Objavljuje se još jedno, sasvim malo, poglavlje Mehanike slobode, Konzervativna greška. U njemu Friedman gomila na jedno mesto imigraciju, globalno zagrevanje, fraking, GMO i razne druge istopolne brakove, tvrdeći da neprihvatanje razvoja čovečanstva u odgovarajućim pravcima koreni u jednom jednostavnom kognitivnom pristrasnosti. Pri čemu je ova pristrasnost karakteristična kako za one koji sebe nazivaju konzervativcima, tako i za one koji sebe nazivaju liberalima (reč je o sistemu koordinata SAD, naravno). Pristrasnost se sastoji u pretpostavci da se jedan divan trenutak može zaustaviti. Ne, ne može.
Prevod Mehanike slobode se bliži kraju. Paralelno sa tim, rasporedila sam po poglavljima i objavila na svom sajtu engleski tekst Friedmanove knjige iz 2019. godine o pravnim sistemima koji se veoma razlikuju od naših. Od Vladimira Zolotoreva je do sada izašao prevod tri poglavlja, sva ona su duplirana kod mene, i nameravam da nastavim u istom duhu. Ako želite da ohrabrite prevod – šaljite Vladimiru donacije. A ako on dugo zastane, ja ću preuzeti inicijativu.
U vezi sa incidentom kod Krasnojarska Bitarh je obnovio svoja razmišljanja o izravnavanju ravnoteže potencijala nasilja i objavio članak BitTorrent za oružje, u kojem navodi da je jedan od najočiglednijih načina da se postigne praktično potpuno naoružanje – učiniti cenu oružja nultom. A pošto je pri današnjem nivou tehnologije to neostvarivo, onda makar maksimalno niskom, kako bi volonteri mogli bukvalno da dele oružje svima koji žele, a da pritom ne potroše previše.
On razmatra sledeće tehnološke porodice:
Kompaktno projektilno oružje, gde se slaba energija pucnja kompenzuje hemijom. Čime tačno isporučiti element koji pogađa, a koji je napunjen toksinom – stvar je ukusa i tehnološke mašte.
Slepljujući laseri
Oštećenje protivnika mlazom tečnosti ili sprejem (gasni baloni, vodeni pištolji i slično)
U sledećoj belešci on navodi jednostavnu šemu flamera na bazi vodenog pištolja, ne navodeći, doduše, koliko je šema funkcionalna, dometljiva, precizna i bezbedna. Video snimak sa sklapanjem i testiranjem slične stvari izgledao bi mnogo efektnije, i nadam se da će se i takvi snimci pronaći.
Šta mogu reći povodom predloženog mehanizma izravnavanja RPN?
Nenatalno oružje za samoodbranu – dovoljno razvijena industrija u kojoj se mogu pronaći rešenja za svaki ukus, novčanik i zakonodavni okvir. Konkretno, za Rusiju se kao skoro jedina bez alternativa, optimalna po bezbednosti i ceni, pokazuje gasni sprej. On kombinuje prednosti kompaktnosti i cene – ali što je najvažnije – za njegovu upotrebu ne prijete nikakve ozbiljne sankcije od strane države.
Bitarh više fantazira o nenatalnom napadačkom oružju, poput onih zaslepujućih lasera. Njih je smisleno koristiti izdaleka i protiv zbijenog protivnika, zbog čega se koriste tokom uličnih protesta. Isto tako, upravo za ulične proteste potrebni su ogromni gasni boce iz protivpožarnih aparata, razne improvizovane bacače plamena i slično. Ovde bi odlično odgovarale i razne baliste sa katapultima, koje su pre način za razonodu mašte nego način da se pobedi u uličnom ratu.
U krajnjevskom incidentu, glavni saveznik napadača bila je iznenadnost napada. Oružje ne bi pomoglo. Da je na strani žrtava postojala ozbiljna brojčana prednost, ili da su im imali pri ruci par traumatičnih pištolja, protivnik bi mogao jednostavno sačekati da zasnu i onda zapaliti šatore. Dakle, ako do ovakvih sukoba dođe u nekom tajga corneru, odbrana je ili u javnosti, ili u tome da se identifikuje naručilac i da se on dovede u strah.
