Objavljujem pretposlednje poglavlje Mehanike slobode, Vanškolsko obrazovanje: libertarijanski pristup deci. Fridman detaljno priča kako je bacao knjige u svoju decu, posmatrajući koje će im se zalepiti, i druge fora koje su svakom ankapu drage srcu. Ako je u prvim poglavljima knjige, napisanim dok autor još nije imao sopstvenu decu, agitovao za sasvim vegetarijansku ideju o uvođenju školskih vaučera, onda se kasnije pretvorio u mnogo većeg ekstremistu i počeo da napada škole kao takve.
U SAD su održali prilično prljave izbore u elektrorsku kollegiju, i kakvu god odluku elektrori na kraju doneli u vezi sa kandidaturom predsednika, njegov legitimitet će biti pod velikim pitanjem.
U LPR se konačno kristalizovala podela na dve nezavisne partije. Obe su održale svoje kongrese, izabrale rukovodstvene organe, korigovale statutna dokumenta – i nameravaju da se takmiče za ljude koji žele da pristupe libertarijanskoj partiji.
LPR je orijentir za sistem upravljanja SAD. Baš kao što je nedavno bilo u LPR, SAD su podeljene otprilike napola, što znači da je svaka strana primorana da troši nesrazmerne napore kako bi drugoj strani nametnula svoj plan, dok druga samo čeka pogodan trenutak da nakon sledećih izbora sve to otkaže dođavola. Na izbore u SAD potrošeno je nekoliko milijardi dolara, što bi bilo dovoljno za reorganizaciju jedinstvene disfunkcionalne vlade u sistem od dve ugovorne jurisdikcije, od kojih bi svaka mogla slobodno da se takmiči za poreske obveznike.
U LPR postoje regionalna odeljenja koja su skoro u celosti prešla u jedan od forkova partije, a postoje i oklevajući savezi gde su se na kraju formirala po dva potpuna odeljenja. Na sličan način bi trebalo da bude i u SAD: veliki gradovi će skoro u celosti otići pod demfork, provincija pod respfork, a negde će se stvoriti dovoljna šarafa tako da za promenu jurisdikcije čak ne bi bilo potrebno ni preseljenje u susedni kvart, jer se predstavništva obe nalaze u istom kvartu.
Želim da poželim SAD-u da se ne zaustavi na dosegnutom raskolu, već da nastavi sa njegovim produbljivanjem, ne skliznući u građanski rat. Želim da poželim donosiocima odluka buzan razvoj, podstaknut konkurencijom. Želim da poželim čitaocima da u onome što se dešava vide seme prelepe budućnosti, a ne zalazak civilizacije.
Nije tajna da je Mihail Svetov rasturio LPR sa jedinim ciljem: da se oslobodi teškog obavezivanja da učestvuje u organizaciji čitanja Adama Smita i da bez smetnji održi svoj strim posvećen izborima u SAD. Zato će čitanja 2020. godine održati se u čudnom formatu, kada će predavači nastupati pred džinovskom publikom od čak trideset ljudi, dok će glavni akcenat biti prebačen na onlajn prenos.
Istorijski gledano, sa prenosom su na čitanjima uvek postojali neki problemi. Evo i sada, iako počinju već sutra, linkovi za strim se još uvek ne pojavljuju. Obećano je da će biti dati sat vremena pre početka prenosa onima koji izvrše dodatnu besmislenu radnju – registraciju na Timepad događaja. Naravno, to nije potrebno da se radi – evo vam link. Uostalom, čitanja volimo ne zbog čudne politike održavanja strimova, već zbog zanimljivog programa. Videćemo šta su nam pripremili ovog puta.
Ekonomska sekcija „Bogatstvo naroda“
12:05 — 12:45 Grigorij Baženov, ekonomista, Senzorni poredak Fridriha fon Hajeka. Ranije je nastupao na IX čitanjima sa izlaganjem o tome, da li je etički neutralna ekonomska nauka moguće. Sada vodi Jutjub kanal Furydrops.
