Автор: Анкап-тян

Projekat GrOb za posmatranje

Pokret „Građansko društvo“, predvođen Mihailom Svetovim, najavio je ambiciozan projekat organizacije exit-poll-ova u 13 regiona i posmatranja u 123 opštine.

Nemam pojma odakle će pokret uzeti toliko volontera da ispuni svoje obaveze i sumnjam da će se sve svesti na delimično pokrivanje Moskve. Uostalom, organizovati exit-poll je relativno jednostavno: postaviš par ljudi sa tabletima na izlazu iz nekoliko lokalnih biračkih komisija – i to je exit-poll. Za organizaciju posmatranja nije dovoljno samo naći volontere, već se i moraju dogovoriti sa različitim kandidatima i izbornim udruženjima kako bi tim volonterima izdali ovlašćenja.

Tako se desilo da su me nedavno ubedili da radim kao volonter za koaliciju Novosibirsk-2020, koja je nominovala više od trideset jednomanadataca u gradsko veće deputata. Ako saznam da se predstavnici Građanskog društva obraćaju štabu koalicije i nude svoje ljude za posmatranje, svakako ću javiti, ali za sada nisam čula za takvu aktivnost.

Upoznala sam se sa sajtom, preko kojeg GrOb privlači ljude da učestvuju u svom projektu. Tekst se svodi na to da su ovo kontakti preko kojih možete ostaviti prijavu za posmatranje, a ovo su podaci za uplatu preko kojih nas možete podržati novčano. Koliko ljudi se planira privući, koliko je već privučeno, koliko novca je potrebno i koliko je već prikupljeno – svega toga na sajtu nema.

Još jedan zabavan trenutak. U tekstu se svuda navodi da projekat sprovodi Civilno društvo, ali je prisutan i logo Libertarijanske partije. Kakva je uloga partije u ovom poduhvatu, iz teksta je odlučujuće nejasno.

Ali ne bih želeo da post izgleda kao površno kritikovanje dobre inicijative. Na sajtu postoji jedna lepa stvar: ako skrolujete dole i izaberete svoj grad, učitaće se mapa tog grada, na kojoj su označena sva birališta. Čak i ako organizatori potpuno zajebu sve, mapa birališta je korisna već sada. Nadam se da će funkcionalnost sajta vremenom dodatno berkembangati. Na primer, biće vidljivo na koja birališta se već neko prijavio. Tada će se barem moći proceniti obim urađenog posla.

Libertarian Band – novi video

Kao što sam obećala u najavi za prošli video, novi ciklus na kanalu Libertarian Band biće potpuno posvećen NAP-u. Ako smo ranije princip neagresije posmatrali kao neki spontani poredak koji karakteriše prilično održiva društva, u novom ciklusu, umesto spontanih poretaka, opisuje se potpuno suprotan pristup: veštačko nametanje principa neagresije.

U uvodnom videu se objašnjava da je prepustiti društvene običaje prirodnoj selekciji previše nepromišljeno i da su potrebne svesne mere za uvođenje kulture neagresije. Sledeći video će biti posvećen odgovoru na čudno pitanje: šta je zapravo loše u agresivnom nasilju, pa to je odličan alat, zašto ga izbegavati?

Belorus 3

Ovo je već moja treća objava o Belorusiji. U prvoj dala sam očigledne preporuke koje su se zapravo pokazale kao prognoza. U drugoj dala sam neočigledne preporuke, i, naravno, stvarnost se razlikovala od tih preporuka. Zato sada, umesto davanja sopstvenih saveta, želim da se radujem preporukama kojima razmenjuju sami Belorusi.

Reč je o tekstu na Telegramu sa ponosnim naslovom Plan pobede. U njemu se predlaže nastavak Šarpove nenasilne transformacije iz diktature u slobodnije društvo. Ukratko, plan uključuje:

  • formiranje glavnih pravaca otpora (frontova): protestni akcije, ekonomsko gušenje države, propaganda, politički pritisak, uključujući i međunarodni nivo, moralni i pravni pritisak na konkretne izvršioce.
  • izgradnju paralelnih struktura koordinacije (ministarstava): vandržavne ekonomske usluge, страхоsne fondove za nadoknadu troškova od državnog nasilja, raspada državne socijalne zaštite, štrajkova.

    • To je veoma dobar plan jer će tokom njegove implementacije društvo dobiti praktikum iz agorizma, i postoji velika šansa da će u to ući. Kada se ispostavi da je vandržavna koordinacija efikasnija i da će diktatura ipak propasti, postoji šansa da će nova država, koju će svakako početi da grade umesto stare, preuzeti najbolje crte liberalne opuštenosti i prilično dugo izbegavati da se meša u tuđe stvari. A ako ipak počne, ljudi će imati gotove recepte kako tačno staviti državu na mesto.

