U jučerašnjem postu pomenula podsetnik za rasprave sa učenicima, i čitaoci su se zainteresovali šta je to zapravo podsetnik.
Podsetnik je razvijen u zajednici „Austrijska ekonomska škola“ i sastoji se od svega pet tema. Zapravo, ovakve stvari upravo i naglašavaju koliko je naš projekat jedinstven. Svaki FAQ je proizvod rada na prikupljanju, prosekavanju i sumiranju mnoštva pitanja, nakon čega se priprema precizan tekst koji pokriva temu. Kod nas, svakog dana dobijamo tekst sa odgovorom na konkretno, a ne uopšteno pitanje. A ako se nekom od čitalaca neki odgovor učini površnim ili netačnim, uvek može poslati svoja pojašnjenja i dopune.
Pitanje je toliko često, da je kada su pravili podsetnik za rasprave sa učenicima, upisano kao broj jedan.
Zaista, antimonopolne službe nisu potrebne. Monopoli se ili formiraju tamo gde optimalna veličina biznisa ispostavi se uporedivom sa ukupnom veličinom tržišta, ili tamo gde su državne regulative veštački stvorile taj monopol (na primer, kroz licenciranje vrsta delatnosti, ekskluzivne nabavke od jednog dobavljača, izdavanje patenata – drugim rečima, kroz zabranu ulaska na tržište bilo kome drugom osim monopolisti).
U prvom slučaju monopolista uspešno zadovoljava potražnju, tržište raste i vremenom se ispostavi da sada ima mesta i za još nekoliko kompanija, dok pokušaj monopoliste da se bori protiv njih tržišnim metodama dovodi do gubitka profita toliko da je samom monopolisti isplativije da ulaže u neke druge grane, nego da se drži tržišnog uloga tamo gde je još uvek monopolista.
U drugom slučaju monopolista postaje drzak, podižući cene i pogoršavajući kvalitet usluga, dok država mora da se nosi sa nezadovoljstvom kupaca. Rano ili kasno, ili će lobisti potencijalnih konkurenata progurati deregulaciju grane (kao što je Novatek probio pravo na izvoz tečnog gasa, koje je ranije monopolski pripadalo Gazpromu), ili će se razviti crno tržište koje će, ne radeći ništa sa monopolom de jure, podkriti njegov monopol de facto. Očajavši u borbi protiv crnog tržišta državnim sredstvima, monopolista će biti primoran na ustupke – i da konačno počne da smanjuje cene i poboljšava kvalitet.
Kada postupci jedne osobe postanu uzrok štete koju je pretrpela druga osoba, a dokazi o šteti i njena procena mogu biti demonstrirani, to je dovoljno da se zahteva naknada štete, i potpuno je nebitno da li je reč baš o fizičkom nasilju.
Druga stvar je to što se šteta usled nenasilnih postupaka mnogo teže dokazuje, pa spoljni arbitar može i odbiti naknadu štete u sličnim slučajevima. Upravo zbog toga, u slučaju psihološkog nasilja, uspešnija protivna taktika može biti ne tužba, već, na primer, uzvratno psihološko nasilje.
Naravno, kada žrtva psihološkog nasilja dobije ovakve preporuke, ima razloga za očaj. Šta se tu može reći? Baš kao što je za direktnu odbranu od fizičkog nasilja veoma korisno posedovati oružje i znati ga koristiti – a tek nakon uspešne samoodbrane podnositi tužbe onima koji su preživeli – tako je i za direktnu odbranu od psihološkog nasilja korisno trenirati psihu i znati koristiti psihološko oružje – a tek nakon uspešne samoodbrane baviti se uništavanjem reputacije nesrećnog abuzera, ako on već nije završio u petlji.
Ako je određena zajednica saglasna oko toga koja je klima optimalna za nju i poseduje mogućnosti da sebi postavi te uslove, njen predstavnik jednostavno uzme daljinski upravljač za klimu i postavi željene parametre. Ako nema mogućnosti da se postavi proizvoljna klima, ljudi se ili migriraju u prihvatljivije klimatske uslove ili se prilagođavaju postojećim. Ako postoje mogućnosti, ali nema saglasnosti, onaj ko ima daljinski će na jedan ili drugi način postaviti parametre koji zadovoljavaju neke, a ne zadovoljavaju druge.
Za proučavanje uzroka i posledica klimatskih promena mogu se postaviti pitanja: a) ko je i u kojoj meri uticao na došlole promene; b) kome je i kakva šteta time naneta. Ali zapravo, drugo pitanje izaziva interesovanje: da li je moguće organizovati zajedničko delovanje tako da ne dolazi do degradacije uspostavljenog sistema potrošnje dobara, i ako jeste, na koji način.
Postojeći nivo razvoja čovečanstva omogućava direktno upravljanje klimom otprilike na regionalnom nivou: na primer, izgraditi veliko akumulaciono jezero ili, obrnuto, podeliti reku na kanale. Koji pristupi pri organizaciji režima eksploatacije zajedničkih resursa rade manje-više u interesu eksploatatora, razjašnjeni su u knjizi koju sam već jednom preporučila: Elinor Ostrom, „Upravljanje zajedničkim resursima“.
