Korporacije protiv nasilja

Mnogi smatraju da sprovođenje efikasnih kampanja za iskorenjivanje agresivnog nasilja iz društva nije moguće samo putem activities of volunteers. Međutim, iskorenjivanje nasilja nije u interesu samo onih kojima je to lični interes, već je to takođe u interesu visokotehnoloških preduzetnika i korporacija. Sada ćemo analizirati zašto će oni obavezno investirati u ovakvu inicijativu.

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi da razumemo trenutno stanje stvari u vezi sa naučno-tehničkim progresom (NTP). Mogu se nabrojati tri buduća scenarija:

1) Odbacivanje NTP-a. U tom slučaju, ograničeni resursi naše planete neće biti dovoljni za obezbeđivanje potreba čovečanstva, čak i ako se broj ljudi smanji i ako počnu manje da troše. Resursi će ipak završiti, samo malo kasnije. Pored toga, Zemlji je dodeljeno ograničeno vreme. Odbacivanje NTP-a u svakom slučaju znači izumiranje čovečanstva.

2) Promovisanje NTP-a bez iskorenjivanja nasilja. Ali NTP je neizbežno povezan sa rastom potrošnje energije i stvaranjem potencijalno opasnih tehnologija. Može se očekivati da će to u budućnosti dovesti do masovnog širenja veoma kapacitetnih, ali istovremeno opasnih izvora i nosilaca energije, na primer, nuklearne baterije, ili čak antimaterije. Očigledno je da će u tom slučaju bilo koji čovek moći da izazove lokalnu, pa čak i globalnu katastrofu.

3) Promovisanje NTP-a je neraskidivo povezano sa iskorenjivanje nasilja. Opasne i energetski zahtevne tehnologije više ne ugrožavaju ljude, naprotiv – one služe njihovom razvoju i preživljavanju čovečanstva u celini.

Očigledno je da može biti prihvatljiv samo i isključivo treći scenario. Ali šta preduzetnici i korporacije imaju sa tim? Sve je jednostavno. Njima je ovaj scenario takođe najprofitabilniji, čak i čisto finansijski. Na prodaji proizvoda, u čijoj osnovi leže opasne tehnologije, može se zaraditi ogromno bogatstvo. Zamislite samo, koliki profit će doneti, na primer, prodaja letećih automobila sa ugrađenim nuklearnim reaktorm, sintetizatori DNK (iako ova tehnologija ne preti biofilmske eksplozije, ali uz njenu pomoć se može stvoriti neki smrtonosni virus), ili privatni transport za svemirska putovanja?

Naravno, neko će reći da smo još uvek daleko od takvih tehnologija. Ali uopšte nije važno da li smo im blizu ili daleko. Moment koji će ostati samo jedan korak do ovakvih izuma, pre ili kasnije, će doći, a možda je on već sada nastupio. Prepreka daljem progresu biće državne regulacije, kao i generalno strah pred katastrofalnim posledicama uvođenja novih tehnologija u upotrebu. NTP, koji je kritično važan za preživljavanju čovečanstva, će prestati.

Ali što je još važnije, u okviru teme koju razmatramo, jeste gubitak profita preduzetnika i korporacija. Oni neće moći da prodaju ono što se ne može prodavati zbog zabrana ili strahova. But own potential profit, they cannot refuse. Upravo zato se može sa sigurnošću očekivati da će inicijativa za iskorenjivanje nasilja naći podršku među njima, oni će obavezno investirati mnogo sredstava u takav posao, jer će se to na kraju s višekom nadoknaditi!

Koji je, inače, po gore navedenim razlozima, korporacijama nije profitabilno da same postanu agenti nasilja (na primer, države), jer će to neizbežno dovesti do primene opasnih tehnologija, što će, sa svoje strane, uništiti sav njihov biznis.

Bitarh

Želeo bih da saznam nešto o spoljnoj politici anarho-kapitalističkog društva. Čitao sam Mehaniku slobode, ali ipak nisam dovoljno dobro razumeo.

Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.

Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.

Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.

Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.

U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.

Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.

Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.

