Poznati videobloger TrashSmash objavio je dug i patetičan video o tome koliko je državni militarizam loš i kako svi mi u ime mira moramo biti ogoljeni, rešavajući se građanskog oružja i testosterona.
Oružana frakcija LPR-a odgovorila je na ovo pucanjem iz dva cevi: Aleksej Ovsenko tekstom na Fejsbuku, a Vladimir Popov – analizom videa u video formatu. A ja ću samo postaviti tematsku sliku sa kanala jedne kul čeljabinske tyan.
Želim da steknem neku predstavu o vama, pa sam odlučila da dodam na sajt odsek sa anketama. Tamo ću skladištiti apsolutno sve ankete koje se ikada pojave na sajtu, dok će se nove uvek objavljivati kao zasebne objave.
Za početak, evo par njih.
Prva anketa vas pozicionira na političkom kompasu, onako kako ga vide libertarijanci
Druga anketa se odnosi na metode izgradnje ankap-a, koje su ukratko razmatrane u objavi o ankapu i minarhijizmu.
Ildar
Jezik je jedan od najvizuelnijih primera spontanog reda koji nastaje u društvu. Ljudi imaju želju da razumeju jedni druge, koriste za to različita dostupna sredstva, i u većini slučajeva to se ispostavlja kao glas, iako važna uloga ostaje i kod gestova i mimike. Praktičnost prenosa informacija glasom je veoma velika, i ova uspešna praksa se učvršćuje u kulturi, pretvarajući se u punopravan jezik i postepeno se polirajući: leksika teži složenosti, a sintaksa pojednostavljenju.
U svakoj dovoljno izolovanoj populaciji ljudi formira se sopstveni jezik. U minijaturi to možete videti čak i na primeru sopstvene porodice, gde sigurno postoji mnoštvo idioma za unutrašnju upotrebu, koji se ne koriste u spoljnom svetu. Istovremeno, kako globalizacija napreduje, javlja se i suprotan trend – ka unifikaciji jezika, jer sada postoji potreba da se razumeju ne samo najbliži susedi, već i oni sa kojima kontakti dolaze vrlo povremeno, a dugotrajno prilagođavanje uz razvoj protokola komunikacije nije bilo prisutno.
Esperanto je veštački stvoren jezik, namenjen upravo izvršenju ovog zadatka: pomoći međusobnom razumevanju u globalnom svetu uz minimalne zajedničke troškove učenja jezika. Sudbina esperanta se razvila otprilike onako kako bi se mogla razviti sudbina bitkoina, da se pojavio u svetu sa zlatnim standardom. Da, bitkojin je praktičniji za transfere od zlata, ali gde je njegova zlatna garancija? Zašto su potrebni još jedan nezavisni od poverenog posrednika decentralizovani novac, ako već postoji i aktivno se koristi zlato? Isto je i sa esperantom: da, može se naučiti i on, postajući jedan od stotina hiljada govornika jezika, ali i engleski je raširen širom sveta ne manje, i ima milijarde govornika, pri čemu je za stotine miliona to maternji jezik.
Dakle, ideja je nesumnjivo duhovita i zaslužuje ogromno poštovanje, ali ljudi prirodnim redom nisu krenuli za tom idejom. Ipak, smisla da se uči esperanto definitivno ima – neki, glede, uče sindarin, i govornika ovog veštačkog jezika u svetu je sigurno više nego govornika nekog vepskog jezika. Dakle, nekome je to potrebno.
Naravno, prisiliti čovečanstvo da komunicira na esperantu je rešiv zadatak. Na kraju krajeva, postoje presedani u svetu kada su Irci veštački obnovili svoj gelik, a Jevreji hebrejski. Ali troškovi za one koji će biti prisiljani na to biće veoma veliki, i ja bih radije volela da društvo prođe bez takvog silovanja spontanih poretaka – nema potrebe za tim, prirodna konvergencija jezika i razvoj mašinskog prevoda će se nositi sa zadatkom mnogo jednostavnije.
anonimno pitanje
Pored ovog posta, preporučujem vam da pročitate i sve postove sa tagom „sud“, bar ovaj i ovaj.