    Postoji li šansa da se nakon odlaska starog režima na njegovom mestu ne počne graditi novi? Ona je veoma mala, jer libertarijanske ideje još uvek nisu dovoljno široko rasprostranjene u društvu, i misao da je svima bolje bez države ljudima ne deluje očigledno. Oni će radije pasti u istu zamku: „ovo je bila loša država, više je nema, sada ćemo izgraditi dobru“.

Mehanika slobode, Poglavlje 60

Poglavlje 59, o problemu izvlačenja onoga što treba iz onoga što jeste kod Ajn Rend, objavila sam pre otprilike godinu dana. U njemu je Fridman razmatrao argumentaciju za objektivističku etiku u govoru Džona Golta, pronašao je mnogo logičkih rupa i konstatovao da se pomoću same retorike one ne mogu zatvoriti.

U Poglavlju 60, Ekonomija poroka i vrlina, autor analizira moralne osobine i postupke sa pozicije ekonomske analize i teorije igara, nudeći na taj način sopstveni pristup objektivizmu – odnosno izvlačenju onoga što treba iz onoga što jeste. I ranije sam nebrojeno puta konstatovala u diskusijama i odgovorima na pitanja čitalaca da je tržišno društvo bogatije i blagoludnije, te da je stoga manje sklono dominaciji težnje da se uspe na tuđi račun nego društvo sa jakim državnim intervencijama. Fridman je pod ovo empirijsko zapažanje postavio strožu osnovu, hvala njemu.

Brzi pregled davno razmatranih tema

Serija pitanja od strane Jaroslava

Da li je naručilac ubistva kriv za plaćenog ubicu, i da li je angažovani izvršil čin agresije iz perspektive libertarijanstva?

Već sam odgovorila skoro precizno na isto ovo pitanje. Ukratko: ako angažovanog i izvršioca povezuju samo tržišni odnosi, onda je sva odgovornost na izvršiocu. U meri u kojoj je izvršilac u ne tržišnoj zavisnosti od angažovanog, deo odgovornosti pada na angažovanog, jer taj deo zavisnosti je zapravo njegov udeo u organizaciji ubistva.

Da li je nenamerno zaražavanje osobe bolešću kršenje NAP-a?

Pravno gledano – to je nesrećan slučaj. Par puta sam odgovarala na pitanja o srodnim temama: o provociranju epileptičnog napada i o ubistvu kao odgovoru na lažnu pretnju.

Mera odgovornosti onoga ko je zarazio određuje se time koliko je bio u stanju da spreči zaražavanje i koliko su te mere predostrožnosti bile očekivane sa njegove strane. Tako, u situaciji kada se dešava epidemija, očekuje se da ljudi poštuju distancu, nose maske itd. Ako je sve to bilo ispunjeno, a ipak došlo do zaražavanja – odgovornost se ne snosi. Ako je zaražavajući nepažljivo vodio uobičajen način života – odgovornost se ne snosi. Isti kriterijumi se primenjuju i na zaraženog – šta je on uradio da se ne bi zarazio. Ali ako epidemije nema ili o njoj još ništa nije poznato, onda se prema zaražavajućem ne postavljaju posebni prigovori.

Da li smatrati zaražavanje kršenjem NAP-a? Kako želite. Kršenje NAP-a je čisto teorijska konstrukcija, a u stvarnom životu je važno kome treba pripisati imovinsku odgovornost.

Koja je razlika između ugovorne jurisdikcije i države?

U prisustvu ugovora koji jasno definiše uslove nadležnosti. Što je krug pitanja po kojima je subjekt pod nadležnošću neke organizacije neodređeniji, što mu je teže da zapravo izbegne nadležnost, i što je ugovorni odnos implicitniji, to je razlika između ugovorne jurisdikcije i države manja.

Dak, uslovni vlasnik ostrva, koji postavi na obali tablu kojom navodi da svako ko stane na zemlju ostrva time prihvata ugovor o nesrazmernom besplatnom zakupu za neodređeni krug radnih obaveza – de facto je stvorio državu koja će postojati tačno onoliko koliko on bude u stanju da sprovodi izvršenje goreopisanog ugovora o ropstvu, koji pretvara u robove sve slučajne turiste i brodolomce.

Kada čovek dostiže uzrast subjektivnosti?

Ima smisla pročitati moje stare odgovore pod tagom „deca“, tamo su u nekoliko postova razbacana razmišljanja o emancipaciji. Ukratko: okolina priznaje staratelju pravo starateljstva sve dok dete ne izrazi jasnu želju da prekine taj odnos. Shodno tome, dete ima pravo da prekine vezu sa trenutnim starateljima u bilo kom trenutku, a zatim ili da živi samostalno, ili da dogovori starateljstvo sa nekim drugim. Pošto dete ne uči da brani svoje interese odmah, verovatno će mu biti potrebna pomoć odraslih, a njihov zadatak je ne samo da osiguraju prava deteta, već i da ubede druge odrasle u to da su prava deteta ispoštovana.

