Автор: Анкап-тян

Glavna greška ankapova

Bitarch kolumna

U svojoj nedavnoj objavi Ankap-tjan je napisala da nije ubeđena mojim argumentima o neophodnosti apsolutnog NAP-a. Nažalost, takvo nerazumevanje činjenica i protivrečnost stavova stalno se sreće kod mnogih libertarijanaca. Pošto Ankap-tjan nije ubedila stvarna pretnja globalne katastrofe (primer sa virusom), mora je ubediti jača pretnja, u razumevanju bilo kog libertarijanca — nemogućnost realizacije slobodnog društva (panarhije i ankap-a) bez usvajanja apsolutnog NAP-a. Bez njega, ankap je zaista utopija. Evo zašto:

1) Naučno priznato istraživanje Džeka Hiršlejfera o održivosti anarhije, gde se, između ostalog, pominje scenario pojavljivanja „ratnog hegemona“ (što je ništa drugo do pojavljivanje stacionarnog bandite — države) prilikom narušavanja ravnomernog balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu. A tamo gde postoji ravnomerni BPN, primoravanje pomoću fizičkog nasilja je po definiciji nemoguće.

2) Ako nekoga u društvu možemo naterati pomoću nasilja da isplati odštetu, isto tako možemo naterati da plaća poreze — tehnički nema nikakve razlike! A tamo gde su porezi, ponovo dobrodošli u etatizam! Mihail Svetov to odlično razume, zato na svakom strimu ponavlja: treba se osloboditi loših alata, uništiti „prsten moći“ (što je ništa drugo do mogućnost da se sa koristi za sebe primenjuje agresivno fizičko nasilje bez obzira na ciljeve — to je ipak samo alat, moralne kategorije ovde ne igraju ulogu).

3) Razumevanje pravde je kod svih različito. Za člana EKJ „Socijalista“, organizovanje štrajka je herojski čin, za EKJ „Klaslib“ to je zločin. Recimo, radnik — građanin EKJ „Klaslib“ organizovao je štrajk, poslodavac je podneo tužbu i on je osuđen na isplatu neizdržive odštete, što u suštini znači slanje u ropstvo. On traži zaštitu od EKJ „Socijalista“, koja pristaje. Vaše akcije?

(a) Ako priznajete apsolutni NAP, onda je sve u redu — maksimalno će sa njim prestati sarađivati biznisi iz EKJ „Klaslib“.

(b) Ako ne priznajete — sami ste mrtvac, čak i ako nemate nikakve veze sa tim slučajem. ECU „Classlib“ šalje snage bezbednosti kod odmetnika, snage bezbednosti „Socijaliste“ kontratakuju, „Classlib“ ispaljuje rakete po vojnim objektima i glavnoj kancelariji „Socijaliste“, a oni odgovaraju pomoću oružja masovnog uništenja. Bićete veoma srećni ako to bude samo taktičko nuklearno oružje. Ali nuklearno oružje je komplikovano i skupo, pa će se, najverovatnije, izbiti globalna pandemija zaista ozbiljnog virusa sa smrtnošću od 30-50%, i taj virus će testirati imuni sistem već u vašem organizmu.

4) Pre pojave oružja masovnog uništenja i doktrine odvraćanja (M.A.D. Džona fon Nojmana), sličan konflikt između ECU („zaštitnih agencija“, plemena, fratrija) uvek je vodio do formiranja države kakvu poznajemo, sa džinovskim, razvučenim granicama poput Rusije. Iako mi se ne sviđaju mnogi razgovori Roberta Noziка, ovde je bio u pravu. Ako ne priznaješ apsolutni NAP — dobrodošao si ponovo u državu!

5) Recimo da priznajemo da se ne može koristiti nasilje protiv ECU, ali zašto se može protiv jednog čoveka? A protiv 10 već ne može? Gde je granica?! Kod panarhije, mogućnost stvaranja sopstvene ECU i izlaska iz jurisdikcije prethodne je osnova postojanja modela, bez toga panarhija nije moguća. Isto kao i kod ankapa „suverenitet pojedinca“: jedna osoba je jednaka jednoj državi u modernom smislu. A suverene države, kao što odlično znamo, ne primenjuju nasilje jedna prema drugoj, inače nisu nikakve suverene.

