Автор: Анкап-тян

Kako bez države rešiti problem degradacije medija?

Više informacija o problemu

Ukratko o problemu za one koji ne žele da čitaju dugačak tekst u LJ (LiveJournal):

Novinarstvo umire, to je svetski trend povezan sa činjenicom da su mediji izgubili monopol na širenje informacija. S jedne strane, blogeri i pretraživači su uništili novinske agencije. S druge strane, kvalitetne istrage i fakt-čeking su prestali da donose profit. U industriji ima sve manje novca od čitalaca, usled čega mediji postaju službenici sponzora, i to definitivno podriva poverenje u njih, naročito ako mediji kriju svoje sponzore od čitalaca. Kako rešiti problem u društvu gde postoje države koje regulišu tu granu – nepoznato je. Pita se, može li se problem rešiti u bezdržavnom društvu, ili će ukidanje regulacija ovde već biti bespomoćno.

Iz nekog razloga mi se čini da će u bezdržavnom društvu oštrina samog problema opasti. Savremeni mediji gube poverenje jer pišu o politici, a o politici je sve teže pisati nepristrasno: čitalac je politizovan, sponzor je politizovan, ako napišeš ambivalently – pojedu te sa obe strane. Ali u odsustvu države, ne postoji ni histerija oko toga ko je na vlasti, kako se dele ukradeni resursi, ko krade zajedničku kasu i slično.

Naravno, u odsustvu političke agende, i dalje će ostati pitanja poslovne reputacije, rasprave o etičnosti određenih marketinških poteza i slično. Ne može se vratiti unazad, i svet se više neće vratiti starim modelima novinarstva, tako da ćemo nakon izvesnog vremena konzumirati informacije na načine i u obliku koji nam nedavno nije ni na pamet pao. A onda će ući u modu novi način, i tako u nedogled. Ipak, suština će ostati ista: borba za pažnju. Neko će konvertovati pažnju u novac, neko u slavu. Neko će raditi za svoj novac kao hobi, a neko će vući teret na sponzorskom novcu.

Hoće li ostati u komercijalnim količinama staromodni kvalitetni novinski sadržaj sa fakt-čekingom? Ne, fakt-čeking je lična stvar čitaoca, i obično ga jednostavno nije briga da li je to prava vest ili informativna agencija „Panorama“ – pročita, nasmeje se i prebaci na nešto drugo.

Hoće li ostati novinarske istrage? Teško da će one biti novinarske. Pre će to biti nešto poput „kompanija je pronašla (ili izmislila) kompromitujući materijal protiv konkurenta i pušta ga preko influensera“ ili „čitajte recenzije noviteta na tržištu“.

Da li je dobro kada svako može da dobija informacije iz mnoštva različitih izvora, i u nijednom od njih ne možeš biti siguran? To je mnogo bolje nego dobijati informacije iz jednog izvora, verovati mu, i saznati nakon deset godina da su te lagali.

O realističnosti ankom i ankapa

Juče sam učestvovala u mini-debatama o subjektu , gde sam u uvodnom govoru iznela zanimljivo zapažanje koje ranije nisam srela u drugim izvorima, pa ću ga postaviti ovde, bez izmena.

Država živi u glavama: baš tamo gde žive sve ideje uopšte. Baš tako u glavama žive sve ideje o tome kako bi društvo trebalo da bude uređeno. Dakle, jedini način da se pobedi država je da se u ljudima usadi potpuna uverenost da im ta stvar nije potrebna.