Katalaktička teorija novca, kratak osvrt

Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.

Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).

Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?

Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.

Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.

Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.

Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.

Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.

Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.

Navaljni i Leviatan

Kada sam pročitala o Navaljnom trovanju, potpuno su mi se spustile ruke. Ove godine su vladajući režimi širom sveta konačno poludeli i već su uspeli da ljudima nanesu neverovatnu štetu. A još je tek avgust! I nema nikakvih osnova da verujemo da je ovo 2020. godina koja je toliko anomalna, i da će se sve posle toga smiriti. Ukratko, poželela sam da se konačno povučem u unutrašnju emigraciju. Tamo gde nema političkih vesti, gde nemaš pojma kakve nove naredbe izdaju upravitelji tuđeg, gde je oko tebe samo tržište – mirno, prijatno, dobronamerno. Tamo gde je upravo mesto svim pristojnim ljudima.

Molim vas: molim vas, ne hranite se Levijatanu. Ne trebaju nam ti vaši piketi zbog kojih ćete biti kažnjeni – jednom, zatvoreni na dan-dva, pokrenuti krivični postupak – tri. Ne trebaju nam performansi sa Putinovim lutkama i ostale rizične gluposti. To neće probuditi savest banditima na vlasti. To ne pomaže žrtvama bandita. To samo tera pripadnike službi bezbednosti da vam obrate svoju izrazito neprijateljsku pažnju, sa razumljivim rezultatom. Ne treba se ponositi time što si žrtva režima. Treba se ponositi time što režimu nanosiš štetu nekažnjivo. Ali se ponosaj u tišini, inače će sa nekažnjivošću biti razočaranje.

Delovati otvoreno treba tek onda kada iza vas stoji sila. Do tada smo partizani u ovom ratu koji nam je država proglasila. Ne smemo biti vidljivi. O nama smeju postojati samo groteskne glasine – da smo svuda, da je ekonomija zemlje 90% u senci, da naredbe režima niko ne izvršava osim potpuno naivnih čudaka, da samo baksuzi čuvaju novac u fiatu, a prave ljudi isključivo u kriptu, da je zvanično zaposlenje za normalnog čoveka samo paravan za rad u senci, da normalan čovek ima kontakte za sve životne prilike, i upravo zahvaljujući njima, a ne državi, on mirno napreduje.

Naravno, trenutno nije tako. Ali takve glasine i uverenja imaju snagu samoispunjavajućeg proročanstva, zato nam je korisno da ih prenosimo. To je mnogo efikasnija borba protiv režima nego mitinzi ili, oprosti Gospodine, anti-korupcione istrage. Protiv bilo kog režima, ne mora biti Putinovog. Protiv fenomena političke vlasti kao takve.

Sudbina heroja

Ako nastupi ankap, kako će se odvijati prodaja zemljišta u državi i kome će novac prelaziti? Prethodnim vladarima?

Ilidžin

Već sam morala da odgovorim na srodno pitanje u postu o kontinuitetu penzijskih isplata prilikom prelaska na bezdržavno društvo. Tamo sam napomenula da će mehanizam tranzicije biti drugačiji u zavisnosti od toga kako će se tačno formirati ankap.

Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.

Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.

Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.

Šta treba da rade Belorusi i Tihanovska, deo 2

Pošto sam sa prvim delom svog saveta ne pogodila baš toliko pogrešno i događaji su se odvijali prilično blizu predloženog scenarija (umesto hapšenja celog štaba – samo deportacija izabrane predsednice, umesto aktivnosti dijaspore – nacionalni štrajk), rizikovaću da predložim taktiku za završetak sučeljavanja.

Suština taktike: niko ne sme dozvoliti nikakvu sumnju u to da je izabrana predsednica upravo Tihanovska, i ona nastavlja da deluje upravo u tom svojstvu. A šta radi izabrani legitimni predsednik? Naravno, zakazuje svoju inauguraciju.

Ne treba dugo čekati. Inauguracija se zakazuje za najbližu nedelju, na najvećem otvorenim trgu u Minsku. Na nju se zvanično pozivaju strani lideri. Poljaci, Litvanci i Ukrajinci će sigurno pristati, još desetak lidera će objaviti da će poslati svoje predstavnike. I dalje će početi bombardovanje Ministarstva spoljnih poslova Belorusije obaveštenjima, tipa, predsednik neke Hrvatske sa zahvalnošću prihvata poziv beloruske strane, dolazi na inauguraciju tada i tada, molba da se organizuje sastanak.

