Автор: Анкап-тян

O učešću u izborima

Prošle nedelje nisu obeležili samo sveopšti protesti, već i, zamislite, izbori. Želeo bih malo da prodiskutujem o tome zašto bi ankapi uopšte trebali da obraćaju bilo kakvu pažnju na izbore.

Naravno, ideja da neko, ko je pobedio svoje protivnike kao rezultat složene višestepene electoralne procedure, sada ima vlast da raspolaže svim stanovnicima podređene teritorije u okviru ovlašćenja definisanih funkcijom, uz bonuse za drskost, i da je to podjednako neprikosnoveno kao i zahtevi našeg dobrovoljno potpisanog ugovora – ne izdržava kritiku. O tome su napisane čitave knjige, nećemo o toj banalnosti.

Ali zar zaista mislite da u ankapiji nema mesta samom fenomenu proceduralne legitimacije prilikom utvrđivanja ko će vršiti rukovođenje?

Demokratija je skup alata za donošenje kompromisnih odluka u kolektivima. Kod ankapije se dodaje samo principalni zahtev da se odluke odnose isključivo na pitanja reda raspolaženja kolektivnom svojinom, ali ne i privatnom svojinom članova kolektiva. Uzimajući u obzir ovo ograničenje, demokratske procedure su sasvim prihvatljive i one zaista doprinose minimiziranju konflikata.

Zato je učešće u masterklasu o sprovođenju electoralnih procedura koji organizuje država prilično korisno. Za sada, u edukativne svrhe, nije važno kako su uslovni kandidati Ivanov i Petrov tačno dospeli u listić, a Sidorov bio onemogućen da učestvuje u izborima, i Popov povučen poslednjeg dana. Važno je da izborno veće na odgovarajući način precrta kandidata Popova iz listića, da na svakom listiću stoji pečat i potpisi dva člana izbornog veća, da se pored birališta ne vodi agitacija, da na birača na biralištu ne vrši pritisak, da se poštuje tajnost glasanja, da se brojanje glasova sprovodi strogo po proceduri, da se kontrolni odnosi poklope, da se kopije zapisnika izdati posmatračima poklapaju sa zvaničnim rezultatima po biralištu – to je ta sva dosadna kuhinja u kojoj je svaki detalj bitan.

Znate li da rešavate ovakve jednostavne zadatke? To znači da će biti lakše nositi se sa organizacijom glasanja na skupštini akcionara, ili u zadruzi vlasnika stanova, ili sa programiranjem algoritama konsenzusa prilikom kreiranja nove kriptovalute. Ili možete pokušati da sebi otežate zadatke – i težite očuvanju čistoće electoralnih procedura ne samo na dan glasanja, već tokom cele predizborne kampanje. A tamo, ko zna, može doći i do praktične implementacije demokratskog modela u okviru države – to jest, ne samo izbornog modela, već i celog sistema kočnica i ravnoteža, koji obezbeđuje donošenje i sprovođenje kompromisnih odluka u velikim kolektivima uz minimiziranje nasilnog prisiljavanja.

Zato ne zanemarujte izbore, čak i ako u ovom trenutku nema nikakve praktične koristi od rezultata glasanja. To je razvoj veština koje su podjednako korisne kao i veština rukovanja oružjem. Jednostavno dolazite na izborne okrugove kako biste, tako reći, „vežbali“.

masovni maket demokratije, ništa sakralno

A kako će uz ankap biti sa prodajom heroina deci? Zabraniti neće moći. Ja kako razumem, institut reputacije. Kreten prodaje deci heroin, biće sve manje ljudi koji će mu se obraćati, i na kraju će morati da promeni trgovinsku politiku ili da se zatvori. Da li dobro razumem?

anonimno pitanje

Sve je još zanimljivije. Ne samo da zabrana neće uspeti, već neće uspeti ni primena institucije reputacije.