Mnogo je zanimljivije koje ideje mogu zameniti ideju o neophodnosti države. U malim zajednicama, gde su svi manje-više upoznati, odnosi se češće grade na različitim kolektivističkim vrednostima – to je praktičnije. U porodicama obično dominiraju komunistički odnosi. Slično tome, komunistički odnosi se pokazuju sasvim prirodnim i za anarhičke zajednice, dokle god imaju skroman obim – čak i ako to društvo deli ankap ideje. Ankapi održavaju besplatna javna predavanja, doniraju jedni drugima za različite projekte, i uopšte volontiraju tako da se čovek zaprepasti. Gde je, pita se, hladni svet čistog novca, maksimizacija profita i ostale čisto teorijske konstrukcije? Čista kooperacija i radost zajedničkog stvaralaštva. Zato, na paradoksalan način, ankapi razvijaju u sebi čudno dvomišljenje, kada bi navodno tržište trebalo da reši stvari, a nekako rešava međusobna pomoć.

Kako zajednica raste, ankapi, naravno, moraju da odrastu, da nauče kako da zarađuju na zadovoljenju tržišne potražnje, da uspostave koordinaciju između specijalizovanih organizacija – ali, naravno, zaobilazeći državna ograničenja. Svet ancoma, topao i prijatan, pred izazovom skaliranja pred perspektivom složene podele rada, konkurencije i drugih stvari malo neprijatnih za dečiji mozak, ne uspeva. Ankom nam je već danas dat kroz osećaje unutar malih zajednica, i zato deluje previše stvarno. Ankap se može pratiti u pojedinačnim fenomenima, poput sveta kriptovaluta, crnih tržišta i slično. Potreban je određeni nivo apstraktnog mišljenja da bi se u tome videla mašinerija budućeg svetskog uređenja.

Tako da ne vidim ništa naročito užasno u tome što ljudi počinju svoje upoznavanje sa anarhizmom upravo sa anarko-komunizma. Što će pokret biti širi, to će se više udaljavati od početnih ideala i približavati ankapu. Mnogi ideološki ankapi su počeli kao komunisti. Najpoznatiji primer je, naravno, Hoppe. Primera obrnutog prelaza skoro da nema. Stoga želim i ovdašnjoj zajednici, da ne izgubi harmoniju sa stvarnim svetom, vremenom savlada svu estetiku kapitalističkih odnosa, kao istinski pravednih.

U chibi verziji, ankap neizbežno izgleda slično ekonomiji darivanja, odnosno ankom

O štetnosti slobodne trgovine

—

Slobodna trgovina dovodi do toga da se na domaćem tržištu pojavljuje veliki izbor robe, a ona je jeftina. To nije iznenađujuće, jer slobodna konkurencija dostiže idealno stanje. Svi imaju jednak pristup tržištu. Nema nikakvih naznaka nečije monopolije.

Slobodna trgovina ima snažnu negativnu posledicu. Mnogi lokalni proizvođači ne mogu da izdrže konkurenciju sa strancima, bankiraju se i odlazite sa tržišta. U kritičnim slučajevima, ovaj fenomen može postati masovni. Čitave grane privrede propadaju, a stanovništvo siromašni. Roba se prodaje jeftino, ali to nikoga ne raduje. Novca za njenu kupovinu nema. Druga negativna posledica je u tome što novac lokalnog stanovništva završava u rukama stranih prodavaca i otiče u inostranstvo.

Kako rešiti ovaj problem bez države?

Analni iluzionista

Dugo sam pokušavala da zamislim situaciju u kojoj ovaj unutrašnje protivrečni skup tvrdnji može biti ispunjen, i uspela sam!

Uzimam čamac, šator, laptop, solarnu bateriju, pušku, municiju, mrežu, štapove za pecanje, još par desetina kilograma sitnica – i odlazim na mali ostrvo kilometar udaljeno od obližnje obale, gde se na obali nalazi selo. Ostrvo je nenaseljeno, i ja ga proglašavam svojim, iako ovde često borave ribari i turisti, ali nikome još nije palo na pamet da se ovde naseli.

Zatim počinjem da vodim domaćinstvo.