Ideja besplatne distribucije oružja od strane volontera je pokušaj da se počne malo na pogrešnom mestu. Oružje je ionako jeftino i praktično ga svako može priuštiti. Stvar je u prioritetima. Potrebni su pre svega inspirativni primeri upotrebe oružja – i tek nakon toga, na talasu hajpa, treba gurati ideju o naoružavanju u masu. A ono što ljudi dobiju besplatno, ne cene.
Večeri 18. septembra pod Krasnojarskom, na grupu od oko deset društvenih aktivista koji su tamo boravili u libertarijansko-konzervativnom kampu Krst Kapela, napala je uporediva brojnost rikotaša sa balaklavkama i štapovima. Učesnici kampa su teško pretučeni, oduzeta im je i uništena telefoni, deo stvari, šatori, spaljeni su pasoši. Napadači nisu skrivali politički karakter napada.
Jedan od napadnutih uspeo je da pobegne, zakloni se u napuštenoj vikendici i kontaktira policiju. Koliko mogu da razumem, od okružnog centra Jemeljanovo do mesta održavanja kampa ima oko tri sata vožnje, pa se policija do poslednjeg izviđala, ne želeći da ide noću u neku pustovinu, i krenula je tek nakon što je napad dobio medijsku pažnju. U trenutku dolaska policije, na mestu kampa bilo je već prazno, a do ujutru su počinji da se pojavljuju detalji napada i fotografije pretučenih aktivista. Oni su sami stigli do najbližeg naseljenog mesta i odatle se evakuisali u Krasnojarsk.
Informacija o tome gde će se tačno održati kamp, nije vidljiva u otvorenim izvorima. U javnoj grupi kampa na VK, za dobijanje dodatnih informacija, sugerisalo se da se kontaktira sa organizatorima lično. Na taj način, potencijalnim napadačima je bilo potrebno ili da organizuju praćenje, ili da unapred imaju podatke o mestu održavanja kampa.
Sve ove detalje objavljujem radi razumevanja:
Vaš politički aktivizam može postati razlog napada paramilitarnih grupa.
U ovom napadu biće vam teško sresti protivnika naoružanog do zuba. U ovom slučaju napali su u mraku na ljude koji sede pored logorske vatre sa gitarom – skoro savršena situacija za napadače. Čak i ako budete imali oružje kod sebe, njegova upotreba će biti problematična, a nakon napada ćete ga gotovo sigurno izgubiti.
Susreti na napuštenim mestima nisu konspiracija. Ako postavite cilj da vas pronađu, naći će vas, dok će vama, naprotiv, nastati problemi pri pokušaju bekstva sa napuštenog mesta.
Kakve organizacione zaključke se iz ovoga mogu izvući:
Male događaje za deset do petnaest osoba bolje je organizovati u gradu ili, recimo, u obezbeđenim odmaralištima.
Ako vas se skuplja nekoliko desetina, možete sebi priuštiti kamp sa šatorima, ali tada je važno da sopstvenim snagama organizujete obezbeđenje. Trezveno i naoružano. Po mogućstvu sa legitimacijama čuvara.
Lokalne političke paramilitarne grupe imaju vezu sa teritorijom, baš kao i policija. Ako želite miran i izolovan odmor – idite van svog regiona, a ako imate federalnu poznatost – onda u inostranstvo. Na Navalnoga su napali kada je iz Moskve dolazio da se odmara negde blizu Anape, čini se. Ali ako ste samo upali u oči centru E u Krasnojarsku, izlazak u Tomsk će vas osloboditi njihovog pažnje.
VK je loše mesto za planiranje bilo kakvih događaja. Potpuna konspiracija nije moguća, ali podizanje cene operativno-istražnih aktivnosti je u vašoj moći.
U malom poglavlju sa čudnim naslovom Kapitalistički kamioni Friedman odgovara na pitanje o tome u čemu se država razlikuje od kondominijuma, a takođe savetuje potencijalne kupce kamiona o tome da li vredi uzeti Kamaz.