Isto tako, organizacioni komitet inauguracije sa punim kredibilitom deli naređenja šefovima ministarstava: organizovati zatvaranje saobraćaja, obezbediti zaštitu, postaviti scenu, mesta za pozvane goste – i tako dalje. Činovnik pošalje odbijanje – sledi objava o njegovom smenjivanju sa radnog mesta i obraćanje zameniku.

Ukratko rečeno, pobednička strana jednostavno počinje da upravlja, a predstavnici izgubljene strane se nalaze pred izborom: ili igraju po novim pravilima, ili oni lično ispadaju iz procesa, i sutra njihove kabinete zauzimaju nova lica. Naređenja se izdaju i jedinicama OMON-a – njima se daju slobodni dani na nedelju dana, na kraju krajeva, upravo su se teško potrudili.

Takođe, strana odbrane se obraća istražnim organima sa predlogom da se predmeti Tihanovskog i Babarike zatvore zbog novootvorenih okolnosti. Okolnosti u vidu hiljadama ljudi koji aktivno pričaju u tom trenutku ispod prozora govore same za sebe.

Neću detaljnije opisivati dalje detalje, mislim da je tok misli otprilike jasan. Fake it until you make it.

Nakon prva dva čina predstave, ostao je još završni: pobednicima

Stabilnost panarhije

Da li je moguće stabilno suzdržavanje različitih političko-ekonomskih sistema na različitim (ili čak istim) teritorijama na duge staze, pod uslovom da državni monopol prestane da postoji?

Na primer, veliki ankap grad u komšiluku sa mrežom anarho-eko-komuna, a pored njih starosedeloci tropske šume sa svojom varijacijom bezdržavnog uređenja. Koji su preduslovi, a koje prepreke za stabilnost u globalnom smislu?

meta-anarhistkinja

Otkako je progres (tumačen prvenstveno kao naučno-tehnički, ali neizbežno zahvatajući i društvene odnose) postao značajna vrednost za određenu kritičnu masu ljudi, stabilnost bilo kakvih političko-ekonomskih sistema je stalno pod pretnjom. Liberalni režimi sredine 19. i sredine 20. veka razlikuju se jedan od drugog toliko da ih ni sopstvena majka ne bi prepoznala.

Zato se na duge staze nijedna trenutna konfiguracija zajednica, naravno, neće zadržati. Stabilnija društva (poput pomenutih u vašem primeru starosedelaca selve) biće razvodnjena manje stabilnim. Manje stabilna će preuzimati određene prakse od stabilnijih. Različita društva će imati različitu dinamiku promene broja stanovništva – kako putem prirodnog priraštaja, tako i putem kooptacije u susedna društva.

Jedno se može reći prilično samouvereno: ako se predstave o vlasništvu u susednim zajednicama pokažu kompatibilnim, onda će, barem, konflikti između njih biti mali i epizodični, bez ikakvih ludosti poput ratova uništenja. Kako se definiše vlasništvo unutar zajednice nije toliko važno, glavno je da se prilikom interakcija sa komšijama uzmu u obzir specifičnosti njihovog pogled sveta.

Tako, ako će se iz šume organizovati upadi radi uzimanja žena, ako će se sa polja svraćati na podgrađske benzinske pumpe da se besplatno dođe do goriva, a građani će u poljima smestiti nove stambene četvrti i deo šume pretvoriti u park – onda su neizbežni iznervirani dijalzi sa zajedničkom porukom „šta ste time hteli da kažete“? Nakon nekog vremena neizbežno dolazi do prilagođavanja: upadi će se ritualizovati i za građane postati folkloristički festival; gorivo će se davati komunistima, dobijajući od njih zauzvrat njihovu eko-proizvodnju, gradski smeštaj u predgrađu će prihvatiti neke karakteristike komunalnog načina života; park na granici selve će se upravo jednom godišnje koristiti za upade, a ostatak vremena za mirne šetnje i piknike.

Kako se nauka razvija, čovek teži da smanji, a ne da poveća svoje uticaje na prirodu. Ako se hrana može uzgojiti u epruveti u ormaru, to je mnogo praktičnije nego uzgajati je na priremljenim poljima. Ako se metali dobijaju iz morske vode, to je mnogo prijatnije nego kopati po planinama u potrazi za rudom. Ako se dodatni prostor može smestiti u četvrtu dimenziju i ugurati u džep, onda će divlja i netaknuta selva početi odmah iza praga – neće biti potrebe da se ona seče.

Na taj način, postoje dugoročni faktori koji će podstaći ekspanziju grada ka spolja, i postoje faktori suprotnog smera. Postoje faktori koji podstiču ekspanziju ankapa kulture kao kulture bogatijeg društva, i postoje faktori ekspanzije komunističkih i primitivnih odnosa (obilje dobara čini takav „downshifting“ privlačnim za mnoge). Nećemo imati stabilnost. Plakaćemo!