Kada sam pomenula da konkurenti ne spavaju, i da alternativni prevod Friedmanove knjige već prolazi kroz pripremu za štampu, zaboravila sam da dam link za prikupljanje sredstava za njen odštampavanje. Ko želi da učestvuje u projektu, uplatite donaciju tamo.
U trenutku ove objave prikupljeno je 59350 od 80000 rubalja.
Takođe, koliko se može zaključiti prema Dejvidovom sajtu, on želi da postavi prevode svojih pesama na ruski (verovatno, uključujući i moje), ali link za sada ne radi.
анонимный вопрос
Veoma mi se dopada definicija slobode koju je dao pisac Aleksandar Rozov:
Sloboda je mogućnost da se otvoreno radi ono što nekome ne odgovara
A. Rozov, Deportacija
Ja bih, verovatno, dodala još jednu reč radi jasnoće: „otvoreno i nekažnjeno“, ali to je, u suštini, samo pojašnjenje termina „mogućnost“.
Ali to je opšta definicija koja omogućava razumevanje stepena slobode pojedinca u bilo kom društvu, čak i u totalitarnom. Pitanje se, međutim, odnosilo upravo na ankap. A u ankapu postoji važno ograničenje slobode, koje se naziva principom neagresije:
Niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje
Formulacija NAP-a od Ankap-tjan
Na taj način, definiciju slobode za ankap možemo preformulisati ovako:
Sloboda u okvirima ankap-a je mogućnost da se otvoreno i nekažnjeno radi bilo šta, osim iniciranja nasilja, čak i ako to nekome ne odgovara.
Ostalo je samo pojasniti da se nasilje, iz perspektive ankap-a, tumači kao neoizvoljena šteta imovini.
Naravno, granice imovine, kao i granice dozvoljene štete imovini, u bilo kom društvu mogu biti definisane samo sa izvesnom konačnom preciznošću. Zato su i u vezi sa konkretnim manifestacijama slobode u ankapu moguća tumačenja i različita shvatanja. Na primer, sloboda slušanja muzike, počev od određenog nivoa jačine zvuka, pretvara se u slobodu nanošenja štete trećim licima, odnosno izlazi iz okvira slobode u ankapu. Pri tome, unapred određivanje pragnog nivoa jačine zvuka je besmisleno, jer se preciziranje trenutnih okvira slobode vrši kroz rešavanje nastalih konflikata.
Poglavlje 58, Welfare i imigracija: drugi deo argumentacije, završava peti deo Mehanike slobode. Ako je u Poglavlju 14 Friedman dokazivao da radnička imigracija koristi i samim migrantima i građanima, sada se on fokusira na to da migranti mogu težiti jednostavnom cilju – da se oslone na socijalnu pomoć. On tvrdi da upravo slobodna migracija dovodi do toga da vlada dobije podsticaj da smanji socijalna davanja, dok visoke imigraciono barijere omogućavaju da nivo redistribucije ostane visok. Dakle, za zagovornike male države sasvim je opravdano početi sa smanjenjem socijalnih davanja, a zatim otvoriti vrata, ili početi sa olakšavanjem migracija, nakon čega će zahtev za smanjenjem socijalne pomoći doći sa svom neizbežnošću.
Čini mi se da ovde Friedman previše insistira na ekonomiji, ne uzimajući u obzir faktor populizma u demokratskim zemljama.
Pa, završivši sa petim delom, odmah sam prešla na šesti, i za početak sam prevela poetični uvod, tako da je sa poezijom u ovoj knjizi sada, izgleda, gotovo.
анонимный вопрос
U članku na koji se pozivate, Aleksandar Markov već daje odgovor na pitanje šta treba raditi. Citiram:
…ima smisla razmišljati o razvoju visokotehnoloških, efikasnih i humanih metoda korekcije nepovoljnih evolucionih tendencija. U to uključujući — metode povezane sa genijskim inženjeringom, genetskim terapijama i selekcijom gameta ili ranih embriona.
Inače, to su upravo one metode o kojima sam fantazirala, diskutujući o načinima oslobađanja od patološke agresije.
Ostalo je razumeti u čemu ankap može pomoći u razvoju pomenutih metoda. I ovde je odgovor prilično očigledan. Glavna stvar koja danas koči razvoj metoda korekcije ljudskog genoma su državne zabrane. Nema države – nema zabrana.
Ali ankap nije samo ukidanje faktora bioetike koja stavlja štapove u točkove napretka. To je i ukidanje socijalnih poreza koje srednja klasa plaća za dečije dodatke lumpenima. Bogati i obrazovani, u odsustvu prinudne reedistribucije, dobijaju više ekonomskih podsticaja da imaju decu, a siromašni i neobrazovani – manje.
Konačno, u odsustvu obaveznog državnog standarda obrazovanja, ljudi neće imati potrebu da troše vreme na proučavanje raznih smećnih predmeta, poput časova patriotizma. Manji troškovi za obrazovanje (mogu se računati i u vremenu i u novcu) – više se oslobađa za decu.