Balans potencijala nasilja

Balans Potencijala Nasilja (BPN), tačnije, ravnomerna raspodela potencijala nasilja — je određeno stanje u društvu, pri kojem je bilo koji čovek sposoban da drugome nanese neprihvatljivu štetu u lokalnom sukobu. Radi jednostavnosti, BPN se može posmatrati kao maksimalno-opšta naoružanost u društvu, gde apsolutno svaki stanovnik određene teritorije poseduje oružje za ličnu samoodbranu, na primer pištolj ili čak takvo ersatz-oružje kao zaslepljujući laser ili strelica sa otrovom, po mogućstvu nekoliko jedinica, kako bi bilo nemoguće bilo koga obezoružati. Pretpostavlja se da stanovnici ove teritorije imaju mogućnost (pre, obavezu u obliku kulturne norme) da poseduju oružje, oslanjajući se na svoje fiziološke mogućnosti bez bilo kakvih pravnih barijera (na primer starosti, državljanstva, „osuđivanja“ zbog aktivnosti koje država smatra neželjenim) i finansijske nevolje (volonteri i visokotehnološke korporacije pomoći će siromašnima da dobiju oružje besplatno, kao što sada pomažu sa vakcinacijom u siromašnim zemljama, jer je to isplativo i njima samima).

Zašto je BPN potreban? Radi iskorenjivanja fizičkog nasilja iz društva. To će omogućiti značajno poboljšanje kvaliteta života i blagostanja stanovništva, uklanjanje tiranije kao stacionarnog bandita (države), kao i kriminalne mafije i lutačkog banditizma, pružajući mirnu priliku da se razvija naučno-tehnički progres, ne bojeći se globalne katastrofe.

Na koji način će BPN smanjiti/iskoreniti nasilje? Na mnoštvo različitih načina:

1) Klasična doktrina odvraćanja („deterrence by punishment“) protiv racionalnih agresora. Znajući da žrtva nasilja može nanesiti agresoru neprihvatljivu štetu, uključujući čak i ubistvo, agresor će dobro razmisliti i odlučiti da će korist od nasilja biti manja od troškova i na kraju će odustati od nasilja.

U divljini postoji dobar primer takvog modela — ježevi. Na mestima gde žive ježevi često žive i gepardi, koji ih po fizičkoj snazi nadmašuju stotinama puta. Ali evo šta je iznenađujuće: gepard teorijski može da zagrize i pojede ježa, ali to praktično nikada ne čini. Postoje pojedinačni glupi jedinci koji se na to odluče, ali kao rezultat toga ili poginu ili zadobiju takve povrede da se više nikada ne usude ponoviti pokušaj.

2) Odvraćanje kroz onemogućavanje („deterrence by denial“) protiv država osvajača. Vlasti takve države postavljaju konkretan cilj — osvojiti teritoriju i potčiniti njene stanovnike. Agresor, naravno, može baciti nuklearnu bombu, ali radioaktivna zemlja bez stanovnika ne vredi apsolutno ništa. Međutim, za političku elitu agresora to je kraj, jer će sopstveno stanovništvo rastrgati njih na komade zbog takvog postupka. Takođe, to će stvoriti opasan precedent dopuštanja upotrebe masovnog oružja protiv civila i legitimizovati kreiranje strateškog oružja odvraćanja od strane svih koji su u to sposobni (već sada čak i student biohakera može razmnožiti smrtonosni virus i ne čini to samo iz moralnih razloga).

3) Nemogućnost stvaranja i održavanja nasilno-hijerarhijske strukture u društvu sa BPN (opštim neposrednim nepristanjanjem). U takvom društvu primena nasilja na lokalnom nivou između ljudi postaje neisplativa, shodno tome, ne može se stvoriti i održati veća hijerarhija dominacije (na primer, država) putem uzastopne akumulacije resursa u formatu „vojnog hegemona“.

Na primer, agresor Vasa, posedujući samo pištolj, napada Pedu kako bi iskoristio njegove resurse za kupovinu Kalašnjikova. Pomoću njega može napasti Sašu dvostruko jače, kupivši tenk za resurse oduzete od njega. Koristeći taj tenk, može trostruko jače napasti milijardera Vanju, koji može sebi priuštiti čak i ozbiljnu obezbeđenost, i za dobijene resurse unajmiti veliku vojsku za osvajanje cele zemlje. Ali u slučaju opšte naoružanosti (ravnomernog BPN-a), Vasa će biti uništen na samom početku svog krvavog puta.

