Автор: Анкап-тян

Postoje li primeri uspešne legalizacije vatrenog oružja (bez primetnog povećanja broja krivičnih dela)? Možda su postojale negativne posledice legalizacije? Znam da legalizacija narkotika gotovo ne utiče na broj zloupotreba. Da li je to pravedno i za oružje?

anonimno pitanje

Najuspešniji primer blagotvornog uticaja legalizacije za ruskojezičnu publiku je, naravno, Moldavija. Postsovjetska zemlja uvodi legalnu kupovinu, nošenje i upotrebu naoružanog kratkog cevi za samoodbranu – i krivulja nasilnih zločina naglo opada. Isto se desilo i u Baltiku, mada primer flegmatičnih Baltika ne ubeđuje slušaoca toliko kao priča o vrelim moldavskim momcima. Ali najviše statistike daju, naravno, Sjedinjene Države, gde je polovina ukupnog kriminala koncentrisana u svega dva procenta okruga sa najstrožim zakonima o oružju, a koji predstavljaju etničke geto, dok su u najnaoružanijim oblastima nasilni zločini praktično odsutni.

Mane legalizacije takođe postoje – one se pojavljuju kada se legalizacija sprovodi delimično i nepromišljeno.

Recimo, u Kazahstanu su, umesto da legalizuju naoružano kratke cevi, ekstremno pojednostavili samo kupovinu traumatičnog oružja. Kao rezultat toga, traumatično oružje je postalo pogodno sredstvo u sukobima između bandi: to oružje je veoma praktično kao pomoć u tuči, jer ga ne prati nikakva balistička ekspertiza, a i psihološki prag njegove upotrebe je izuzetno nizak, jer se to, kao što se čini, smatra nepravim oružjem. Posledično, sada se klatno okrenulo u suprotnu stranu i u Kazahstanu su počeli da stežu šrafove, jer su hoblofobi dobili odličan argument za to.

U Rusiji je zakonodavstvo o oružju generalno podnošljivo, iako je u pogledu naoružanog kratke cevi i vrlo nedoslednog. Mnogo gore je ovde sa praksom primene zakona; u velikoj meri upravo ona, a ne zakon o prometu oružja, podstiče kriminalce – jer oni znaju da će žrtva do poslednjeg oklevati pre upotrebe oružja, ne želeći da se kasnije suoči sa daleko strašnijim kriminalcima – ruskom policijom.

Glavno što treba razumeti o oružju: kriminalac ga uvek ima. On će jednostavno kupiti oružje na crno za bitkoine, jer je za njega mnogo opasnije biti uhvaćen sa oružjem nego biti nespreman za obračun sa konkurentima. A onaj ko zarađuje u mirnijim granama, radije će potrošiti bitkoine na donat Ankap-tjan, i zato je njemu važno da ima baš legalno oružje, kao i pravo da ga legalno koristi u samoodbrani.

Odgovor na članak o vrednosti bitkoina

Wild Turkey

10. jula sam odgovarala na pitanje o ljubavi libertarijanaca prema bitkoinu. Autor pitanja je poslao svoje prigovore na taj odgovor.

Mises, kreirajući teoriju novca, formulisao je teorem regresije, prema kojem se današnja vrednost novca određuje njegovom jučerašnjom vrednošću, i tako se može pratiti do trenutka kada je novac bio obična roba koja ima samo jednostavnu potrošačku vrednost. To što je baš zlato postalo jedinstveni standard obezbeđenja novca do 20. veka, bio je plod državnih regulacija; u slobodnom bankarskom sistemu je ranije zaživeo bimetalni standard, što je dovoljno detaljno opisao vama pomenuti Rothbard.

To su detalji, istorija bimetalizma je zasebna tema. Bilo kako bilo, novac su bili ili sami plemeniti metali ili obaveze njihove isplate određenog stepena pouzdanosti.

Kriptovaluta je lišena takvih svojstava, kao i bilo koja druga savremena fiat valuta.

Još jedan klasik libertarijanizma, Hayek, je čak i otvoreno zagovarao privatni novac…

Zagovarao je privatni novac koji emituju banke sa obavezom da kotiraju njegovu vrednost, vezanu za deklarisanu korpu dobara. Očigledno, bitcoin je lišen tog svojstva.

