Nedavno su me ohrabrivali malim donacijama za prevod Stefana Molinja, tako da sam nastavila sa urednicom, i sada objavljujem čistu verziju petog poglavlja, Argument Apokalipse.
Prvo autor za zagrevanje analizira sam argument Apokalipse, za šta nije potreban veliki intelektualni trud, ali zatim počinje ono zanimljivo. Ako je u prethodnom poglavlju anarho-kapitalista stručno objasnio zašto putevi nisu tako važni, sada postavlja novu lestvicu i podjednako stručno objašnjava zašto anarhija nije tako važna. Zaista, nikada ranije nisam srela nijednog kritičara ankap-a sa tako ubedljivom kritikom kao kod onoga ko taj isti ankap dosledno propoveda, i to je, ako razmislimo, sasvim logično.
Kako će se Molinju sam sebi odgovoriti na ovu kritiku, još uvek ne znam: Šahrazadu je stigao kraj poglavlja i prestala je sa dozvoljenim govorom. Zato šaljite vaše donacije za prevod sledećeg dela teksta. Tamo nema grubog prevoda, pa ću raditi sa izvornika, ali prilično sam se uvežbala i to me sada neće naročito usporiti, tako da ću vaše donacije sada stavljati pravo u svoj džep. Šta se može, korona-kriza, novca je postalo manje.
Obezbediti kvotu za devojčice? Odmah kažem da je ta glupost: recimo, „postavićemo ispravan sistem gde će selekcija biti nepristrasna“, ne funkcioniše, jer je trenutno „i ova selekcija nepristrasna“, a ipak se primarno primaju momci, i devojci je teško da tu upiše.
liberal
Napolju su anarhija, kapitalizam, vrućina, leto. Devojka podnosi zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde se uče efikasni načini ubijanja ljudi i uništavanja materijalnih vrednosti u sastavu organizovanih grupa i uz korišćenje raznovrsne specijalizovane tehnike. U suštini, to je isto obično događaj kao da je devojka podnosila zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde bi joj pričali istoriju o tome kako su ljudi efikasno ubijali druge ljude u sastavu naoružanih grupa i slično – odnosno na istorijski fakultet.
Koji interes vodi ustanovu kada prihvata njen zahtev? Ona računa na ostvarivanje profita. Koje načine ima za ostvarivanje profita od obuke studenata u odsustvu državnog finansiranja (zbog odsustva države)? Glavni načini su dva. Prvo, trgovina znanjem, odnosno obučavanje za novac svih koji su spremni da plate. Drugo, trgovina prestižom, odnosno sprovođenje stroge selekcije, pružanje maksimalno efikasnog znanja i veština, i računanje na to da će diplomci maksimalno uspeti u životu, a zatim iz zahvalnosti dopuniti endoument fond omiljenog univerziteta. Sama obuka pritom može čak biti i besplatna, jer univerzitet ovde zapravo nastupa kao ventur fond.
Ako razmatrana vojna visoka škola zarađuje prodajom znanja, devojka nema problema. Ona plati – dobije kupljeno. Ali, ako se visoka škola smatra prestižnom, onda devojka ima šansu da se suoči sa neproporcionalno ozbiljnim poteškoćama već prilikom upisa.
Počnimo od toga da je vojska istorijski bilo muško bratstvo, i ulazak žena u nju sam po sebi često je nanosio udarac na prestiž vojske (o tome zanimljivo govori istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Transformacija rata, toplo preporučujem). Ne znamo koliko će patrijarhalni snobovi činiti okosnicu organizovanih naoružanih formacija u uslovima ankap-a, i koliko će im biti principijelno da žene ne samo da ne ulaze u vojsku, već čak i da se ne uče vojnoj nauci. Smatram da je to malo verovatno, prosto zato što su trendovi promenjeni, u modi je inkluzivnost, a rad u vojsci sve manje podseća na brutalnu rvanju, a sve više na rad u servisima za dostavu ili drugim logističkim biznisima.