Za početak, izbaciću gomilu definicija koje se odnose na vaše pitanje. Često je dovoljno dati jasne definicije i odgovor na pitanje postaje potpuno očigledan.
Sada ćemo navesti nekoliko primera kako pravo funkcioniše u Ankapistanu.
Utočište koje se pominje u trećem primeru je, u suštini, upravo zatvor. Za uslugu obezbeđivanja sigurnosti tokom boravka u zatvoru, vlasnik zatvora može naplaćivati uslugu klijentu, odnosno onome ko želi da dobije utočište.
Ne mislim da će u ankapiji usluga zatvaranja u zatvor imati toliko veliku potražnju da bi bilo isplativo graditi specijalne, dobro zaštićene od prodiranja objekte. Najverovatnije će usluga pružanja utočišta biti decentralizovana i imati više deklarativni karakter.
Ulicom trči tip, potpuno razbarušen i izgužvan, a za njim ide drugi, veoma uzbuđen i željan da još jače izgužva prvog. Prvi tip mi prilazi i traži pomoć. Ja ga zaštitim od drugog i predložim mu da pređe na mirno rešavanje konflikta. Izolovala sam jednog učesnika konflikta od drugog i, u suštini, to se ni od čega ne razlikuje od smeštanja u pritvor. Jedino što sprečava jaču stranu u ovom konfliktu da nastavi sa obračunom protiv slabije strane je nevolja da uđe u konflikt i sa mnom. U ogromnoj većini situacija, to je sasvim dovoljno.
Da li ću uzeti novac za pruženu uslugu? Ne znam, zavisi od okolnosti, zavisi od toga koliko će me sve to odvratiti od sopstvenih poslova.
Opisujući ovaj primer, polazila sam iz implicitnog pretpostavke da se ankap razvio u mirnom društvu putem postepenog odumiranja države, zbog čega i opisani konflikt, u okviru kojeg se pojavila potreba za utočištem, izgleda prilično vegetarijanski. Naravno, ako ankap dođe neka Venezuela, putem potpunog i brzog bankrota države, onda će sukoba među ljudima u prvoj fazi biti znatno više, i tamo se zaista može pojaviti dovoljno stabilna solventna potražnja za solidnim utvrđenim utočištima, gde će klijentu biti pružana usluga naoružane zaštite. Ali verovatnoća takvog scenarija mi deluje veoma malom.
anonimno pitanje
To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.
NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.
Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima.
Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.
Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.
U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.
Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama.
Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.
U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.
Za zavisnike mogu čak dati link sa opisom ovog pravnog sistema.
U okviru Telegram kanala polako postaje tesno. Odavno razmišljam o video blogu, ali za sada ne ide. Za revanche, momci sa kanala Libertarian Band su odlučili da snime audio verziju par mojih objava o bezrokonsultativnom protestu. Možete pogledati šta je ispalo.
Semen Podporin
Već danas u svetu postoji manje ili više tržišno takmičenje različitih metoda lečenja. Postoji SZO, sa svojom MKB i spiskom osnovnih lekova. Postoje brojni škole tradicionalne medicine koje pronalaze svoje pristalice, često čak i na međunarodnom nivou. Postoji homeopatija i razna druga ezoterija. Postoje postovi i molitve. Postoji nekoliko porodica lekovih gimnastika.
Na taj način, čak i konkurišući sa međunarodnom birokratijom, medicinsko tržište je veoma fleksibilno i pruža usluge za svaki ukus i novčanik. Nema nikakvih osnova da bi kod ankape bilo bilo kako drugačije. Da, biće lakše izbacivati na tržište razne „fuflomicine“ (lažne lekove). Ali zauzvrat, neće biti nametanja lažnih lekova na državnom nivou, kao što je to bio slučaj sa nekim arbidolom.
Da, čovečanstvo neće imati jedinstven spisak bolesti i lekova, ali će razvoj novih lekova svakako postati lakši. Da, na tržištu će biti više različitih placebo efekata, ali će i finansiranje Cochrane Collaboration-a sigurno porasti, kao i njegov autoritet.