12:45 — 13:30 Valerij Kizilov, ekonomista, Ekonomija koronakrize: staro i novo. Ne znam da li je ranije nastupao na čitanjima Adama Smita, ali evo njegovog predavanja na prošlogodišnjoj konferenciji „Konstitucija slobode“.
13:30 — 14:10 Farid Husajnov, ekonomista, Železnički sektor i nevidljiva ruka tržišta. Evo primera njegovog prethodnog nastupa: Kako je država preuzela železnice – IX čitanja.
Etička sekcija „Moralna osećanja”
14:30 — 15:10 Ljudmila Petranovska, psiholog, Etički aspekti diskusija oko COVID-19. Na čitanjima navodno ranije nije nastupala, na mreži se uglavnom nalaze snimci o dečijoj psihologiji.
15:10 — 15:50 Aleksej Rakša, demograf, Istina i smrtnost u eri Kovida. Evo primera njegovog jučerašnjeg nastupa na Ehu Moskve. Sumnjam da će se ono snažno poklapati sa temom predavanja.
15:50 — 16:30 Anton Kuznjecov, filozof, Sloboda volje i nauka. Na mreži se uglavnom nalaze njegovi nastupi u vezi sa problemom svesti. Evo, na primer, prošlogodišnjeg.
Politička sekcija „Politička retorika”
16:50 — 17:30 Aleksandar Filipov, sociolog, Renesansa Leviatana kao izazov i problem. Evo primera njegovog izlaganja u okviru projekta Otvoreni univerzitet, o smislu države.
17:30 — 18:10 Danil Cigankov, sociolog, autor Telegram kanala Komisija za regulativu, Ruski frontijer: rođenje političke sfere iz regulatornog pritiska države? Kao primer njegovih nastupa mogu ponuditi intervju sa Cigankovom na kanalu SVTV – iz onih vremena kada je Mihail Svetov umeo da sarađuje sa Sergejem Bojkom.
18:10 — 18:50 Evgenij Varšaver, sociolog, Integracija migranata u Rusiji: teorija i praksa. Evo primera njegovog izlaganja na Postnauci – baš o integraciji migranata.
Uglavnom, ako vam postane malo dosadno tokom izborne noći na Svetovom strimu (ili na konkurentskom strimu Leonida Volkova), imaćete priliku da se unapred upoznate sa predavačima predstojećih čitanja Adama Smita. Ja ću komentarisati čitanja u tekstualnom formatu na svom Telegram kanalu (moguće su opaske na Tviteru tokom vremena, iako Tviter ne znam baš najbolje da koristim).
Sa velikim zadovoljstvom sam poslušala na kanalu Ekaterine Šulman snimak diskusije o rezultatima digitalne revolucije, u kojoj je učestvovala, budući pozvana, očigledno, da bi se ispravila rodna disbalansa, u društvo od tri predstavnika digitalne industrije.
Posebno mi se dopao trenutak kada je Andrej Sebrant, odgovarajući na pitanje o tome ko će snositi odgovornost za udes autonomnog vozila, izjavio da je za odgovor jednostavno potrebno sačekati stotinu takvih nesreća. Rekao je da su se na početku automobilizma preventivno predlagale sasvim neverovatne mere regulacije, poput dečaka sa zastaticama koji trče ispred automobila, a na kraju smo dobili saobraćajne propise, obeležavanje i tako dalje, što niko nije mogao unapred ni da zamisli. Isto je i sa sudovima u ankapu, koji će, naravno, odgovoriti na pitanje o tome kako će raditi. Nakon što počnu da rade.
Obavezno pogledajte, tamo je izabran prilično zanimljiv format diskusije, stručnjaci ovog puta ne bledi pored Ekaterine Mihajlovne, a voditeljka je jednostavno prelepa, volela bih takav šarm.
