Pred kraj godine Libertarian Band je ipak izbacila finalni video iz ciklusa o nasilju. Ispao je pomalo opušten i ohrabrujuć, baš ono što treba krajem decembra. Kaže se, da, nasilje jeste, naravno, problem, ali to je za mnoge problem, i mnogima je isplativo da ga reše. A pošto tehnički izgleda rešivo, pošto već postoje i cilj i sredstva, onda će se, naravno, ono i rešiti.
Imam dve glavne primedbe na ceo ciklus. Prvo, on je prilično apstraktan. Problem nasilja uopšte je kao problem siromaštva uopšte. Ljude više brine lična bezbednost i lično blagostanje, a ako se raspravlja o makroparametru, to značajno smanjuje uključenost. Drugo, postulisano razdvajanje samoobrane i osvete je u velikoj meri veštačko. Shodno tome, govoriti o tome da je prvo božanski, a drugo ne – neizbežno će izazivati rasprave: zašto, zapravo, ne, i gde je granica. Evo, neko me udari, ja uzvratim, a meni kažu da nisam u pravu, osveta je loša, treba delovati nenasilnim metodama. Ja izjavim da je to bila samoobrana, a meni odgovore kako to može biti samoobrana ako su me već udarili. Zašto je razlika u vremenu razmene udaraca od jedne sekunde u redu, a od jednog dana nije?
Ipak, lična bezbednost je u korelaciji sa opštim nivoom nasilja, kao što je lično blagostanje u korelaciji sa opštim nivoom siromaštva, a i nenasilne metode rešavanja konflikata su u ogromnom broju slučajeva veoma efikasne. Tako da će mi zagovornici pristupa koji se promoviše u ovom ciklusu za sada ostati saveznici. Zapravo, tačno do trenutka kada opšta fascinacija ovim pristupom ne umanji moju ličnu bezbednost, a do toga je još veoma daleko.
Naravno, mogu. Najupečatiji primer tome je Britanska Istočnoindijska kompanija. Zato se na pitanje zapravo mora odgovoriti: „kako ne dozvoliti korporacijama da to učine?“
Politički filozofi već dugo pretražuju srodno pitanje o tome kako ne dozvoliti vladi da sklizne u tiraniju. Predložena rešenja se mogu podeliti u dve kategorije. Prva su tehnološka. To su različiti modeli podele vlasti i ostalo institucionalno građenje. Druga su ideološka. To je propaganda spremnosti da se pruži otpor bilo kakvim pokušajima skliznuća u tiraniju.
Otprilike isto je i sa korporacijama. Mogu se graditi modeli o tome kako će se upravo u distribuiranom režimu rešavati konflikti u okviru ankapije. Na primer, potpuno mi je privlačna Fridmanova, ili joj srodna Molinjijeva šema. A može se jednostavno postulirati da, prvo, upravo sam čovek uvek odlučuje da li će poštovati taj ili onaj ugovor ili izaći iz njega, a drugo, da je upravo čovek mera svih stvari, i ako on smatra da vidi nepravdu, onda je na njemu da odluči da li će pomoći u njenom uklanjanju. Ne postoji nikakav magični ugovor o nenapadanju koji je obavezan za opšte poštovanje, već postoje privatna uverenja o onome što je ispravno. Da li je korporacija prešla granice? Korporaciju treba kazniti.
Anarhija nije održiva bez stalne spremnosti ljudi na direktne akcije u odbrani pravde. A određene strukture, poput organizacija za rešavanje sporova, jednostavno omogućavaju korišćenje podele rada. Mala i ujedinjena korporacija zla sposobna je da zastraši mali teritorij i iscedi sve iz njega. Ali u uslovima anarhije, ona ima malo šanse da razvije uspeh i proširi se izvan određenog limita: akumulacija kritične mase koordinisano delujućih neprijatelja oduzimaće toj korporaciji sve snage na njihovo obuzdavanje.
Dakle, da sam pri ankapu želela da se potvrđujem kroz prisilu i oduzimanje tuđe imovine, to bih radila kao mala grupa, anonimno, i nestala bih u noći čim bi se protivnik opomestio. U razvijenom informacionom svetu to bi, najverovatnije, značilo hakerske napade – nakon napada na fizičke objekte teže je obrisati tragove. Da, kriminal ove vrste je kod ankapa sasvim moguć, pa čak i održiv. Ali svi oni hipotetički slučajevi u duhu „tvoj deda je instalirao piratski Windows pre pola veka, od tada su se nakupile kamate za kašnjenje, i zato je odlukom našeg džepnog suda pretvoren u ugovorno robljstvo na trideset godina“ – to je pokušaj da se zamisli anarhija u kojoj su svi bez izuzetka pogođeni etatiističkim bolestima mozga. Dokle god su pogođeni, anarhije jednostavno neće biti, a kada se bolest uspe prevazići, takvi slučajevi će postati nemogući.