S jedne strane, Friedmanovi argumenti bi mogli ohrabriti pristalice ugovornih jurisdikcija. S druge strane, on u istom trenutku ukazuje i na njihova ograničenja: takve zajednice će neizbežno biti kompaktne i maločlane, jer je u demokratijama veoma izražena negativna ekonomija obima. Tako da entuzijasti charterskih gradova imaju o čemu da razmišljaju. Na primer, da li je u njihovim gradovima potreban jedinstven pravni sistem, ili ipak prepustiti izradu većeg dela normi kondominijumima i drugim lokalnim organizacijama.
Uopšte gledano, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo super, što u potpunosti odgovara sliku sveta svakog običnog čoveka)
Ali zlatni standard u SAD je ukinut tek nakon glavne krize, 1933. godine. Znači li to da „prekomerna proizvodnja novca“ nikako nije mogla biti njen uzrok i da su kejnsijanci u pravu?
Solo 322 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 322.8r)
Da bi se detaljno razjasnili uzroci Velike depresije, ima smisla upoznati se sa knjigom Rotbarda Velika depresija u Americi. Ali to je 560 stranica, i ja sama nikako ne stižem da je pročitam. Tako da su moja saznanja zasnovana uglavnom na mnogo kraćem eseju Pavla Usanova Velika depresija i Novi kurs – lekcije za savremenost. To je svega 44 stranice, sa svim dodacima i listom literature, sa takvom obimom će svako uspeti.
Dak, tam se navodi da je Kejns 1926. godine pisao da zahvaljujući delovanju FED-a više neće biti kriza (ovo predviđanje će kasnije masovno prenosati mejnstrim ekonomisti nakon svake velike krize, upravo pozivajući se na to da se FED sada naučio da se sa njima nosi). Hajek 1927. i Mizes 1929. su, naprotiv, predviđali krizu, i to upravo na osnovu austrijske teorije ekonomskog ciklusa, prema kojoj je uzrok takvih kriza kreditna ekspanzija centralnih banaka.
U periodu od 1921. do 1929. godine, ponuda novca u SAD je porasla sa 45,3 milijardi dolara na 73,3 milijarde. To je postignuto smanjenjem kreditne kamatne stope FED-a, na osnovu približno istih mehanizama delimične rezerve kao i danas. Naduvan finansijski balon je pukao 1929. Nešto veoma slično se dogodilo 1921. godine, kada je pad berze bio sasvim uporediv i bio je uzrokovan istim razlozima – nadimanjem novčane mase tokom Prvog svetskog rata. Ali tada je Hardingova vlada ignorisala krizu, i ona se sama od sebe rasveteala bukvalno za godinu dana. Godine 1929. Huverova vlada je počela da se bori protiv krize putem regulacije cena, upumpavanja likvidnosti u bankrote banke, programa javnih radova, a potom i uvođenjem protekcionističkih tarifa. Kao rezultat toga, depresija je zaista postala velika.
Ruzvelt, koji je došao na vlast pod sloganima deregulacije i smanjenja državnih rashoda, naprotiv, samo je ojačao ovu politiku, koja je postala poznata kao Novi kurs. Kao rezultat toga, Velika depresija je trajala do kraja Drugog svetskog rata, kada je Ruzvelt konačno preminuo, i značajan deo njegovih regulatornih mera je ukinut, uz istovremeno utvrđivanje zabrane jednom licu da obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata u dvadesetetomestom amandmanu konstitucije. Kao primer daću samo par cifara: udeo državnih rashoda smanjio se sa 44% BDP-a u 1944. godini na 8,9% u 1947. godini – kako bi drugi način ostao osim ekonomskog rasta uz takvo smanjenje državnih apetita!
A šta se to dogodilo 1933. godine, o kakvom se tome ukidanju zlatnog standarda radi? Reč je o konfiskaciji zlata od građana i proglašenju plaćanja u zlatu unutar zemlje nezakonitim. U međunarodnoj trgovini zlato je zadržalo svoj značaj, a cena zlata u dolarima je fiksirana od strane vlade, što znači da je zlatni standard opstao, ali u veoma iskrivljenom obliku: postoje papirići za koje je navedeno da vrede toliko i toliko zlata, da u njih treba verovati kao u zlato, ali za njih se zlato ne može dobiti. Kada je zlatni standard konačno ukinut, već sedamdesetih godina, zlato je postalo obična roba sa plovnom cenom.