Podsticač mržnje prema moskaljakima
Nemam šta da dodam po ovom pitanju u odnosu na sve moje ranije tekstove o ovoj temi, tako da ću iskoristiti priliku samo da se na njih pozovem.
Uopšte, prilikom sastavljanja sledećeg pitanja veoma preporučujem da prethodno pogledate stranicu navigacije i pretražite pretpostavljene ključne reči vašeg pitanja. Vrlo je verovatno da ćete dobiti prilično raznovrstan odgovor na vaše pitanje na osnovu već objavljenih materijala.
Poglavlje 64, Nepravilna upotreba argumenata o eksternalijama, posvećeno je pitanju kako je mozak čak i najobjektivnijeg istraživača sklon prilagođavanja činjenica unapred postavljenoj konceptu kada je reč o traženju argumenata za određene namerne postupke. A da ne govorimo o težini pripisivanja određenih mogućih posledica pozitivnim ili negativnim, kao i o mogućem svesnom pristrasnom odabiru činjenica. Sve to ozbiljno podriva utemeljenje utilitarnih razmatranja kojima se opravdava neka politika, pa je u takvim stvarima prikladnije rukovoditi se pre opšteteorijskim, pravnim i etičkim kriterijumima, a spekulacije o tome da će se desiti kraj sveta ako se odmah ne krene u pravčenju u željenom smeru, ostaviti demagogima.
Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?
Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.
Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.
Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.
Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.
A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.
Zašto je svinja uzela čekić u ruke i šta je želela od našeg voditelja? Šta učiniti sa onima koji krše princip neagresije? Da li je moguće osvetiti se bar bez nasilja? Koje pitanje treba postaviti kada se traži nadoknada štete?
Predstavljam vam novi video o individualnim taktikama suzbijanja agresivnog nasilja. Scenario je pisao čovek sa čekićem uz slepoočnicu, ali sve je prošlo dobro. Prijatno gledanje.
Otac Sibirske demokratije
Malo razumem fudbal, i od međunarodnih sportskih organizacija sam manje-više upoznata samo sa konfederacijom praktičnog pucanja, ali to nije naročito presudno. Bilo kako bilo, sve takve organizacije se osnivaju radi promovisanja određenih vrsta sporta ili drugih aktivnosti (neka GreenPeace ili Crveni krst su organizacije istog tipa, iako nemaju veze sa sportom).
Zadatak ovakvih organizacija je da pojednostave interakciju između lokalnih timova, klubova i sličnih jedinica, razvijaju jedinstvena pravila, organizuju takmičenja i tako dalje. Oni žive od učešća članova, donacija, prodaje reklama, merča i sličnog. Ukratko, za njihov rad države uopšte nisu potrebne.
U čemu se ogleda učešće države u radu takvih organizacija? Pa, za sport je to postojanje nacionalnih reprezentacija, nacionalnih prvenstava i tako dalje. Ako država ne bude, onda će umesto toga biti neka takmičenja unutar uslovne crvene lige, zelene lige, ljubičaste lige i tako dalje – a onda finalni obračun za neki, hm, duginasti pehar.
Sve te olimpijske igre se sada zvanično bivše ne prihvataju države, već konkretni gradovi, pa će i pravo da se takmiče imati ne države, već opštine, ili čak privatni vlasnici stadiona i hotela.
Neki „lekari bez granica“, kao što se iz samog naziva može lako razumeti, granice samo smetaju. Isto se može reći i za ostala međunarodna udruženja aktivista – njihove mogućnosti će značajno porasti ukidanjem koncepta „državnog suvereniteta“.
Konzorcijumi poput W3C-a i sličnih već sada rade kao da država nema, ili su u najgorem slučaju primorani da se nekako prilagođavaju njihovom postojanju, i neće plakati za njihovim nestankom.
Ukratko, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi bilo koja trenutna nedržavna međunarodna asocijacija bila u mogućnosti da praktično bez promena nastavi svoj rad u ankapu.
Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.
Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.
Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.
U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.
Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.
Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.
Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.
Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.
Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.