6) Svet „Džona Vika“ se neće dopasti većini stanovništva. Šta god da se kaže, čak i meni se umerena država poput Švedske čini privlačnijom opcijom nego život u takvom paklu pod mafijom. Većini ljudi je tim pre, naravno, privlačnost takvog „ankapa“ nikakva!

7) Na kraju — dokaz same istorije. Tako omiljeni primeri ankapa u prošlosti među mnogim libertarijancima — srednjovekovna Irlanda i Islandija — završili su svoj put uopšte ne zbog nekih tipičnih problema ankapa o kojima se neprestano govori (putevi, sudovi). Već zbog banalnog razloga — osvojeni su. Ali to se nije desilo tek tako i bilo je potpuno očekivano. Da su ova društva bila idejno-voluntaristička, oni bi se namerno borili protiv agresivnog nasilja, stvarali za tu svrhu kulturna dela, metodike, tehnologije i, što je najvažnije — širili bi te vrednosti celom svetu. U tom slučaju, sami Englezi bi izbacili Kromvela iz društva već pri prvom pokušaju da inicira agresivno nasilje negde u mladosti i Irlanda bi i danas bila ankapska.

Inače, u nekim društvima su se ponekad spontano pojavila prava žena, ali su kasnije nestajala kada bi dolazili osvajači ili novi surov vođa. Globalno gledano, prava žena su postala nova normalnost, dadaost za sve, tek u 20. veku nakon usmerenog delovanja sufražistkinja. Isto važi i za ankap — da bi on postao stvarnost i ne nestao za sekundu, potrebno je usmereno delovanje u borbi protiv agresivnog nasilja, tj. apsolutni NAP mora postati nova normalnost života.

Scila i Haribda diskursa o nenasilju

Na ovom kanalu je već bilo nekoliko Bitarchovih članaka o „apsolutnom NAP-u“, pod kojim on podrazumeva zabranu ne samo agresivnog nasilja, već i odložene odmazde ili izvršenja presuda.

Ukratko, ideja je sledeća. Tehnički progres povećava dostupnu ljudima razmer nasilja i smanjuje relativnu cenu nasilnog delovanja. Svaki student biologije sutra će moći da pokrene pandemiju poput ove sadašnje, zato nam je potrebno društvo u kojem ljudi imaju što manje razloga da prete takvim stvarima i što više moralnih ograničenja koja ih primoravaju da o tome čak i ne razmišljaju. Kao jednu od opcija delovanja, Bitarch razmišlja o nasilničkoj državi. Kako bi hipotetičkoj Greta Tunberg pružio argumente, objavio je članak o eksternalijama nasilja, u kojem nabraja na koji način nasilje šteti društvu. Ukratko ću proći kroz teze tog članka i još nekoliko na slične teme.

1. Pozivajući se na Konrada Lorenca, govori se o tome da čovek nema prirodnu moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste koja je zapisana u genima, jer je prirodna naoružanost čoveka mala. Odavde jedna od alternativa nasilnim kaznama za nasilne zločine može biti dobrovoljna genetička korekcija ponašanja, ako se ona uspe razviti.

Čovek skoro uopšte nema genetski uslovljene obrasce ponašanja, postoje samo određene sklonosti, a sva konkretnost se zadaje putem društvenih mehanizama. Dakle, pozivanje na biološku evoluciju više služi za ilustraciju, nego kao bukvalno uputstvo za delovanje. Društvena evolucija takođe postoji, pa je bolje orijentisati se na primere odande.

2. Navode se primeri kako je čovečanstvo uvodilo zabranu određenih aktivnosti i uspešno ih sprovodilo (upotreba etiliranog benzina, DDT-a, freona). Ukazuje se na to da na isti način čovečanstvo uspešno sprovodi i ograničenja na moralno neprihvatljive radnje (na primer, zlostavljanje životinja, dece i zatvorenika). Dakle, kampanja političkog pritiska će pomoći i u uspostavljanju apsolutnog NAP-a.

Država je uvek rado nešto zabranila, obrazloženje nije toliko važno. Tako su argumenti protiv zabrane freona, koji navodno troše ozon u stratosferi, i DDT-a, koji navodno može izazvati rak, uglavnom sveli na takozvani naučni konsenzus. Isto važi i za argumente za zabranu emisije ugljen-dioksida, koji navodno krivi globalno zagrevanje, koje navodno nosi pretnju čovečanstvu.

