Автор: Анкап-тян

Pitanje o intelektualnom pravu

Evo, na primer, živim u Ankapistanu i ja sam pisac. Sklopio sam ugovor sa izdavaštvom, na (recimo) procenat od svake prodate knjige. Knjiga se izdaje. Ali konkurencija kopira knjigu i prodaje je po znatno nižoj ceni, jer ne moraju da daju procenat piscu. Da li to znači da će pisci u Ankapistanu ostati bez ičega?

Kralj Seksa i Čajnih Kesica

Pa, prvo, ko sam ja da bilo kome zabranim da bilo šta radi, ako ne cilja na moje vlasništvo? A drugo, ne razumem zašto su svi autori pitanja o ankapu uvereni da je to neka bajka u kojoj dolazi magično tržište i rešava sve probleme.

Tržište ne rešava bilo kakve probleme, već samo one za čije rešavanje postoji dobrovoljna plaćena potražnja. Pisac koji želi da zaradi svojim talentom mora da razume da je za to potrebno da se nađu voljni ljudi koji će ga dobrovoljno nagraditi novcem za njegov talenat. On može tražiti te voljne ljude lično ili angažovati posrednike, ali što je širi krug potrage, što više mogućnosti ljubitelj talenta ima da na jedan ili drugi način plati piscu, i što je talenat naravno izraženiji – to je veća dobit.

Onima koji cene moj talenat nudim nekoliko različitih načina da me nagrade novcem – od direktnih transfera u bitkoinima do raznih obilaznih puteva, poput pretplate na live kanal, donacija za garanciju brzog odgovora na pitanje, ili čak indirektnih, poput referalnih linkova na različite korisne servise. Mogla bih da zarađujem više da nisam ograničena samim poštovanjem anonimnosti (na primer, prodavala bih pravo na večeru sa mnom ili pravila strimove) i nevoljom da se bavim složenim poslovnim modelima (na primer, prodavala bih merč). Mogla bih da ne zarađujem uopšte da sam odbijala donacije, čak i kada mi ih bukvalno stavljaju u ruke.

Čvrste kopije tekstova u obliku papirnih knjiga su danas neka vrsta merča. Koliki deo od prodaje će proizvođač merča izdvojiti piscu, zavisi isključivo od želje proizvođača merča da donira piscu. Ali čak i ako mu ne plati ni jedan satoshi, on će ipak doprineti promociji pisca, jer je glavna funkcija merča upravo u tome. A onda će već promovisani pisac na jednom strimu zaraditi više nego što bi mogao da dobije od tiraža knjiga.

P.S. Naravno, na ovom kanalu je već objavljen odgovor na slično pitanje, i odgovor je takođe bio sličan, tako da se izvinjavam ranim čitaocima kanala zbog ponavljanja – ali sada mogu da izaberu koja im se varijanta više dopala.

Pogledajte kakav je stilski merch, za razliku od tih vaših džepnih knjiga! Ko odluči da izdaje moj zbirnik citata, neka to radi na ovakvom nivou, moje srce će se obradovati!

Stilistika protesta

Zanimljivu misao sam čula noćas kod Jekatrine Šulman – o tome da razlika u stilistici protesta u SAD i Rusiji nije povezana sa tim da Rusi imaju neki poseban robovski mentalitet, već da je jednostavno tako prihvaćeno. Rusija je, prema njenim rečima, u tom smislu više slična Skandinaviji: i tamo i ovde se protestuje suzdržano, izražavajući mračnu, nemu prekornost, bez svih tih vaših iskazivanja besa, skandiranja i paljenja. Ako izlaziš da protestuješ protiv nepravde, onda si pristojna osoba, a pristojne osobe na ulici ne viču i ne tukuje ljude.

Isto tako, ni mitinzi u Rusiji nisu tu da bi se slušalo ko šta donosi sa scene. Sa scene se govori za Jutjub, odnosno za one koji nisu došli na miting, ali žele takođe da se prožmu atmosferom i lajkuju. A ljudi su došli da komuniciraju međusobno i da se raduju tome što njihovu poziciju deli mnogo srodnih mišljenja. Oni, naravno, razumeju da formalno imaju formulisane zahteve i da treba vršiti pritisak na vlast kako bi ispunila te zahteve, ali neće ići da jurišaju Kremlj, jer pristojne osobe ne rade takve stvari. Oni će pre potpisati rezoluciju.