Drugo, vojska i dalje postavlja značajne zahteve vojnicima u pogledu fizičke pripreme, uključujući one koji se odnose na podizanje tereta i druge discipline u kojima su žene relativno slabije prosto zbog konstitucije. Teoretski to ne bi trebalo da postane prepreka prilikom upisa na univerzitet, jer bi u najgorem slučaju trebalo samo da suzi opseg dostupnih specijalizacija. Međutim, ako se fizička priprema na univerzitetu ispostavi kao jedan od kriterijuma upisa, onda naša hipotetička studentkinja ima očigledne, iako savladive poteškoće.
Dakle, vaši strahovi su sasvim opravdani, devojkama će u uslovima ankap-a verovatno teško biti mnogo lakše da postanu stručnjakinje u vojnoj sferi. Druga stvar je što sama ta sfera ne izgleda naročito perspektivno, tako da se ni ne bi previše i želelo.
U Poglavlju 52, Pozitivna predstava o pravima, David Friedman, koristeći konceptualni aparat koji je uveo u prethodnom poglavlju, razvija ideju Schellingovih tačaka i strategija potraživanja sa modela mikrosocijuma od dve osobe na društvo proizvoljne složenosti.
U stvarnosti, Friedman detaljnije i utemeljenije uvodi upravo onu definiciju prava koju ja redovno koristim u svojim tekstovima: prava su potraživanja koja se tolerišu. Nije iznenađujuće što smo otkrili ovakav paralelizam u razmišljanju: da ga nije bilo, retko da bih se odlučila da prevedem njegovu knjigu nakon što sam pročitala bukvalno samo par poglavlja.
Upoznala sam se sa široko oglašavanim projektom novog ustav društva Budućnost i njegovog vođe Romana Junemana. Nalazim se u dubokom razočaranju.
Kao što sam već pomenula u članku o danu ustava, za mene je u sličnim dokumentima važno samo jedno: šta tačno država deklarativno sebi zabranjuje u odnosu na građane. Sva ta složena međusobna odnosa između grana vlasti su nešto poput priručnika o bračnim navikama žaba i poskokaca, koje ima smisla proučavati samo iz ugla manevrisanja među njima u cilju minimiziranja sopstvenih gubitaka.
Dakle: novi Junemanov ustav ne uvodi nijednu novu zabranu državi u pogledu potčinjavanja ljudi. Državi je i dalje zabranjeno da prisiljava građane da svedoče protiv sebe, da ih izvršava smrtne kazne, da uvodi poreze retroaktivno – i to je, zapravo, sve. Ah, osim što je dodatno zabranjeno sprečavanje pristupa internetu, ali neeksplicitno, u formi „građanin ima pravo da boravi na internetu“.
Sva ta prava građana na mirna okupljanja i dalje su praćena napomenom „bez oružja“, što znači pravo države da postavlja okvire i pretražuje učesnike mirnih okupljanja u svrhu ostvarivanja njihovog ustavnog prava da se okupljaju upravo bez oružja. Pravo glasa je ograničeno za zatvorenike, što otvara prostor za političko progonstvo u cilju sprečavanja electoralnih procedura. Čak su i autori projekta ustava uspeli, nekim čudom, da zadrže i univerzalnu vojnu obavezu, zbog čega mu Šaveddin i kompanija pozdravljaju iza kulisa.
Velika pažnja u projektu posvećena je dizajnu kočnica razdelnih vlasti, dok se istovremeno zadržavaju ogromna predsednička ovlašćenja. Objašnjenje je jednostavno: pa, želimo mogućnost sprovođenja brzih reformi, a za to je potrebna koncentracija vlasti. Zadržan je čudan arhaizam po kojem predsednik ima pravo da ostane na vlasti dva mandata. Zašto baš dva? Jednostavno, nekada je predsednik Vašington nakon svog drugog mandata odbio treći i napisao da je to, verovatno, dovoljno i da nikome to ne preporučuje. Čini se kao da – ako želite da se borite protiv administratorskih resursa i za smenjivost vlasti – napravite tačno jedan predsednički mandat, sa kasnijom zabranom zauzimanja bilo kojih državnih funkcija. I to je to, predsednik je postaje prirodni vrhunac karijere, a nakon toga sledi običan privatni život, bez jebenih ličnih penzija i drugih privilegija. Ne, do đavola, želimo nazad u devedesete, kada su bila dva po četiri.
