Ovo je moj četvrti tekst o Belorusiji (ostali se mogu pronaći putem heštega #Беларусь), a ovog puta je izazvan gledanjem razgovora između Mihaila Svetovog, Romana Popkova i Jelene Borovske, kao i Romanovim postom nakon strima na svom kanalu.
Romanov izlaganje o tome u kakvom se stanju trenutno nalazi belorusko civilno društvo bilo je veoma poučno i objašnjavalo je zašto stvari idu baš onako kako idu, ali ja bih sada želela da razgovaram o nečem drugom.
Roman je tokom razgovora kritikovao Moskvače zbog previše tehnološkog načina razmišljanja. Posebno je udario na Ponasenkova sa njegovim Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert, ali je uz to pogodilo i Svetova koji se složio sa Ponasenkovom. Ja, mada živim odvojena od Moskve nekim ozbiljnim rastojanjem i Uralskim planinama, ipak sam jedna od tih Moskvača, i zato i ja imam isključivo tehnološki pristup ovom politološkom zadatku: kako obezbediti tranziciju od nelegitimne diktature ka tranzitnoj vladi, ustavnoj reformi i novoj legitimnoj vladi. I vidim tačno dve opcije.
Prva opcija. Želite li kao na Ukrajini?
Ako je ranije diktatoru imao snage da iskoriči borbene organizacije (pozdrav Romanu Popkovu i njegovoj NBP) u korenu, onda je sada, kada se odvija neprestani ulični protest, prilično lako maskirati obuke za borbeno usklađivanje u epizodičnu spontanu koordinaciju. Desetine hiljada ljudi svakodnevno traže najdelotvornije načine da resursno iscrpe protivnika, upoznaju se jedni sa drugima, saznaju ko čemu je sposoban, i ako intenzitet besa nastavi da raste, u jednom trenutku, stotine leševa koje pominje Roman prestati će im izgledati kao ozbiljno ograničenje na putu ka svrgavanju diktature.
Naravno, oni ne jurišaju golim grudima na administrativne zgrade, već, kao što smo videli u Ukrajini, zauzimaju vojne skladišta i ostave za oružje u policijskim stanicama. Nakon toga, prelazak na vruću fazu uličnih borbi je neizbežan, čak i ako niko ne bude povređen prilikom uzimanja oružja. A ulične borbe će neizbežno završiti svrgavanjem diktatora.
Druga opcija. Kako se zove predsednik Švajcarske?
Dalje je fantastična priča, ne shvatajte kao prognozu.
Tihanovska dolazi na Bajdenovu inauguraciju. To je odličan pretek za to da se diskutuje o tome kako tačno svrnuti Lukašenka. Opcija sa invazijom se odbacuje, i predlaže se jeftinija. Lukašenko se proglašava međunarodno traženim, za njegovu glavu živu ili mrtvu određuje se ozbiljna nagrada po belaruskim merama, nekih uslovnih sto miliona dolara. Istovremeno sa tim, na scenu stupa druga veoma važna osoba, zove se Gi Parmelon. To je potpredsednik Švajcarske konfederacije, koji će u trenutku Bajdenove inauguracije biti novi predsednik (pozdrav Mihailu Svetovu sa njegovim stalnim retoričkim pitanjem, kako se zove predsednik Švajcarske). Švajcarska je neutralna zemlja sa veoma stabilnim političkim sistemom. Samo ona može dati Lukašenku garanciju doživotnog političkog azila (Rusija ili SAD ne mogu).
To je to, dalje merimo vreme i pratimo šta će se desiti pre: jedan od Lukašenkovih čuvara će pokazati njegovu glavu i tražiti nagradu – ili će se Lukašenko obratiti gospodinu Parmelonu za garancije i napustiti zemlju odmah nakon njihovog potvrđivanja.
