Naš tim je izbacio novi video. Nastavljamo da razvijamo temu NAP-a, i ako smo se u prošloj epizodi ograničili na formulaciju principa u odnosu na današnju stvarnost, sada razmatramo pitanje zašto je, zapravo, nasilje loše kao alat. Čini se da su ga toliko godina toliko ljudi koristilo, zašto bi se od njega odustajalo?
Posebno su mi se dopali atmosferski gejming inserti u videu – tim se ponovo vratio svojoj prepoznatljivoj specifičnosti, i to me veoma raduje.
U sledećoj epizodi biće određeni skup preporuka za suptilno uvođenje NAP-a (ovaj scenario mi je već spreman), a nakon toga se predviđaju preporuke o prisilnom uvođenju, i toj temi tek polako pristupam.
Pročitala sam na leva-anarhističkom kanalu razmišljanja o tome da je, navodno, naš Ilon Mask potpuno izlegao i da već sarađuje ne samo sa državom, već sa samom vojnom mašinerijom; sramota za njega, i sramota svima koji o njemu govore sa odobravanjem.
Ovde su mi se setile reči drugog idola liberalaca, Ludviga Miza, da je zadatak preduzetnika da budno traži nove načine zadovoljenja potražnje klijenata, i ako topovi imaju veću potražnju od ulja, nema smisla kriviti preduzetnika što proizvodi topove.
Ali sa Maskom je sve mnogo jednostavnije, on ne bira između topova i ulja, već se postepeno kreće ka budućnosti koju smatra poželjnom. U divnom novom svetu koji Musk gradi, ne postoji problem u tome da se za sat vremena raketom isporuči osamdeset tona tereta na drugi kraj planete. A od kog tereta početi, uopšte nema razlike. Našao se naručilac za razvoj teretnog suborbitalnog transporta – pravićemo ga. A kada se tehnologija usvoji zahvaljujući vojnim budžetima, može se izaći sa tim na privatno tržište i slati pošiljke već veoma jeftino. A onda još malo doterati – i slati ljude.
Zapravo, za većinu vojnih zadataka slanje desetina tona na dvadeset hiljada kilometara za sat vremena je preterivanje. Ali za likvidaciju vanrednih situacija, ova opcija će biti veoma korisna. Tako da predviđam prvenstveno mirnu upotrebu ove tehnologije koja se razvija novcem vojnih budžeta.
Ako su porezi već prikupljeni i pitanje je kako ih potrošiti, neka ih bar privatnik potroši na tehnologije dvostruke namene sa perspektivom široke građanske upotrebe.
Moj omiljeni Telegram kanal Libertarian State objavio je u dva dela kratak skup principa koje promovišu. Deo 1. Deo 2. Pročitala sam. Kratko, jasno, razumljivo, mnogo od iznetog smatram korisnim, i postoji samo jedan ozbiljan problem: ciljna publika kanala nije sposobna da sprovede navedene principe.
U vezi sa tim, smatram korisnim da izložim sopstveni pristup izgradnji libertarijanske budućnosti, koji je upravo ono što svaki od mojih čitalaca može da primenjuje. To je, naravno, agorizam. Još pre nego što sam se upoznala sa Konkinovim idejama o kontreconomiji, nazivala sam ovaj pristup kontrakulturnim, suprotstavljajući ga političkom. Šta nije u redu sa političkim pristupom?
Nema smisla trošiti napore na to da se promeni politički kurs države. Prvo, moraćete da počnete sa podrškom zanemarljive manjine. Drugo, politika je put neizbežnih kompromisa, i u najboljem slučaju vaše ideje o smanjenju države biće delimično implementirane. Treće, kako se smanji, tako će se i ponovo proširiti: nema nijednog primera gde nakon liberalnih reformi nije usledio povratak starom, i generalno trend ide ka daljem jačanju uloge države. I, konačno, za uspešnu političku delatnost potrebno je graditi složene udruženja, ali svaku organizaciju ujedinjenu jednostavnim interesom je veoma lako raspustiti. Beskonačno ćete se uranjati u unutrašnje konflikte o tome čija je verzija principa istinitija i ko je koji član statuta u kom trenutku prekršio.