Takođe, mnogi se plaše smanjenja istraživanja novih lekova usled odumiranja patentnog prava, ali to je već sasvim drugo pitanje na koje sam, uz to, delimično već odgovorila.
Evo, tek što sam se opustila i odlučila da danas ponovo neće biti pitanja, ipak se pitanje postavilo. Ali kasno je – već sam se opustila. Tako da ću odgovoriti malo kasnije, a za sada ću podeliti jednu glupu šalu koju sam danas čula:
— Ko je izgradio ovaj put?
— O, to je tajna prekrivena ankapom!
Glavna mana akcija ove vrste je u tome što u njima obično nije artikulisano koji je cilj nameravano postići, koja sredstva koristiti, koja sredstva ni u kom slučaju ne koristiti, i kako se pomoću postojećih sredstava može dostići navedeni cilj.
Zatim će uslediti čisto teorijska razmišljanja o tome kakva dugoročna akcija bi mogla biti efikasna.
Danas ste mi ponovo dali slobodan dan, pa ću malo razmisliti o beskrajnom protestu koji su najavili učesnici mitinga 9. septembra u Moskvi, a zatim i u još nekoliko gradova.
Najveće iznenađenje učesnika protesta izaziva to što sve opozicione organizacije stidljivo izbegavaju taj protest, i ne samo da se ne pridružuju, već više vole da ga uopšte ne pominju, a negde ga čak i banuju na svojim resursima zbog pominjanja. Kako je to moguće? Pokušaću da razjasnim.
Ovaj beskrajni protest nije prvi, i svi prethodni su završili bezslavno. Bila je okupacija Abaja, bila je opsada božićne bombice u novogodišnjoj Moskvi, bila je Manežka u oktobru prošle godine. Svaki put je policija, bez prevelikog napora, razbijala ove beskrajne akcije čim bi procenila da je im vreme isteklo. Zato lideri organizovane nesistemske opozicije, koji su u to vreme sami aktivno učestvovali u prethodnim akcijama, sada ne žure da ponove taj sram i odvrate druge.
Drugim rečima, opšte mišljenje danas je takvo da protestna akcija treba da bude više brojčana nego višednevna, a prostor tokom nje se ni na koji način ne konvertuje. Čini se da i brojčane akcije ne dovode do toga da vlada podnese ostavku ili ukine svoje nepopularne odluke, pa na osnovu čega bi mitinzi trebali biti poželjniji od okupacija? Verovatno mogu navesti dva razloga.
Na taj način, u fazi akumulacije snaga, mitinzi su efikasnije sredstvo za održavanje morala i dopunjavanje redova, dok u fazi koja neposredno prethodi padu režima, mitinzi svakako nisu dovoljni – tu fazu u savremenoj praksi mirnih revolucija upravo prate višednevni protesti.
Pri tome nikada se ne može unapred tačno znati da li je već došlo vreme za okupaciju, ili je za sada isplativije ne ispoljavati se i samo povremeno podsećati na sebe protestima. Za početak majdana bilo je dovoljno jednog maločlanog, nasilno razbijenog protesta. U Jerevanu je neograničeni protest počeo odmah, bez ikakvih mitinga, bio je u početku veoma mali brojčan, ali je trajao sa sve većim intenzitetom sve do smene premijera. Tako da se stvari mogu odvijati na različite načine.
Upravo zato ne treba odvratiti ljude od učešća u bilo kom mirnom protestu, čak i ako si siguran da je baš sada, i baš u takvom obliku, to potpuna profanacija. Možda se ispostavi da si pogrešio i da je vreme već došlo.
Mnogo je važnije stalno razmatrati za sebe kako bi se postojeći protest mogao dopuniti da bi bio efikasniji. To dopunjavanje ne mora nužno biti pridruživanje akciji, jer se može raditi i na drugim frontovima, samo da bi željeni rezultat postajao sve bliži.
A o tome ću pričati sledeći put, ako me, naravno, ne zasipate pitanjima o drugim temama upravo sada.