Kontaktirao me je vlasnik malog Telegram kanala Neoanarhizam i zamolio da pogledam njegov članak o neoreakciji i da ga po potrebi promovišem. Možda čak i odluči da donira nešto za to )))
U principu, članak pruža prilično uravnotežen prikaz teme za one koji joj nisu posebno upoznati (za mene, na primer). Autor dolazi do zaključka da je neoreakcija eklektični kompleks stavova koji se pojavio kao rezultat razočaranja u demokratske institucije, ali uz snažno odobravanje tržišnih institucija. Pritom, pošto je pokret nastao u SAD, konzervativna kulturna uverenja su se neizbežno prilepila uz tržište, ali ne baš čvrsto, otuda i eklektičnost. I dok ankap podrazumeva prelazak na decentralizovane sisteme društvene koordinacije, neoreakcija pre izražava veru u autoritarne modele.
Po mom mišljenju, jedina vredna primena ove ideologije je serviranje istih već postojećim autoritarnim liderima, kako bi, stojeći na raskrsnici između Putina i Li Kuana Ju, imali više argumenata u korist izbora ovog drugog. Ali pošto je biti Putin jednostavnije, a o dugoročnim posledicama te odluke na početku diktatorove karijere malo ko razmišlja, očekivani efekat je sumnjiv.
Pored članka o neoreakciji, u kanalu se s vremena na vreme pojavljuju i druge korisne stvari; sam autor kanala, čvrsto se definiisavši sa svojim anarhističkim pogledom na svet, za sada, očigledno, promišljeno osvrće, gledajući nekad nalevo, ka komunama, nekad nadesno, ka okretnim preduzetnicima. To znači da se može očekivati još bolji pojavljivanje materijala posvećenih upoređivanju različitih pravaca anarhizma.
Poslušala danas svežeg Navalnoga, i veoma sam srećna. Sudeći po svemu, on ipak namerava da ostane u inostranstvu, jer mu je odatle sada mnogo lakše da stavlja štapove u točkove režimu. Tu su i arhive NDR-a, ili gde god on već kopka po iskopavanjima nemačke prošlosti Putina. Tu je i bugarski kolega iz Bellingcata. Tu je i brz izlazak na evrouropski establišment. A u Rusiji ima kome da se bavi terenskim radom. Tako da će Aleksej još živeti.
Za one koji, iz nekog razloga, još nisu u toku o čemu je reč: Navaljni je priredio zabavan prank. Skoro odmah nakon objavljivanja svog videa sa istraživanjem trovanja, počeo je da zove učesnike istraživanja, predstavlja se kao savetnik sekretara Saveta bezbednosti i iznudi od njih materijale za izveštaj na ime prvog čoveka. Na trik je naleteo samo jedan operativac, ali ono što je čulo odlično dopunjuje materijale istraživanja, i sada Navaljnijevi dokazi postaju potpuno čvrsti.
Sada treba očekivati očiglednu akciju na međunarodnom nivou. Ako uspeju da podnesu tužbu tom ili onom međunarodnom sudu – dobro je. Ako će morati da se ograniče samo na neke situacijske sankcije upućene Putinu – pa, i to će proći. Ali mnogo je zanimljivije gledati reakciju u Rusiji.
Ako budemo konkretniji, mislim na uspavane institucije. Prilikom transformacije hibridnih režima, one imaju tendenciju da se probude i iznenada počnu da rade, postoji šansa da će se to dogoditi i u našem slučaju. Već smo videli obraćanje nekoliko tomskih opštinskih poslanika sa zahtevom da se pokrene krivični postupak povodom slučaja trovanja. Njima su se pridružile kolege iz nekoliko drugih regiona. Ali naša država ima previše dadilja, pa je zato takva slepa i večno trči bez cilja. Tako da, pored poslaničkog obraćanja Upravi istražnog komisije, može se pretpostaviti mogućnost podizanja pitanja o parlamentarnoj istrazi na nivou Državne dume, nekih poteza od strane tužilaštva, ili čak pokušaja impeachmenta, konačno. Naravno, to neće dobiti podršku većine, ali povod je bučan i sigurno će se naći javni političari koji će smatrati da je to dobra prilika za reklamiranje sebe.
