U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.
Čime su privlačne ideje neslobode?
Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.
Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.
Argument od failed state: u pozadini poljuljani temelji
Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.
Kako sa tim raditi?
Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.
Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.
Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.
Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.
Sa takvim civilnim društvom, pretposlednjoj diktaturi Evrope, na primer, failed state već ne preti.
Pročitala sam na RLN.Today udicu o charterskom gradu Prosperu na honduraskom ostrvu Roatan. Naravno, svi panarhisti sa velikim interesovanjem prate ovaj slučaj, međutim, za sada se preterani entuzijazam čini preuranjenim. U Hondurasu je već bilo pokušaja da se izgradi charterski grad, ali je taj pokušaj propao jer nije bilo moguće dogovoriti se sa centralnom vladom oko niza važnih detalja. Sada su odlučili da pokušaju ponovo i izgleda da su napredovali više nego prvi put. Međutim, ako pogledate brošuru sa vodičem za imigraciju, vidi se da vas, suštinski, ne pozivaju u posebnu političku zonu sa potpuno sopstvenim statutom, već jednostavno u Honduras, prema honduraskim pravilima imigracije. Nije najgora zemlja, slobodnija je od Rusije – ali ipak, za sada u omotu slobodnog grada same suštine slobodnog grada nije vidljivo.
Tako da ne bih preporučila da se sada odmah uputite i odete da se nastelate na ovom čudesnom ostrvu – bez prethodnog upoznavanja sa inicijatorima projekta, kako biste procenili koliko su pregovori o političkoj i ekonomskoj autonomiji budućeg grada zaista napredovali i kakve će biti garancije njenog očuvanja u budućnosti.
Uostalom, Prospero danas ima šansu da zaista brzo postane slobodan grad – potrebno je samo otvoriti slobodnu imigraciju za stanovnike Hong Konga i dati novim građanima mogućnost da na novom mestu uspostave svoj hongkonški red.
Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.
Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.
Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.
Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.
Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.
Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.
Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!
Hajde da pogledamo kakve bi pretpostavke mogle postojati za stvaranje i delovanje sindikata u uslovima ankap-a.
Na početku imamo ankap, odnosno anarhiju (odsustvo opšteprihvaćenog instituta za utvrđivanje normi i prinudu na njihovo izvršenje, odnosno države) plus kapitalizam (razvijeni robno-novčani odnosi, privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, sloboda ugovaranja itd.). U kom trenutku, sa kojim ciljem, sa kojim ograničenjima i koliko uspešno u takvom društvu može se pojaviti sindikat (organizacija za koordinaciju kolektivnog pritiska zaposlenih na poslodavce)?
Zaposlenje je običan ugovor o pružanju usluga od strane zaposlenog. Da li će to biti usluge masaže stopala, vođenja dokumentacije ili održavanja mašine – to je sporedno. Ugovor o pružanju usluga obično predviđa karakter i obim usluga, kao i iznos i principe plaćanja. U svakom slučaju, ugovor ne može predvideti sve zamislive nijanse, pa stoga dozvoljava manje ili više slobodnu interpretaciju pojedinih odredbi, što se obično izražava kroz neformalne tradicije. Svaka od strana ugovora, naravno, preferira da oblikuje tradicije u svoju korist.
Glavni alat koji radnik ima u situaciji nezadovoljstva trenutnim stanjem stvari na poslu jeste pretnja prestankom rada. U suštini, nije važno da li poslodavac poštuje ugovor. Radnika možda ne zadovoljavaju trenutni uslovi, čak i ako su oni bolji od situacije koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Na primer, успеo je da unapredi svoju kvalifikaciju i siguran je da sada vredi više. Ili vidi povoljnu promenu tržišne konjunkture koja je dovela do povećanja dobiti poslodavca, i smatra da bi sa njegove strane bilo razumno da deo te dobiti podeli sa radnikom.
Suočavajući se sa perspektivom gubitaka u proizvodnji, poslodavac može odlučiti da ide na kompromis ili čak u potpunosti ispuni zahtev radnika. Na taj način se ugovor (ili neformalne prakse koje ne odgovaraju ugovoru) revidira, i strane nastavljaju da žive u novoj realnosti. Ili radnik dobije odbijanje, pa se ili pomiri sa tim, ili sprovede svoju pretnju, što logično dovodi do otkaza.
Kada ima mnogo radnika te profesije i u preduzeću i na tržištu rada, nije teško zameniti onoga ko je otišao. Od toga proizilazi sasvim prirodan hint sa strane radnika određene profesije: iznošenje usaglašenih zahteva uz pretnju masovnim prestankom rada. Ako ova praksa postane učestala, ima smisla formirati stalne strukture za koordinaciju, odnosno sindikat.
Pošto smo u ankap-u, principijelno ne razmatram nasilne načine povećanja uloga u ovom konfliktu; reč je samo o mirnom pritisku.
Šta se dešava dalje? Što su veći direktni i indirektni troškovi preduzetnika usled kršenja ugovornih obaveza od strane radnika, to je veća verovatnoća pojavljivanja preduzetničkog rešenja koje radikalno eliminiše problem. To može biti automatizacija proizvodnje, premeštanje biznisa u region sa lojalnijom radnom snagom, ili jednostavno zatvaranje preduzeća uz prebacivanje kapitala u nešto što zahteva više kapitala nego što se zasniva na masovnom unifikovanom radu.