Umesto toga predlaže se, prvo, da izbacite državu iz svoje glave, drugo, da je izbacite iz svog života, treće, da je izbacite iz života svojih najbližih, a četvrto, da proširite krug tih istih najbližih.
Najvažnije je prvo. U ovoj fazi čvrsto razumete da ne postoje nikakvi zadaci za koje bi pristojnom čoveku bila neophodna država. Nju ćete morati da kontaktirate prinudno, zbog neke glupke dozvole, ali svakako ne treba da računate na bilo kakav uspeh kroz saradnju sa njom.
Nakon ozbiljnog napretka u prvoj fazi, neizbežno ćete početi da napredujete i u drugoj. Uvek ćete se pitati: a ne može li crno? A ne može li bez dozvole? A ne može li bez prijavljivanja? Vaše kompetencije će se razvijati u ovoj specifičnoj oblasti, a ne u oblasti, na primer, prikupljanja dokaza za dobijanje socijalnih davanja.
Ako uspete u zaobilženju državnih prepreka, neizbežno ćete na neki način pomagati u tome svojoj bliskosti. Tako ćete postati potrebna osoba za mali krug ljudi. I, naravno, taj krug ljudi će vremenom rasti, stekli biste zanimljive veze i uticaj.
U nekom trenutku vas mogu, na primer, zatvoriti. A zatvoriće i poznatog političkog aktivistu. I još nekog poštenog patriote. I još nekog pripadnika bezbednosnih službi koji je izgubio borbu za moć. Država proždire sve, nećete biti njena prioritetna meta. Ali imaće manje šansi da dovuče do vas. Vi znate zaobilazne puteve. Beknęćete u inostranstvo, promenićete identitet, skrićete se, ili u krajnjem slučaju srušiti slučaj.
Slažite se, ova perspektiva je zanimljivija nego da potrošite nekoliko godina pokušavajući da, na primer, postanete opštinski депутат, sedite na sastancima u manjini i ne uspete da uradite ništa tokom svog mandata.
Razmotrimo organizaciju održavanja reda prema Davidu Friedmanu – po mom mišljenju, on je nju najbolje razradio, a pritom se ona nalazi u potpunosti u okvirima ankap-a, odnosno društva sa slobodnim tržištem na kojem se sve trguje, uključujući i pravo. Na tržištu deluju različite agencije za zaštitu prava i različiti sudovi koji se vode različitim pravnim sistemima. Zadatak agencije za zaštitu prava je zaštita privatne imovine svojih klijenata i pomoć u rešavanju konflikata klijenata sa drugim subjektima. Zadatak suda je izrada rešenja koja regulišu konflikte između klijenata suda. Na kraju, pravni sistem je proizvod rada pravnika, koji predstavlja određeni set principa i šablona za rešavanje konflikata.
Kada vlasnik nekog teritorija ubije nekog stranca na njoj, to može izazvati konflikt sa raznim ljudima ili organizacijama. Prvo, to mogu biti saputnici ubijenog, uvereni u nepravdu pogubljenja. Drugo, njegovi rođaci ili prijatelji koji nisu bili prisutni u trenutku sukoba, ali su zainteresovani da saznaju šta se dogodilo. Treće, agencija za zaštitu prava čiji je pokojnik bio klijent. Na kraju, bilo koji nepokretan tip koji ne voli kada se ljudi ubijaju bez razloga. Ukratko, ubica nema osnova da veruje da nikoga neće biti briga nakon ovog incidenta.
U srednjovekovnoj Islandiji u slučaju sličnih prestupa, ubica je morao odmah ispričati šta se dogodilo najbližem komšiji, uzimajući ga za svedoka. Može se pretpostaviti da će se takvo pravilo učvrstiti i kod ankape, jer je ubica direktno zainteresovan za to: ispričavši sve, može tvrditi da je reč o slučajnom sukobu, ili čak o sukobu koji je žrtva provocirala, ali ako se priča sakrije, to je već nedvosmisleno namerno ubistvo, za koje slede mnogo ozbiljnije sankcije.