Mogu uloviti ribu, to će biti dovoljno za supu, a ako izgradim dimnjaku, mogu i malo da je uskladištim. Ali u selu se riba takođe dimi, pa moja roba doneta sa ostrva nema veliku potražnju. Mogu da posadim baštu, ali je zemljište prosečno, ručni nemehanizovani rad je malo produktivan, a u selu svako ima obilje takvih proizvoda.

Mogu izaći na obalu sa puškom i zahtevati od turista novac za pravo da borave na mojoj obali, ali oni ne shvataju pretnju ozbiljno i pristali bi da plate samo ako im zauzvrat pružim neku uslugu. Kao odgovor na upozoravajuću pucnjavu u vazduh, odgovaraju mi da sam poludela i da će, naravno, otploviti, ali da će se sutra vratiti sa oružjem, jer su spremni da trpe moje prisustvo na mestu gde su navikli da se odmaraju samo dok im ne smetam. Odgovaram da sam se šalila, iznosim dimljenu ribu uz njihovo pivo, družimo se zajedno, i incident je rešen.

Na kraju dolazim do sledećeg modela vođenja domaćinstva: ulovim ribu za ličnu upotrebu, nastavljam da vodim ovaj kanal, povremeno pišem članke po porudžbini i počinjem da igram ulogu gostoljubive domaćice ostrva koja zabavlja odmornike razgovorom, a zauzvrat dobija donacije, uglavnom u hrani, a ponekad i po raspoloženju u seksu. Povremeno plivam do sela kako bih kupila sve što mi je potrebno. Roba je tamo jeftina, ne mogu da konkurišem njihovim proizvođačima ni u jednoj stavci, i moj novac polako nestaje. Na kraju shvatam da trošim previše snage i vremena na aktivnosti koje mi donose nesrazmerno mali prihod, dok za pisanje tekstova za novac ostaje premalo, a i internet je ovde polumrtav. Tako da završavam ovaj produženi odmor, pakujem stvari i vraćam se tamo gde su internet, topli tuš i ostala dobra civilizacije koja mi omogućavaju da se fokusiram na ono u čemu sam konkurentnija.

Da, uz ankap, bilo koji poslovni model može postati gubitnički. Slobodna trgovina upravo omogućava brzo uočavanje takvih stvari i prebacivanje na profitabilniju delatnost. A ako je u nekom području profitabilna delatnost sa postojećim kompetencijama u principu nemoguća – onda treba menjati mesto i ići tamo gde su kompetencije traženije.

Pri tome ću napomenuti da bih u istom onom primeru sa ostrvom, posedujući kapital i znanje, mogla da otvorim jaht-klub, ili hotel, ili školu za ronjenje, ili da organizujem masovniju industriju za ribolov i preradu ribe – i bila u profitu. Čak je i Singapur bio prljav i siromašan dok nije privukao investicije, tako da isto mesto u različitim uslovima može biti i potpuno bez perspektive, i prava zlatna rudnik.

I za kraj, odgovoriću ipak jednom rečenicom na postavljeno pitanje. Kako rešiti problem tržišne neefikasnosti bez države? Preduzetničkom inicijativom.

Ankap-tjan se pojavila da homesteaduje ostrvo

Osnovni pristupi u doktrini obuzdavanja

Krajem prošle godine objavila sam prevod članka Majka Mazarra O doktrini odvraćanja. Zatim sam u istoimenom videu Libertarian Band tu doktrinu postavila u opšti niz priče o libertarijanstvu. Činilo mi se da je to, generalno gledano, dovoljno, zašto ponavljati deset puta. Ali u diskusijama se često vidi da protivnici interpretiraju doktrinu odvraćanja na jednosmeran način. Zato želim da vam predstavim kratak članak Bitarcha sa razmišljanjima o tome.