Dakle, za politički pritisak na globalnom nivou nisu potrebni čak ni ozbiljni argumenti, potrebno je samo zauzeti mesto u dnevnom redu. Da bi se to postiglo, moralo bi se pomeriti climatechange, ali pre toga treba poraziti njegove mlađe brate poput Rotšilda, čipovanja i GMO. Zadatak je rešiv, ali metode takvih kampanja zahtevaju više vikanja nego razmišljanja, a to je meni lično teško, iako vičem na svojoj avatarici.

3. Navode se argumenti o dugoročnim negativnim posledicama visoke tolerancije društva na nasilje. Bar minimum, sveprisutno nasilje postaje faktor kočenja ekonomije – preveliki udeo resursa odlazi na obezbeđivanje sigurnosti, uključujući sigurnost transakcija. I obrnuto, prikazuju se dugoročne pozitivne posledice niske tolerancije na nasilje. Na primer, u svežoj belešci pominje se istraživanje o tome kako kultura zagrljaja i slobode adolescentnog seksa dovodi do smanjenja hijerarhijske strukture u društvu.

Evo, argumenti su druga stvar, tu ima o čemu diskutovati.

Rezimiram. Onome ko želi da osigura uspeh idejama nenasilja, moraće da prođe između Haribde moralne histerije i Skile ograničenog uticaja naučne diskusije. Savetovala bih Bitarchu da drži bliže Skili, kao što nam je Homer zapovedio, ali neka svako ko plovi vodama javnog diskursa sam bira svoj put.

Onaj levičarski vrtlog je opasniji

P.S. Mi se, naravno, nismo složili sa Bitarchom u stavovima o sadržaju članka. Neke teze sam preuredila, ali ne sve. Tako da nas, najverovatnije, čeka nastavak diskusije.

Praktična anarhija, Stefan Molinyu. Poglavlja 1-3.

Uredila sam prve tri ranije objavljene glave Praktične anarhije Stefana Molinja. Uostalom, to su formalno samo tri glave, a po smislu su to prvo predgovor, zatim uvod, a na kraju još granični uslovi. Sumnjam da Molinje mora biti veoma sposoban ljubavnik, sa takvim pristupom predigri.

Stil knjige je veoma živ i emotivan, ali pomalo preopterećen. Trudila sam se da ga učinim dovoljno čitljivim i nadam se da sam uspela.

U predgovoru autor se opravdava pred čitaocem što se usudio da objavi knjigu u otvorenom pristupu, a još više što ima drskosti da pretpostavi da će čitalac, plativši nula novca, izdvojiti više od nula vremena za čitanje.

Iz uvoda u prvi deo, posvećen metodologiji, čitalac saznaje da zapravo ima posla sa drugom knjigom trilogije, a takođe dobija novu porciju autorovih izvinjenja – ovog puta zbog toga što će knjiga verovatno izazvati frustraciju.

U poglavlju o ograničenjima autor objašnjava da ne namerava da detaljno opisuje koje će boje mantije sudije nositi u ankapu, i generalno bi radije da se knjiga doživljava kao udžbenik, a ne kao priručnik. Hajde da odmah primenimo to znanje na ranije objavljena poglavlja o organizacijama za rešavanje sporova i o bezdržavnim zatvorima.

Rezerva za ranije prevedena poglavlja još uvek postoji, ali do završetka rada na preliminarnom prevodu još je daleko, i svojim novcem biste mogli da ohrabrite proces. Svi podaci za uplatu su — pre sadržaja.

Problemi tokenomike i ugovorne jurisdikcije

Što se tiče zaključaka u vezi sa neprikladnošću blockchaina za registraciju vlasništva nad nekretninama, delimično se slažem. U čistom obliku – da. Bavim se ovim pitanjem četiri godine na Univerzitetu u Bolonji. Prošle godine, kada sam dolazio u Kijev, držao sam izlaganje o tome kako primeniti blockchain kao registar nekretnina. Evo, ako vas zanima da se upoznate: teorija, protokoli, arhitektura sistema, regulativa. Dovoljno jednostavno sam to izložio u izlaganju u blockchain hub-u.