Tako je, nakon što je ubistvo objavljeno, preostalo je samo da se sprovede istraga. Od vremena saga je prošlo mnogo vremena, tehnologije su napredovale, i može se sa nešto većom pouzdanošću utvrditi koliko je priča ubice istinita, čak i ako nema direktnih svedoka incidenta. Naravno, ubica nema osnova da sprečava istragu, jer će to okrenuti sud protiv njega. Ali on, naravno, može pokušati da falsifikuje dokaze kako bi stvorio lažni utisak.
Da li činjenica da se ubistvo dogodilo na teritoriji ubice daje neke prednosti na sudu? Samo u slučaju ako se utvrdi da je ubijeni prekršio pravila koja je odredio vlasnik teritorije i odbio da napusti tuđu imovinu. Zato je, naravno, ubica zainteresovan upravo za to da to i tvrdi. Da li će uspeti da stvori potrebnu prividnost – to je već čisto tehničko pitanje.
Kako će komercijalni nekretnine funkcionisati u ankapu?
Placeholder
Zanimljivo pitanje. Češće se pita kako će u ankapu funkcionisati nešto iz sfere takozvanih javnih dobara. Komercijalne nekretnine, pak, predstavljaju privatno dobro. Kod države, pravo privatnog vlasništva je u određenoj meri uslovno, jer zavisi od toga da li će država promeniti mišljenje o priznavanju tog prava i da li će odlučiti da nacionalizuje neki objekat. U ankapu je pravo privatnog vlasništva takođe uslovno i zavisi od toga koliko snažnu negativnu eksternaliju vlasnik imovine stvara okolini.
Dakle, ako treba direktno odgovoriti na postavljeno pitanje: komercijalne nekretnine će u ankapu funkcionisati tako da stvaraju minimum negativnih eksternalija i maksimum prihoda. Oni preduzetnici koji će bolje od drugih rešavati ovaj optimizacioni zadatak, uspevaće.
Kako će privatni detektivi funkcionisati u ankapu? Već na prvi pogled izgleda da ne smeju narušavati tuđu svojinu.
Analni mađioničar
Kao što sam već pomenula u odgovoru na prethodno pitanje, privatna svojina je uslovni pojam. Pa, ovu moju omiljenu mantru o tome da su prava zapravo zahtevi koji se trpe, sigurno ste već naučili napamet. Zato privatni detektiv prvo, ako je moguće, vodi istragu ne kršeći tuđe pravo svojine i uopšte nikoga ne uznemiravajući – na primer, putem otvorenih podataka, snimaka javnih kamera, analize dokaza koje je klijent dostavio i slično. Ako tokom istrage stekne interes za ono što se nalazi na nečijoj svojini, traži načine da dobije saglasnost vlasnika. Ako ne dobije saglasnost, obično se uspe pronaći zaobilazni putevi.
A u situaciji kada sve niti odlučujuće vode ka jedinstvenom dokazu koji kontroliše neki vlasnik koji ne želi da mu omogući pristup, to se ispostavlja kao opravdana sumnja da je taj vlasnik u najgorem slučaju upravo traženi prestupnik, ili njegov saučesnik, ili u najboljem slučaju neko ko saoseća sa njim. I upravo tu vlasnik može biti suočen sa izborom koji će mu doneti manje troškova: opravdane sumnje u saučesništvo u krivičnom delu ili davanje detektivu prava na istraživanje na njegovom terenu.
Dodajmo takođe i alat kao što je nagrada za pomoć u istrazi – ako onaj prezvanični vlasnik shvati da će za svoju neprijatnost dobiti nagradu, zašto ne bi podneo nevoljnost.