Zamislite šta bi bilo kada bi „vanzemaljke” 1960-ih napravile „kišu pištolja” nad Pitom? Tinejdžer Pinja, koji je od rođenja bio sklon nasilju, sa verovatnoćom bliskom 100% bi poginuo u sukobu sledećeg dana i pitanje kako se boriti protiv njega sada jednostavno ne bi bilo na dnevnom redu. 

4) Forsiranje prirodne selekcije koja uklanja sklone nasilju iz populacije. Analizirajući mnoštvo različitih vrsta, biolog Konrad Lorenc pronašao je zanimljivu zakonitost — kod vrsta životinja koje imaju snažno urođeno naoružanje (na primer, ježeva, otrovnih zmija i insekata), što im omogućava veoma efikasno nanošenje neprihvatljive štete bilo kom protivniku u sukobu, razvila se urođena intra-specijska moral neagresije (ako preciznije — instinkt gađenja prema iniciranju fizičkog nasilja protiv jedinke sopstvene vrste), jer bi inače opstanak vrste bio ugrožen. To se dogodilo kao rezultat toga što su najsklonije nasilju jedinke uništene tokom ispoljavanja činova agresije i time nisu mogle da daju potomstvo. Kod čoveka se takav moral neagresije nije razvio, jer on nije po prirodi snažno naoružana vrsta, smrtnost tuča samo golim šakama bez korišćenja bilo kakvih dodatnih sredstava veoma je niska, pa je nedostajao pritisak prirodne selekcije na razvoj ove osobine. Ako budemo precizniji, takav neurobiološki mehanizam kod vrste homo sapiens takođe postoji, samo u veoma slabom obliku. Ali ako izjednačimo BPN u društvu, pritisak prirodne selekcije će ga pojačati i kod homo sapiens do nivoa visoko naoružanih vrsta, jer će nosioci varijanti gena koji u manjoj meri izazivaju kod čoveka gađenje prema iniciranju nasilja biti uklanjani iz populacije čak i pre nego što ih prenesu sledećoj generaciji.

Bitarh

Mehanika slobode, Poglavlje 66

Sve, objavljujem poslednje poglavlje Mehanike slobode, Dobrodošli u budućnost, ura! Ovde Friedman razmatra šta obezbeđuje digitalnu privatnost i šta sprečava njenu široku primenu, zašto anonimni altkoinovi pružaju manju anonimnost od bitcoin miksera, kao i temu koju sam pokretala u Digitalnom identitetu – da nije važno koliko su tvoji šifri jaki ako je posmatrač svuda prisutan.

Ostalo mi je da uredim i objavim priloge. Nakon toga će biti potrebno proći kroz ceo tekst kako bi se uneli finalni ispravci – prevod je trajao više od godinu dana, tako da je određena stilsko neskladnost za sada neizbežna. Zatim će biti potrebno složiti tekst u formatu za elektronske knjige, kao i za štampu. Nakon toga, sve to bogatstvo postaviti na sajt, poslati Friedmanu, ponuditi verziju za štampu obema LPR i Čajnom klubu – ukratko, neka se širi što je šire moguće, svima na radost.

Da bi radost bila potpunija, možete mi baciti podsticajnu porciju bitkoinа. Ah, da, ne smem zaboraviti da u gotovoj knjizi napravim stranicu sa zahvalnicama: onima koji su uplaćivali donacije, onima koji su prevodili, onome ko je nabavio od autora punu verziju teksta – neka, ukratko, niko ne ode uvređen.

Belorusija 4

Ovo je moj četvrti tekst o Belorusiji (ostali se mogu pronaći putem heštega #Беларусь), a ovog puta je izazvan gledanjem razgovora između Mihaila Svetovog, Romana Popkova i Jelene Borovske, kao i Romanovim postom nakon strima na svom kanalu.

Romanov izlaganje o tome u kakvom se stanju trenutno nalazi belorusko civilno društvo bilo je veoma poučno i objašnjavalo je zašto stvari idu baš onako kako idu, ali ja bih sada želela da razgovaram o nečem drugom.