Da biste razumeli kako je i zahvaljujući čemu bitcoin stekao svoju vrednost, preporučujem da pročitate klasični članak Jeffreya Tuckera, koji je ljubazno preveo resurs Bitnovost 2014. godine.

Tucker je potpuno zaboravio na subjektivizam vrednosti i tražio čuvenu intracity value, nalazeći je u svojstvima blockchain-a kao platnog sistema nalik PayPal-u i vrednosti kriptovaluta kao virtuelnih akcija takvog sistema. Lepo rešenje, ali ne u duhu AEŠ i kontradiktorno.

Na taj način, bitcoin, koji nastupa kao digitalno peer-to-peer zlato, nimalo ne protivreči ekonomskoj teoriji kako u izlaganju klasika AEŠ, tako i njihovih savremenih sledbenika.

Poređenje sa zlatom ostaje problematično, jer je zlato jedinstvena roba, dok se beskonačan broj kripto-algoritama može izumeti, a vrednost nekom od njih na kraju daje samo novina ili interesovanje izazvano nepoverenjem u savremeni finansijski sistem.

Zašto među tvojim pristalicama ima toliko anime fanova?

anonimno pitanje

Iskreno govoreći, ni meni sama to nije potpuno jasno.

Jednostavno, anime je žanr koji je maksimalno udaljen od bilo kakvih konzervativnih vrednosti. Izgleda da slobodni ljudi teže onim pravcima u umetnosti koji se kod njih povezuju sa slobodom. Pre trideset godina više su težili Holivudu, a sada se od njegovog bogatstva ideja izdvaja samo ideja diversiteta, pa samim tim i moda za njim opada.

A pored toga, naravno, utiče i opšta infantilizacija čovečanstva, povezana sa tim što ljudi žive duže, bogatije i bezbrižnije, pa mogu sebi da priušte da ne izlaze potpuno iz detinjstva sve do starečke demencije. Sve je bolje nego da se sa pet godina pretvoriš u mrzovoljne male starce.

Bitcoin-chan

Evo, sada osećam čistu, neiskvarenu dečju radost: u trećem mesecu postojanja kanala, konačno je stigao prvi donat. Evo ga, pogledajte, kako je divno!

Zdravo! Kako stvari stoje sa pravima životinja u libertarijanizmu? Može li čovek da kupi mače da bi ga okrutno ubio? Mogu li ljudi da stvore zajednicu poput starog Rima sa godišnjim razapinjem pasa?

anonimno pitanje

Šta je pravo na određene radnje? To je stanje stvari u kojem okolina pristaje da te radnje trpi. Drugim rečima: imaš pravo da nešto radiš sa stanovišta određenih spoljnih subjekata, ako oni pristaju da ne protiveče tim radnjama.

Tako, jedno mače može imati pravo da spava na nečijem licu, a drugo možda čak nema pravo ni da uđe u tuđe sobu.
Libertarijanizam je pravna doktrina koja tvrdi da nijedan pravni subjekt nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad drugim pravnim subjektima i njihovom imovinom. Time libertarijanizam svodi pitanje prikladanog odnosa prema životinjama na pitanje pravnog subjektiviteta. Stranac koji dođe izvan sela – da li je on subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njim. Žena – da li je ona subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njom. Dete – da li je subjekt prava? Embriji – da li je subjekt prava? Pas – da li je subjekt prava?

Drugim rečima, čisto logički, libertarijanizam može biti osnova za odbranu prava životinja – ali samo među onima koji priznaju pravni subjektivitet životinja. Što se tiče onih koji životinje smatraju objektima, oni, ostajući u okvirima iste libertarijanske doktrine, mogu postupati sa životinjama koje su u njihovom vlasništvu po sopstvenom nahođenju.
Problem se pojavljuje onda kada se sudare stavovi ljudi koji životinje smatraju bar delimično pravnim subjektima (na primer, na nivou dece) i ljudi koji životinje smatraju objektima svojine. Najuporniji sporovi se uvek vode upravo zbog definicija.

