Nakon najave pokretanja projekta okupljanja libertarijanaca u Crnoj Gori radi usvajanja iskustva Free State Project-a, pored ruskojezičnog, kreiran je i engleskojezični čet. Tamo je, između ostalih, došao Dennis Pratt, koji se predstavio kao Chef de Village Porkfest-a, što je očigledno nešto poput komandanta. Malo smo se plašili da će početi neki čudni sukobi zbog toga što smo preuzeli njihov naziv, ali ne, naprotiv, momak nam je čestitao i poslao svoj članak, napisan pre više od godinu dana pod utiskom sopstvenog preseljenja u New Hampshire. Smatrali smo da bi bilo zanimljivo da ga prevedemo, pa sa zadovoljstvom objavljujem prevod na svom sajtu. Nadam se da će ovo omogućiti ljudima da otprilike zamisle u kom pravcu bi naš projekat mogao da se kreće.
Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
Sa ovim praznikom ispada prilično zanimljivo. Počeo je pod sloganima ravnopravnosti. Potom se u Sovjetskom Savezu postepeno pretvorio u dan viteštva i džentlmenstva. A sada ponovo postaje datum kada je uobičajeno braniti žensku ravnopravnost, dok vitezi i džentlmeni pendreci razbijaju ženske ulične akcije.
Ne mogu reći da su me ovi problemi mnogo uznemirili, jer živim u najboljem od svetova – na internetu. Ovde je ravnopravnost ugrađena u samu osnovu postojanja i ne može biti drugačije. I to ostavlja svoj otisak na odnos prema nejednakosti u fizičkom svetu. Ona mi se doživljava sa etnografskom radoznalošću. Kao da, vidiš, u oflajnu majku maloletne dece ne može se izložiti administrativnom pritvoru, kakvo zanimljivo starosedelačko obyczaj. Istina, ponekad se izloži. Verovatno se sudije tako bore za ravnopravnost. Pa, neka ih to to pogodi.
U našem čudesnom svetu ljudi imaju sredstva za postizanje nezavisnosti. Oni kojima je nezavisnost važna, obično mogu da je postignu. I obično mogu dobiti pomoć u tome. Zato je najvažnije što se može uraditi za postizanje ravnopravnosti, po mom mišljenju – to je sopstvenim primerom pokazati drugima da, da, tako se moglo. Da i njima poželi. Da i oni potraže kako se to radi. Da pokušavaju sve dok ne uspeju.
A ovo me je moj omiljeni bot čestitao. Bitcoin je, inače, odlično sredstvo za postizanje nezavisnosti.
O Strugackima je mnogo komentarisano, posebno na Fejsbuku, pa ću, po mogućnosti, napisati još o jednoj njihovoj knjizi koju sam uspela da pročitam od vremena prve recenzije. Reč je o kultnoj povesti za naučne radnike mlađeg uzrasta, „Ponedeljak počinje u subotu“.
U knjizi se koristi jednostavna alegorija magije kao nauke. To oživljava radnju, omogućava umetanje raznih folklorističkih elemenata, a istovremeno autorima daje mogućnost da bezbedno iznesu blagu kritiku sovjetskog sistema naučno-istraživačkih instituta. I nešto u toj kritici mi se učinilo prilično zanimljivim, pa čak i simptomatičnim.
Ko su u knjizi negativni likovi? To su gotovo isključivo oni čarobnjaci koji pokušavaju na neki način da uvedu dostignuća magije u narodnu privredu. Kod njih to ispada nakrivo, jer su svi oni beztalentni i cinični ljudi sa dlačavim ušima, koji pokušavaju da se nakače na jednu jedinu temu i beskrajno je iskorišćavaju, i tako dalje. A ko su pozitivni likovi? Oni koji istražuju duboka fundamentalna pitanja, poput veze prodirućih svojstava pogleda sa filološkim karakteristikama reči „beton“, dok se uvođenjem naprednih tehnika bušenja betona u proizvodnju kategorično ne žele da oskrnevuju. I u tome je sva suština sovjetske nauke, koja ne poznaje reč „startap“ i smatra da je nauka način zadovoljenja lične radoznalosti naučnika na račun države, što sam, ne znam čije je autorstva, od naučnika čula nebrojeno puta.