Na taj način, u državno-nesvrstovanom kapitalističkom društvu pojavljuje se nekoliko faktora koji oslabljuju navedeni efekat iz članka, a u perspektivi ga čak i potpuno ukidaju. Evo vam, gospodo zagovornici rasne superiornosti, dodatnog argumenta za ankap.
Bogdan Fokin
Odmah ću reći da bi ovde najviše voleo da se ponašam kao Šulman, da se skrijem u rupu i odatle vičem da nisam ekspert, idite kod eksperata. Ali hajde da samo naglasim da u ovom pitanju ne insistiram na svojoj ispravnosti, već iznosim samo skromno mišljenje.
Polazim od jednostavnog poređenja taktika ukrajinskog Majdana i armenske revolucije. Armenska taktika je obezbedila pobedu po cenu manjeg žestokog sukoba strana, usled čega je konflikt brzo utihnuo, i sada reforme teku ne tako problematično.
Dakle, štab Tihanovske treba da formuliše maksimalno jednostavnu decentralizovanu taktiku iscrpljivanja silovaca mirnom urbanom gerilom, sa usklađenim blokiranjem ulica u geografski udaljenim delovima, jakim moralnim pritiskom na zaposlene u izbornim komisijama – kako bi objavljivali materijale koji pokazuju falsifikate, sa jakim moralnim pritiskom na rođake silovaca, kako bi se naterali oni koji nose šlemove na diskretan sabotžaž – i tako dalje.
Nakon što ova taktika bude iznetа, velika je verovatnoća da će štab biti razbijen, a njegovo rukovodstvo uhapšeno u celosti. Ali decentralizovana taktika će omogućiti dalji rad već bez štaba.
U Armeniji je dijapora dobro odradila posao. Belorusi je takođe imaju, treba je iskoristiti. To je pritisak na strane lidere da ne priznaju pobedu Lukašenka, već, naprotiv, da priznaju pobedu Tihanovske.
Za razliku od Venecuele, beloruski visoki silovci nisu toliko uključeni u biznis, već su obični državni službenici, tako da će ih biti lakše prebaciti na stranu legitimne pan predsednice.
Primila sam mali donat za prevod Friedmana, razumev naznake, evo vam nove oblasti.
Poglavlje 56 sam objavila ranije, zajedno sa Poglavljem 34, pošto su im teme bliske. Tako da oni koji žele da čitaju po redu mogu da osveže u pamćenju temu nacionalne odbrane, a zatim da pređu na Poglavlje 57.
Prvobitna apsorpcija, kratak osvrt na moralnu filozofiju. Poglavlje je posvećeno odgovoru na pitanje o tome kakve uopšte osnove libertarijanci mogu imati za apsorpciju onoga što nije proizvedeno, naročito zemlje. Istražuju se dva pristupa: po Brodiju (ako ne može, ali je veoma isplativo, onda može, ali budi ljubazan da platiš kompenzaciju) i po Loku (pomešavši med sa katranom, vlasnik meda polaga prava na celu burad).
Pomešavajući Lokovu argumentaciju sa svojom, autor dolazi do zaključka da je dobijeni proizvod malo jestiv, ali je u principu sposoban da prođe kao libertarijanska osnova za apsorpciju neproizvedenih resursa.
Dok sam se bavila Friedmanovim prevodom, polako i tužno objavljujući po jedno poglavlje, Sergej Ankapov završio je sopstveni prevod, i sada prikuplja novac za štampano izdanje. Pošto je i moja verzija prevoda već blizu završetka, sada ću, naravno, požuriti, i uskoro ćete imati čak dve opcije na izboru: besplatnu amatersku i plaćenu zvaničnu, sa predgovorom autora (mada, ako predgovor bude to zaslužio, i njega ću vremenom odvući sebi).
Tako funkcioniše konkurencija: Sergeju će zbog mene biti teže da prikupi novac, a meni će biti jednostavno sramota što nisam uspela u kraćem roku, i time delimično umanjila vrednost svog rada.
Dugi ciklus video snimaka o libertarijanstvu na kanalu Libertarian Band, za koje sam pisala scenarije, dobio je prilično zamućen kraj. Ciklus se sastojao od delova u kojima su se – tako se baš poklopilo – smestilo po pet video snimaka. U prvom delu bio je prikaz libertarijanstva uopšte, o različitim pristupima izgradnji libertarijanističkog društva i o ankapu kao cilju pokreta. U drugom su obrađivani osnovni pojmovi kojima libertarijanstvo manipuliše i njihova međusobna povezanost. U trećem se govorilo o mehanizmima koji deluju u društvu bez države. Nakon što sam analizirala pravo i moral, želela sam da na kraju pokažem kako se oni prepliću u odnosu na tako klizavu temu kao što su deca. Planirano je da se time završi sa ankapom i pređe na agorizam.