Aleksej Konašević

https://youtu.be/F9IYLtXrn78

Hvala, sa velikim interesovanjem sam pogledala izlaganje. Moja koncepcija registracije prava vlasništva bila je prekinuta malo sa drugog kraja i skicirana mnogo grubljim potezima. Ne budući programer, nisam odgovarala na pitanje „kako“, već više na pitanje „ko treba da se bavi ovim bez države, zašto će to raditi, i kako da to radi dobro“.

U vašem izlaganju se implicitno provija misao da je sama država, kao monopolska teritorijalna jurisdikcija u sistemu validacije prenosa prava vlasništva, resursno zahtevan atavizam koji ne povećava efikasnost sistema, već otežava njegovu optimizaciju.

Da biste formalno opisali sistem funkcionisanja decentralizovanih pravnih mehanizama, nad pametnim ugovorima (smart contracts) nadograđujete pametne zakone (smart laws) – dodatnu apstrakciju koja validira pametne ugovore, razdvajajući legalne od ilegalnih. Dalje se postavljate pitanje ko kreira pametne zakone i uvodite novu apstrakciju, e-glasanje:

Ali u svetu decentralizovanih registara to ne funkcioniše tako. E-glasanje za zakon je, u suštini, njegova validacija od strane grupe nezavisnih validatora. Šta se dešava ako neka manjina glasa protiv zakona u trenutnoj pravnoj realnosti? Primoravaju ih da izvršavaju zakon koji je donela većina. Šta se dešava kod decentralizovanog prava? Manjina ima mogućnost da napravi fork. Pojavljuju se dva alternativna pametna zakona, od kojih svaki opisuje svoj skup dozvoljenih pametnih ugovora, i različiti dobrovoljni ugovori mogu se odvijati u različitim pravnim poljima.

U suštini, to su ipak oni stari dobri ugovorni jurisdikcije, o kojima sam ovde javnosti već toliko pričala.

Argumenti o manama bitkoina. Šta misliš?

Čini mi se da je ovaj članak maksimalno precizno ukazao na njih.

Analni mađioničar

Članak je napisan 17.03.18. ubrzo nakon pada kursa sa istorijskih maksimuma. Preispitajmo argumente sa visine proživljenih godina.

1. Za sada je ovo čista teorija, ne dokazana praksom

U bitcoin veruju adepti ankap-a i AES-a, a ostalima to nije potrebno. Za većinu je država – ok, a anarhija – nije ok.

Tačno. Nema smisla ubeđivati. Sami će doći kada ih život natera.

2. „Rešivi problemi” su izmišljeni

Blockchain je nezgodan kao registar nepokretnosti i slično.

Tačno. Usko grlo je mehanizam potvrđivanja istinitosti informacija sačuvanih u blockchainu. Maksimum informacija o ne-digitalnom svetu koji se može poveriti blockchainu je potvrda da se događaj desio ne kasnije od dodavanja određenog bloka u blockchain. To je otprilike kao fotografisanje osobe sa novinama radi potvrde da je bila živa u trenutku izlaska novina – može, ali to je upotreba novina ne prema njihovoj primarnoj nameni.

3. Nepovratnost transakcija

Navode se primeri davanja bitkoina pod prisilom bez mogućnosti povraćaja.

Sa istim uspehom se može izvući PIN kod i iskoristiti bankovnu karticu. Velike sume u bitkoinu je lako zaštititi, na primer, putem višestrukog potpisa (multi-sig). Radi ne lošije nego dodatna potvrda bankovnih transakcija. Problem je izmišljen, za razliku od problema blokiranja bankovnih računa.

4. Plaćanja u kriptovalutama: skupo i sporo

Brza i jeftina on-chain plaćanja su luksuz koji prolazi, detinjstvo tehnologije. Oni koji žele da ostanu u toku moraju savladati protokole drugog nivoa.

5. Nepogodnost kao sredstvo razmene

Kurs je nestabilan.

Kome je kritično, mogu koristiti stablecoin-e, a manje sume odmah konvertovati u fiat. Alata ima mnogo.

6. Nepogodnost kao sredstvo dugoročnog investiranja

Autor ne govori o onome o čemu bi se moglo pomisliti na osnovu naslova, već o tome da je kapitalizacija bitkoina mala, i ako se investira velika suma, neće biti moguće izvući je u razumnom roku bez pada kursa. Dakle, reč je o maloj likvidnosti, a ne o dugoročnim cenovnim trendovima.