Sudite sami: imate dva biznisa, oba donose novac, ali oni koji saznaju da imate jedan biznis, odbijaju da posluju sa vama u vašem drugom biznisu, iz nekih svojih etičkih razloga. Na primer, imate veganski restoran i stejk-haus, i veganski ljudi vas su počeli manje ceniti, optužujući vas za dvostruku moralku. Mesožderima je generalno svejedno šta tamo prodajete veganima. Šta radite? Jednostavno skrivate postojanje vašeg stejk-hausa i ostajete pred celim društvom respektabilni vlasnik veganskog restorana. A stejk-hausom upravlja „Zic-predsednik Funt i Co“.

Isto je i sa prodajom droge deci i odraslima. Ako jedan biznis ometa drugi, on se jednostavno odvaja kako vas ne bi povezivali sa njim. Štaviše, ako se ispostavi da roditelji zabranjuju deci da kupuju vaš heroin od svog džepnog novca, uvek možete preći na šemu sa „zakladama“ (skrivanjem robe), koja odlično funkcioniše danas u uslovima totalne državne zabrane prometa psihoaktivnih supstanci.

Drugim rečima: metoda biča ne funkcioniše, koliko god je pokušavali da je optimizujete.

Ne možemo detaljno predvideti kakva će biti struktura ponude i potražnje na slobodnom tržištu, ali ako određena roba, uprkos svim svojim pozitivnim kvalitetima, ima gomilu različitih neprijatnih nuspojava, tada se pojavljuje potražnja za istom tom stvari, samo bez nuspojava. Čim se potrebna supstanca bude mogla dobiti po uporedivoj ceni, stara će morati da ode sa tržišta. Mislim da heroin na kraju čeka upravo takva sudbina, i nakon toga više neće biti važno da li se ono što će ga zameniti prodaje deci ili odraslima – to će biti nešto jednako društveno prihvatljivo kao, na primer, sladoled.

Ali, da bi tržišne sile uspešno radile u željenom pravcu, ne treba im smetati različitim nesmislenim zabranama. Jer trenutno u oblasti psihoaktivnih supstanci nelegalna nije samo prodaja, već i istraživanja.

I na kraju, želim još da napomenem da će se, uz potpunu deregulaciju industrije, problem širenja štetnih navika među ranjivim kategorijama stanovništva, čak i bez značajnih inovacija, biti potpuno zanemarljiv. Savetujem da pogledate iskustvo Portugalije u vezi sa dekriminalizacijom droge. Ona je imala brojne povoljne posledice, ali i naglo, što traje i do danas, smanjenje narkomanije među adolescentima. Dakle, cenim vašu brigu o deci, ali, zaista, u ovom slučaju nema razloga za brigu.

dekriminalizacija sladoleda

Kako bi slobodno tržište bez državne regulacije pitanja bezbednosti moglo da spreči 9/11?

anonimno pitanje

Trenutno malo podsećam na Juliju Latininu, jer bih želela da odgovorim u duhu onog viceva: „znate, ovde je kao u onom viceu: prvo, nije bilo metaka…“.

Teroristički napadi poput 11. septembra, Beslana, Nord-Osta, Bostonskog maratona i tako dalje, usmereni su protiv državne politike. Nema države – nema politike – nema političkih terorističkih napada. Voilà, slobodno tržište ih je sprečilo. A sada kopajmo malo dublje.
Ko obezbeđuje bezbednost ljudi na slobodnom tržištu? Sami ljudi. U većini slučajeva – direktno. Ali najmanje naporno i najočiglednije u svetlu toga da tržište uvek teži da reši pitanje podele rada – jeste korišćenje tržišnih ponuda.

Šta tržište nudi u sferi bezbednosti? Prvo, možete kupiti uslugu obezbeđenja, na primer, postavljanjem alarma u kući i zaključivanjem ugovora sa obezbeđivačkom firmom. Drugo, možete kupiti polisu osiguranja i jednostavno znati da, ako vam se nešto desi, određeni krug naslednika će dobiti osiguravateljsku naknadu, pa neka sada osiguravajuća kompanija brine kako da obezbedi bezbednost ljudi u slučaju osiguranih događaja.