Upravo zato ruski agorizam preuzima neke crte AUE-a. Agorizam nije toliko stvar toga da država umre od gladi, koliko stvar moralnog izbora. Izbegavajući interakciju sa državom, a još manje plaćanje državi, čovek se jednostavno oseća moralno čistijim.

Upravo zato me toliko nerviraju bilo kakvi pozivi da se ljudima skuplja novac za plaćanje kazni. Kako se može svesno pozivati ljude da se zaprljaju uplaćivanjem državi, a još i dobrovoljno nastupati kao njeni, države, poreski agenti? Izlaziš na ulicu da izraziš državi svoj prekor, razviješ plakat, uhvate te, dobiješ poziv za sud, sud odredi kaznu. Pa izrazi svoj prekor još jednom i direktno tamo u sudu odbij da platiš. Neka zamene kaznom za pritvor ili neka ti iz kuće iznose ormar. Oni će ti ionako u svakom trenutku kad požele razneti kuću, a naročito – ako biraš taktiku otvorenog suprotstavljanja režimu.

Ruski libertarijanci sada forsiraju hashtag #russianlivesmatter i izlaze sa pojedinačnim piketima protiv bezsudnih ubistava koja vrše ruske snage bezbednosti. Podržavam taj hajp. Ali kada za nedelju dana počnu da skupljaju donacije za kazne zadržanim aktivistima, pljuvaćuću po njima. Samo upozoravam unapred.

Liberala koji cene instituciju države samu po sebi, kao nešto što donosi zakon i red, neću osuđivati zbog plaćanja kazni. Za njih je to element zakona i reda. Oni će tu kaznu zakonito osporavati na sudu, želeći da poprave lošu državu. Takvi su njihovi rituali održavanja čistoće, i to se može poštovati, iako se može samo nadati njihovom prosvetljenju.

Policijska brutalnost i pogromi tokom Ankapija

U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.

Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“

Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.

Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).

A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.

Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.

A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.

Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.

Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.

Erik Mak. Libertarijanizam. Poglavlje o Hju-mu.

Danas je u našem programu obećano poglavlje iz knjige Erika Meka „Libertarijanstvo“, posvećeno stavovima Dejvida Huma, kao još jednog od preteča ove ideologije. Uprkos tome što je Hum, protiveći se Lokovim stavovima razmatranim u prethodnom poglavlju, negirao i društveni ugovor i prirodna prava, on je prilično razumno dopunio njegove poglede na društveno uređenje svojim opisom morala, koje se kod čoveka javlja kao društvenog bića. Takođe, Hum formuliše sledeće principe pravde koji iz toga proizlaze, a koji vode ka uzajamno korisnoj društvenoj saradnji.

Razmišljanja povodom dvogodišnjice projekta

Pre dve godine, u okviru ovog projekta, objavljena je prva objava. Kanal se tada zvao LPR-tjan i izgledao je kao prilično krindž igranje uloga devojke koja o sebi govori da je politička partija.

Postepeno se kanal udaljavao od tog čudnog imidža; proces se ubrzao odlaskom osnivača projekta. Sada je kanal mnogo respektabilniji, ali je izgubio deo drajva. Glavna stvar projekta bili su odgovori na pitanja, ali za dve godine su, u suštini, odgovori na sva glavna pitanja odavno dati, a na neka čak i više puta. Baviti se samoponavljanjem je nekako čudno; mada, čini se da je svež kanal Libertarijanski agregator pokrenuo seriju objava o istoriji mog kanala i repostovao najuspešnije objave, čemu mu, naravno, hvala.