Ruzveltova konfiskacija zlata nije bila uzrok rasta monetarne mase, već, naprotiv, njen posledica. U tom trenutku vlada je imala zlata za otprilike 4 milijarde dolara, dok su zahtevi za zamenu dolara za zlato iznosili 25 milijardi. Da nikoga ne bi uvredila, vlada je odbila da ispuni zahteve apsolutno svima)))
Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.
U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.
Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.
Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?
Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.
Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.
Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.
Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!
Ovo pitanje je neko vreme stajalo u redu, a setio sam se njega u vezi sa objavljivanjem recenzije Farida Husajinova o knjizi Rodiona Belkovica o istoriji američkog radikalizma. Glavna poruka recenzije (ali ne nužno i same recenzirane knjige) je da se individualnu slobodu mora braniti kako od centralne vlade, tako i od ljubitelja udobnih konzervativnih zajednica. Slažem se sa ovim opštim zaključkom, ali sada želim da razumem koliko je realna opasnost da filozofska misao u svetu zatvorenih zajednica zaustavi svoj razvoj.
Zaista, izolovane zajednice, koliko možemo suditi po onim izolovanim zajednicama koje možemo posmatrati, nisu sklone buđenju ideja. To mogu biti bilo Indijanci iz Amazonije, bilo starosedeloci Andamanских ostrva, bilo amisi koje voli Mihail Svetov. Veoma stabilna društva, sposobna da postoje vekovima bez ikakvih promena.
Prilično je pokazatan u tom smislu primer antičke Helade. Ona je predstavljala mnoštvo kompaktnih polis, odnosno teritorijalnih jurisdikcija, ujedinjenih u saveze, odnosno u ugovorne jurisdikcije višeg nivoa, a unutar polisa su postojale razne file, deme i druge heterije, koje su se ispostavile kao eksteritorijalne jurisdikcije, kako ugovorne tako i ne. Antičku Heladu znamo kao primer društva sa uzornim, burnim razvojem filozofske misli. Ali i tamo je postojalo ostrvo stabilnosti: Lakedemon.
Dobro je poznato da je Spartance čuvalo od štetnog uticaja stranaca: radikalno smanjenje spoljnih trgovinskih kontakata. Ne može se naročito trgovati kada tvoji oboli, odnosno novčane jedinice čija vrednost iznosi otprilike „jedan obrok“, predstavljaju znatne gvozdene štapove. Ostali polisi su aktivno trgovali i kroz to su bili otvoreni za međusobni kulturni uticaj. Nije teško videti da ista karakteristika postoji i kod modernih stabilnih zajednica: njihova spoljna trgovinska razmena je izuzetno niska.
Hoće li svet mnoštva EKÜ-a moći da funkcioniše bez trgovinskih odnosa između članova različitih EKÜ-a? Vrlo je upitno, osim ako to ne bude kao izuzetak. Eksteritorijalnost jurisdikcija još više olakšava različite veze sa učesnicima drugih zajednica. A gde je trgovina, tu je i potraga za profitom. Gde je potraga za profitom, tu je i preduzetništvo. Gde je preduzetništvo, tu je i stalna spremnost da se posmatraju i prilagođavaju tuđe ideje. Filozofski razvoj pri panarhiji je neizbežan, budite u to sigurne.
Pitanje je bilo veoma dugo i u njemu je detaljno opisano kako bi indirektni porezi navodno trebali manje da iritiraju ljude, i zašto onda ti čudni libertarianci radije biraju da se bave onim što iritira ljude više.
Ovde postoje tri aspekta.