Formulacije u projektu novog ustava su podjednako odvratne kao i u starom. Umesto precizne Šulmanove formule „ne mešaj se – ubiće te“, obični oblik člana ustava je nešto poput „država garantuje nemešanje“, uz potpuno odsustvo uputstava o sankcijama za mešanje.
Tako široko reklamirano Junemanovo pravo na oružje svodi se na pravo na njegovo pribavljanje u skladu sa saveznim zakonom (koji može ispasti koliko god restriktivan bude) i na pravo na samoodbranu. Nikakvog prava na oružanu pobunu, naprotiv, država dobija pravo da uguši bilo koje ilegalne naoružane formacije, tako da „dobro organizovanoj miliciji“ u duhu Drugog amandmana Rusi nemaju šanse. Neadekvatan narod, nisu zaslužili.
Uzput, o Rusima. Taj nesrećni pridev viri iz svakog drugog člana u projektu ustava, ne noseći pritom nikakav smisao. Pa, postoji neki formalni subjekt, nazvan tom i tom reči, i šta. U tom smislu, Junemanov ustav podseća na Putinove amandmane, gde se takođe u tekst postojećeg dokumenta unosi mnogo stilskog smeća, ali se ništa suštinski ne menja. Bio je multietnički narod, postali su Rusi i ostali starosedelački narodi Rusije. Isti problem, skraćeno. Uostalom, za sve koji nisu nacionalisti, to je više kao plus.
Nastavljamo rubriku neobaveznih prevoda engleskih članaka o libertarijanizmu sa popularnih sajtova, samo da vas držimo u toku sa diskursom.
Originalna objava: David S. d’Amato. Prevod: André [u uglastim zagradama prema tekstu – njegove primedbe]
Libertarijanizam je, pre svega, filozofija o Drugom, filozofija koja naglašava naše obaveze da se uzdržavamo od dominiranja nad drugim ljudima, i da ne namećemo svoju viziju dobrog života drugima.
U kritici libertarijanizma uobičajen motiv je tvrdnja da je libertarijanizam ništa drugo do proslava egoizma i pohlepe. Prema ovom gledištu, libertarijanski ideal je bezdušna škrtica na zlatnom WC šolji, koja hladnokrvno posmatra siromašne odozgo. Ovaj pogled je najrasprostranjeniji među levim kritičarima i neposredno je uzrokovan zbirkom eseja Ayn Rand iz 1964. godine, Vrlina egoizma,, u kojoj je Rand promovisala [šta biste mislili] egoizam. Za početak treba napomenuti da se definicija „egoizma“ prema Rand, kako je sama istakla, “ razlikuje od opšteprihvaćene.“ Njen argument se zasniva na veoma specifičnoj i kontraintuitivnoj definiciji egoizma, koja se razlikuje i od svakodnevne upotrebe i od rečnika; ona je bila potpuno svesna koliko je takav korak kontroverzan i uzbudljiv, upravo zato što opravdava egoizam. Uprkos ovoj primedbi, koja je postavljena već u prvim redovima predgovora, Rand i dalje insistira na tome da samo primenjuje rečničku definiciju egoizma: „briga o sopstvenim interesima“. Ali Rand previdi veoma važnu komponentu rečničke definicije „egoizma“ – nepažnju i nepoštovanje prema drugima. Taj momenat, kako se ispostavlja, veoma je važan kako u običnom životu, tako i u našoj diskusiji o vezi libertarijanizma sa egoizmom.