Zato se danas akcenat u mom delovanju pomerio na stvari koje su ranije bile više sporedne: prevodi knjiga, scenariji za seriju video snimaka, saradnja sa mrežom drugih antistatističkih projekata. Osećam svoju rastuću potražnju kao libertarijanske aktivistkinje, ali pritom potražnja za Telegram kanalom više opada; to se vidi po broju pregleda. Pre godinu dana kanal je imao 848 pretplatnika, ali je prosečan broj pregleda iznosio 70% publike. Sada ima 1860 pretplatnika, ali je broj pregleda pao na 40%.

Moja najtraženija kompetencija ostaje ne toliko sposobnost da smislim nešto svoje, koliko sposobnost da preradim tuđe i predstavim u privlačnijem obliku. Tako da ću nastaviti ovu specifičnu kooperaciju sa onima koji imaju mnogo svežih misli, ali imaju poteškoća sa njihovim predstavljanjem. Tu spadaju i odgovori na pitanja tipa „šta misliš o tom i tom talmudu?“. Volela bih povremeno da objavljujem recenzije različitih obimnih stvari, ali upoznavanje sa njima oduzima užasno mnogo vremena, tako da samo za novac.

Početni model monetizacije kanala bio je usko definisan: odgovor na pitanje, praćen donacijom, davao se garantovano i van reda. Postepeno se akcenat pomerio jednostavno na donacije za razvoj kanala i na namenske doprinose za prevod knjiga. Prvobitno se nudilo samo slanje bitkoina, sada je dostupno mnogo više opcija, od običnih rubalja do naprednog plaćanja bitkoinom putem Lightning protokola. Ovaj poslednji način izuzetno preporučujem da savladate, jer ćete vremenom svakako morati. Sve instrukcije u vezi sa tim sam objavila, nisu komplikovane.

Od kraja aprila pokrenula sam čudan eksperiment – otvorila lični blog. Pretplata je plaćena, i iako tamo redovno pišem nešto o sebi, to je ipak pre svega mogućnost da se podrži glavni kanal – daleko sam od pomisli da su moja lična razmišljanja sama po sebi vredna mesečnih uplata. Za sada pišem čak za tri čitaoca koji su se pretplatili za 200r mesečno, a na nivo od 1000r mesečno se još niko nije pretplatilo. U svakom slučaju, za sada mi se sviđa sam proces vođenja ličnog bloga, tako da ću nastaviti sa tom aktivnošću, čak i ako broj čitalaca ne poraste mnogo, to je takav hobi unutar hobija.

I dalje želim da, uz kreiranje tekstualnog sadržaja, bavim se nečim praktičnijim, ali mi do sada ništa konkretno nije pala na pamet. Ipak, socijalno preduzetništvo je poseban talenat.

Objava je izašla prilično melanholično, u skladu sa opštom situacijom oko nas, i bilo bi dobro da se to skriveno iritiranje kod ljudi ne akumulira uzalud.

Progres, država i opstanak civilizacije

Vitalij Tizunj, u redakciji Ankap-tjan

Zagovornici države često govore da u slobodnom društvu naučni progres nije moguć, te da samo država može obezbediti nauci resurse neophodne za njen razvoj. Na ovu tezu postoji nekoliko prigovora.

U Teoriji slobodnog društva detaljno sam opisao iz ekonomskog aspekta kako država šteti realizaciji bilo kojih ideja. Država ne realizuje ideje na najefikasniji način, jer može u njihovo sprovođenje uložiti neograničen novac, ne razmišljajući o profitu, a istovremeno ograničava privatnu inicijativu u istoj toj oblasti. Nauka je tipičan primer takvog pristupa.

Ali sada nas više zanimaju politički, a ne ekonomski stimulansi, jer je upravo na njihovoj osnovi država upravlja naukom.

Uzmimo klasičan primer konzervativne politike. Takva politika često stavlja određene vrednosti (kao što su porodica, tradicija, običaji, nacija itd.) u prvi plan. Neću reći da te vrednosti ništa ne znače, za mnoge ljude su one veoma i veoma važne. Međutim, država i politički konzervativci često opravdavaju apsolutno bilo koje mere koje, po njihovom mišljenju, mogu zaštititi te vrednosti, uključujući i mere koje negativno utiču na druge vrednosti i društvene sfere. Na taj način često dobijamo krajnje apsurdne argumente koji govore da je neophodno kontrolisati progres i ne dozvoliti mu da bude previše brz, jer to može narušiti tradicionalni društveni poredak. To ne samo da zvuči besmisleno, već i ne funkcioniše u praksi, već više doprinosi razaranju tradicionalnog poretka, o čemu ćemo govoriti u nastavku.