Ako nema mogućnosti da se projektuje šema eksploatacije zajedničkih resursa prema principima koje je ona izvela, onda je najbolje što se može uraditi – spustiti ruke i potpuno ukloniti regulacije: u sistemima koji su previše složeni za direktno upravljanje, red može uspostaviti samo slobodno tržište.
Globalne klimatske promene se, svakako, trenutno još uvek smatraju upravo takvim.
Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuna anarhija. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a onda krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne sa svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je iz nekog razloga mnogo pešaka.
Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Šta učiniti u ovoj situaciji nesrećnom vlasniku ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka uzeo sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizičkim razdvajanjem protoka različitih brzina i različitih pravaca, a tamo gde je to preskupo, bar logičkim razdvajanjem, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u ukrštenim pravcima.
Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalne investicije u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnije. Zato u nekom zaboravljenom selu nećemo videti ni trotoar ni razdelne barijere na putu, a u megapolisu – sve to i još mnogo toga.
Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih smetnji.
Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuni anarhizam. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a zatim krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je, iz nekog razloga, mnogo pešaka.
Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Kako da se postupa u ovoj situaciji nesrećnog vlasnika ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka ušao u sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizički razdvajajući tokove različitih brzina i različitih smerova, a tamo gde je to preskupo, razdvajajući ih barem logički, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u presecajućim se pravcima.
Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalna ulaganja u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnija. Zato u nekoj zaboravljenoj selu nećemo videti ni trotoar, ni zaštitne barijere na putu, a u metropoli – sve to i još mnogo toga.
Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih prepreka.
Vrednosti su subjektivne, to je aksiom ekonomske teorije. Čak će i isti kancelarijski službenik snositi različite troškove u zavisnosti od toga u kom trenutku života mu neko udari šamar. Zato će u slučaju pijanog obračuna u pabu on za pola sata veselo piti sa onim sa kim se malopre tukao, a ako zbog tuče ne uspe da ode na turneju svojih snova sa devojkom koju voli, to će za njega imati posledice ozbiljnije od propuštanja bilo kog prokletog diplomatskog poseta.
Manje ili više izračunljiva šteta od nasilja pokrivena je polisom osiguranja, a insurance kompanija je već naplaćuje onome ko je primenio nasilje, ako to bude želela. Ovde su predsednik i kancelarijski službenik jednaki: što je polisa koju su kupili skuplja i što je veća premija koja im pripada, to imaju veće šanse da je dobiju. Što se tiče nematerijalne štete, predsedniku je čak i teže da je naplati. Službenik može da se spori pokušavajući da dokaže arbitri koliko je ozbiljno povređen, dok će predsednik, kao javna ličnost, morati da vaga svoje reči kako njegovo ponašanje na sudu ne bi nanelo njegovoj reputaciji još veću štetu od samog nasilja o kojem je reč. Ne znam kako drugi, ali ja bih na mestu predsednika ograničila se na zahtev za javnim izvinjenjem i izvukla profit iz lepih fotografija sa pomirnim zagrljajem.
evo, uzmite primer od Grka
Rado ću prihvatiti vaše bitkoove kao donacije, i čak neću razmatrati njihovo odsustvo kao nematerijalnu štetu. Novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Kao što sam već napomenula u članku o ankapu i minarhizmu, za promene u društvu postoje dva puta: politički i kontrakulturni. Tako su, na primer, zakoni o hlebu u Velikoj Britaniji ukidani političkim putem, a čuveni Linkolnov Homestead Act je jednostavno priznanje stanja stvari koje se već formiralo kontrakulturnim putem.
Kako delovati politički, manje ili više je jasno: kroz politički pritisak. Sve nepravedne presude se osporavaju u višim sudovima, sudije koje ih donose se izopštavaju (shaming), nema dogovora sa tužilaštvom i pojednostavljenog postupka, svi razgovori sa policijom – samo u prisustvu advokata… Istovremeno se popularizuje projekat reformi sudstva, i svakog političara koji aspirira bar za kakvu javnost neophodno treba ispitivati o njegovom odnosu prema tom projektu, i ako se usudi reći makar i jednu reč protiv, potpuno mu se uskraćuje podrška. Na sličan način su u Sjedinjenim Državama uveli prohibiciju – možete zamisliti koliko je otpor bio jak. Dakle, ne treba potcenjivati mogućnosti grupa uticaja.
Kontrakulturni način je takođe manje ili više jasan. Potpuna odbijenost dobrovoljnog obraćanja državnim sudovima, nepriznavanje bilo kakvih presuda državnog suda, ali istovremeno – jačanje institucije arbitražnog sudstva, privatnog istraživanja i izvršenja ugovora. Primeri uspeha ovakvog pristupa preoblikovanju institucija takođe postoje, i to u nedavnoj istoriji: kada su u Velikoj Britaniji počeli da priznaju odluke šerijatskih sudova – to je upravo kapitulacija pred stanjem stvari koje se formiralo kontrakulturnim putem.