U teoriji odvraćanja iz RAND-a postoje dva različita pristupa koja se u ruskojezičnoj literaturi obično mešaju u jedan pojam „odvraćanje kroz pretnju nanošenjem neprihvatljive štete“. Veoma je važno znati ih razlikovati, jer su to u suštini dve potpuno različite strategije odbrane. Reč je o odvraćanju grupnog agresora, na primer, neprijateljske države ili ugovorne jurisdikcije.

1) Odvraćanje kroz onemogućavanje (deterrence by denial). Odbrana se organizuje na način da protivnik ne može da postigne postavljeni cilj (na primer, da silom potrobi stanovništvo neke zemlje, ostvarujući pritom veću korist nego štetu od ratnih radnji). Ova strategija se sama od sebe javlja u društvu sa ravnomernom ravnotežom potencijala nasilja (RPN), tj. tamo gde skoro svaki stanovnik određene teritorije ima uobičajeno oružje tipa Kalšnjikovke i sposobnost da ga koristi. Protivnik, naravno, može da „izgnoti“ stanovništvo te teritorije pomoću oružja masovnog uništenja, ali zašto?! Od mrtvaca nema nikakvog profita, dok su ekonomske sankcije i međunarodna izolacija zbog upotrebe oružja masovnog uništenja zagarantovani. Za odvraćanje bilo kog racionalnog protivnika, ova strategija je sasvim dovoljna.

2) Odvraćanje kroz kažnjavanje (deterrence by punishment). Odbrana se organizuje kroz pretnju nanošenjem bilo kakve štete potencijalnom protivniku u slučaju iniciranja agresije sa njegove strane. U klasičnom smislu, to je sinonim za frazu „nuklearno odvraćanje“. Podrazumeva se izvođenje nuklearnih udara na protivnika u slučaju agresije, u nekim scenarijima čak i po civilno stanovništvo u gradovima. Jasno je da će takvi postupci izazvati uzvratni udar, i obe strane, pa čak i ceo svet, biti uništeni. Ograničenog nuklearnog rata korišćenjem samo taktičkih bojevca po vojnim objektima, po mišljenju većine stručnjaka, u praksi ne može biti, stoga se nuklearno odvraćanje može smatrati sinonimom za „uzajamno garantovano uništenje“ (M.A.D.) ili „oružje sudnjeg dana“. Iz toga proizilazi da je izbor upravo nuklearnog oružja za strategiju odvraćanja kroz kažnjavanje izuzetno nepovoljan u smislu potrebnih resursa za njegovo kreiranje i održavanje u borbenoj pripravnosti. Razvoj virusa novog tipa koštaće desetinu cene jedne nuklearne rakete ili manje, čuvanje ampule u frižideru ne košta skoro ništa, a to što u slučaju upotrebe virus može ići na samog tebe – takođe nije problem ako razmišljaš u kategoriji „mi ćemo otići u raj, a oni će jednostavno uginuti“.

Koncept odvraćanja kroz kažnjavanje ima nedostatke koji su dobro poznati u krugovima stručnjaka, zbog čega se vlasti mnogih zemalja svesno od njega odriču:

1) Proksi nasilje. Agresor ne napada u svoje ime, već podržavajući „ih-tamentet“ (neidentifikovane vojnike), ostajući kao da nema veze sa tim. „Ih-tamenteti“ deluju sami od sebe i ne priznaju nikakvu vezu sa vladom agresora. Na kraju, odgovor pomoću oružja masovnog uništenja (OMU) postaje nemoguće jer nema kome da se uputi.

2) „Salama taktika“. Agresor deluje veoma malim koracima, polako ugazujući u interese žrtve. Svaki od tih koraka je toliko mali da ne može biti povod za upotrebu OMU (koja će, naravno, povući za sobom uzajamno garantovano uništenje obe strane).

U modernom svetu sve države deluju prilično racionalno, stoga će najprofitabilnija strategija odbrane protiv njih biti odvraćanje kroz sprečavanje, a konkretnije – prisustvo jednostavnog oružja (ne OMU), ali kod apsolutno svih stanovnika određene teritorije. Takođe, to će pomoći bezdržavnom društvu da spreči stvaranje stacionarnog banditێ (sopstvene države) iznutra.