Navedću par primera kako politizacija nauke šteti naučnom razvoju.

Nobelov laureat Džejms Votson je stigmatizovan kao rasista i lišen nekoliko počasnih titula zbog tvrdnje o vezi koeficijenta inteligencije sa rasnim poreklom. Na taj način je prosta naučna konstatacija izjednačena sa pozivima na rasnu diskriminaciju. Naravno, u takvim uslovima istraživanje uticaja genetike na inteligenciju postaje otežano.

Još očigledniji primer je GMO-fobija. Histerija, podržana na nivou političkih odluka, izuzetno otežava život mnoštvu potencijalnih igrača na ovom perspektivnom tržištu, dok mali broj korporacija sa ozbiljnim lobističkim mogućnostima ostvaruje superprofit zahvaljujući čišćenju tržišta od strane političara.

Ali da se radi samo o transgenim biljkama, to bi bio samo polovina problema, međutim, koče se i istraživanja povezana sa genetičkom modifikacijom čoveka. Konzervativci na taj način pokušavaju da zaštite ljudsku prirodu, ali, sprečavajući male i postepene promene, oni mogu postići samo to da, kada nauka dovoljno napreduje da je više ne može zaustaviti, primena novih tehnologija za promenu ljudske genetike postane lavinasta. Razlika između unapređenih i tradicionalnih ljudi postala bi previše oštra, a to je upravo scenario koji se konzervativci toliko plaše.

Na taj način, prvobitna teza da država, za razliku od slobodnog društva, može samo da obezbedi naučni napredak, ispostavlja se kao kardinalno netačna, dok vidimo da je ona odlična u tome da ga suzbija.

Ako se slobodno društvo pokaže nedovoljno jakim, a doktrina ograničavanja tempa naučnog razvoja ostane dovoljno uticajna, to će dovesti do toga da čovečanstvo jednostavno potroši resurse koji su mu trenutno na raspolaganju, ne uspevši da dobije pristup novim, bilo da je reč o ekstensivnom putu razvoja, poput kosmičke ekspansije, ili intenzivnom, putem kardinalnog povećanja energetske opremljenosti čovečanstva. To će značiti izumiranje civilizacije.

U svakom slučaju, ovo je veoma malo verovatan scenario. Ljudi se obično prilično dobro mobilišu pred licem očigledne pretnje, a kada takva očigledna pretnja bude država, onda je još gore po nju.

Žustim osećanjima neobuzdan kraj; ne provocirajte žusta osećanja

U čemu je razlika između ozloglašenih svetovnih „elementarnih“ okolnosti i „skrivenih“ pretnji?

Zamislimo situaciju: u prostoriji se nalaze dve osobe i stolica; samo jedna od njih ima oružje i obe to znaju; naoružana osoba glasno izgovara: „bilo bi lepo da neko sedne na ovu stolicu, a uz pomoć oružja se može nanositi bol i ubijati“ – i to je, na neki način, pretnja, ali se to ne može dokazati, a ako se rizikuje i ne ispune zahtevi, naoružana osoba može upotrebiti oružje i konačno zvanično izaći iz ugovora o neagresiji, ali mrtvoj osobi će biti svejedno. Naravno, ako su obe naoružane, obe prete jedna drugoj i obe su time zaštićene, ali ako jedna strana u nekom trenutku ostane bez oružja, onda se javlja pravo jačeg.

Han Solo

Primer je, naravno, malo proizvoljan, ali uzećemo šta imamo.

Osoba koja smatra da joj se preti ima neke osnove za to. Upravo joj se tako u ovom trenutku čini i to joj je važno. Ako ima bilo kakve sumnje u činjenicu pretnje, ili smatra da je važno uveriti treće strane u činjenicu pretnje, trebalo bi da učini situaciju jasnijom. Na primer, da se raspita:

– Da li dobro razumem da mi pretiš ranjavanjem ili ubistvom ako ne sednem? Ili mogu slobodno da odem?