Roman je tokom razgovora kritikovao Moskvače zbog previše tehnološkog načina razmišljanja. Posebno je udario na Ponasenkova sa njegovim Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert, ali je uz to pogodilo i Svetova koji se složio sa Ponasenkovom. Ja, mada živim odvojena od Moskve nekim ozbiljnim rastojanjem i Uralskim planinama, ipak sam jedna od tih Moskvača, i zato i ja imam isključivo tehnološki pristup ovom politološkom zadatku: kako obezbediti tranziciju od nelegitimne diktature ka tranzitnoj vladi, ustavnoj reformi i novoj legitimnoj vladi. I vidim tačno dve opcije.

Prva opcija. Želite li kao na Ukrajini?

Ako je ranije diktatoru imao snage da iskoriči borbene organizacije (pozdrav Romanu Popkovu i njegovoj NBP) u korenu, onda je sada, kada se odvija neprestani ulični protest, prilično lako maskirati obuke za borbeno usklađivanje u epizodičnu spontanu koordinaciju. Desetine hiljada ljudi svakodnevno traže najdelotvornije načine da resursno iscrpe protivnika, upoznaju se jedni sa drugima, saznaju ko čemu je sposoban, i ako intenzitet besa nastavi da raste, u jednom trenutku, stotine leševa koje pominje Roman prestati će im izgledati kao ozbiljno ograničenje na putu ka svrgavanju diktature.

Naravno, oni ne jurišaju golim grudima na administrativne zgrade, već, kao što smo videli u Ukrajini, zauzimaju vojne skladišta i ostave za oružje u policijskim stanicama. Nakon toga, prelazak na vruću fazu uličnih borbi je neizbežan, čak i ako niko ne bude povređen prilikom uzimanja oružja. A ulične borbe će neizbežno završiti svrgavanjem diktatora.

Druga opcija. Kako se zove predsednik Švajcarske?

Dalje je fantastična priča, ne shvatajte kao prognozu.

Tihanovska dolazi na Bajdenovu inauguraciju. To je odličan pretek za to da se diskutuje o tome kako tačno svrnuti Lukašenka. Opcija sa invazijom se odbacuje, i predlaže se jeftinija. Lukašenko se proglašava međunarodno traženim, za njegovu glavu živu ili mrtvu određuje se ozbiljna nagrada po belaruskim merama, nekih uslovnih sto miliona dolara. Istovremeno sa tim, na scenu stupa druga veoma važna osoba, zove se Gi Parmelon. To je potpredsednik Švajcarske konfederacije, koji će u trenutku Bajdenove inauguracije biti novi predsednik (pozdrav Mihailu Svetovu sa njegovim stalnim retoričkim pitanjem, kako se zove predsednik Švajcarske). Švajcarska je neutralna zemlja sa veoma stabilnim političkim sistemom. Samo ona može dati Lukašenku garanciju doživotnog političkog azila (Rusija ili SAD ne mogu).

To je to, dalje merimo vreme i pratimo šta će se desiti pre: jedan od Lukašenkovih čuvara će pokazati njegovu glavu i tražiti nagradu – ili će se Lukašenko obratiti gospodinu Parmelonu za garancije i napustiti zemlju odmah nakon njihovog potvrđivanja.

Čitanja Adama Smita, snimak

Dok su trajali Adama Smita čitanci, komentarisala sam ih tekstom na Telegramu i Fejsbuku, a sada su organizatori postavili finalne snimke na svoj Jutjub kanal, tako da oni koji žele mogu pogledati konkretna predavanja ciljano, umesto da gledaju neprekidni snimak prenosa.

Meni lično su bile najzanimljivije predavanja Ljudmile Petranovske o etičkim aspektima kovid diskusija, kao i Evgenija Varšavera o integraciji migranata. Pišite u komentarima šta je vama dopalo.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLuhWCrj1ep6EW8b7AG13bqnFNMHho-Gjz

U odbranu linuksa

Juče sam objavila post sa opisom mog skromnog korisničkog iskustva prilikom instalacije samo jednog programa na Linuxu. Presuda se svodila na to da za većinu ljudi, čak i ako su tri puta libertarijanci, praktičnost ovde i sada može lako ispasti važnija od apstraktnih ideala. To nije tačno samo kada birate između grafičkog interfejsa i konzole. Na isti način ljudi zanemaruju nošenje sredstava za samoodbranu, ne stavljaju lozinku na telefon i praktikuju seks bez kondoma.