Usled toga nema ništa čudno u tome što u svetu „Ponedeljka“ magija u svakodnevnom životu običnih ljudi potpuno izostaje. To je ono čime se bave mudraci u istraživačkim institutima od slonovače. I kod kuće se mogu malo time baviti, ali obični građani od magije dobijaju isključivo štetu, usled nesrećnih slučajeva na ispitivanjima i prosto nemarnosti čarobnjaka.
Takođe, čarobnjaci ne podnose štampu. Naravno, ona pokušava da ljudima saopštava bilo kakvu korist koju magija donosi, i usled toga uglavnom ima posla sa oportunistima koji se infiltriraju, dok zanemaruje filološke karakteristike reči „beton“. Naravno, takva povratna informacija ne može a da ne uvredi pravog čarobnjaka.
A šta, će li pod Ankapom postojati samo primenjena magija? Zar uopšte neće biti fundamentalne? Naravno da će, i to kako. Želileri da zadovolje svoju ličnu radoznalost dobijaće grantove za zadovoljenje lične radoznalosti iz fondova osnovanih ljubiteljima tuđe radoznalosti, ili će je dobijati direktno. Tako je poštenije. Tako ima manje besmislenog birokratskog posla, koji svi samopoštovani čarobnjaci toliko ne vole. I tako će se manje mučiti sa depilacijom ušiju.
Ovaj post je osmišljen u subotu, a objavljen u ponedeljak, sve po kanonu.
Pozitivni heroj koji je došao da ukrade vredan aparat – stalni je leitmotiv kod Strugackih, o čemu sam već pomenula u recenziji na Daleku Radugu.
Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.
Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.
Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.
Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?
Glavni problem za bilo koji društveno-politički pokret koji se protivi državnoj vlasti jeste pretnja represijom protiv njegovih učesnika. Libertarijance to pogađa pre svega, jer smo iz ugla vlasti ništa drugo do naj„nesistemska“ opozicija (tj. ona koja odbija da koriguje svoje stavove po nalog države). Postojanje rizika od represije snažno ograničava učesnike pokreta u sprovođenju efikasnih akcija i to je potpuno objašnjivo: ako se čak i za deljenje letaka može dobiti velika kazna, onda se bavljenje ozbiljnijim aktivizmom uopšte može dovesti do zatvorske kazne. Pasioniranih libertarijanaca, spremnih da stvaraju nove ideje i promovišu ih u masu, ima veoma malo, pa čak i hapšenje samo jednog od njih može značajno oslabiti čitav pokret. Razumevajući situaciju, oni su primorani da se snažno suzdržavaju u govoru, ne učestvuju u akcijama i uopšte žive u konstantnom strahu.
Rešiti ovaj problem je sasvim realno — potrebno je outsourcovati svaku aktivnost u stvarnom svetu, dok sami ostajete 100% na mreži, van domašaja stacionarnog bandite („države“). Libertarijanskim aktivistima bi bilo poželjno da se uopšte ne pojavljuju u stvarnosti i možda čak i ne šire svoje stavove, ali kada otvore virtuelnu mašinu sa VPN-om, ne treba da se stajidaju ni u čemu, jer je FSB u borbi protiv virtuelnog potpuno bespomoćan! Možete slobodno pisati bilo kakve pozive na društvenim mrežama, objavljivati lične podatke uverenih etatista, organizovati najradikalnije akcije — od deljenja letaka i kačenja banera na kućama i mostovima, do otvorenog maltretiranja aktivnih etatista (na primer, natpis „Ovde živi manijak“ na ulaznim vratima etatiste i lepljenje letaka u njegovom naselju sa fotografijom i informacijama o njegovoj sklonosti ka agresivnom nasilju).