Sagovornik može još neko vreme govoriti implicitno, ali pre ili kasnije će morati da formuliše jasan zahtev ako želi da druga osoba sedne, ili će upotrebiti oružje ako jednostavno želi da joj naudi. Naravno, to podrazumeva određeni rizik. Radi čega vredi preuzeti taj rizik? Prvenstveno da bi sam stekao izvesnu sigurnost i, možda, dobio dokaznu osnovu za treće strane koje će na neki način proceniti nastalu situaciju.

U državi se dovoljno redovno susrećemo sa situacijama kada nadređeni ne izdaju jasna naređenja jer izvršilac treba da razume naznake. Ako situacija ispadne neuspešna za nadređenog, on uvek može tvrditi da je pogrešno shvaćen, i fraza „ovaj tip me nervira“ nipošto nije značila naređenje da ga se upuca prilikom privođenja i proglasi teroristom. Ako podređeni loše razume naznake, neće dugo zadržati svoju poziciju.

thought

Pravo jačeg je ista fiksija kao i ugovor o neagresiji. Čak će i jaki radije pokušati da opravdaju svoje zahteve, prilagođavajući ih nekim predstavama o pravdi. To je manje troškovno nego da dokazuju svoju snagu svaki put kada žele nešto da dobiju. Isto važi i za ugovor o neagresiji. Ljudima nema potrebe da se namerno dogovaraju da ne napadaju jedni druge, oni će to svakako raditi samo onda kada imaju razlog koji smatraju opravdanim. Ali kada takav razlog postoji, nijedan ugovor ih neće zaustaviti.

Zato mi se čini da je korišćenje takvih spekulativnih konstrukcija za opisivanje sveta jednostavno nepraktično. To je otprilike kao raspravljati o ljudskim aktivnostima u kategorijama greha, karme ili klasnih interesa.

Mnogo je korisnije koristiti adekvatnije konstrukcije za opisivanje sopstvenih postupaka i motiva. „Činilo mi se da je blizu ostvarenja svoje implicitne pretnje, pa sam radije odlučio da ispunim zahtev, iako nisam baš imao želju za tim. Sledeći put ću se potruditi da ne budem sa njim nasamo, ne naoružan.“

Otprilike tako.

Tako je, bravo, dobar dečko

Mehanika slobode, poglavlja 49-50

Počinjem da objavljujem prevod petog dela Mehanike slobode.

Kao i obično, sve počinje poetičkim epigrafom. U njemu Friedman ironično komentariše Hobbesovu ideju o mitskom prirodnom poretku u kojem se odvija rat svih protiv svih, i gde je samo država sposobna da zaštiti ljude od tog primordijalnog užasa. A ja sam morala da se setim kako se sastavljaju soneti.

Poglavlje 49, Prvi pravni sistem. Friedman najavljuje svoju novu knjigu o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od našeg. Tada je još uvek bila u procesu pisanja, sada je već napisana, ali još uvek nisam počela sa njenim prevodom. On tvrdi da bukvalno svi (ili skoro svi) današnji pravni sistemi izvode svoje poreklo iz prilično jednostavne za razumevanje tradicije krvne osvete, a zatim to demonstrira na nekoliko primera.

Poglavlje 50, Anarho-kapitalizam: verzija za vrtić. Ovde Friedman ukazuje kako se ovaj početni pravni sistem, putem jednostavne modifikacije, pretvara u osnovni model pravnog poretka kod ankap-a – koji ima otprilike takav odnos prema stvarnim savremenim modelima bezdržavnog obezbeđivanja prava, kakav ima ekonomija Robinsona Krua prema stvarnoj ekonomiji.

Zatim ću se nakratko prebaciti na prevod Erika Maka. Za njega je još uvek prikupljeno veoma malo, ali nadam se da ćete me ohrabriti svojim donacijama. Podaci za uplatu su na stranici prevoda.