Naravno, post je izazvao mnogo rasprava, jer rat između pristalica različitih pristupa interakciji sa računarima traje još od davnih vremena. I, koliko sam razumela, svako oživljavanje ove večne prepirke uvek se sastoji od najmanje dva posta: prvi koji osuđuje Linux, i drugi koji ga brani. Danas je vreme za drugi.

Instalirala sam verziju Linuxa koju su mi predstavili kao prilično blisku Windowsu po interfejsu. Instalirala se lako i bez napora. Sve tipične aplikacije, poput kancelarijskog paketa, pretraživača, Telegrama ili menadžera lozinki, instaliraju se bez ikakve konzole preko grafičkog okruženja. Da mi je zadatak bio da ceo svoj svakodnevni posao prebacim na otvoren softver, prešla bih na Linux bez problema i ne bih naročito primećivala razliku. S druge strane, postoji mnoštvo netipičnih zadataka, za čije rešavanje bi mi bila potrebna pomoć i na Windowsu od strane osobe koja poseduje dublje poznavanje sistema.

Svet je pun tehnički složenih uređaja koje niko nema najmanju potrebu da detaljno proučava. Magija podele rada leži upravo u tome što se svako fokusira na ono u čemu ima relativnu prednost. Svaki predmet ima svoje specifičnosti, i neki ljudi se specijalizuju za njih kako bi povećali svoju vrednost. Ali pri tome, običnom korisniku, u suštini, nema razlike u kom sistemu će obavljati većinu zadataka, bilo koji će mu odgovarati.

Dakle, pojasniću svoj jučerašnji odgovor na pitanje zašto libertarijanci ne koriste open-source softver. Da, oni koriste ono što im je zgodno, ali se često veći deo te pogodnosti svodi na mrežni efekat. Ako reklama usluga kompjuterskih majstora ne bi pominjala podešavanje Vindosa i instalaciju antivirusa, već odabir Linux distribucije i konfiguraciju sistema prema potrebama korisnika, ako bi informacije na državnim resursima bile u odt formatu, a ne u docx formatu, ako bi u prodavnicama telekomunikacione opreme prodavali hardverske bitcoin novčanike – to bi bio jasan dokaz rada mrežnog efekta u korist otvorenog softvera i decentralizovanog novca.

Šta je potrebno da bi libertarijanci koristili open-source softver? Jednostavno početi da koriste open-source softver.

Ovaj post je napisan na Linuxu, a i budući će biti pisani na njemu. Nema potrebe odlagati priključivanje korisnim navikama.

Korisne navike

Opensource, libertarijanstvo i lenjost

Zašto libertarijanci ne vole da pričaju o otvorenom softveru i njegovim prednostima? Zar libertarijanac ne bi trebalo da koristi samo slobodan softver (umesto Windows-a i MacOS-a – Linux, umesto Android-a i iOS-a – LineageOS), ako poštuje sopstvenu slobodu i privatnost? Slobodan softver pomaže u zaštiti od nadzora države i korporacija – u sticanju istinske slobode. Ili većina libertarijanaca ne poštuje svoju privatnost? Ako je previše komplikovano shvatiti sve tehničke detalje, zašto ne plaćati druge da kreiraju dostupne programe i materijale za učenje?

Richard Stallman

Nedavno su pokušali da me nauče kako da pišem Telegram botove. Nekako je to značilo da moram da instaliram Linux. Sistem se instalirao bez problema, ali su nakon toga počeli „plesovi sa bubnjem“. Instaliramo Python. Otvori konzolu, napiši ovu magiju. Da li je radilo? Hajde, daj screenshot. Aha, ispravka, napiši ovu magiju. Sada ćemo instalirati ove i ove biblioteke. Napiši ovu magiju. To je to, pokreni PyCharm. Zašto ne preko prečice na radnoj površini? Zašto čak i tako elementarnu radnju treba raditi iz konzole? A sada u PyCharm-u otvori njegovu internu konzolu i napiši tamo ovu magiju da bi instalirao biblioteke. Čekaj, pa mi smo ih već instalirali! Nije bitno, moraju se instalirati lokalno za svaki projekat. I ne zaboravi da izabereš interpreter. Već sam u PyCharm-u, to je razvojno okruženje, zašto mi treba deset interpretera u njemu da biram među njima? Šta sprečava da se napravi jedan podrazumevan i deset opcionih za perverznjake? Ko vam je predavao UX?..