Sve radnje u stvarnom svetu moraju biti sprovedene od strane ljudi koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Mi dobijamo donacije od anonimnih sponzora u kriptovalutama, plaćamo bitcoinima Vasjanima iz darkneta, koji u obično vreme postavljaju paketiće droge i šaraju asfalt i zidove kuća reklamama za „apoteke“. Oni su veoma vešti u skrivanju od policije i znaju šta treba raditi u slučaju hapšenja. Za taj rizik uzimaju svoj novac, koji, iskreno rečeno, nije baš ni veliki. Čak i ako neko od izvršilaca bude uhapšen od strane policije, on će otkriti samo anonimni kontakt na mreži, gde će FSB naići na odbijanje VPN servisa da izda stvarni IP adresu (ili na TOR, ako ste potpuni paranoik). Na taj način, pravi pasionari, čije hapšenje može oslabiti pokret, ispostavljaju se potpuno neosetljivima na represiju, dok hapšenje nepolitičkih izvršilaca u stvarnom svetu nikako neće naštetiti pokretu — umesto jednog uhapšenog grafitara, pojaviće se 10 novih koji žele da zarade malo dodatnog novca.
Skeptici će verovatno sada reći — anonimnost na mreži je mit, FSB će vas deanonimizovati za minut. Ranije sam već pisao zašto to nije tako i nikada neće biti: od samog nastanka država, prema teoriji stacionarnog bandita, svaka država se nalazi u stalnom sukobu sa drugim. Naravno, postoje privremena savezništva, ali na duge staze jedna država je drugoj uvek konkurent i neprijatelj! Vlasti bilo koje države su obično uvek zainteresovane da pomognu opoziciji da oslabi svog konkurenta, pa neće samo odbiti da izdaju lične podatke opozicionara, već će čak pomoći u razvoju sredstava za anonimizaciju (tako je, na primer, TOR mreža kreirana uz podršku federalne vlade SAD). Mislite li da slučajno u zakonima većine zemalja sveta postoje članovi po kojima je zabranjeno izdavati lične podatke i ekstradirati ljude koji su u matičnoj zemlji optuženi iz političkih motiva?! Nije nimalo slučajno, i to treba koristiti; kao što kaže Mihail Svetov — manevrisati između različitih država, izbijajući sebi slobodu. Uzimajući u obzir trenutno geopolitičko stanje, živeći u Rusiji i koristeći VPN u Švajcarskoj, SAD, Velikoj Britaniji, Švedskoj i Norveškoj, vi ste u potpunoj bezbednosti. Ako, naravno, nećete sami sprovoditi bilo kakve akcije u stvarnom svetu.
Šta misliš, koliko je korisno ovo** prevesti na srpski?
L29Ah
Tamo je na nekim mestima prilično veliki obim teksta, tako da će samo titlovi verovatno biti nedovoljni, morao bi se ponovo crtati slike. Ali snimci su zaista prijatni, bilo bi sjajno ako bi se neko preuzeo za to. Prva dva objavljujem onakva kakva jesu, a treći, o kejnzijanstvu, jedan od mojih stalnih čitalaca i donatora, Viktor Parhomets, je u međuvremenu uspeo da opremi ruskim titlovima.
Na sajtu panarchy.ru objavljen je manifest o startu projekta za preseljenje evropskih libertarijanaca u Crnu Goru – analogu američkog Free State Project. Neočekivano za sebe, pristala sam da uđem u ovaj projekat u ranoj fazi. Ako se ništa ne izgubi zbog nekih novih covid ograničenja, u aprilu nameravam da otputujem u tu zemlju i počnem da se smeštam.
Kada govorim o ranoj fazi – to znači bukvalno sam početak, jer je u okviru projekta do sada u zemlju preselila bukvalno samo jedna porodica, dok ostali potencijalni učesnici još uvek diskutuju o perspektivama u telegram-čatu, koji se odvojio od glavnog čata panarhijista, i koji je prvobitno bio posvećen sistidingu.