Libertarijanstvo podrazumeva principijelnu skromnost: ne treba da budemo toliko zaslepljeni našim idealima da silom primoravamo [zdravo GULAG i sudske kazne za hate speech] druge ljude da ih prihvate. Stoga je važno razumeti da libertarijanska ideja, u izvesnom smislu, predstavlja odricanje od egoizma. Jedan od glavnih strahova libertarijanstva jeste to da će neki ljudi koristiti druge kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva [kad se šuma seče, opiljci lete], što povlači za sobom egoizam najodvratnijeg tipa. Libertijanci posmatraju svakoga i svakog, pa i onog tipa levo, kao važnu pojedinca koji zaslužuje autonomiju i dostojanstvo, posedujući prava koja je potrebno štititi od nasilnih težnji. Istorijski gledano, libertarijanstvo je bilo reakcija na neobzirni, neodgovorni egoizam snažnih i onih koji imaju vlast. To je fundamentalno egalitarna tačka gledišta prema kojoj su svi ljudi jednaki u smislu da, potpuno nezavisno od naših sposobnosti, pigmentacije kože, pola i rodnog identiteta [isto što i pol, ali ako tako kažete, transformatori će vas izlupati], jezika i etničke pripadnosti, svi imamo pravo da budemo slobodni i da težimo sopstvenim predstavama o boljem životu. To je istovremeno radikalna ideja i zdrav razum, ali to nije ideja koja se može izjednačiti sa „egoizmom.“ Jednostavnije rečeno: „niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“
Egoizam je arogantno verovanje da ja znam bolje od svih ostalih i da imam pravo da sve te ljude nateram da žive onako kako ja želim [crkva, ideologije, SJW, država]. Oscar Wilde se o tome izrazio možda bolje od bilo koga: „Egoizam nije u tome što čovek živi kako želi, već u tome što druge primorava da žive po njegovim principima. A odsustvo egoizma se manifestuje u tome što se drugima dopušta da žive kako žele, umesto da im se u tome ometa. Egoizam neizbežno teži stvaranju apsolutne sličnosti sa samim sobom oko sebe. Neegoistična osoba smatra dobrim neograničenu raznolikost ličnosti, pozdravlja je, prihvata bez pogovora i raduje joj se.“ [prev. Oksana Kirichenko] Arogancija i samozadovoljstvo u uverenju da ja bolje od drugih znam kako oni treba da žive, već same po sebi predstavljaju ozbiljan problem, ali se na to dodaje i opasno uverenje da imam pravo, ili čak obavezu, da upotrebim silu kako bih to uverenje sproveo u delo. Očigledno je da to nije tačno, ali u politici – to je norma. Libertarijance doživljavaju kao detinjasto nastrojene egoiste kada kritikuju, sa neporecivo logičnim etičkim argumentima, neprihvatljivost takvog stanja stvari. Učimo decu da je udaranje i pretnja drugima kako bi se dobilo ono što se želi neprihvatljivo, ali kada je reč o izgradnji svih društvenih institucija, to postaje ne samo prihvatljivo ponašanje, već se predstavlja kao najbolji način organizacije društva. Libertarijanci jednostavno ljubazno pitaju: „a zašto ste, zapravo, odlučili da se među vašim pravima našlo pravo na kršenje prava drugih?“ Libertarijanci uzimaju za osnovu uverenje da druge moramo tretirati kao slobodne i jednake, a ne kao instrumente za postizanje željenog [bilo da je to sladoled ili socijalna pravda]. Ponekad to nazivaju zakonom jednake slobode: ljudi zaslužuju – jednostavno zato što su ljudi – da budu slobodni i da rade sve što žele, sve dok ne krše istu takvu slobodu drugih. Ljudi koji podržavaju ideju da država treba da stvara naoružane jedinice kako bi ljudima nametnula svoje razumevanje sveta i morala, pokazuju neverovatnu samouverenost, smatrajući svoja uverenja jedino ispravnim. Ta samouverenost čini takve ljude opasnim, sklonim prekoračenju svojih ovlašćenja i zloupotrebi moći radi postizanja svojih ideala. A svi mi smo skloni tome da verujemo u istinitost sopstvenih ideala. Kako primećuje John Stuart Mill: „Veoma malo ljudi smatra potrebnim da preduzmu bilo kakve mere predostrožnosti protiv mogućnosti da su njihovi sopstveni stavovi pogrešni, ili prihvataju pretpostavku da bilo koje mišljenje u koje su uvereni može biti primer greške, što je samo po sebi logička greška.“ Libertarijanci primećuju raznolikost mišljenja i načina života; ovaj stav pruža zaštitu od dominacije Jednog Ideala, suzbijajući njegov destruktivni potencijal.