U suštini, zagovornici prava životinja, iz perspektive svojih protivnika, iznose protiv njima zahteve zbog patnje koju oni osećaju, shvatajući patnju životinja u rukama svojih mučitelja. Kako reagovati na takve zahteve? Kao i na bilo koje zahteve etičke, a ne pravne prirode: uzeti u obzir, odmeriti moguće troškove ispunjenja i neispunjenja zahteva, a zatim delovati.

Što su grupe za vršenje moralnog pritiska bolje organizovane, to pre odgovarajuća moralnost postaje mejnstrim u društvu. Dakle, oni koji žele da ipak bez prepreka razapinju pse u libertarijanskom društvu, moraju unapred početi da propagiraju tu svoju strast – pod zastavom očuvanja kulturnih tradicija, ili na neki drugi način.

macica je tužna(((

Zdravo! Šta misliš o feminismu? A šta ako sam feministkinja i podržavam libertarijanske ideje? Da li će me primiti u libertarijansku partiju? I koliko će mi biti prijatno tamo (čula sam da mnogi kod vas ne vole feministkinje)?

anonimno pitanje

Zdravo!

Odgovor na ovo pitanje je sastavljen u bliskoj saradnji sa prijateljicom feministkinjom)))

Prema feminizmu imam pozitivan stav, iako se ne svrstavam u taj pokret. Ja sam za jednakost. Deliti ili ne deliti bilo koje vrednosti i ideje je lična stvar svakog pojedinca, i nemam ništa protiv dokle god se ne krši princip neagresije.
Probleme koje feminizam pokreće mnogi u partiji posmatraju kao privatan slučaj problema agresivnog nasilja, ne videći vrednost izdvajanja tih problema u posebnu klasu. Dakle, u principu, sasvim je moguće istovremeno deliti feminističke i libertarijanske ideje.

Koliko će se feministkinji biti prijatno u LPR? Sigurno neće biti usamljeno, jer u partiji ima feministkinja, a što se tiče prijatnosti, ne bih mogao da kažem, to je prilično subjektivan pojam. U partiji ima onih kojima bukvalno vri od nelibertarijanskih feministkinja, ali ih ima veoma malo.

Post koji skida maske i konačno sve zbunjuje

Želim da vam predstavim pravu LPR-članicu, koju mnogi znaju kao @cannibalica

LPR-članica

Sada sve nudes i pitanja o libertarijanskoj partiji šaljite, molim vas, njoj.

A ja ću sa zadovoljstvom nastaviti da odgovaram na vaša pitanja o ankapu, ekonomskoj teoriji, libertarijanskom pravu, etici i sličnim materijama.

Ankap-članica

Hvala što ostajete na kanalu! Volim sve vas!

Razmotrimo situaciju: neko gradi pirotehničku fabriku u centru grada, i svima u okolini je porasla cena osiguranja od požara. Ali vlasnik fabrike nije prekršio NAP, tako da nikome ništa ne duguje (i niko ne može da mu zabrani da gradi tu fabriku). Libertarijanci ne smatraju da je to problem?

anonimno pitanje

Da bi se na ovo pitanje odgovorilo detaljnije, kao ekspert je angažovan Aleksej Tereščuk aka @kamendant, vodeći javnosti o austrijskoj ekonomskoj školi na VKontakte i četa po istoj temi na Telegramu. Ispod je prikazana mešavina njegovih objašnjenja i mojih sopstvenih razmatranja.

U čemu se razlikuju slučajevi sa fabrikom koja zagađuje okolinu i fabrikom koja svojim komšijama povećava cenu osiguranja nekretnina?

U prvom slučaju fabrika nanosi direktnu štetu okolini, i ta šteta teorijski može podleći kompenzaciji, čak i ako su načini obračuna štete prilično nepouzdani – na kraju krajeva, ni za određivanje cene snopa rotkvica baki na pijaci nije neophodno detaljno obračunavati njegovu proizvodnu cenu.