Tako će moj kanal, koji je do sada bio pretežno teoretski, za neko vreme steći odlike travel-bloga. Naravno, daleko sam od misli da ću čim stignem učiniti da cela zemlja krene ogromnim koracima ka libertarijanizmu. Pre će biti potrebno da ja nekako naučim da preživim na novom mestu, pošto su troškovi života tamo ipak veći nego u mojoj trenutnoj zapadnjaci. Ali ako onima koji će se preseliti posle mene bude malo lakše zahvaljujući meni – to će već značiti da se nisam uzalud pokrenula.
Svi su već čuli za stvari kao što su kriptovalute, a posebno za bitcoin. Međutim, mnogi se pitaju zašto su kriptovalute toliko skupe i u čemu je uopšte njihov smisao. Često se kriptovalute potpuno smatraju imovinom koju je kreirala i kojom upravlja određena grupa prevaranata, odlučnih da zaradi na još jednoj prevari i finansskoj piramidi, a visoka cena se objašnjava tržišnim manipulacijama i naduvanjem balona koji će skoro pući. Pri tome, za običnog čoveka, kriptovalute u principu ne mogu imati nikakvu korist.
Hajde da razbijemo slične zablude i uverimo se da kriptovalute nisu prevarantska šema i da su nam čak i izuzetno neophodne. Ako već znate kako kriptovalute funkcionišu, ili ako u nekom trenutku postanete umorni od čitanja tehničkog dela, ali pritom uspete da razumete zašto je kripto pouzdano sredstvo, možete odmah preći na čitanje dela članka pod nazivom „U čemu je zapravo korist kriptovaluta”.
Decentralizacija upravljanja
Počećemo objašnjenjem zašto kriptovalute nisu finansijska piramida. Za to ćemo, makar i u prilično grubom, ali demonstrativnom obliku koji prikazuje opštu koncepciju, objasniti kako su strukturirane. Suština je u tome što značajan deo kriptovaluta nema centralni organ upravljanja. Njihova mreža je potpuno decentralizovana, svaka osoba, pa čak i vi, možete pokrenuti čvor (node) istog bitcoina na svom računaru.
Reći ćete da bitcoin ima konkretne programere i da oni implementiraju svoja ažuriranja, što govori o tome da imaju vlast nad kripto mrežom. Da, programeri postoje, ali oni nisu vlasnici mreže. Sve promene i ažuriranja koje oni predlože implementiraju se samo uz dozvolu onog broja rudara koji rade na mreži, a koji poseduju više od 50% računarske snage mreže. Zapravo imamo demokratsko upravljanje (ali ne treba porediti sa državnom demokratijom koja se ipak nameće silom, u ovoj demokratiji vas niko ne primorava da učestvujete), pri čemu je ova demokratija prilično direktna, jer iako ima svoje predstavnike u vidu programera, nijedna odluka ne može proći bez izričitog pristanka više od polovine mreže.
Može se pojaviti pitanje zašto uopšte stvaraju i održavaju kriptovalute, jer bez posedovanja vlasti nad njima ne može se ni zaraditi. Međutim, to nije tačno, programeri kriptovaluta obično rade takozvani „premin“, što znači da pre javnog izlaska čvora kreiraju za sebe određeni broj novčića računajući na to da će njihova kriptovaluta u budućnosti postati popularna i da će ti novčići značajno porasti po vrednosti. Pored toga, programeri kriptovaluta mogu zarađivati i putem donacija bogatih korisnika kojima je dalji razvoj iste profitabilan.
Nove kriptovalute, koje trenutno imaju malu mrežu, često su izložene riziku koncentracije više od polovine snage u istim rukama, što omogućava manipulaciju mrežom. Međutim, što je mreža veća, to se brže smanjuje ta mogućnost. Isti bitcoin je uključio u svoju mrežu toliko gigantske snage širom sveta da verovatno čak ni velike korporacije i vlade neće imati sredstava (barem bez nanošenja značajne štete sopstvenoj ekonomiji) da jednostrano preuzmu kontrolu nad njim i poremete rad mreže.