Kako se boriti protiv kartela u doba ankapizma?

liberal

Postoji poznata tvrdnja da se na slobodnom tržištu ne formiraju monopoli. To, naravno, nije tačno: na slobodnom tržištu svako ima mogućnost da sebi obezbedi monopol. Za to je potrebno veoma malo: samo izumeti nešto što drugi nisu smislili, uvesti to i početi da prodaje. To je to, imate monopol. Ako je vaš proizvod tražen na tržištu, taj monopol će vam doneti i superprofit. Zatim će se pojaviti konkurenti, i neko vreme možete zadržati svoj superprofit ako sa njima sklopite kartelski sporazum. Potom će neko početi da ga krši, u nadi da će sebi oteti deblji udeo na tržištu, i nakon nekog vremena od vašeg kartela neće ostati ništa.

Ali zašto sumnjati u ljude u lošem? Neka vaš kartelski sporazum ostane sveti i neprikosnoven, jer je svaki od njegovih učesnika naučio dilemu zatvorenika napamet i ume da razmišlja nekoliko koraka unapred. Podignimo čaše za bezbrižnu budućnost vašeg poslovanja!

Nažalost, vreme je promenljivo. Sutra će se pojaviti neko ko će požudeti za monopolom. Izumeti će nešto što ranije niko nije smislio, uvesti to i početi da prodaje. Nakon toga će se iznenada pokazati da je to bio supstitut za proizvode vašeg kartela, i sada imate problema sa konkurentnošću. Moraćete hitno da se dogovorite o povećanju proizvodnje i smanjenju cena kako biste zadržali udeo na tržištu, ali će vaša konkurencija, koja je pre još malo vremena bila tako progresivna, ipak postepeno početi da gubi od tog beznačajnog tramvaja.

Šta onda učiniti? Tržište je slobodno, ulaz u njega je otvoren za svakoga ko želi, i to je neizbežna prepreka za svakoga ko želi da počiva na lovorikama svojih prethodnih dostignuća. Trebalo bi izumeti neku stvar koja bi omogućavala ograničavanje slobodnog izlaska na tržište, tada starom i uglednom poslu sigurno ništa neće ugrožavati. Kako bi je nazvali? Evo, nazovimo je državom! Odlično, ostalo je samo uvesti taj proizvod i početi da ga prodajemo.

A, šta? Nisam odgovorila na pravo pitanje? Pa, izvinite…

Eh, mladosti! Obećavali su da će gradove preplaviti đubrivom do kolena! Šta je to krenulo po zlu?

Kako će funkcionisati feminizam uz ankap?

Zamislite anarho-kapitalizam. Razvijena kapitalistička ekonomija sa dubokom podelom rada i dominacijom robno-novčanih odnosa, plus odsustvo državne vlasti, odnosno monopola na normotvornost i nametanje tih istih normi u život. Da li su u takvom društvu mogući rodni predrasuda koji se tiču toga koji stil života uopšte priliči kom polu? Naravno, mogući su. To znači da postoji tlo za feminizam, odnosno pitanje barem nije besmisleno.

Teoretski je sasvim moguće zamisliti situaciju u kojoj pad institucije države dovodi do trijumfa hardkor paleolibertarijanaca, koji grade svoje ugovorne jurisdikcije gde je ženi potpuno uskraćen subjektivitet i gde ona predstavlja vrstu porodične imovine. Žena želi sama da osnuje ugovornu jurisdikciju u kojoj će važiti drugačiji red? Ženi nije bilo pušteno da progovori.