Pretpostavka da su libertarijanci egoisti je primer nepoštenja i samoobmane, intelektualne lenjosti i nepravednog načina na koji čovek izbegava obavezu da razmatra stavove po suštini. Ali dok je kritika libertarijanizma, kao filozofije koja je izrasla iz egoizma, zasnovana na nepravednom i netačnom čitanju libertarijanizma i njegovih motiva, mi nismo dužni da uzvratimo istom merom. Progresivci, socijaldemokrate, socijalisti i ostalo prodržavne stvorenje iz levog dela spektra, verovatno ne podržavaju državu samo da bi dominirali i kontrolisali druge, čak i ako je to neizbežan rezultat širenja uloge države u našim životima. Pre, njima je svojstveno da pogrešno prihvataju državu kao vrlinu i društvenu silu usmerenu na zaštitu i podršku najranjivijima i najugroženijima. Bilo bi u redu da su fundamentalno u nezi samo u pogledu toga kakva je ta država, kako se ponaša, i slično – ali čak ni sredstva kojima se ovaj deo levice poziva ne daju željene i očekivane empirijske [vidljive, doslovno, fizički osećajne] rezultate. Naprotiv, oni rađaju siromaštvo i bedu, dok libertarijanski principi individualnih prava, istinske tržišne konkurencije i privatnog vlasništva obezbeđuju široko prosperitet i podstiču velikodušnost i društveno poverenje.
Libertarijanstvo je, u suštini, najjasniji, najdirektniji i najbolji put ka onim ciljevima levijaraca koji vrede: osigurati da što veći broj ljudi širom sveta ima pristup osnovnim potrepštinama i otvoriti put ka ekonomskim mogućnostima i sigurnosti za najsiromašnije slojeve društva. Sa tehničke tačke gledišta, oni čiji navodni ciljevi državne politike uključuju rast države, ograničavanje slobodne trgovine (kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom nivou) i povećanje tereta poreza i regulative, glavni su neprijatelji siromašnih i ugnjetenih; oni aktivno koče mehanizme koji stvaraju i raspoređuju materijalne vrednosti. Tako, kako primećuje Džejson Brenan u „Libertarianism: What Everyone Needs to Know“ [Libertarijanstvo: Šta bi svako trebalo da zna], kada libertijanci kritikuju, na primer, državu socijalnog blagostanja, to se ne dešava zbog njihovog „bezdušnog ravnodušnosti prema teškom položaju siromašnih“, već „zato što su uvereni da država socijalnog blagostanja siromašnima donosi više štete nego koristi.“ Politički dijalog često (zapravo skoro uvek) skreće s puta ili meša ciljeve i sredstva, pretpostavljajući da političke i društvene institucije, osmišljene da pomažu siromašnima, rade onako kako bi trebalo prema projektu, a ne onako kako to zapravo čine.
