicama. Praktično, oni mogu nešto isključivo u onim okruzima u kojima su izabrani, ali su ovlašćenja deputata na tom najnižem nivou potpuno neznatna. Uz to sve, kao rezultat svake dovoljno velike protestne akcije, deputati zajednički odlaze iza rešetaka, jer su ili učestvovali u njoj, ili su pozivali na učešće, ili su mogli da pozivaju na učešće.

Danas su se u Moskvi opštinski deputati iz preko pedeset regiona okupili na forumu „Opštinska Rusija“ sa ciljem da se upoznaju, druže i diskutuju o mogućnostima horizontalne interakcije. Sada, umesto u konferencijskoj sali, oni izvršavaju predviđeni program u transportnim vozilima za hapšenje i policijskim stanicama.

Svaki pokušaj bavljenja neovlašćenim političkim aktivnostima u legalnom ili ilegalnom polju danas u Rusiji režim tumači kao zločin protiv režima i kažnjava prilično proizvoljno – od preventivnih zadržavanja bez sastavljanja zapisnika do ubistava. Iz nejasnog razloga, mnogi opozicionari tvrde da bi, da nisu herojski suzdržavali napad Leviatana, sada bilo još gore. Ova tvrdnja je u očiglednoj protivrečnosti sa uočenom stvarnošću, u kojoj se zaostavljanje režima odvija striktno kao odgovor na protestne nastupe. Potiskivanje aktivnosti sa dna je resursno zahtevna aktivnost, i oni koji bi radije trošili resurse ne na pendle, već na palate, angažuju nosioce pendli isključivo po potrebi. U odsustvu protesta, trošili bi na palate otprilike isto toliko, ali ne bi razmnožavali toliko pripadnika silovnih struktura i toliko zakona koji omogućavaju silovcima bilo kakav razboj.

Najbolje što možemo da uradimo u ovoj situaciji jeste da odemo iz zemlje i uspemo na novom mestu. Režim u Rusiji to nikako neće srušiti. Na vaše mesto će dovesti pokornog Uzbeka – njih ima osamdeset miliona, i kod njih je još gore, to je dovoljno da popuni slobodna radna mesta. Ali to nije važno. Ako ste za volanom, vodite se principom tri „D“ i dajte put ludaku. Dajte tim ludacima put u politici. Ako budete trubili – oni će vas pregaziti i nastaviti dalje. Imamo šansu samo ako smo u većini. Dakle, treba se koncentrisati tamo gde je tu većinu lakše obezbediti. Upravo zato smo izabrali malo naselnu Crnu Goru.

Sada ću dovoljno redovno pričati o tome kako napreduje projekat stvaranja libertarijanskog utvrđenja na Balkanu. Izvinite, ali meni se to čini daleko važnijim od pokušaja političkog delovanja u Rusiji.

Političko delovanje u Rusiji izgleda ovako