Pretpostavimo da je nastupio ankap, i da je na ulici čovek ubio čoveka. U trenutnom sistemu, time će se baviti policija. A ko će se baviti tim slučajem u ankapu? Privatne detektivske organizacije? Ali njima je potrebno platiti, a šta ako čovek nije imao rodbinu ili prijatelje?
anonimno pitanje
Pa, ovo je već primer tradicionalnog pitanja o ankapu: kako će se obezbediti javno dobro. Srećom, naveli ste mesto ubistva: ulica. Zadatak ulice je da obezbedi masovno kretanje ljudi u okviru naseljenog mesta. Kako će tačno vlasnik ulice monetizovati rešavanje ovog zadatka – to je zasebno pitanje. Nas u ovom slučaju zanima ono što nekažnjena ubistva na ulici ometaju izvršavanje zadatka masovnog nesmetanog kretanja po njoj. Ako vlasnik ulice ne rešava ovaj zadatak, ljudi će morati ili da izmišljaju načine da se osiguraju na toj ulici, ili da se drže dalje od tog zlog mesta. U drugom slučaju saobraćaj opada, i to direktno udara na prihode vlasnika ulice. U prvom slučaju povećavaju se troškovi stanovnika, oni postaju manje platne sposobni, i prihod vlasnika ulice opada indirektno. Dakle, on ima ekonomske stimulanse da reši ovaj problem, čak i ako nije direktno obavezan da obezbedi bezbednost na svojoj ulici.
Naravno, ako vlasniku ulice uspe da sakrije incident, to će uštedeti troškove. Ali znate već te ljude: večno nešto istražuju, večno su nečije paranoične… Čim ovaj epizod ispliva na videlo – počeće razne nagađanja o tome da ovde svake noći izvode desetine leševa i da je vreme da se beži iz ove kloake. Ma nema šanse, otvorenost je isplativija.
Grad, poznat po tome što je bezbednost na ulicama tamo obezbeđivao volonter. Pa, to je takođe način, naravno, ali obično heroizam samo jednog maskira nesposobnost drugih.
Da biste razumeli šta će se desiti sa valutom prilikom ankapije, dovoljno je posetiti sajt coinmarketcap.com, gde je navedena istorija kursa više od sedam hiljada kriptovaluta. Pošto autorsko pravo na kriptovalutu ne postoji, bukvalno je bilo ko može napraviti, i na ovom sajtu nisu prikazane nipošto sve, već samo one koje se donekle trguju na berzama, ili su se neko vreme trgovale.
Šta vidimo proučavajući istoriju kursa različitih valuta u odnosu na bitko? U mnogim slučajevima to je kratkotrajni spekulativni uspon, a zatim dug i mučni pad sa pojedinačnim skokovima, koji ponekad završava potpunim zaboravom. Nije stvar čak ni u nekontrolisanoj emisiji, već u tome što potrošaču nije potrebna suvišna raznovrsnost vrsta novca. Kao što znamo iz katalaktičke teorije novca Alekseja Tereščuka, novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Ako ima mnogo kandidata za ulogu novca, u uslovima slobode izbora potrošač će koristiti one koji će moći da smanje njegove troškove pri razmeni jače od ostalih.
Koliko je potrebno vrsta novca da bi se u potpunosti zadovoljile potrebe tržišta? Novac ima različite parametre na osnovu kojih se može upoređivati. Na primer, mogućnost anonimnog prenosa, ili, naprotiv, nemogućnost istog, ili veličina troškova za obavljanje plaćanja, ili sigurnost pri čuvanju, ili očuvanje vrednosti tokom vremena, ili razvijenost infrastrukture za rad sa tom vrstom novca, i tako dalje. Svaki takav faktor je interesantan jer omogućava različite načine smanjenja troškova potrošača prilikom korišćenja novca. Veoma je malo verovatno da će se otkriti neka jedna vrsta novca koja dominira po svim mogućim kriterijumima. Zato bi u toku prirodne valute selekcije trebalo da ostane najmanje onoliko vrsta koliko postoji lidera po pojedinačnim funkcijama novca.
Međutim, naravno, to ne znači da na tržištu neće biti sve novijih i novijih pokušaja da se potisnu stari lideri. Biće. Većina njih će završiti neuspehom. Biće i inicijalno lažnih pokušaja, gde kreatori valute podižu hajp oko nje, profitabilno je prodaju svima koji žele, a zatim se opuste, i valuta ode u zaborav.