Tačno. Sa trenutnom kapitalizacijom u bitcoin ulaze srednji kapitali – veliki još uvek ne mogu.

7. Blockchain kao uže oko za ekonomiju

Deflacija je štetna.

Za tvrdi novac ovaj problem ne postoji.

8. Blokčejn demokratija je gora od postojećih sistema podele vlasti

Belorus objašnjava Rusima da državni sistem kočnica i uzdržavanja odlično funkcioniše, dok su mehanizmi obezbeđivanja decentralizacije kod bitkoina nekako sumnjivi.

Netačno. Decentralizacija bitkoina je održiva zato što svima to odgovara. Svi učesnici imaju nešto ulogom: sredstva su uložena ili u rudarstvo, ili u same bitkoine, ili u održavanje čvora, ili u razvoj softvera – pokušaj nepoštene igre vodi do toga da ćeš izgubiti sredstva. Tako su kreatori bitcoin cash-a manipulisali cenom i pretrpeli gubitke.

9. Nejednakost i manipulacija tržištima

Na kripto tržištu postoje kitovi koji kontrolišu ozbiljne sume, oni su u stanju da igraju cenama.

Mogu ponuditi kao odgovor svoje stare objave o tome: jedna, dva, tri.

10. Tehnologije ne spasavaju od zavere

Za svaku sitnu kriptovalutu relevantne su stvari kao što je napad od 51%.

Tim gore za sitnu kriptovalutu. Bitcoin je već prevazišao fazu u kojoj je mogao biti napadnut za razuman novac.

Šta je na kraju?

Kriptovalute su izgubile prvi krug, neophodno je raditi na greškama. Potražnja za idejama kriptoanarhije će opadati, ozbiljni ljudi biraju centralizovana rešenja.

Sa visine protekla dve godine ne vidi se nikakav poraz. Baloni su se ispuhali, održivo se učvrstilo. Centralizovana rešenja mogu biti korisna za manje transakcije, a decentralizovana ne podnose žurbu, i ozbiljni gospodari ih više preferiraju.

Poreklo države: ekološka hipoteza Karnejro

U seriji eseja o državi Vladimir Zolotorev opisuje poreklo ove institucije iz perspektive teorije koja se donekle razlikuje od poznate teorije stacionarnog bandite, iako je, svakako, na njoj zasnovana. Razlika se odnosi na ukazivanje na to da stabilnost ranim državnim formacijama daju karakteristike pejzaža: samo tamo gde nema gde da se pobegne, pokoreni su primorani da ostanu na mestu i pokoravaju se osvajaču.

To je takozvana ekološka hipoteza, prvi put formulisana u radu Roberta L. Carneyroa, saradnika Američkog muzeja prirodne istorije, A Theory of the Origin of the State, koji je objavio u časopisu Science 1970. godine. Prevod na ruski je urađen za zbornik Rana država, njene alternative i analogije, objavljen 2006. godine. Zbornik sam postavila na svoj sajt, a konkretni članak Carneyroa možete pročitati kod Bitarha na VK ili tamo gde ga je on pronašao.

Upoznala sam se, uverila sam se da nema nikakvih ozbiljnih neslaganja sa našim videom o stacionarnom banditi, i to raduje, neće biti potrebno krpljenje. Ipak, uvek je prijatno razumeti na kojim izvorima je zasnovano ono što popularišeš i kojim dodatnim primerima možeš ilustrovati svoje objave.

Robert L. Carneyro

Epitafija TON

Kada su me pre godinu dana pitali, ima li perspektive za TON, ja sam, kao pametna Maša, raspravljala o mrežnom efektu i drugim tehničkim i ekonomskim izazovima koje projekat mora da prevaziđe da bi imao bilo kakve šanse – i generalno sam pokazala svoj skepticizam. Realnost se pokazala mnogo jednostavnijom i beznadežnijom – projekat je prosto zabranjen.