Treba priznati da libertarijanstvo prvenstveno govori (ili, barem bi trebalo da govori) o sredstvima, postavljajući kršenja zakonite sfere pojedinačne autonomije izvan prihvatljivog ponašanja – potpuno nezavisno od ciljeva kojima osoba teži [ljude ne možeš gurnuti štapom u raj]. „Često sam govorio,“ piše Gandi, „da ako se čovek pobrinu za sredstva, cilj će se pobrinuti za sebe“. Gandi je to rekao tvrdeći da je nenasilje praktičan put ka nacionalnoj nezavisnosti, ali libertarijanci se vode širim i principijelnijim tumačenjem ove ideje. Prateći Gandija, libertarijanci priznaju da „ne znamo naš cilj“, što znači da cilj mora biti ograničen korišćenjem ispravnih sredstava i, stoga, „nije definisan našim definicijama, već našim postupcima“. Libertarijanci se trude da se prema drugim ljudima odnose na odgovarajući način – sa poštovanjem i poštenjem – i smatramo da to predstavlja daleko bolji politički program od različitih oblika autoritarizma koji su ostavili toliko ožiljaka u istoriji čovečanstva. Oni koji u libertarijanstvu vide samo odraz ili racionalizaciju egoizma, ne razumeju ni njegovu istoriju, ni filozofske pozicije koje ga karakterišu. Libertarijanci tvrde da nema ničeg lošeg u tome da se čovek brine o sebi i progoni svoje interese, ali da su naši postupci pritom ograničeni društvenom uzajamnošću, priznavanjem Drugih i njihovom urođenom ljudskom vrednošću.
Juče sam pročitala tragične vesti o tome da je američkom predsedniku Donaldu Trampu isključen Twitch, a koji prevodim ja Stefanu Molinju – YouTube. Pa kakva glupost ispada, reći će nam protivnici, – evo želite da nas oslobodite države, nakon čega će moć preći na megakorporacije, ali državnu cenzuru se može pobediti barem demokratski, a šta se može suprotstaviti ludosti vlasnika korporacije? Vi kažete da će protiv toga raditi tržište i institut reputacije, ali vlasnike medijskih platformi ne zanima reputacija u očima svojih ideoloških neprijatelja, a novca imaju sve više od toga što se bore protiv onih koje pozicioniraju kao svetsko zlo.
Dalje, nastavljaju oni, – vi kažete da će privatna diskriminacija dovesti do pojave alternativnih platformi koje će služiti onima koje su drugi diskriminisali. Ali Twitter je banovao ljude zbog nacističkih stavova, i zaista, kao protivteža njemu je kreirana nezavisna platforma Gab, gde bi svako mogao da se izrazi bez ikakve cenzure, i šta je bilo? Isključuju je iz platnih sistema. Kako vam se dopada taj trijumf ostracizma i privatne diskriminacije, gospodo ankapovi?
Istovremeno, teško je ne primetiti da se ovaj slučaj znatno razlikuje od onih korporativnih ratova koje nam crtaju u karikaturama o ankapu. Tako se u najpoznatijem parodijskom opisu anarhokapitalizma govori o ratu megakorporacija McDonald’s i Burger King za tržišta prodaje – ozbiljne poslovne ajkule traže samo novac.
U našem svetu neprijateljstvo korporacija sa klijentima ne ide zbog novca, ili ne direktno zbog novca – već zbog ideologije. Šta unosi tako čudnu korekciju? Nije teško pogoditi – to je država.
Ako na slobodnom tržištu dobiješ maksimum klijenata kada počneš da ih zadovoljavaš bolje od konkurenta, onda u državi imaš dodatnu moćnu opciju – zabraniti konkurenta. Ali u demokratiji ne možeš jednostavno tvrditi da toj kompaniji treba dati povlajnost jer hrani vladajuću stranku, a ovoj treba dati zabranu jer hrani opoziciju. Za revanche, možeš tvrditi da su konkurenti zlo u čitavom svom biću, bukvalno Hitler i još sto petsto epiteta – a zato im pripadaju sramota, kleveta, cenzura i ostracizam. Država iskrivljuje tržišne stimulanse. Uvek. Sa tornjeva visoke teorije to može izgledati kao bezopasna privatna diskriminacija, ali sa zemlje se odlično vidi da imamo posla sa starom dobrom političkom borbom.
Tržište samo po sebi ne vlada državom, već samo u kombinaciji sa ideologijom koja potvrđuje vrednosti individualne slobode. U suprotnom, ono vuče poluzavisan život, budući prekomerno regulisano od strane onih koji drže vlast, kao i izloženost proizvoljnim intervencijama pod izgovorom morala, iza kojih se često kriju politički razlozi.