Aha. Dakle, ako se desi teroristički napad, osiguranje će pretrpeti ogromne gubitke. Evo vam potencijalnih korisnici terorističkih napada – konkurentske osiguravajuće kompanije. Plan akcije: razbijemo avion, kompanija koja je osiguravala let bankrotira, i mi ulazimo na oslobođeno tržište osiguranja avio-letova. Međutim, postoji problem: avion je osiguran kod jedne kompanije, a svaki putnik kod bilo koje druge, jer on sam bira čiju će polisu uzeti, osiguravajući se od nesreće ili terorističkog napada tokom leta. Na taj način, decentralizacija čini komercijalne terorističke napade sa ciljem preuzimanja tržišta osiguranja neefikasnim. Ovo se ne odnosi samo na avio-letove, već generalno na sve sfere života.

A šta je sa ideološkim terorističkim napadima? Na primer, konzervativni fanatici mogu organizovati masovna pucanja u gej klubovima, baš kao što to i sada rade. Do izvesne mere i ovde vlada decentralizacija: kada čak i poslednji gej ima oružje, masovno pucanje postaje problem. Ali oružje ne spasava od eksplozije.
Kako slobodno tržište vrši prevenciju širenja destruktivnih ideologija? Jedini način koji ima na raspolaganju: čineći ljude bogatijim i srećnijim. To radi polako, ne daje stoprocentni efekat, ali svaku državnu alternativu nadmašuje.

Jedino što tržište još uvek nije naučilo da spreči su pojavljivanje ludih manijaka. Na nekoga ko je izgubio razum loše deluju ekonomski stimulansi, kao što loše deluju i na bilo kakve meteore i cunami.

Ali kada tržište reši sa rejderima i islamistima, doći će red i na manijake i na prirodne katastrofe. Jednostavno laissez faire, laissez passer.

Protest 9. septembra

Vaši pitanja su trenutno završena, pa ću jednostavno govoriti o jučerašnjim protestima.

Jasno je da penzija zapravo malo koga zanima. Oni koji uskoro odlaze u penziju pate od povećanja starosne granice u minimalnoj meri, jer se starost povećava postepeno. A za one kojima penzija nije blizu, to je toliko daleka budućnost da je u našem brzom i nestabilnom svetu potpuno besmisleno praviti planove za tako dug rok.

Ali proteste izvode mladi. Koji je njihov motiv?

Jednostavno su im dosadila ova država, a ovde se ona tako sjajno saplela. Može se izaći protestovati protiv vlasti kao takve, ali pred očima roditelja i baka imati čvrsto opravdanje: nas su opljačkali, vas su opljačkali, država je odlepele, treba je ukrotiti, jer inače neće stati.

Trenutno je tako sjajan period kada nema uopšte nikakvog smisla u promovisanju bilo kakvih legalnih konstruktivnih političara na federalnom nivou. Izbori u Dumu 2021. Izbori predsednika 2024. Dakle, do perioda kada će ljudima biti prihvatljiva teza „opozicija donosi samo negativ, umesto da učestvuje u izborima sa konstruktivnim dnevnim redom“ još je veoma daleko, a za sada će mnogo bolje prolaziti pitanja o tome kakva se sranja dešavaju sa dnevnim redom vlasti. Sada je vreme da joj se pravi opstrukcija, da se tera da pravi greške, da se poljulja autoritet, da se ismeju svi pokušaji dogovora sa njom o bilo čemu osim o kapitulaciji. Vreme za tezu „vi nas stavljate pred činjenice, pa i mi vas stavljamo pred činjenice“. Vreme kada državu ne možemo samo nazvati banditom, već se prema njoj možemo i ponašati baš tako: stavljati je izvan zakona i organizovati odbranu. Vreme kada na reči „ja sam protiv države“ ljudi prestaju da okreću prstom oko slepoočnice, a počinju da se pitaju šta se može učiniti.