Na taj način su sindikati u ankap-u mogući, ali proizvode negativnu povratnu informaciju, i što uspešnije deluju, to pre će sindikati biti ukinuti zajedno sa profesionalnom grupom koja ih je stvorila. Zato mi deluje stabilnijim model sa spontanim masovnim akcijama nezadovoljstva, koje ne podstiču stvaranje stalnih organizacija za izmišljanje novih povoda za pritisak na poslodavca. Bes efikasno deluje sve dok se ne institucionalizuje.
Jer ako sam samo mali preduzetnik, sve mi može oduzeti neka organizovana kriminalna grupa iz kraja. A takvih kriminalnih grupa će postati nezamislivo mnogo zbog prostačke ljudske prirode i nevolje da se radi. Šta da radim, da se oslanjam samo na pištolj u džepu?
Tigrica
Veoma detaljno sam analizirala ovu temu u scenariju za video Libertarian Band o uslovima održivosti anarhije, možete čak i da ne čitate dalje, već samo da pogledate video i na tome završite.
Ako ste imali tu nesreću da se nađete u siromašnom društvu gde je pljačka znatno isplativija od mirnog rada, onda ćete vi, mali preduzetnik, zaista morati da se oslanjate i na svoj pištolj i na dobru zaštitu – trošićete na zaštitu na jedan ili drugi način prilično značajan deo svojih prihoda, a cena vašeg nepoverenja prema svima će biti ugrađena u cenu robe koju prodajete, što će potrošači morati da plate. Tako će vaš život biti siromašan i opasan, a mirnim komšijama ćete ozbiljno zaostajati u produktivnosti rada – i tako sve dok određena kritična masa ljudi u društvu ne izroni iz blata siromaštva: novac daje sigurnost u sutra, odnosno povećava vidik planiranja ljudi. Tako će prestati da žive po principu „ti umri danas, a ja sutra“ i preći u režim „dajmo jedni drugima da živimo“.
U svakom slučaju, kakvi god bili vaši početni uslovi, mirnom održivom bezdržavnom zajednici moći ćete da pređete tek kada se pojavi vaša spremnost da lično branite svoju individualnu slobodu. To jest, kao što ste potpuno ispravno primetili, da se oslanjate na pištolj u džepu. Pištolj u sefu, koji ne odlučujete da upotrebite u strahu da se nešto ne desi, vam nikako neće pomoći.
Friedmanov prevod je nedavno ohrabren donacijom, pa evo vam sledećeg poglavlja Mehanike slobode.
Najčešći argument ekonomista u korist države je tvrdnja da je spoljno prisiljavanje korisno za rešavanje problema tržišnih neuspeha. Neki ankapi, poput Vladimira Zolotoreva, u odgovoru jednostavno poriču postojanje samog fenomena, ukazujući na to da ako se nešto ne radi, to znači da se to zapravo i nije želelo. Friedman predlaže da se ne raspravlja sa ekonomistima, već da se njihov argument protiv države jednostavno preusmeri, pokazujući da upravo zbog tržišnih neuspeha država nanosi toliku potpuno neizbežnu štetu.
Inače, preporučena mi je priča fantastičara Vernora Vingea Nekontrolisani, napisana 1985. godine pod ozbiljnim uticajem Mehanike slobode. U njoj je izložen klasičan zaplet „država napada Ankapistan“. Uglavnom mi se dopao stil autora. Priča se ispostavila kao deo većeg ciklusa, pročitaću ga u celosti u slobodno vreme.
Bitarh je na svom VK-u objavio belešku o bezrizičnoj borbi protiv države. Ukratko, ideja je da se anonimno angažuje nepolitičizovana publika za akcije u stvarnom svetu. Metodologija je prilično očigledna, to je obična podela rada. Ali, naravno, ovakva tehnologija za svoju široku primenu zahteva infrastrukturu – bezbedne platforme gde bi se mogli ostavljati oglasi za narudžbine i o spremnosti za izvršavanje određenih naloga. Bitarh piše o darknetu, što je prilično neodređeno, i bez određene kvalifikacije to ne govori neiskusnom političkom aktivisti gotovo ništa. Ali, da biste stekli apetit za nešto slično, možete za početak koristiti jednostavne servise napravljene „na kolenima“.
Tako je, prijateljski kanal Anarhija+ je nedavno pokrenuo servis Berza protestnih akcija, gde možete naručiti sprovođenje akcije, tražiti donacije za realizaciju svoje ideje, i tako dalje. Iako je kanal anoniman i sva komunikacija ide preko bota, do prave bezbednosti u ovoj šemi se ipak ne može daleko, ali su i rizici prilično skromni, jer berza ne pristaje da objavljuje narudžbine povezane sa nasilnim akcijama.
Dakle, ako imate ideje, iskoristite priliku da pronađete izvršioce. Ako imate snage – iskoristite priliku da se uključite u temu. Projekat je nekomercijalan i, iako su ga pokrenuli levi anarhisti, oni nemaju predrasude prema libertarijanstvu, tako da se filtriranje po ideologiji ne predviđa.
Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika, a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.
Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.
Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.
Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.
Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.
Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.
Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.
Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.
Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.
U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.
Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.
Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.
Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
Kao što sam obećala, donosim sebi već prevedena pod uredništvom Vladimira Zolotoreva dva poglavlja nove knjižice Davida Friedmana Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Uz to, polako slažem engleski original po poglavljima, za neko vreme ću završiti ovaj meditativni proces.