Zato je recept isti: odbrana vrednosti slobode, njihova propaganda i neprestana potraga za novim zaobilaznim putevima koji su u principu nepodložni spoljnom diktatu. A nakon megakorporacija koje štiti država, korporacije u ankapizmu će vam delovati kao nevini jaganjci.
And we’ll all feel great when Money comes marching home…
U državnom sistemu, signale radio-stanica ili telefonskih tornjeva praktično niko nikada ne blokira, jer bi zlonamernik bio trenutno pronađen (to je veoma jednostavan zadatak), a zatim bi bio prisiljen da plaća kazne, kompenzacije itd. (teško je poreći da je to pravedno).
Kod ankap-a, ovaj zlonamernik takvim delima, suštinski, neće prekršiti NAP, neće narušiti tuđu svojinu itd., što znači da, prema logici, neće snositi kaznu. Ali to ipak nije pravedno.
Anonimno pitanje (praćeno donacijom u iznosu od 0.00047976 BTC)
Ispalo je tako da sam već veoma detaljno odgovorila na veoma slično pitanje o tome kako se u ankap-u uspostavljaju prava svojine nad radio-frekvencijskim opsezima, pa se prvo upoznajte sa odgovorom, pa ćemo nastaviti sa razmatranjem.
Analizirajući princip korišćenja radio-frekvencijskih opsega, konstatovala sam da je to u ekonomskom smislu redak resurs, pa stoga može biti pretvoren u svojinu. Štaviše, kao što i sami primećujete, kršenje prava svojine (neovlašćeno korišćenje rezervisane trake) prilično je lako utvrditi. U uslovima ankap-a, odnosno razvijenog tržišnog decentralizovanog pravnog poretka, takvi sporovi se lako prenose na sud. Osnov za obraćanje sudu je očigledan: kolizije u komunikaciji povlače sasvim merljivu štetu, svi logovi se vode, tako da se šteta može izračunati sa veoma velikom preciznošću.
U uslovima dominacije države, često se dešava da, na primer, snimci snaga blokiraju komunikaciju u određenom području, i obično je to država dovoljno autoritarna da se čak ne ni pomisli na nadoknadu štete. Ipak, čak i u državama se dešavaju presedani sudske zaštite prava na korišćenje radio-talasa. Tako je pre godinu dana, po presudi suda u Sudanu, tužiocu vraćen pristup mobilnom internetu, od kojeg je prethodno vojna hunta isključila celu zemlju. Na taj način, ako je čak i u uslovima slabe zaštite prava svojine ponekad moguće ih obnoviti, onda će u ankap-u, gde se takvim stvarima posvećuje mnogo više pažnje, slični problemi biti izuzetno retki.
Advokat Abdelazim Hassan garantuje: pravo na korišćenje radio-talasa poštuju čak i u Africi, a kamoli u ankapu
Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).
Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.
Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.
Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.
Ankap je slobodno, neregulirano tržište. To jest, bilo koje odluke u okviru ankap-a se sprovode dobrovoljno i radi uzajamne koristi. Sada ćemo pogledati kome je u ankap-u stalo kada je u pitanju demografija.
Prvo, postoje proizvođači proizvoda i usluga. Oni su zainteresovani za povećanje potražnje, i, konkretno, za povećanje potražnje za robom za decu. Deca predstavljaju veoma obiman tržišni segment, jer im je potrebna posebna ishrana, brzo prerastaju odeću, brzo menjaju preferencije u igračkama, za njihov bezbedan izlazak u točak je potreban poseban prostor, potrebno ih je podučavati, lečiti i tako dalje. Tako da ću dobijati različite primamljive ponude, od „Danas imamo degustaciju dečije hrane u našoj prodavnici, obavezno probajte i uverite se da bi vaše dete bilo zadovoljno“ do „Idete na putovanje? Specijalni grupni popusti za porodice sa decom!“ Biće mi prikazivani filmovi i video snimci na internetu koji slave radosti majčinstva. Ukratko, stalno ću osećati da ću sa decom biti poželjni član društva.