Međutim, bilo koji pokušaji da se natera na rad neki hipotetički model, koji se značajno razlikuje od stvarnih potreba delujućih subjekata, suočiće se sa manje ili više aktivnim otporom. Prvo pojedinačni devijanti povremeno izražavaju sumnju u to da su važeći poredci najbolji, zatim se takvi slučajevi akumuliraju, rađajući već dovoljno definisan idejni pravac, a zatim, kako nas ubeđuju klasici marksizma, ideja obuzima mase i postaje materijalna sila.

Naravno, gole ideje nisu dovoljne, poželjno je da imaju ekonomsku potporu. Robstvo nije samo amoralno, već i ekonomski neefikasno. Ah, u ovom konkretnom slučaju je efikasno? Neka bude, ali je ipak amoralno. Isto tako, mišljenje žene treba uzeti u obzir ne samo zato što je ona isto ljudsko biće, već i zato što to može biti korisno. Ali čak i ako je u pitanju tvrdoglava žena, ona je ipak isto ljudsko biće.

Koje su metode dopuštene za promovisanje feminizma u okviru ankap-a? One iste kao i za bilo koji drugi društveni pokret: PR kampanje, privatna diskriminacija, šejming i slični načini moralnog pritiska.

Do koge stepena ludosti može otići feminizam u okruženju ankapizma? Teorijski – do onog istog ozbiljnog nivoa kao i sada. Ali ovde, ponovo, važna nije samo retorika, već i ekonomija. Da, muškarci su potencijalni nasilnici, ali konkretno Vasa je vredan zaposleni. Ako želiš da on bude otpušten – radi njegov posao za isti novac. Da, diverzitet u upravnom odboru u proseku povećava prihod korporacije. Ali ako diverzitet postane sam sebi cilj, to je već kargo-kult i prihod opada. Ukratko, retorika se proverava zdravim razumom i prihvata bez posebnih rasprava, osim ako mu se ne protivi na značajan način.

Kao dopunu svemu gore navedenom, predlažem da ponovo pročitate poglavlje Pregovaranje u uslovima anarhije iz Fridmanove Mehanike slobode. Upravo se jednakost ispostavlja kao Shellingova tačka u pitanju rodnih prava, i diskusije na ovu temu će se neizbežno vrteti upravo oko jednakosti. Zbog toga će naginjanja u rodnim privilegijama u jednu ili drugu stranu uvek stvarati ozbiljan otpor, dok je samu jednakost prilično lako prodati javnosti.

„Zavrtanje šrafova“ će uništiti državu

Bitarch kolumna

Često čujem otprilike takav prigovor na svoj račun: „Vi predlažete prilično radikalne metode borbe, vlastu ne košta ništa da još više stegne vijke i pošalje vas u zatvor“. Takav stav nije samo pogrešan, već i izuzetno štetan za libertarijance, jer nas ograničava u metodama borbe protiv države.

„Stezanje vijaka“ (proširivanje ovlašćenja službi bezbednosti i definicija „zločina“ radi represije) vrlo brzo će dovesti do autoimune oštećenosti režima. To se i dogodilo sa većinom zemalja pod vladavinom autoritarnih desničara, koji su maksimalno uključivali mašinu represije protiv svojih ideoloških protivnika. Režimi su se urušili, i sada sudski postupci zbog prošlih represija prete njihovim bivšim liderima i saučesnicima. Pošto libertarijanske ideje u tim društvima nisu bile široko rasprostranjene, sama mašina represije nije potpuno uništena, ali je značajno oslabljena.

Teroristi mogu napraviti bombu od đubriva? Nadgledaćemo svakog farmera, u slučaju da im snabdeva đubrivom! Neko planira da koristi viruse kao oružje odvraćanja? Poslaćemo čekista u svaku školsku laboratoriju, u slučaju da tamo regrutovani učitelj pomaže u uzgoju virusa! Neko aktivno širi teoriju o statičnom bandit u mreži? Nadgledaćemo da se na univerzitetima predaju samo teorije koje su odobrene odozgo!

