Modernom čoveku uopšte, u suštini, nije važno ko mu je protivnik u transakciji, sve dok taj neko izvršava validne radnje. Koja je razlika za mene da li kupujem bitkoine od čoveka ili od bota? Ja samo kreiram oglas za kupovinu, a da li će na njega odgovoriti crnac, gej, pripadnik Rosgvardije, papagaj ili mrežni um, nije me briga, samo da mi pošalje bitkoine nakon što primi rublje.
Isto važi i za situacije u kojima se protivnici suočavaju licem u lice. Ako jedan od njih proglasi svoja prava, drugi analizira zahtev i ili ga prihvata ili ne. Koja je razlika ko me moli da propustim put – automobil (autonomni ili ne), čovek ili pas? Ako smatram da je to opravdan zahtev, propustiću.
Isto važi i za prava vlasništva. Ako papagaj na upad u njegov kavez reaguje očajnim „Trespassers will be shot!“, onda ili odlučim da on razume šta želi da kaže, ili ostanem u uverenju da ga je neki ankap naučio raznim zabavnim frazama. Kada me dalja interakcija sa papagajem dovede do uverenja da njegova volja, izražena ljudskim jezikom, zaista odgovara njegovim željama, uzeću te želje u obzir. Na isti način bih morao da nađem zajednički jezik sa nekom mačkom koja nema nameru da komunicira ljudskim jezicima, ali ima svoje potrebe i sposobna je da ih naznači.
U suštini, papagaj bi mogao i sam da odleti do najbliže prodavnice po hranu, i neće imati sa tim više poteškoća nego četvorogodišnje dete. On isto tako ne može da otvori vrata, ali može da zamoli odrasle da to urade. I isto tako može da pruži prodavcu izgužvanu novčanicu i zamoli da mu naspe vrećicu semenki. Za prodavca će i dete i papagaj biti legitimni vlasnici novčanice koja im daje pravo na dobijanje robe.
Isto važi i za emancipaciju. Dete može da objavi svoju želju da živi samostalno, nakon čega sledi razgovor o tome da li dobro zamišlja posledice i da li je spreman na njih. Tako i papagaj može zahtevati da ga ne zadržavaju, i ako uspe da ubedi čoveka da će se snaći u samostalnom životu, on dalje ima svoje pravo da leti. Kako mi izgledamo prema odrasloj osobi koja zadržava dete kod sebe protiv njegove volje? Počev od trenutka kada je dete u stanju da objasni tu svoju volju drugima – loše gledamo na takvo ponašanje. Tako ni papagaj, koji će početi da se žali na ograničenje svoje slobode prvom prolazniku koji upadne u domet njegovog glasa, neće doneti simpatije društva svom vlasniku.
Naravno, nije sve tako ružičasto. Sve dok čovek ne navikne da redovno komunicira sa inteligentnim neljudima, svakom takvom neljudu će morati ponovo da objašnjava svakom susednom čoveku svoja prava, i tako sve dok svi u okruženju ne saznaju da u ovom parku živi inteligentni papagaj, i da ulaz na travnjak upravo ispod ovog drveta ide samo na njegovo poziv.
A koja prava inteligentnih neljudskih bića će naići na poteškoće u priznavanju? Pre svega ona koja predstavljaju opasnost ili ozbiljne neprijatnosti za čoveka. Tako ljudi poštuju pravo mrava na mravinjak u gradskom parku, i čak su spremni da ulože napore u njegovu zaštitu – ali ne priznaju pravo mrava da žive u nišama između zidova i da kradu šećer sa stola, što takvo nepriznavanje lako može izazvati mravlji genocid od strane ljudi.