U drugom slučaju radi se samo o povećanju rizika, a sam pokušaj osiguranja tih rizika dovodi do dodatnih troškova. Takva posredna šteta nije povezana sa kršenjem principa neagresije, te stoga ne podleže kompenzaciji. Zaista, oko nas je puno faktora koji povećavaju naše rizike, ali sa kojima moramo da se pomirimo ako želimo da zadržimo postojeći stil života.

Tako što u gradu imamo veće šanse za saobraćajnu nesreću nego u selu, što povećava rizik i, shodno tome, cenu osiguranja od tog osiguravajućeg slučaja – ali to nije povod za podnošenje imovinskih zahteva svim vozačima u gradu – već samo onom konkretnom koji je postao krivac za nesreću u koju je stradali učestvovao.

Dakle, libertarijanci ne smatraju problemom nemogućnost da se od fabrike pirotehnike koja se nalazi u centru grada zahtevaju novac samo zbog činjenice njenog prisustva u centru.

Druga stvar je to što će cena osiguranja za samu fabriku biti znatno veća ako se izgradi u centru nego ako bude na periferiji – jer će se osiguravati rizik od zahteva komšija koje je pogodila nesreća, što znači da je vlasniku fabrike isplativije da nema komšije u opasnoj zoni.

eksplozija u fabrici pirotehnike – zabavno i strašno

Libertarijanstvo podrazumeva samo privatne kompanije (anarho-kap.). A šta je sa državnim bolnicama? Znači li to da bolesna osoba neće moći da dobije besplatnu pomoć? Oboleliih ima dosta, i ne svi imaju novca. Dobrotvorstvo ovde teško da će pomoći.

anonimno pitanje

Hajde da postupimo jednostavno. Otvaramo konsolidovani budžet RF za 2017. godinu i gledamo rashode za zdravstvo. 2,8 biliona rubalja. To je 20 hiljada rubalja po osobi godišnje, manje od 1,7 hiljada mesečno, i u tu sumu je uključena sva korupcija, svi podmićeni poslovi, otimanje sredstava i jednostavno neefikasne troškove. Potpuno sitni novac, manje od prosečne kirije.

U situaciji kada nema nikakvih poreza i regulacija, prema veoma konzervativnim procenama, plata će porasti, recimo, svega za 50%. Pretpostavimo da će svi oni koji su se ranije lečili preko polise obaveznog zdravstvenog osiguranja kupiti polise dobrovoljnog osiguranja upravo u iznosu bivših državnih rashoda za medicinu, trošeći otprilike 1700 rubalja po osobi mesečno, a svi oni koji su se ranije lečili za gotovinu, zadržati svoje navike. Medijanska plata u Rusiji danas, prema tvrdnjama iz veoma nepažljivo sprovedenog anketa na Navaljnikovom blogu, iznosi oko 15000 rubalja.

Šta ispada? Medijanska plata pod ankapom (ancap) raste za 50% i iznosi 22500 rubalja. Neka medijanski radnik izdržava jednog izdržavanog člana porodice. On plaća za dve polise 3400 rubalja, i ostaje mu 19100 rubalja. To znači da je on i dalje bogatiji nego što je bio pre ankapa, a pritom ima dobru plaćenu medicinu.

Naravno, ostaju još slučajevi kada se u siromašnoj porodici desi skupo oboljenje koje se ne pokriva tipičnom polisom. Šta siromašna porodica radi sada? Ide preko humanitarnih fondova, a oni spamuju društvene mreže objavama tipa „Mašenki je jako loše, hitno je potrebno sto hiljada rubalja“. Pa, upravo isto će raditi i pod ankapom, samo će verovatnoća da dobiju novac za lečenje tog teškog stanja povećati se za 50%, proporcionalno povećanju prosečnog prihoda (polazimo od pretpostavke da će ljudi nastaviti da doniraju za humanitarne svrhe otprilike isti procenat svojih prihoda kao i sada).

Rezime. Potpuno privatizovano i deregulisanu zdravstvo, u situaciji odsustva poreza, u stanju je da svakom Rusu obezbedi medicinsku uslugu bolju od one koju ima sada, ne zahtevajući od njega iznose koji bi za njega bili kritični.

lečiti tu tešku bolest!