Od teze „državi se ne smeju poveriti naše penzione ušteđevine“ vrlo je blizu teze „državi se uopšte ništa ne sme poveriti“. A to znači da ljudi sazrevaju za ankap.

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.

Hoće li aktuelna generacija sovjetskih, uf, ruskih ljudi živeti pod ankapom?

@WildTurkey

Rekla bih da čak ni sam izraz „pri ankapu“ nije sasvim korektan. Pre bi trebalo reći „po ankapu“, baš kao što se kaže, na primer, „po savesti“ ili „po pravilima“, iako to zvuči pomalo nezgrapno.

Što dalje ide, ljudi imaju sve više mogućnosti da žive po ankapu u raznim stvarima. Još pre nekih deset godina ljudi praktično nisu imali mogućnost da vode međunarodnu trgovinu bez kontakta sa državom. Sada to ide bez ikakvih problema: postoje bitcoin, postoji internet, trguj slobodno, samo što na carini mogu nastati problemi. Ali kada u seriju krenu, recimo, jeftini dronovi velikog dometa – pitanje prekogranične dostave malih paketa prestace da bude ikako oštro.
I tako će biti svuda gde postoji plaćena potražnja za izbegavanje državnih prepreka. A što je više pozitivnih primera života po ankapu, to je veća potražnja za takvim životom, i to manja potražnja za državom kao takvom.

Upravo sam popila eliksir optimizma i predviđam da će među sadašnjom generacijom ruskog naroda oko dvadeset godina, značajno više ljudi doživeti život potpuno po ankapu nego penziju)))

Ovo je potpuno neopravdana prognoza, zasnovana na slepoj veri u tržište. Naravno, ekonomska teorija negira mogućnost preciznih kvantitativnih predviđanja.

sferični ankap u vakuumu

Predavanje Vladimira Popova u Piteru

Nedavno sam odgovarala na pitanja koja se tiču oružja: o posledicama legalizacije i o psihopatima. Tamo sam svuda ukazivala na logičke pretpostavke da će naoružavanje građana smanjiti kriminalitet, kao i na to da se to potvrđuje praksom na postsovjetskom prostoru.

Upravo sada u Sankt Peterburgu traje predavanje poznatog libertarijanskog eksperta za oružje Vladimira Popova, voditelja kanala Don’t tread on me. Tamo on upozorava protiv pokretanja propagandnih igara sa statistikom, jer na kriminalitet utiče mnoštvo mnogo značajnijih faktora, i nikakva korelacija između nivoa ubistava i nivoa naoružanosti građana u svetu se ne može uočiti.

Nije da je to direktno odričanje moje teze, ali dopuna je sasvim značajna.

Dobro, neću vas ometati, samo gledajte prenos zajedno sa mnom.

https://youtu.be/RNkWArqmfQQ
Snimak predavanja

Psihe i cevi

Nastavajući na poslednju objavu o legalizaciji oružja. Na aktuelnu temu: šta uraditi sa psihički nestabilnim ljudima koji poseduju oružje? Da li će legalizacija izazvati masovne pucnjave i slično? Šta je sa drskošću na putevima, kada se umesto pesnica počnu koristiti vatreno oružje?

anonimno pitanje

Kao što pokazuje praksa masovnih pucnina u Sjedinjenim Državama, one ih često izvode psihički nestabilni ljudi za koje je taj činjenica odavno zabeležena, ali im to nije sprečilo da nabave oružje, uprkos tome što bi navodno trebalo da postoji provera prošlosti (background check).