Osim toga, najveći rudari kriptovaluta obično su rudarski (mining) pool-ovi, a to su takođe decentralizovane organizacije. Rudarski pool-ovi se osnivaju kako bi se ljudi i organizacije, koji pojedinačno imaju neznatne računarske snage, ujedinili i time zajednički rudili novčiće. Iskopani novčići se pritom obično dele među učesnicima u zavisnosti od njihovog doprinosa zajedničkim računarskim snagama. Ponekad se dešavalo (na primer, u slučaju istog bitcoina) da su neki rudarski pool-ovi u različitim vremenskim periodima približavali svoje snage tom istom pragu od 50%. Međutim, hiljade i milioni učesnika pool-a, naravno, ne mogu međusobno da se dogovore samo zbog svog broja; u takvoj situaciji oni bi radije napustili taj pool i pridružili se drugim pool-ovima, kako bi sprečili centralizaciju mreže i gubitak vrednosti novčića koje su već iskopali i koje bi mogli iskopati u budućnosti.
Strog rad sistema i stabilna emisija
Algoritmi prema kojima funkcioniše mreža mnogih kriptovaluta su fiksni i zasnovani su na nerješivim matematičkim zadacima. Proces rudarenja, odnosno kreiranja novih novčića, obično se zasniva na pronalaženju heša odgovarajućeg složenosti za dodavanje novog bloka sa transakcijama u mrežu. Heširanje, posebno u slučaju algoritma SHA-256, koji se koristi u bitkoinu, predstavlja nereverzibilnu funkciju; jedini način da se dobije heš koji odgovara određenom uslovu jeste sukcesivno isprobavanje posebnog parametra bloka. Sam uslov, odnosno težina rudarenja, vremenom postaje sve stroži, a pored toga se nagrada za rudarenje redovno smanjuje. Sve je to takođe strogo programirano sa predviđanjem da će se u mrežu povezivati sve više računarskih snaga kada bude potrebno održati stabilnu emisiju valute.
Što se tiče same emisije, broj istih bitkoina je ograničen na 21 milion novčića (trenutno je rudarenje izvršeno za oko 18,5 miliona novčića). Jednostavno ne možeš uzeti i odštampati nove bitkoine; inflacija po modelu standardne papirne valute u slučaju kriptovaluta je jednostavno nemoguća.
Ne može se intervenisati u rad kriptovaluta putem hakerskog upada (iako je bilo upada u isti bitcoin, to se dešavalo u ranim fazama njegovog razvoja, kada njegov programski kod nije bio dovoljno savršen). Recimo da haker želi da ubaci lažnu transakciju sa nepostojećim novčićima u bitcoin mrežu. Međutim, svaki blok sa transakcijama u mreži sadrži hash prethodnog bloka. Drugi čvorovi (node) jednostavno neće prihvatiti čvor koji će pokušati da uvede nevalidan lanac blokova u mrežu. Takođe, nije moguće odabrati odgovarajuće parametre bloka tako da se dobije apsolutno isti hash kao kod originalnog bloka. Hەširanje je, ponovo, ireverzibilna funkcija, a može se hakovati samo grubim pretragama (brute force). Algoritam heširanja SHA-256 može dati 2^256 jedinstvenih varijanti hešova – čak i sa svim računarskim moćima planete, ne bi bilo dovoljno vremena trajanja univerzuma da se pronađe parametar koji daje konkretan heš. Na zaštiti stabilnosti i nepovredivosti rada kriptovaluta stoji matematika velikih brojeva!
U čemu je zapravo korist kriptovaluta
Dobro, kriptovalute zaista nemaju centralizovano upravljanje i apsolutno su pouzdane. Ali zašto su nam potrebne u praksi? Na kraju krajeva, obične valute su popularnije i lakše ih je koristiti. Kakva je uopšte korist od vašeg bitcoina, posebno uzimajući u obzir da podrška njegove mreže i rudarenje novih novčića troše neverovatnu količinu računarske moći i električne energije?