Ipak, scenario je odbio ostatak tima i potpuno je prepisan, uz suženje teme samo na abortuse. Dalje, očigledno, umesto agorizma biće razvijen ceo ciklus o NAP-u, ali već sa drugim scenaristom. A vi mi ovde pričate o nekom raskolu u LPR. Koga uopšte može da zanima raskol u nekoj LPR?
Video snimak je ispao dobar, obuhvatan, sa bogatom fakturama, ali izgleda otprilike kao posthumno dopisivanje knjige od strane naslednika pokojnika. Ali pošto ipak nisam umrla, sada imam divnu priliku da vam predstavim ovaj video.
Da biste dobili živu sliku o anarhoko-individualizmu, mogu preporučiti da poslušate takvog anarhoko-individualistu kao što je Aleksandar Tatarkov. O svom svetskoggledu govori prilično mnogo. A mi ćemo razgovarati o razlikama u odnosu na libertarijanstvo.
Osnovni postulat anarhoko-individualiste jeste taj da upravo pojedinac određuje sebi kako će graditi svoj život i svoje odnose sa okolinom, a bilo koji norme koje dolaze spolja imaju za njega status dobrih želja, i on ima puno pravo da ih izvršava, uzme na znanje, ignoriše, demonstrativno krši i tako dalje. Naravno, anarhoko-individualista je saglasan sa tim da snosi punu odgovornost za izabrani liniju ponašanja, ali zadržava za sebe pravo da izbegne tu odgovornost. Jedino u čemu se anarhoko-individualista ograničava je to što se ne bavi izgradnjom institucija vlasti, to je tabu. Kršenje ovog tabua pretvara ga u običnog makijavelistu.
Nije teško videti da anarhoko-individualista, ne kršeći svoje principe, može postojati sa okolinom i u stanju hobsovskog rata svih protiv svih, i sedeti u lotosu dostižući prosvetljenje, i pridružiti se bilo kojoj kooperativnoj aktivnosti, i ankapovati kao privatni preduzetnik.
Osnovni postulat libertarijanstva je princip samo-pripadnosti. Čovek pripada samom sebi, i to je prilično blisko predstavljanju anarhoko-individualista. Ali to takođe znači priznanje institucije vlasništva, jer ako se vlasništvo potpuno negira, onda ne može biti govora ni o samo-pripadnosti, a ako se vlasništvo delimično negira, to znači dopuštanje narušavanja samo-pripadnosti, na primer, prisile. Zato se libertijanac, za razliku od anarhoko-individualiste, ograničava ne samo u izgradnji institucija vlasti, već i u narušavanju tuđeg vlasništva.
Od kada je libertarianizam izmišljen, sam fenomen vlasništva je bio predmet analize i sada se obično tumači kao čitav skup različitih prava. Maksimalistički pristup vlasništvu, kada se ono tumači kao apsolutno neograničeno pravo raspolaganja objektom, veoma je pogodan za crtanje karikatura o libertarianizmu ili bilo kakvu drugu kritiku istog. Takvih pokušaja u informacionom prostoru ima mnoštvo, a od najzanimljivijih navešću tekst Laksi Katal Fundamentalni problemi anarho-kapitalizma.
Anarho-individualizam je pogodna osnovna okvirna struktura u kojoj čovek deluje gradeći od nule svoje odnose sa nepoznatim okruženjem, gde važe njemu nepoznata pravila, ili pravila koja još uvek nisu utvrđena.
Libertarianizam je sledeći logičan korak ka izgradnji mirnog, prosperitetnog društva, kada ljudi već generalno priznaju pravni subjektivitet jedni drugih, a samim tim mogu razvijati okvire za definisanje prava vlasništva i njihovog prenosa.
Napomenaću da libertarianizam nije u potpunosti sinonim za anarho-kapitalizam. Radi razumevanja razlika, upućujem čitaoca na odgovarajuće poglavlje Friedmanove Mehanike slobode Da li je anarho-kapitalizam libertaren?
Novo poglavlje Mehanike slobode, Podrazumevana pravila, efekat razmere i problem stabilnosti predstavlja detaljniju analizu mogućnosti kolapsa bezdržavnog društva u poređenju sa prvim izdanjem knjige. Pre četrdeset godina autor je bio optimističniji, ali kasnije su stigli ozbiljni prigovori na predloženi model, pa je morao da unese niz preciziranja.
Ključno preciziranje bila je ideja da, bez obzira na to da li država postoji ili ne, društveni ugovor je jednostavno mirni sporazum o tome kakva raspodela prava neće izazvati kod ljudi želju da nasilno promene status kvo. To na neki način odjekuje mojom formulacijom da su prava potraživanja koja se tolerišu. Zatim Fridman dodaje aparat Šelingovih tačaka, koji je koristio u nekoliko prethodnih poglavlja, i pokazuje da je bezdržavno društvo zaista izloženo opasnosti od kolapsa u fazi svog nastanka, ali ako se pravila manje-više utvrde, tada će razvijena inercija obezbediti potrebnu stabilnost.