Čini mi se da bi sada mogao dobro da prođe flash mob pisanja pisama svojim poslanicima, kao i šefovima dumačkih frakcija. Na primer, da ste i ovako, iz otvorenih izvora, dobili informacije o nezakonitom delovanju FSB-a. Objašnjenja koja je dao predsednik tokom konferencije za štampu očigledno su nedovoljna. Da li biste mogli da inicirate parlamentarnu istragu o ovom pitanju, koje je već izazvalo ozbiljan međunarodni odjek, te stoga ne bi trebalo da se u Državnoj dumi prećutkuje.
Neću dati ispravne formulacije, nisam previše kompetentna u tome. Nadam se da će Ekaterina Mihajlovna sutra u svojoj emisiji jasnije formulisati plan akcije, sa konkretnim uputstvom gde tražiti, kome pisati. Nešto se poslednjih dana 2020. godine pokrenulo toliko da sam se potpuno prekvalifikovala u politikologa, fu, ne smete to raditi, ne čitate me zbog toga. Ali ne smem ni da ne podelim ovaj zabavni prank, razumite moju situaciju)
Pre ot dve nedelje, bitcoin se približio svojim istorijskim maksimumima kursa u američkim dolarima. Na nekim berzama je prešao tu granicu i počeo nesigurno da se kreće blizu vrha. I evo danas, konačno je samouvereno osvojio tu visinu. Tako da možemo zvanično čestitati jedni drugima na završetku trogodišnjeg padova. Svima koji drže bitke, moje poštovanje. Svima koji ne drže, moje sažaljenje. Svima koji pokušavaju da zaustave njegovu implementaciju, moja gađenje.
Tim koji sam ranije imala čast da predstavljam objavio je poslednji video koji je delimično zasnovan na mom scenariju, koji se, sa svoje strane, bazirao na istoimenom članku Bitarka. Na boosty sam postavila celu seriju iteracija kako se scenario menjao. Sledeći video je već terra incognita, tamo nema mojih priprema, interesantno je šta će im uspeti. Ako ispadne dostojno, ko zna, možda ću vremenom uspeti da prepustim nekome i glavni tekstualni kanal.
Čitaoci su zbunjeni zašto je udeo Bitarka na mom kanalu tako naglo porastao. Ovde je sve jednostavno, on je kupio pretplatu za takve objave za 5000r mesečno. To su se pokazali kao pogodniji uslovi za mene nego da svaki put razmišljam o tome da li vredi ili ne vredi besplatno objavljivati određeni materijal koji on predloži. Na isti način, garantovano odgovaram na pitanja uz donacije, a na sva ostala – kako god će uspeti.
Usput, o pitanjima. Želim da testiram sledeći model. Uvela sam poseban nivo pretplate na boosty, 50 rubalja mesečno. Pretplatnici će videti sva pitanja koja mi stižu i moći će da označe u komentarima na koja od njih bi im bilo zanimljivo da vide odgovor. Na taj način, čak i ako pitanje nije praćeno donacijom, plaćeni pretplatnik će moći da ga promoviše (Naravno, pretplatnici skupljih planova će takođe imati tu mogućnost). Kao što znamo iz ekonomske teorije, upravo kroz strukturu cena se određuje koji su stvarni potrebe ljudi. Pogledajmo kako će to raditi u našem slučaju.
Sa velikim interesovanjem sam pročitala Navaljinev tekst o istrazi njegovog trovanja, koju je sproveo Bellingcat. Dostupan je i u video formatu, gde je otprilike isto kao u tekstu, samo malo detaljnije i dopunjeno memovima. Bolje ga otvorite direktno na Jutjubu, a ne u ugrađenom plejeru, kako biste mogli da ostavite svoj lajk.
Čini mi se da Navaljni uzalud veruje da će sada na svim kanalima vladati hysterija. Naprotiv, verovatnije je da će ga ignorisati, kao nekog Hantera Bajdena. Ali, naravno, dodaće se i čisto ruski detalj – onaj obrnuti kargo-kult koji slavi Ekaterina Šulman. Služitelji kulta će sardonično frknuti i pitati se zašto uopšte mislimo da svi ostali avioni u svetu nisu napravljeni od granja i da znaju da lete. Naravno, sve tajne službe svih zemalja sveta koje imaju bilo kakve ambicije truju ili na druge načine eliminišu nepoželjne, sve je svuda pod kontrolom. A to što su poslovi baš ruskih tajnih službi u fokusu, nije zato što su oni toliko bezobzirni, već samo zato što se protiv njih vodi info-rat.
I, zapravo, ti ljudi su u pravu. Zaista, svaka država je sistemski agresor. Zaista, svaka država, ako joj se ne udari po rukama, brzo oseti nekažnjivost i počinje da pravi potpuni haos. A onima koji pokušavaju da je udare po rukama i izvedu na čistac, širom sveta vreba raznih apsurdnih neprijatnosti, kao nekog Asandža.