Kontrakultura je u maršu
Pa, ko o čemu, ja ću o bitkoinima. Postoji politički način potvrđivanja njih kao sredstva plaćanja: to je lobiranje za njihovu legalizaciju. I postoji kontrakulturni: jednostavno, gde god je moguće, vršiti sve transakcije u bitkoinima, a predloge za plaćanje u rubljama po mogućnosti odbijati. Mogućnost da mi pošaljete donaciju u bitkoinima sa bankovne kartice je neka vrsta kompromisne varijante, mada je naravno bolje direktno: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8.
Manipulacija tržištem je pokušaj određenog igrača na tržištu da predvidi ponašanje drugih igrača na tržištu kao odgovor na različite varijante njegovog, igrača, ponašanja. On ulaže novac u to da je njegovo predviđanje tačno, i da će takvo tržišno ponašanje doneti profit preko gubitka drugih igrača – a zatim proverava svoje predviđanje.
Formalno ovde nema nikakvog kršenja principa neagresije, ali, ako se predviđanje manipulatora ispostavi kao tačno, onda su drugi igrači pretrpeli gubitak, a oni ipak nisu ušli na tržište zbog toga. Zato nije čudno da manipulatori mogu postati nevoljeni.
Većina učesnika tržišta preferira predvidljivost i ne ceni previše prodavnicu u kojoj cena, usled manipulacija, skače kako joj je volja. Zato je prodavnica zainteresovana da uvodi sopstvena ograničenja koja otežavaju manipulacije, i što je tržište manje, to su takve stvari aktuelnije za vlasnike trgovinskih platformi.
Insajdersko trgovanje je ista takva manipulacija tržištem, samo manipulacijom bavi sama trgovinska platforma ili lica koja su joj povezana. Naravno, za reputaciju trgovinske platforme, optužba za insajdersko trgovanje je još opasnija nego ako ona dopušta manipulacije trećih lica. Zato se na razvijenim tržištima protiv insajderskog trgovanja bori još strože. A država, u pokušaju da se bori protiv ovih stvari, kao što joj je to običaj, ili jednostavno pokušava da napravi štetu sa najboljim namerama jer ne zna šta je efikasnost – ili se pod izgovorom borbe protiv manipulacija i insajderstva bavi upravo tim manipulacijama i insajderskim trgovanjem.
U trgovini kriptovalutama ima koliko god manipulacija tržištem želiš, ali što je veći obrt, to je to manje opasno za one koji od toga ne stradaju. Zato birajte bitkoin, on je od svih kriptovaluta najmanje podložan manipulacijama. Ja sam upravo njega izabrala kao valutu za primanje vaših ljubaznih donacija: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Kako su fundamentalna naučna istraživanja funkcionisala pre pojave državnih akademija nauka? Postojala su dva osnovna mehanizma.
Prvi. Naučnik je vršio svoja istraživanja samostalno i o sopstvenom trošku, zadovoljavajući svoj privatni interes.
Drugi. Naučnik bi pronašao svog pokrovitelja, obično nekog aristokratu, i vršio istraživanja o njegovom trošku, istovremeno ispunjavajući njegove sitne kaprice i doprinoseći povećanju prestiža svog pokrovitelja.
Koje postoje kontraindikacije za korišćenje ovih mehanizama i nakon odumiranja države? U suštini, samo jedna. Tvrdi se da su mnogi fundamentalni naučni projekti previše skupi za realizaciju da bi jedan pokrovitelj mogao to da izdrži. Pa, od vremena preddržavne nauke, i finansijske institucije su prilično napredovale, tako da fondovi sa milijardnim budžetima danas nisu nimalo egzotična pojava.
Ostaje pitanje motivacije. Šta će podstaći potencijalnog sponzora fundamentalne nauke da uloži u određeni fond? Ovde važe potpuno iste predviđanja kao i kod mecenatstva ili dobrotvorstva: sponzor zadovoljava osećaj sopstvene važnosti i pravi sebi dobar PR. Shodno tome, da bi u fundamentalnu nauku krenuo novac, potrebni su joj dobri marketing: mazanje ega sponzora, slikovito osvetljavanje dobijenih rezultata i zadivljujućih perspektiva. To je, naravno, veoma bezdušno, ali mnogo pravednije od trenutnog modela, gde se novac nasilno skuplja u crnu kutiju, a izveštaj o rezultatima daje u maksimalno dosadnom obliku, razumljivom samo uskom krugu stručnjaka, a ne onima koji plaćaju.
Da, možda će se desiti da neko bezdržavno društvo neće finansirati neke fundamentalne megaprojekte, i Veliki hadronski sudeler možda nikada neće biti izgrađen. Pa, dobro, barem će hiljade malih projekata dobiti finansiranje, za koje država zbog njega ne bi izdvojila novac.
Možeš li da izgradiš Zvezdu smrti preko donacija, a, Ilon Mask?
Naravno, fundamentalna nauka će uvek konkurisati za donacije i sa umetnošću, i sa sportom, i sa mašenkinom pizdecomom, i sa Ankap-tjan (donirati ovde: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8) – ali to je normalan tržišni proces. I ja bih voleo da radim na tome da doniranje kanalu postane prestižno.