Upravo iz tog razloga sam u nedavnom postu o usponu bitka navela da mi se dominacija bitcoina među kriptovalutama čini kao bezalternativni scenario. Ne zato što su u bitko krenuli „helikopterski novac“, kako je nekako Grigorij Baženov pokušao da predstavi moj stav, već zato što je bitcoin imun na regulatore. Oni mogu da ograniče njegov prodor, mogu da vrše pritisak zbog razmene bitka za fiat, ali ne su u stanju da ga unište. Čak i ako NSA uspe da pronađe i uhapsi pravog Nakamotou – na šta će to uticati? Jedino da na tržište izbace gomilu bitka, ali on će ih progutati i neće se zagrcnuti. S druge strane, sankcije adresirane Durovu, Cukerbergu ili Buterinu zaista mogu ozbiljno uticati na projekte kojima oni upravljaju. Upravo je ta karika ispala najslabija. Upravo je tu Ahilesova peta svakog potencijalnog ubice bitcoina.

Naravno, sav softver razvijen u okviru Durovog projekta je dostupan javno, i već je pokrenut pod imenom free TON, ali on nema taj isti mrežni efekat na koji se uložila nada, a koji je bio „killer feature“ TON-a – Durov je zvanično izjavio da neće podržavati takve projekte, što znači da novoj slobodnoj kripti nema šanse za integraciju u Telegram.

Ali nema zle bez dobre. Upravo zahvaljujući svom pregledu mogućnosti TON-a upoznala sam se sa Lightning-om – i nastavljam svima da preporučujem njegovo korišćenje. Tokom protekle godine postalo ga je mnogo lakše koristiti, i ako je ranije uputstvo za Lightning zauzimale celu stranicu na sajtu, sada je to kratak pasus na stranici o donacijama.

Durov je stvorio veliko delo – VK. Uzeli su mu ga. Stvorio je još veće – Telegram. Uzletelo je, ali Pavlu se učinilo da je to malo. Posegnuo je za najvećim, i nije njegova krivica što nije uspelo. Ali ono što je zaista loše jeste to što će Durov sada morati da pokriva gubitke preko Telegrama. Nadam se da je izvukao lekcije iz slučaja VK i da će se potruditi da ne uništi projekat.

Levo libertarijanstvo

Smatra se da je Rusija prilično leva zemlja, međutim, iz nekog razloga, fenomen kao što je levo libertarijanstvo u njoj prilično loše traje.

Čime je ono zanimljivo? Za klasičnog libertarijanca vrednosti slobode i, shodno tome, dobrovoljne interakcije sa drugim članovima društva, imaju apsolutni prioritet, i ako neko bira socijalni darvinizam, to je njegovo pravo. Za leve libertarijance želja da se postigne to da drugi ljudi ne završe u očajnom položaju – snažan je moralni imperativ. Da, to je u suprotnosti sa vrednostima potpune slobode, ali nema nikakvog problema u tome da postoje moralni imperativi koji povremeno ulaze u protivrečnost jedan sa drugim (pored toga, o tome ću usput pomenuti u novom videu – pratite najave). Shvativši da njegova legitimna težnja ka samorealizaciji može nekoga mnogo da ometa, levi libertarijanac će ograničiti svoju slobodu, i čak neće smatrati da je to neki izuzetan podvig. Na kraju krajeva, kada zdrava omladina dobrovoljno poštuje samoizolaciju radi bezbednosti starijih – to je upravo primer ponašanja normalnog levog libertarijanca.

Zašto je onda situacija sa ovim pravcem misli u Rusiji tako loša? Jednostavno smo veoma siromašna i prekomerno regulisana zemlja, a da bi se nečim žrtvovalo, moralo bi to nešto – da postoji. A Rusi uglavnom imaju kritičan nedostatak i novca i slobode.

Sa doktrinama levog libertarijanizma nas je polako počeo upoznavati Mihail Požarski, ali to je za njega sporedni pravac delovanja, kao što je i za mene. Zato bih želela da zainteresovanim koji žele da istraže ovu temu bliže preporučim nekoliko specijalizovanih ruskojezičnih resursa na ovu temu.