Drugo, postojim ja sama. Ako znam da se moj odnos sa detetom tiče samo nas dvoje, neću imati strah da ću biti lišena roditeljskih prava zbog neke gluposti koja ni mene ni dete ne zanima. Ako znam da će mi rado prodati bilo koji tehnički moguć proizvod ili uslugu, od eksternošenje (nošenja bebe van tela) do pažljive nege deteta dok mi se ne prohtev da se odmorim – onda neću imati strah da ću ostati sama pred licem mnoštva slučajnosti, jer će mi stručnjaci pomoći da se izborim sa svim neprijatnim brigama. Dakle, u suštini, od dobijanja deteta odvajali bi me samo novac i želja.
Ali pritom, ako budem previše lenja da zaradim dobar novac, i previše bezbrižna da bih išta štedela ili koristila zaštitu tokom seksa, i previše odvratna da bih se brinula o novorođenčetu – onda ću, barem, znati da roditeljska prava na novorođenče mogu profitabilno prodati onima koji, iz nekog razloga, imaju problema sa dobijanjem sopstvenog deteta. Tako da mi uopšte neće biti neophodno da uradim abortus, naročito ako proces trudnoće bude prolazio dovoljno lako i bez prevelikog napora.
Iz ovoga se može zaključiti da će u ankapu natalitet biti veći nego u nesrećnim zemljama sa snažnim juvenilnim pravosuđem i gomilom regulacija vezanih za decu. Ali manji nego u tradicionalističkim kloakama, gde je žena imovina, i ako je njena sudbina da rađa, onda idi, ispunjavaj sudbinu i ne žali se. Ukratko, dece će biti onoliko koliko je potrebno onima koji su odlučili da održe dete, a da će se pritom reprodukcija proširiti, ili će se broj čovečanstva u nekim periodima smanjivati – nemam pojma, nije moj posao.
A evo, inače, još jedna kategorija potrošača spremna da odgaja decu
Sa malim zakašnjenjem sam videla na kanalu RLN.Today članak Antona Epihina, u kojem on raspravlja sa idejom apsolutnog NAP-a, koju iznosi Bitarh. Ove misli su mi se učinile veoma zanimljivim, jer deluju praktičnije i ilustruju da isti cilj, ako se teži njemu kao taktičkom, zahteva jedne metode, a ako kao strateškom, onda ponekad potpuno suprotne.
Sa pozicija prioriteta radikalnog tumačenja primarnosti i absolutizacije NAP-a, na primer, ugovorna vojska je nesumnjivo bolja od vojske zasnovane na regrutaciji, a potpuno odsustvo vojske je još bolje nego njeno postojanje.
Međutim, ako se NAP razume kao projektni pravac pokreta, a ne kao religijska dogma, biće očigledno da postojanje nacionalne vojske obezbeđuje društvu kolektivni suverenitet. Zato je bolje da ona postoji nego da ne postoji, a postojanje masovne vojne regrutacije, za razliku od kompaktne vojske zasnovane na regrutaciji, raspoređuje silu u društvu, uključujući široke slojeve stanovništva u odbrambenu funkciju, ne dozvoljavajući da se represivni aparat koncentriše samo u rukama vlade.
Stoga će optimalni sistem odbrane za kretanje ka NAP-u biti sveprisutna, čak i ako je u ovom trenutku prinudna milicija-milicija, a ne isključivo „profesionalna vojska“ ili još manje eliminacija represivnog aparata države kao takvog, jer to samo garantuje uspostavljanje tuđeg represivnog aparata koji nije podređen lokalnoj zajednici. Postepeno, kada postanu opšteprihvaćena norma, prakse lokalnih milicija ujedinjene u nacionalni sistem odbrane moći će postati potpuno dobrovoljne, ali je ovde za NAP važnija ne sama ta dobrovoljnost, već fizičko postojanje takve milicije.