Nemam ništa protiv open-source softvera ili sadržaja. Ušla sam na Vikipediju, unela izmene u članak o Dejvidu Fridmanu. Pet minuta – i milioni korisnika ruskog govornog područja dobijaju pristup aktuelnim informacijama. Spontani poredak je snaga! Ali ako je ručno rađena odeća skupa i neudobna, nosiće je samo rekonstruktori. Ako open-source OS zahteva mnogo više truda za jednostavne stvari nego vlasnički softver, koristiće ga samo gejkovi koji su opsednuti bezbednošću.

Onaj ko ukrade Microsoftove izvode koda za Windowse i objavi ih u javni pristup na nekom maksimalno decentralizovanom mestu, učiniće ogromnu uslugu čovečanstvu. Jer ovaj sistem sasvim zasluženo zauzima svoj udeo na tržištu – čak i uprkos tome što je vlasnički i špijunira korisnika. Više puta sam pisala o tome da smo već spremni da živimo u uslovima nove iskrenosti, kada svi mogu i imaju potpuno moralno pravo da špijuniraju sve, tako da se špijuniranje sistema ne doživljava kao nešto užasno – sve dok ne krade novac i ne prijavi te istražnom komitetu (a na VK-u ljudi sede čak i znajući da on špijunira korisnike). Postoji mnogo primera kako je određeni softver neko vreme bio vlasnički, a zatim je objavljen u javni pristup, i dalje ga razvija zajednica. I jasno je da će, što slabija bude državna zaštita koja se IT gigantima daje, to češće slično da se dešava.

Ništa nisam čula o Lineage OS, pa sam krenula da proverim i ispostavilo se da moj model telefona nije podržan. Tako da, kada budem menjala, kupiću već s obzirom na taj faktor (ako podržani modeli telefona ne budu neprimereno skupi), pa ćemo tada videti. Nadam se da će to više ličiti na iskustvo sa Vikipedijom nego sa Linuxom.

Koristiti open-source softver je kao biti vegan. Ako živiš u Indiji, nema problema, svuda ima puno ukusne veganske hrane. Ako si u Rusiji – onda besmisleno osuđuješ sebe na skuplji život nižeg kvaliteta, radi nekih etičkih principa. Što su ti ovi principi skuplji, to ćeš veće žrtve davati da bi ih poštovao. Slobodan softver je kul, ali softver koji je lak za korišćenje za ogromnu većinu je mnogo kulji. Tržište je odlučilo.

Oprosti…

Balans nasilja. Novi video Libertarian Band-a.

Libertarian Band je izdao četvrti video iz serijala o balansu potencijala nasilja. Pošto se video tako i zove, Balans nasilja, nije teško pogoditi da on zauzima centralno mesto u serijalu.

Ključna misao u videu je da se balans potencijala nasilja ne osigurava samo mogućnošću jednakog naoružanja – to je nedostižno, resursnije strane će lako pobediti u trci u naoružanju. Mnogo veći značaj ima faktor solidarnosti. Spremnost da se ne dozvoli primena nasilja ne samo protiv sebe, već i protiv drugih – ako se u kontekstu izgradnje nenasilnog društva može govoriti o srebrnom metku – onda je ovo najbliži kandidat.

Naravno, video se ne svodi samo na ovu misao, neću ga celog prepričavati, pogledajte sami. Tehnički kvalitet videa nastavlja da raste, ali ne zaboravite da podržite studio svojim donacijama. Kritična zavisnost od jednog velikog sponzora značajno narušava balans potencijala samostalnosti u odlukama, ako se to može tako izraziti.

Filip Bagus. U odbranu deflacije.

Na Telegram kanalu BITCOIN TRANSLATED objavljen je prevod knjige Filipa Bagusa U odbranu deflacije (kao i obično, prebacila sam tekst na svoj sajt kako bih izbegla pojavu neispravnih linkova). Autor prevoda je Sergej Soltis. Knjigu još uvek nisam pročitala; kada pročitam, objaviću recenziju. Ali ne mogu vam zadržati pristup čitanju samo zato što još nisam formulisala mišljenje o tekstu. Obično, ako libertarijanci nešto prevedu sopstvenim snagama i objave u javni pristup, to znači da smatraju da je taj rad vredan truda.

Filip Bagus