  1. Savez levih libertarijanaca. Patetičan Telegram kanal (40 pretplatnika u trenutku moje objave) sa svečanim opisom, u kojem se nabrajaju predstavnici kojih pokreta on objedinjuje – i to je toliko dugačka lista da se stvara osećaj kao da su tu svi predstavljeni po jednom pojedincu. Ipak, razvili su veoma produktivnu delatnost i preveli su mnoštvo članaka o ovoj temi, tako da na kanal ne treba samo pretplatiti, već i dobro pretražiti njegovu istoriju, tamo ima mnogo interesantnog.
  2. Libertarian Social Justice. Ovo su najprovokativniji levičari među svim libertariancima, zagovornici UBI-ja i sličnog rasula sa redistribucijom. Konzumirati s oprezom. Poznavanje ovog diskursa je posebno korisno u raspravama sa komunistima – ubeđeni komunisti će ovde moći prilično udobno da migriraju. Kanal u trenutku moje objave ima 41 pretplatnika.
  3. Agoristička kuvarica. Nešto manje patlidžanski kanal (68 pretplatnika u trenutku moje objave), posvećen agorizmu – pravcu libertarianizma koji, iz nekog misterioznog razloga, spada u levi, ali stoji potpuno zasebno. I sama nameravam da detaljno istražim agorizam – sledeći ciklus Libertarian Band video zapisa biće posvećen upravo njemu. Tako da toplo preporučujem pretplatu.

    4. Sva tri kanala se delimično preklapaju sadržajem i, možda, uredništvom, ali preferiraju da zadrže autonomiju, što je za libertariance sasvim prirodno i praktično.

Pravila uspeha za libertarijanske organizacije. Pregled.

Voditelj kanala Desni argument je tražio da se kritikuje 12 tačaka objavljenih na njegovom kanalu: Deo 1. Deo 2.

Tačka br. 1: Ideji je dovoljno 10% uverenih pristalica da konvertuje preostalih 90% društva na svoju stranu.

Prema Talebu, biće dovoljno i 4%; postoje istraživanja da je potrebno i manje od toga. Ako postoji aktivna radikalna manjina, njene ideje počinju da se uzimaju u obzir. Ali u društvu može ispasti da postoje dve takve radikalne manjine. To može dovesti do građanskog rata. Da li je to razlog da se odreknete svoje ideje? Ne, ali vredi uzeti to u obzir.

Tačka br. 2: Ideologija mora da se preklapa sa mejnstrimom.

Predlaže se da se ka spolja emituju jednostavni i jasni slogani, ostavljajući komplikovane studije za unutrašnji krug, inače će agitaciju lako pobediti glupi memovi o sudovima pod ankapom.

Tačka br. 3: Ako pokret sadrži više intelektualaca, ideologija i kultura unutar pokreta će biti razvijeniji i privlačniji.

Ovo je antiteza tački 2. Bez intelektualaca, pokret za transformaciju sveta degeneriše u skup burne školske omladine koja odbacuje i najmanje adekvatne ljude. Agitator na složeno pitanje mora odgovoriti na odgovarajućem nivou, ili priznati da je bolje obratiti se nekom drugom.

Tačka br. 4: Rasprave o aksiomama i kamenovima temeljnim teorije između libertarijanaca i levih/etatista su gubljenje vremena.

Osim ako to nije javni spor radi osvajanja simpatija publike ili vežba debata za usavršavanje retoričkih veština.

Tačka br. 5: Unutrašnji neprijatelji su hiljadu puta opasniji od spoljašnjih.

Kada organizacija počne da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja, to znači da su spoljašnji pobedili bez borbe. Uopšte, ne treba mešati konkurenciju ideja sa spletkama neprijatelja.

Tačka br. 6: Pazite na svoj spoljašnji izgled.

Ne treba upadati u suprotnu krajnost, inače ćete ispasti kao Putinova linija guvernera-tehnokrata.

Tačka br. 7: Držite se dalje od previše starih ljudi.

Najmasovnija publika su četrdesetogodišnje žene, bez njihovog odobrenja se ne može daleko stići. Dakle, potrebni su vam zreli ljudi koji imaju priču o uspehu, i upravo oni treba da budu na vitrini, dok je zadatak mladih – aktivna akcija.

Tačka br. 8: Držite se dalje od ruskih društvenih mreža, ali aktivno koristite strane.

Svaka društvena mreža ima svoje skrivene opasnosti. Fejsbuk sa Jutjubom – cenzura. VK – hapšenja. Važno je razumeti gde se nalazi ciljna publika, kako sa njom razgovarati i koje mere predostrožnosti poštovati.

Tačka br. 9: Ubeđujte ljude drugih političkih stavova i neiskusne početnike u doslednost i održivost libertarijanizma.