Uredila četvrto poglavljePraktične anarhije Stefana Molinjua. Tekst je impresivna vežba retorike. Autor nastavlja da nas motiviše da odustanemo od države u korist anarhije, koristeći sledeću logičku konstrukciju: država je užas-užas, znači, odsustvo države može biti super; ako se ispostavi da je koordinacija u društvu bez države uopšte moguća – treba to uzeti. Ako to izazove manje neprijatnosti – može se izdržati, ali poenta je u tome da neće, naprotiv, biće samo bolje, i tada će ispasti da ste trpeli zlu i ružnu državu da bi vam život bio još neprijatniji, zar nismo idioti.
Na Libertarian band je izašao video neobičnog sadržaja. Jedan od članova tima, Aleksej Nefedov, radi i u okružnoj izbornoj komisiji. Odlučio je da se pridruži štrajku izbornih komisija i ukratko objašnjava motive zašto bi ostali članovi izbornih komisija trebalo da slijede njegov primer.
Od sebe ću dodati da je, s jedne strane, korisno da što više članova izbornih komisija štrajkuje, a s druge strane – korisno je stvoriti što veći teret na preostalim, kako bi sve prokleli i poželeli da su se pridružili štrajkujućima. Pozovite komisiju na kućnu posetu, pošto je to napokon dozvoljeno svima, treba to iskoristiti, nek se trče. Jesmo li mi agoristi ili šta?
Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.
Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.
Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?
Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.
Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.
Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.
A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.
Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.
Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!
Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.
Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.
Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.
Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.
Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.
Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.
Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.
Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!
Komentar Ankap-tjan
Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.
Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.
Nastavljam da objavljujem prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana.
U poglavlju Pregovaranje u uslovima anarhije autor analizira na koji način u Hobsovskom prirodnom stanju, gde nema nikakvih mogućnosti da se prisili neko drugi na poštovanje dogovora, ti sami dogovori uopšte mogu nastati i biti poštovani. Drugim rečima, kako ljudi uopšte izlaze iz stanja rata svih protiv svih bez ikakve države. Za objašnjenje se koristi prilično zanimljiv koncept iz teorije igara, kao što su Šelingove tačke. Ne znam kako je vama, ali za mene je materijal bio potpuno nov, tako da sam iskreno uživala u procesu uređivanja teksta.
1) Da li će postojati jedinstven broj službe za spasavanje? Teško je pamtiti gomilu trocifrenih brojeva, ali je teško i doći do konsenzusa s obzirom na to da će sigurno biti mnogo mobilnih operatera koji traže korist samo za sebe, a koji su pritom malo ograničeni u bezdržavnom društvu.
Pružanje pojednostavljenog interfejsa radi olakšavanja pristupa brojnim složenim i različitim uslugama je tražen zadatak. S jedne strane, korisnicima je lakše da zapamte jedan, njima najpogodniji način komunikacije – ako, naravno, posrednik radi brzo i pouzdano. S druge strane, i pružaocima usluga je zgodno da neko preuzme trud da od klijenta sazna sve potrebne detalje i prosledi zadatak već u formalizovanom obliku, bez emocija i skandala. Na taj način oni štede na pozivnom centru, pa im je stoga isplativije da plaćaju svoju povezanost sa agregatorom.
Najverovatnije će postojati nekoliko agregatora. Jedan drži, na primer, broj 911. Drugi nudi mobilnu aplikaciju u kojoj je naručivanje čak i praktičnije nego telefonom, gde se većina informacija unosi sa ekrana, a samo neformalizovani detalji se saopštavaju glasom. Treći, recimo, prodaje narukvicu sa samo jednim tasterom za uzbunu, ili koja automatski reaguje na skokove pulsa i pritiska. Neke mehanizme naručivanja usluga mi je trenutno teško i da zamislim, neka tržište ponudi, a ljudi isprobaju.
2) Šta uraditi ako vlasnik teritorije odbije spasioce da uđu? To je ipak njegova teritorija, i upad na nju bez pristanka bio bi direktno kršenje NAP-a.
U opštem slučaju, sve zavisi od toga ko je i zašto pozvao spasioce, a nije im obezbedio pristup objektu spasavanja, kao i od toga da li ugovorom predviđena obaveza spasilaca da sami obezbede taj pristup.