Šta će se desiti dalje? Dalje će se Navaljni vratiti u Rusiju, i tada će ga konačno ubiti, samo ovog puta glupo i bez ikakve veštine. Pa čovek jednostavno ne razume nagoveštaje, ruga se na sve načine, izlaže ga u smešnom svetlu, i šta, zar će se deda predati i odlučiti da ga ostavi na miru? Čega da se stidi? Zar će ljudi izaći na ulice? Pa neka izlaze, jednom godišnje, na godišnjicu smrti, kao za Nemcova. Neka ostavljaju cveće i pale sveće, to je već problem komunalnih službi. Ili neko računa na majdan? A ko će pozvati na barikade? Kira Jarmiš ili Julija Navaljna? Možda Leonid Volkov ili Vladimir Milov? Nažalost, možemo računati maksimalno na beloruski scenario sa mirnim neautorizovanim šetnjama, koje će ili ignorisati ili brutalno rasterati, i lepiti učesnicima beskrajne kazne.
U ovoj fazi, Navaljni već radi ono najbolje što može. Promoviše se preko pokušaja ubistva i pokušava da iz drugih država izvuče što strože personalne sankcije protiv Putina i njegovog okruženja. Zato bi sada trebalo da ostane u Evropi, s obzirom na to da postoje dva odlična i veoma opravdana razloga. Prvo, period rehabilitacije nakon trovanja može se produžiti koliko god se želi – ne postoji klinička praksa, niko neće proveriti. Drugo, može se fokusirati na potragu za inostranim imovinama Putinovog okruženja i tražiti njihovu zaplenu. Neka to dobiju akcionari Jukosa, to je ipak bolje nego da se 57 milijardi isplaćuje iz naših poreza.
Koga uopšte brine gde se fizički nalazi popularni bloger, ako redovno proizvodi kvalitetan sadržaj? Ali Navaljni će otići u Rusiju jer smatra da mu je tamo mesto. To će se završiti tragično, veoma mi je žao.
U vezi sa poslednjim objavama Bitarka o izgradnji nenasilnog društva, želeo bih svima da preporučim da pogledaju anime seriju Psycho-Pass. Izašle su tri sezone, plus neki sporedni zapleti, ja sam za sada pogledala samo prvu.
Glavni lik serije je oko-minarhističko društvo u kojem je razvijen efikasan metod prevencije nasilja, ali ne putem genetske modifikacije i BPN-a, kako predlaže Bitarh, već putem stvaranja Velikog Brata koji je sposoban za ekspresnu dijagnostiku sklonosti ka nasilju. U sve ostalo država prema radnji ne meša se naročito, mada je u oblasti materijalne proizvodnje tamo nejasno da li je u pitanju tržište ili socijalizam – u uslovima robotskog obilja lako se pomešati.
Serija je pametna. Citiraju se Veber, Šekspir, Paskal, Fuko, diskutuje se o Vilijamu Gibsonu i Filipu Diku – ukratko, to je nešto što bi čak i našoj Ekaterini Šulman bilo nije sramota da preporuči, iako ona više voli produkciju studija Pixar. Iz neNavike gledanje može biti malo teško, ja sam se uvukla tek iz drugog pokušaja – ali to je definitivno vredno utrošenog vremena.
Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.
Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.
Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.
Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.
U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.
Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.
Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.
Sve, objavljujem poslednje poglavlje Mehanike slobode, Dobrodošli u budućnost, ura! Ovde Friedman razmatra šta obezbeđuje digitalnu privatnost i šta sprečava njenu široku primenu, zašto anonimni altkoinovi pružaju manju anonimnost od bitcoin miksera, kao i temu koju sam pokretala u Digitalnom identitetu – da nije važno koliko su tvoji šifri jaki ako je posmatrač svuda prisutan.
Ostalo mi je da uredim i objavim priloge. Nakon toga će biti potrebno proći kroz ceo tekst kako bi se uneli finalni ispravci – prevod je trajao više od godinu dana, tako da je određena stilsko neskladnost za sada neizbežna. Zatim će biti potrebno složiti tekst u formatu za elektronske knjige, kao i za štampu. Nakon toga, sve to bogatstvo postaviti na sajt, poslati Friedmanu, ponuditi verziju za štampu obema LPR i Čajnom klubu – ukratko, neka se širi što je šire moguće, svima na radost.
Da bi radost bila potpunija, možete mi baciti podsticajnu porciju bitkoinа. Ah, da, ne smem zaboraviti da u gotovoj knjizi napravim stranicu sa zahvalnicama: onima koji su uplaćivali donacije, onima koji su prevodili, onome ko je nabavio od autora punu verziju teksta – neka, ukratko, niko ne ode uvređen.