I jedna mala kuriozitet, koja ilustruje popularno mišljenje da ankap-i obično nisu jaki u matematici. Kada je rad počeo da se bliži završetku, jasno sam videla da mi se statistika prevedenih poglavlja nekako ne poklapa, ponovo sam izbrojala i ispostavilo se da je ukupno poglavlja nešto više, a prevedeno nešto manje nego što sam ranije pokazivala na slikama. Sve teče…

Blockchain registri, nastavak diskusije

Aleksej Konašević

Hvala na Vašem komentaru. Izbegavao sam pitanja političkog uređenja sistema, a predstavljena konceptualna ideja opisana je jezikom trenutnog sistema. Ali arhitektura je mnogo šira. Ove protokole sam razvijao sa neustrašivim kripto-anarhistima koji su u ideji „filtera kao jurisdikcije“ videli svoju prednost. Oni se primenjuju za samoorganizovane zajednice, što znači da centralni organi vlasti nisu potrebni, može se ukinuti delegatska demokratija, na primer, može se omogućiti direktno e-glasanje na istom tom blockchainu.

Jedan od problema na koji sam ukazivao je pogrešno pretpostavljanje da možemo proći bez trećih lica. Jednostavno je da je trenutno glavno treće lice država u vidu čuvara registara. Ali sam registar više ne treba „čuvare“. Blockchain obavlja tu funkciju. Ostalo je samo zameniti službenike registratora decentralizovanim sistemom validatora u različitim sferama. Ali najvažnije je – otpornost ovog modela na sve vrste pritisaka. U svom naučnom radu opisujem kako se može suprotstaviti potencijalnoj digitalnoj diktaturi.

Na nivou blockchainova digitalna diktatura neće moći ničemu da uskrati. Ljudi mogu upisivati u blockchain sve, bilo da je to legalno ili ne – nije važno, to je samo repozitorijum gde se fiksiraju svi činjenice. Kao što sam objasnio, iznad blockchainova imamo sistem „filtera“, odnosno ono što smatramo legalnim ulazi u zajednički kotao – u aktuelni registar prava vlasništva i građanskog stanja. Ali tu bazu niko ne drži. Pošto je protokol isti za sve, svako ko želi da pogleda u bazu podataka (ona ne mora biti jedna zajednička, već može biti mnogo specijalizovanih: matične knjige, katastar zemljišta itd.), preuzima skup blockchainova i nanosi preko njih taj protokol.

Dok god verujemo vlasti, koristimo protokol, postavljamo ga preko nje, i svi, nezavisno jedni od drugih, dobijamo istu bazu podataka lokalno na svojim računarima. Legitimizacija se odvija kroz dobrovoljno prihvatanje protokola. Elementi protokola (pametni zakoni i sudske odluke) takođe se upisuju u blockchain. Ali ako vlast izgubi meru, celu tu nadogradnju se može srušiti, a podaci u blockchainu neće pretrpeti nikakvu štetu (svi činjenice, bilo da su legalne ili ne, upisane su tamo, uključujući i nezakonite odluke zvaničnika i sudova). I kao rezultat restartovanja vlasti, na sve te stare zapise može se primeniti novi model pravde i zakona. Ako je službenik Bob oduzeo zemlju Alisi, nakon rušenja vlasti nova vlada jednostavno obriše staru bazu podataka, kreira nove filtere i ponovo skenira blockchain sa novim filterima. Prema novim pravilima, Alisa biva vraćena u svoja prava jednostavnim proglašavanjem zapisa o oduzimanju zemljišta nevažećim.

Nastavljajući temu, evo kratkog snimka o CBDC i kriptovalutama centralnih banaka, koje uopšte nisu kriptovalute, već čista laž.

https://youtu.be/bVFmpHaoBDA

Život sa androidima

Rešenje zadataka iz androidovodstva od Artema Severskog.

Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!

Osobine androidovodstva

A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.

B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.

C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.

Sada ću formulisati strategiju.

  1. Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
  2. Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
  3. Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
  4. Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
  5. Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja:
    5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama.
    5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“.
    5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
  6. Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
  7. Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.

    8. Pa, šta kažeš, jesam li ja dobra komunistkinja?