2.1 Na primer, osoba se razbolela od opasne i teške bolesti, ali njeni religiozni srodnici-mrakobovci priznaju samo narodne metode lečenja i odbijaju da pustu tim lekara u kuću.
Ako je čoveku potrebna medicinska pomoć, ali ga određena treća lica zadržavaju na svom imovini i sprečavaju ga da dobije pomoć, treba da pozove ne samo lekare, već i policiju. Ili jednostavno putem gore opisanog jedinstvenog broja izloži okolnosti, a zatim će agregator angažovati stručnjake za rešavanje opisanog zadatka. Blisko srodstvo nije indulgencija za prestupnika, kao ni to što se on nalazi kod kuće. Zadržavanje osobe kod sebe protiv njene volje je otmica.
2.2 Došao sam da se zabavljam na žurci uz alkohol i drogu, ali u samom jeku, meni, mršavom i slabom mladiću koji nije sposoban da se odbrani, nije prijalo da se nađem u istoj prostoriji sa pijanom domaćinom koji je počeo da mi preti nožem ili pištoljem zbog neke sitne svađe. Ili isto to, samo umesto domaćina preti jedan od pijanih gostiju, a sam domaćin leži u nesvesti i po definiciji ne može da da saglasnost za ulazak policijskih službenika.
Ovde je isto to. Čovek ima pravo da traži pomoć gde god se nalazio, a troškovi osiguravanja pristupa objektu pomoći mogu u ovom slučaju biti nadoknađeni kasnije. Jednostavno ćeš trzeznom domaćinu platiti nova vrata umesto izlomljenih.
2.3 Čoveku je nešto zapalilo na imovini, ali on previše očekuje da će sam ugasiti požar i odbija da pusti vatrogasce, uprkos tome što kod sebe čuva zapaljive i/ili eksplozivne materije, što znači da ako se ne pouzda u profesionalce, pored njegove kuće zapaliće se ili će odleteti u vazduh i sve okolne građevine koje pripadaju drugim ljudima.
Pošto su vatrogasci već stigli, to znači da je njihov rad plaćen, ostalo je samo da im se dozvoli da ga obave. Čak i ako njihov zadatak uključuje spasavanje susednih kuća, a zapaljeni objekat nije njihova oblast odgovornosti, biće prinuđeni da ugase požar i na njemu kako bi zaštitili objekat koji im je važan. Zašto ih možda ne puštaju?
Prvo, ako je u pitanju objekat povećane opasnosti, nije isključeno da ga treba gasiti na neki drugačiji način; obična vatrogasna jedinica možda nema potrebne alate, dok ih vlasnik objekta ima. U tom slučaju, sasvim je logično da on ljubazno zamoli stranu jedinicu da se drži podalje i prati da okolina ne izgori, dok u međuvremenu ne stigne specijalizovana jedinica. Nisam dovoljno tehnički potkovana da navedem moguće detalje, ali na nivou „električne instalacije pod naponom ne gase se vodom“, u gašenju požara se razume svako, sigurno postoje i druge nijanse.
Drugo, vlasnik sagorelog objekta želi da on potpuno izgori, i time želi da sakrije nešto važno.
Treće, on je samouveren i smatra da će sopstvenim snagama ugasiti požar uz manje pratećih oštećenja objekta.
Ko donosi odluku o tome da li upadati na teritoriju radi gašenja požara? Naravno, vatrogasci. Ako odluče da upadnu bez pristanka vlasnika objekta, on ih nakon toga može tužiti. Ako bude sprečavao njihovo upadanje, pa usled toga izgori okolne kuće, njihovi vlasnici će moći da ga tuže. Ako se vatrogasci ne odluče da upadnu sa sekirama i kletvama na objekat, onda su oni bez krivice.