Dakle, nakon deregulacije nabavke oružja, situacija sa psihički nestabilnima neće postati gora. Međutim, kod zakonito okrenutih građana koji su strogo fokusirani na samoodbranu, procenat ljudi sa oružjem u rukama će primetno porasti. Što je situacija pre deregulacije bila kriminalnijem, to će biti više podsticaja da se nabave oružje za samoodbranu. Shodno tome, krivum naoružanog kriminala će pasti oštrije.

Što se tiče drskosti na putevima, praksa pokazuje da je najbolja prevencija protiv nje osiguranje odgovornosti. Nema smisla biti drzak prema nekome ko ti ne duguje novac, kada znaš da novac neće otići od tebe.

Pištolj i pištolj za lepak su jednostavno dva različita alata

Tjan, kako se odnosiš prema Ronaldu Reaganu i Margaret Tečer?

anonimno pitanje

Obe ove ličnosti su ušle u istoriju po tome što su započele dugotrajan trend jačanja intervencionizma u ekonomiji širom sveta, koji je počeo krajem 19. veka. Ovima dvoma bih dodala još jednu treću osobu koja je držala kormilo države otprilike u isto vreme: Deng Xiaoping.

Svako od ove trojice je manje-više dosledno sprovodilo liberalne reforme u svojoj zemlji i bio značajan orijentir za vlade drugih zemalja.

Najdoslednije liberalna u ovoj trojici je, bez sumnje, Margaret Thatcher. Najznačajnije rezultate u ekonomiji svoje zemlje ipak je postigao Deng Xiaoping. Ronald Reagan je nasledio prilično pristojnu zemlju i postigao najskromnije rezultate – ali je uspeo u spoljnoj politici i postao taj koji je praktično dokrajčio Imperiju zla.

Dodatni plus od libertarijanaca imaju Reagan i naročito Thatcher zbog popularizacije Friedricha von Hayeka, koji je upravo dobio svoju Nobelovu nagradu neposredno pre njihovog dolaska na vlast i pripremio ideološku osnovu za njihove reforme.

A šta je sa mojim ličnim odnosom prema njima?

Statue Thatcher u Gruziji ne naručujem, filmove sa Reaganom ne gledam, odnos je smiren i prilično pun poštovanja.

Deng Xiaoping i Friedrich von Hayek)))

Zdravo. A kako se uz ankap može osigurati harmoničnost gradskog okruženja? Šta će sprečiti jednog čoveka da gradi kuće u stilu baroka, a drugog odmah pored u stilu konstruktivizma (recimo). Ili je to uopšte problem o kojem vredi razmišljati?

anonimno pitanje

Strogo govoreći, čak i uz državu, u većini slučajeva ništa ne sprečava dva investitora da grade kuće u potpuno različitim stilovima jedno pored drugog. Postoji skup formalnih kriterijuma za insolaciju, broj spratova i površinu parkinga, i oni su ispunjeni. Ako je potreban presudni mišljenje glavnog gradskog arhitekte ili još nekog drugog stručnog autoriteta, njegovo korumpiranje je samo pitanje vremena.

Istovremeno, postoji i mnoštvo slučajeva samoorganizacije u kondominijumima, gde je kupovina zemljišta za izgradnju ili gotovog nepokretnog imanja praćena skupom ograničenja zajedničkih za ceo kondominijum – za visinu ograde, za broj spratova, za boju krova ili čak za proklete zavese na prozorima. Sve dok takve servitute omogućavaju povećanje vrednosti nekretnina u kondominijumu, tržište ih podržava. Čim ograničenje dovede do smanjenja cene objekata, tržište pokreće snage za njihovo ukidanje, i tada upravljanje kondominijuma odlučuje da ukine zabranu izgradnje druge garaže na placu ili zahtev da krovovi obavezno budu crveni. U opisanom mehanizmu nema ničega u ograničenju prava raspolaganja imovinom što se ne bi moglo realizovati i u ankapu.

Evo, izvolite, nadogradnja na barok uz državnu regulaciju