Poznati ruski pravoslavni republikanac Rodion Belkovič se za sada pojavljivao na mom kanalu dva puta.
Prvi put – kada sam odgovarala na pitanje o tome, da li već živimo u ankapu. Pitanje je očigledno bilo inspirisano Belkovičevim nastupom na prošlogodišnjim Adam Smit čitanjima, gde je prilično isprovocirao publiku tom paradoksalnom tvrdnjom.
I odjednom, stigla je do mene vest da Belkovič obilazi celu zemlju sa prezentacijom te svoje knjige, poput Svetova u pred-covid eri, i da namerava da poseti Novosibirsk 4. oktobra. U današnje vreme, bilo kakva javna predavanja su prava egzotika, već sam potpuno navikla na nešto drugo. Ukratko, ko želi da svrati, evo adrese na Timepad-u za registraciju na predavanje. Prezentacija knjige će se održati 4. oktobra od 14 do 15 sati na adresi Voshod 28, 4. sprat. A od 15 sati će diskutovati o republikanizmu sa lokalnim kolegama. Ne znam koliko retko organizatori primoravaju ljude da ređaju stolice, i, shodno tome, koliki će kapacitet sale biti, ali se nadam da će svi moći udobno da se smeste. Jer, sećam se da sam na Svetovu zamalo nesvestica zbog vrućine, ne želim to ponovo.
U pogledu predavača se jasno vidi želja da zalije neko drvo…
Ankap nije samo profitabilan, kako tvrde ekonomisti. Ne samo pravedan, kako uveravaju pravnici. Ne samo vrlodan, kako smatraju stručnjaci za etiku. Danas želim da podignem toast za lepotu anarho-kapitalizma.
Čovek je slobodan. Čovek je odgovoran za sebe. On ima pravo na ono o čemu se dobrovoljno dogovori sa drugima. Spreman je da stane u odbranu sebe. Ako će pružiti pomoć drugima, to je samo zato što je tako želeo. Ako traži pomoć, uvek planira da zahvali onima koji mu pomažu. Ako nekoga optužuje, uvek ukazuje na to kakva mu je to korist. Ako je slučajno nekome nanio štetu, uvek se interesuje za iznos nadoknade.
Samo zamislite sliku čoveka koja vam se pojavljuje pred očima dok čitate ovakav opis. Zar on nije prekrasan? Zar se ne javlja želja da postanete slični njemu? Tako funkcioniše estetika ankap-a, i ne treba je potcenjivati.
Čovek koji se pozicionira kao ankap, ali ne može da stane u odbranu sebe, koji se vređa zbog nečega što ga se ne tiče, koji opterećuje druge svojim molbama, ne vraća dugove, koji je svađalica i ne može da postigne dogovor – ismevan je. On ne odgovara onoj estetskoj slici koja se javlja kod svih koji čuju za ankap.
Postavite pored slike ankapa sliku nekog poštenog državnika. Uvek ćete naći neki estetski nedostatak. Na primer, državnik će insistirati na tome da se od čoveka izvuče porez, čak i ako to uništi biznis. Ili će insistirati na očigledno nepravednoj optužbi, jer je to zahtev zakona. Ili će zahtevati tone papira za stvari koje normalni ljudi rade mnogo jednostavnije i bili bi spremni da daju mito, ali pošteni državnik ne prima. Odmah se vidi da je pošteni državnik tragikomična figura, koja izaziva mržnju, saosećanje ili smeh, u zavisnosti od toga u kom ste položaju u odnosu na njega.
Ili uzmite doslednog komunistu. On će nositi tipičnu odeću sa javnog skladišta, obedovati kompletne obroke u menzi, decu predavati u vrtić, sagorevati na onom poslu na koji ga pošalje opšti skup – čak i ako sam sanja o sasvim nečem drugom. To je tragična figura, u njegovoj askezi čak postoji određeno veličanstvo, ali čim zamislite kako on fokusirano prolazi kroz tvoju sopstvenu sudbinu tim istim tipičnim čizmama sa javnog skladišta – nešto sa estetike socrealizma počne da ti se odvratno.