3) Kako će se boriti sa školcima, pijanim i psihički bolesnim ljudima, ili jednostavno neosvetoljivim osobama koje namerno šalju lažne pozive, ili jednostavno beskorisno zauzimaju liniju govoreći gluposti i vređajući operatera, ako ih nije uvek moguće identifikovati čak ni sada, a blokiranje brojeva je previše grubo jer će čak i njima možda biti potrebna stvarna pomoć spasilaca? Da li je pravedno sve troškove prebaciti na one koje se uspe identifikovati, ili blokirati mogućnost pozivanja iz drugih regiona?
Teško je da će se sa ankapom i DDoS napadima boriti na bilo koji drugi način nego sada. Postoji mogućnost da se napadač pronađe postojećim sredstvima – pronađu ga i privedu odgovornosti. Ako ne, onda jednostavno povećaju propusni opseg kanala i odbacuju lažne poruke. Naravno, na pronađenima će pokušati da nametnu maksimalno uvećane troškove, ali sud je to kontradiktorni postupak, tako da će u svakom konkretnom slučaju iznos nadoknade biti određivan individualno. Ako sud iznese kaznu nesrazmerno velike veličine, u koju će biti urađeni gubici od mnoštva napada na koje pronađeni zlodvorac nije bio umešan, onda će to možda izazvati nezadovoljstvo ljudi koji saznaju za to. To je rizično jer će napadi samo postajati jači, jer je rizik da se bude uhvaćen veoma mali, tako da preterana strogość takođe nije isplativa kompanijama koje pate od ovakvog vandalizma.
Doktor Hannibal Lektor (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 250r)
Dobrovoljni kanibalizam je formalno veoma sličan eutanaziji, o kojoj sam već imao post. Ovde važe potpuno isti razlozi: čovek ima puno pravo da raspolaže svojim telom, sve dok time ne nanosi štetu okolini. Na taj način, i ovde će glavna težina biti u tome da se ubedi svima da se nalog da se neko ubije i pojede daje dobrovoljno i sa punim svesnošću posledica.
Naravno, čak i ako bi sve pravno bilo potpuno čisto, naći će se oni koji će osuditi ovaj dogovor sa moralnih pozicija. Isto tako uspešno mogli bi osuditi već pomenutu eutanaziju, proizvodnju krznih odela, laboratoriju koja razvija GMO, pornografski studio ili, recimo, coffeeshop.
Sve dok moralisti koriste sredstva moralnog pritiska poput besnih postova na društvenim mrežama, piketiranja ispred kuće u kojoj živi kanibal ili na njegovom mestu rada – oni su u svom pravu da nenasilno kvare život onome kome, prema njihovom mišljenju, to zaslužuje i ko bi trebalo da odustane od svojih štetnih navika. Kanibal može zauzvrat stvoriti društvo kanibala, forsirati kanibalske memove, muziku, Heinleinovu „Stranca među strancima“ i druge elemente kulture, i težiti tome da takav način rastanka od života postane poštovana tradicija koja ne izaziva nikakvu nezdravu uzbuđenost.
– Kako planiraš da umreš? – U svom krevetu, okružena plačom unuka. – To je ipak građanska dosada! Ja želim da mi tri šarmantne devojke prerežu vene i radosno prskaju u mojoj krvi, dok ja ću gledati u njih i osmehivati se. A kada umrem, one će od mene napraviti mnogo otmenih jela i organizovati svečanu gozbu. – Ah, ti si pravi romantizer!
Armin Meiwes, momak sa neobičnim predstavama o romantici
31. maja sam primila donaciju od 250 r za pitanje, ali samo pitanje nije stiglo. Prekjuče je postavljeno pitanje o tome kada ću već odgovoriti. Izvinjavam se autoru pitanja zbog ovog čudnog kvara i predlažem da ponovo pošalje pitanje kako bih mogla da odgovorim. Okvirna tema pitanja mi je poznata, ali bih volela tačnu formulaciju.
Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.
Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.
Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.
U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.
Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.
Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.