Sva korist kriptovaluta leži u tome što one omogućavaju da nikome, uključujući i vlade, ne dozvolite da veštački umanjuju vrednost vaše ušteđevine putem inflacije, neometano vam oduzimaju gotovinu i ograničavaju vašu ekonomsku slobodu. Počnimo od jednostavnog primera. U Nigeriji, prilikom sprovođenja ankete o korišćenju bitkoina, oko trećine ispitanika je izjavilo da ga koristi ili da ga je nekada koristilo. A sve to zato što je vlada Nigerije postavila previše visok porez na prenos sredstava preko granice. Kriptovaluta je postala jedini način da se svojim porodicama šalje novac sa minimalnim gubitcima, zaobilazeći idiotske državne zakone, za one Nijgerijce koji rade u inostranstvu.
Takvih primera se može smisliti mnogo, jer statični bandit (država) u svemu pokušava da opljačka svoje građane. I kriptovaluta dolazi ljudima u pomoć. Ne želite da statični bandit opterećuje vaše transakcije džinovskim porezima i svaki put zahteva objašnjenje u vezi sa poreklom sredstava? Platite kriptovalutom! Ne želite da država u bilo kom trenutku može da vas tuži zbog neplaćanja alimentacije ili da oduzme polovinu vaše imovine u korist bivšeg supružnika prevaranta? Čuvajte ih u kriptovalutama! Vlast je ograničila ili zabranila neku vrstu ekonomske aktivnosti i kontroliše vaše prihode? Primajte plaćanje u kriptovalutama!
Kriptovaluta će spasiti vaše ušteđevine, prihode i ekonomsku slobodu u ovim i mnogim drugim situacijama. Od vas se ne mogu jednostavno uzeti i oduzeti kriptovalute (osim ako sami ne kažete lozinku za svoj novčanik ili vam ne oduzmu uređaj na kojem je lozinka sačuvana u nešifrovanom obliku, uvek imajte taj trenutak na umu). Vaše ušteđevine u kriptovalutama neće izgubiti svoju vrednost vremenom zbog toga što neko redovno štampa milijarde novih novčanica. Kriptovalute možete koristiti potpuno anonimno. Iako je, naravno, isti bitcoin pseudoniman, jer su sve transakcije u mreži vidljive svakoj osobi, ovaj problem se rešava korišćenjem bitcoin miksera (posredničkih servisa koji pre slanja novčića primaocu izmešaju njih sa novčićima ostalih korisnika miksera i time čine transakciju nepratljivom), uključujući i klijente novčanika sa ugrađenim mikserom (na primer, Wasabi Wallet). Takođe postoje kriptovalute u kojima se novčići mešaju automatski unutar same njihove mreže (na primer Monero, Dash, ZCash). Uz to, trudite se da po mogućnosti ne povezujete svoj novčanik sa svojim stvarnim identitetom. Ako je to neophodno, koristite poseban bitcoin adres za svaku transakciju, što će učiniti sistematsko praćenje vaših transakcija nemogućim.
Sada možemo sa sigurnošću zaključiti da je kriptovaluta odličan ekonomski alat za izbegavanje regulacija, zabrana i krađe sredstava od strane statičnog bandita. Kriptovaluta pruža maksimalnu ekonomsku slobodu. Upravo to formira njenu vrednost.
I šta od toga, vlade će jednostavno uzeti i zabraniti kriptovalute
Samo što je zabrana korišćenja kriptovaluta nemoguća. Kao što pamtimo, one su decentralizovane, ne postoji neki jedinstveni server koji svima upravlja. U mrežu kriptovaluta uključeni su milioni servera širom sveta, bilo koji čovek može pokrenuti čvor kriptovalute čak i na svom kućnom računaru. Ne može se jednostavno uzeti, blokirati određena IP adresa, kao što se to obično radi u slučaju onlajn servisa, i time postići realizaciju zabrane korišćenja servisa. Kriptovalutu je moguće blokirati samo putem totalnog isključenja interneta, što se svakako neće desiti, jer trenutno sve funkcioniše pomoću interneta, a taj korak bi koštao ogromnih gubitaka samim vladama.