Svaki takav oblik kontrole usporava naučno-tehnički napredak, stvara atmosferu straha u društvu i, što je najvažnije, garantovano nosi određeni procenat „lažnih uzbuna“ (false positives), kada se greškom osuđuje nevin čovek. Što više sfera država pokušava da kontroliše, to će procenat lažnih optužbi biti veći. To dovodi do mržnje prema vlasti sa strane celog društva, čak i njenih odanih pristalica. Trenutna vlast se brutalno ruši, tako da bilo kakvim autoritarnim pokretima u zemlji više ništa ne leži narednih nekoliko generacija. Uz dovoljnu rasprostranjenost libertarijanskih ideja u društvu, umesto srušene vlasti, možda se ništa i neće pojaviti, što je zapravo i naš cilj!

Diskusija oko opasnih psihopata

Post o opasnim psihopatima izazvao je iznenađujuće živu diskusiju, kao i uporediv broj lajkova i dislajkova, što znači da postoji šta da se diskutuje.

Prvo, kod mnogih je izazvala sumnju ideja da će se osiguravajuće kuće suočiti sa zahtevom klijenata za lečenje nevremenih prestupnika, umesto da ih upucaju, rastave na organe, daju svinjama za hranu ili izbace (gde?)

Zaista, to je samo pretpostavka, ekstrapolacija trenutnog trenda humanizacije, kao i trenutnog trenda sve potpunijeg razumevanja principa rada svesti i uzroka psihičkih poremećaja. Stoga pretpostavljam da će ovo lečenje postajati sve jeftinije i pouzdanije. Na taj način, opasni psihi će u većini slučajeva dobiti lečenje pre nego što dođe do tragedije, i samo u retkim situacijama, kada zamućenje razuma ostane neprimećeno i dovede do ubistva, govoriće se o lečenju post factum – a nakon uspešnog lečenja moći će se pokrenuti razgovor o materijalnoj kompenzaciji. Dugoročno gledano, ovakav pristup je za osiguravajuće kuće sasvim profitabilan.

Drugo, naravno, računon na to da će, prilikom napada bilo koga, uključujući i psihote, na bilo koga, on biti zaustavljen silom oružja, a zatim će mu se izlečiti i rupe u telu i mozak, nakon čega će mu biti dostavljen račun. Dakle, opšta pripravnost ankap zajednice, gde su ljudi spremni da lično brane svoju slobodu i svoju imovinu, takođe bi trebalo da doprinese smanjenju značaja podignutog problema nasilja od strane ludih.

Treće, rasprave je izazvalo pitanje ko garantuje da osiguravajuće kuće neće početi preventivno da leče od psihičkih poremećaja zdrave ljude. Jasno je da koreni pitanja izrastaju iz prakse kaznene psihijatrije od strane države. Zašto je to državi potrebno? Zato da podanicima ne bi dosađale misli i radi prinudnog raskida socijalnog ugovora sa vladajućim režimom. Zašto je to osiguravajućim kućama potrebno? Ko zna dođavola. Primena prinudnog lečenja na sopstvene klijente – rizična je od tužbi, ako je klijent bio zdrav. Primena prinudnog lečenja na tuđe klijente – veoma čudan oblik altruizma, i svakako rizična od tužbi, ako je osoba bila zdrava. Prinudno lečenje osiguranih koji nisu osigurani – može se pokazati kao korisna preventivna mera kako se ne bi čekalo da počnu da napadaju klijente. Ovde treba izračunati dobit/gubitak. Ali ni ovde prinudno lečenje zdravih ne donosi nikakvu korist.

U svakom slučaju, tema će u kinematografiji još neko vreme opstati

O opasnim ludacima

Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.

Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.

Čime bi im ostracizam mogao pomoći?

Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?

анонимный вопрос

Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.

Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.

Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.

Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.

Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.

Mehanika slobode, poglavlje 54. Anarhija i efikasno pravo.

Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.