Lep je ne samo imidž anarko-kapitaliste, već i sistem interakcije kod ankapizma. Ako ti nešto treba, uradi to sam, kupi ili pozajmi. Ali ako ti ne pozajme ili ti ne prodaju, uradi to sam – ili odustani od cilja. Uporedite to sa državnim „ako ti treba, onda glasaj za onoga ko će ti to obećati uraditi na račun poreza koje su ti prikupili“. Ili sa komunističkim „ako ti treba, ubedi ostale članove zajednice da ti treba, i tada će oni glasati da ti to dodele“. Kada u opisu interakcije prisustvuje prisilna društvena redistribucija, to je pre svega ružno, makar zbog svoje glomaznosti.
U principu, estetika opisa odnosa uporediva sa ankapovskom postoji i u modelu čiste sile. Ako ti treba, uradi sam ili oduzmi. Ako nisi mogao da oduzmeš – uradi sam ili odustani od cilja. Kada ankapove optužuju da su zastupnici neograničene sile, to je upravo zbog slične estetike. Neko jednostavno ne razume razliku, ali većina (verujem u to) jednostavno svesno manipuliše vašim estetskim opažanjem kako bi vas odvratila od imidža ankapizma.
Naravno, razlika postoji, i to sasvim očigledna. Šta ankap radi kada želi da izgradi komadić ankapizma oko sebe? On jednostavno sklapa dogovore, ne tražeći dozvolu od stranaca i ne plaćajući nikakve poreze. Prema Hobsu, u okviru rata svih protiv svih, on bi pre išao i nekoga opterećivao danakom. To jest, izgradio bi oko sebe delić države.
Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.
Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?
A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.
Kriza 1873-1879
Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.
Kriza 1893-1896
Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.
Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.
Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.
Kriza 1908. godine
Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.
Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)
Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.
Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.
Podsećam da je glavna ideja Bitarha sledeća. Cena oružja se smanjuje, njegova destruktivna moć se povećava, zatim ekstrapoliramo grafikon broja muškaraca kroz vreme i dobijamo da će nakon nekog vremena jednom čoveku, laganim pokretom ruke, biti moguće uništiti celo čovečanstvo. Da bi se to sprečilo, Bitarh predlaže da ljudima unapred vežemo ruke, kako ne bi mogli da izvode lagane pokrete, i tada će čovečanstvo biti spaseno.
Kako vezati ruke? Potrebno je masovno naoružanje. U tom slučaju, svaki napad na život drugog čoveka mora dovesti do trenutnog uništenja agresora. U takvim uslovima, racionalni agenti se neće usuditi da ugroze nečiji život.
Ali postoji problem: pored napada na život, postoje i napadi na vlasništvo, a pravo vlasništva je predmet dogovora između ljudi i ono može biti osporavalo. Zato Bitarh postavlja postulatu: primena nasilja radi zaštite sopstvenog vlasništva je neprihvatljiva. Predlaže se izbor između novčanika ili života – može se izabrati život, a pri pokušaju napada na život, uništiti napadača. Ali ako, recimo, neki skvotersi zauzmu vašu privremeno praznu kuću, onda je gotovo. U najboljem slučaju možete zamoliti komunalne službe da im isključe svetlo. I to je nejasno, da li će vam izaći u susret ako skvotersi plaćaju struju.
Kako rešavati ovakve probleme? Kako želite, odgovara Bitarh, to su vaši problemi, samo da nema nasilja. I navodi kao ohrabrujući primer priču o tome kako su države pod pretnjom nasilja zabranile upotrebu DDT-a, umesto da to prepuste tržištu. Pomoću državnog pendla pobedili su DDT, pobedili su ozonske rupe, pobeđujemo globalno zagrevanje i koronavirus, pobeđujemo zdrav razum – izborićemo se i sa nasiljem.
Etatizam je intelektualna bolest kod koje čovek stavlja pretpostavljene vrednosti spekulativnih kolektivnih subjekata iznad stvarnih individualnih vrednosti.