Neće uspeti zabraniti ni konkretne vrste transakcija koristeći kriptovalute, na primer, kupovinu robe kriptovalutama na sivim i crnim tržištima, ili razmenu između kriptovalute i fiat valute. U slučaju razmene, u pomoć nam dolazi model P2P berzi. Na primer, želite da zamenite bitkoine za rublje, pri čemu su servisi koji se bave takvom razmenom razbijeni silom. Vi jednostavno preko P2P berze tražite istu osobu kao što ste vi, samo koja želi da zameni rublje za bitkoine, i, zapravo, izvršavate razmenu. Država pritom na bilo koji način neće saznati da je vaša transakcija bila povezana sa kriptovalutom, jer uz poštovanje mera anonimnosti, ona ne može pratiti kripto transakcije. Zabrana kriptovaluta je jednostavno beskorisna i neostvariva mera.
Kriptovaluta je ionako beskorisna jer nije popularna kao sredstvo plaćanja
A ovo je već neaktuelna tvrdnja. Trenutni trendovi u pogledu usvajanja kriptovaluta govore potpuno suprotno. Na primer, Tesla je nedavno objavila svoje planove da počne da prihvata plaćanje u kriptovalutama. Servis za plaćanje Apple Pay je već dodao mogućnost povezivanja kriptovalutskih računa sa svojim novčanicima i njihovo korišćenje na teritoriji SAD. Slične planove su objavili i Google Pay i Samsung Pay. Ovim tempom, uzimajući u obzir da se ovi servisi aktivno koriste za vršenje plaćanja kupovina širom sveta, uključujući i teritoriju CIS-a (pristanite da ste videli oznake ovih servisa na izlozima prodavnica o mogućnosti bezgotovinskog plaćanja, ili ste ih čak i sami koristili), kriptovalute mogu postati popularno sredstvo plaćanja. Naravno, pošto ovi servisi rade uz državnu dozvolu, korišćenje kriptovaluta u ovom slučaju može samo dodati anonimnost porekla sredstava, ali to nije način izbegavanja nadzora nad njihovom potrošnjom i oporezivanja od strane stacionarnog bandita. Međutim, to bi trebalo da bude dovoljno da šira javnost prihvati kriptovalute kao sredstvo plaćanja i počne da ih posmatra tolerantnije. Ljudi za koje su kriptovalute svakodnevica postupno će početi aktivno da vrše transakcije direktno koristeći ih, bez posredničkih servisa. To će svima nama omogućiti značajnu ekonomsku slobodu, nezavisno od redova koje nameće stacionarni bandit.
Kriptovaluta neće postati popularno sredstvo plaćanja zbog sporosti transakcija i visokih provizija
Takođe neaktuelna tvrdnja u ovom trenutku. Naravno, čist bitkoin sam po sebi zaista jeste prilično spor (u proseku se na potvrdu transakcije čeka 10 minuta, a ponekad to može potrajati i nekoliko sati) i skup (prosečna provizija bitkoin mreže po transakciji u trenutku pisanja ovog materijala iznosi oko 24 dolara), pa je u njemu isplativo vršiti samo velike transakcije koje ne zahtevaju trenutnu izvršnost. Međutim, već postoje rešenja i za male transakcije, kao što je kupovina šolje kafe. Jedno od njih je Lightning Network – platni protokol koji omogućava trenutne transakcije između učesujućih čvorova (nodes) i nudi se kao rešenje za problem skalabilnosti bitkoina. Takođe, ovaj problem je rešen u mnogim alternativnim kriptovalutama u odnosu na bitkoin.
Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.
Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.
Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?
Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?
Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.
Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