Prvo, od direktnih poreza je lakše izbeći plaćanje. Donoseći odluku da ne plaćam poreze, u slučaju direktnih poreza relativno lako postižem uspeh, jer to u velikoj meri zavisi upravo od mene. Od indirektnih je teže izbeći plaćanje, jer moja uplata više zavisi od aktivnosti trećih lica. Jedno je stvar samo zarađivati na crno, a sasvim drugo je uspeti kupovati na crno apsolutno sva neophodna dobra. Nivo muke je neuporediv.
Drugo, što su porezi direktniji, to je lakše razumeti koliko tačno plaćaš. A što je manje neizvesnosti, to je dalje horizont planiranja. Mogućnost dugoročnog planiranja u perspektivi povećava produktivnost rada. Drugim rečima, ljudima je lakše da postanu bogati. Što je porez indirektniji, to je teže reći koliko tačno plaćaš, i, shodno tome, koliko je isplativa neka ili neka druga aktivnost, naročito u dugoročnoj perspektivi.
Treće, što je porez direktniji, to manje informacija o svojoj delatnosti otkrivaš poreskim organima. Najdirektniji porez je glactionBar porez. Sve što se zna o tebi kao poreskom obvezniku je činjenica tvog postojanja. Ako plaćaš porez na promet, ti saopštavaš koliki je iznos prodaje. Ako je porez na dobit – saopštavaš svoju dobit, ali ne i na koji iznos si kupio, niti po kojoj ceni si prodao. A ako je u pitanju indirektni porez kao što je PDV – tada već moraš detaljno da izveštavaš od koga i po kojoj ceni si kupio, a zatim kome i po kojoj ceni si prodao. Što je više informacija o tvojoj delatnosti poznato, to je državi lakše da planira koliko još može da te ogoli.
Postoji, međutim, jedan veoma indirektan porez, plaćajući koji državi saopštavaš čak i manje nego plaćajući glactionBar porez. To je monetarna emisija. Zato neki minarhisti dopuštaju upravo takav model izgradnje državnog budžeta: nema nikakve reedistribucije novca od strane države, već se samo odvija godišnja emisija novca od strane države u malom fiksiranom obimu, uporedivom sa rastom ekonomije. Iz ovog novca se finansira neki izuzetno uska lista državnih rashoda, a ako iz nekog razloga novca nedostaje, država skida šešir i ide da moli donacije, ili pak vrši sekvestraciju budžeta.
Jedini prihvatljivi indirektni porez za minarhiste
Stigao mi je još jedan donat za projekat prevođenja Fridmana, a takođe je stiglo i pitanje: da li će prevedena Mehanika slobode biti objavljena u fb2 formatu. Zapravo, planirala sam da se ograničim na epub, ali pošto je već tako, biće i fb2. I pošto je stigao novac, ovo je odlična prilika da objavim novo poglavlje.
Poglavlje 61 ima svečano ime: Moj izgubljeni spor: odakle počinje moja moralna filozofija. Fridman deli sećanja stara pola veka, o tome kako se sporio sa filozofom Isajom Berlinom i nije uspeo da mu dokaže da su moralne sudove više stvar ukusa nego objektivne činjenice.
Ugledni filozof je studentu Dejvidu kao dva i dva jasno objasnio da je, sve dok se oslanjamo na opažanja naših čula, objektivnost bilo kojih činjenica krajnje uslovna. Dalje je razvijena ideja da je, možda, dovoljno korisno međusobno usaglašena opažanja smatrati činjenicama, pošto se dobro slažu jedna sa drugom, kao i sa opažanjima drugih ljudi. Na isti način, međusobno usaglašene moralne sudove hrabro možemo smatrati moralnim činjenicama, a one koji nisu sposobni da ih primete smatrati ludacima.
Kao rezultat toga, Fridman je u velikoj meri promenio svoj stav u vezi sa moralom, i sada je mnogo skloniji tome da osnovne moralne tvrdnje doživljava slično činjenicama fizičke stvarnosti. Međutim, pritom je svestan da nema pristojne argumentacije protiv moralnog nihilizma, i da se ona teško može pojaviti.
Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.
Razmotrimo niz situacija.
1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.
2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.
3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.
4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.
5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.
Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.
U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.
Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.
Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?
Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?
Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…
Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.
Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.
Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.