Nema potrebe za preteranim trudom u pokušaju da se protivnici obavezno okrenu vašem učenju. Važnije je svojim primerom graditi reputaciju libertarijanaca kao ljudi koji su spremni na dogovor i dosledni, sa kojima se može sarađivati o konkretnim pitanjima. A tada će ideološka pomeranje ka vama postati neizbežno.

Tačka br. 10: Nemamo dobre medijske resurse, a oni koji postoje su užasni sa aspekta efikasnog promicanja ideja u mase (ovo se odnosi i na ovaj kanal).

Nije jasno šta ova tačka radi u listi, ona ne formira pozitivnu tvrdnju.

Tačka br. 11: Pratite napredak.

U razumevanju autora, reč je o napretku u metrikama: broj pretplatnika, pregleda, lajkova i tako dalje. Predložila bih da se ova tačka razume na opštiji način.

Tačka br. 12: Nemamo mnogo vremena za realizaciju naših ambicija.

Ovo je demonstracija visokog vremenskog preferenciranja autora. Običan mladi aktivista brzo izgori ako ne postigne značajne uspehe, nakon čega prelazi na ono što donosi uspeh – to su obično poslovna karijera i porodični život. Ali društvene promene su duži proces od evolucije prioriteta konkretnog aktiviste. Pokret koji to ne uzima u obzir može pobediti samo slučajno.

Nenasilna država

ili realističan scenario prelaska u slobodno društvo

Bitarh kolumna

Tekst je značajno prerađen od strane mene uz dozvolu autora. Originalna objava – u Bitarh javnom prostoru.

Pročitavši naslov, verovatno ne možete odmah razumeti, je li ovo neka šala? Fraza izgleda kao oksimoron! Stacionarni bandit (država) vrši svoju vlast putem nasilnog prisiljavanja, pa o kakvoj nenasilnoj državi uopšte može biti reči?! Zapravo, takav oblik društvenog uređenja sasvim može postojati u tranzicionoj fazi ka potpuno bezdržavnom društvu. Da bi se razumela ideja, potrebno je odvojiti državne instrumente fizičkog prisiljavanja od svega ostalog (zakonodavstvo, sudovi, registri vlasništva, infrastruktura, putevi, medicina i ostalo) i ukloniti prve.

Kako uopšte takav hibrid može nastati? Ukratko, kao rezultat prihvatanja ideje od strane društva o neprihvatljivosti agresivnog fizičkog nasilja. Iako je neagresija neophodan uslov za stvaranje slobodnog (libertarijanskog/voluntarističkog) društva, ona može biti sasvim uspešno postignuta aktivistima koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Na primer, u skandinavskim zemljama je već pola veka postignut nedvosmislen konsenzus o zabrani nasilja nad decom, i to nisu uradili libertarijanci. Ništa ne sprečava pokretanje društvene kampanje za promociju univerzalnog principa neagresije, na primer, motivišući to pretnjom jakim negativnim eksternalijama agresivnog nasilja za celo društvo (ovaj argument je već pokazao svoju efikasnost za zabranu nasilja nad decom, pa čak i životinjama, što je dovelo do njegovog iskorenjivanja u većini razvijenih zemalja) ili čak samouništenja čovečanstva. Sa prilično velikom verovatnoćom ovu kampanju će sprovesti aktivisti koji čak i ne znaju značenje reči „libertarijanstvo“, iako će je sprovodivanjem otvoriti put u svet u kojem će libertarijanstvo biti moguće realizovati u praksi.

Okvirni scenario kako se događaji mogu razvijati:

1) Nova (ili čak ista ona) „Greta Thunberg“ aktivno promoviše ideju o neprihvatljivosti i opasnosti agresivnog nasilja. Ove ideje dobijaju virusno širenje, brzo idu „u narod“. Možda čak i neko od aktivista postane „Čovek godine“ prema izboru časopisa Time.

2) Raste pritisak na zvaničnike i pripadnike službi bezbednosti. Čak i komšije im počinju govoriti „ti si novi Hitler, odlazi“, prijatelji prestaju da komuniciraju sa njima, više ih ne puštaju u barove i klubove. Sve veći broj pripadnika službi odbija da sprovodi prinudu za „zločine“ bez žrtava, poput prekoračenja brzine, jer se plaše naknadnog stidjenja. Ugnjetavanje biznisa, naročito malog, za zvaničnike takođe počinje da znači političku smrt.

3) Ljudi koji žele čvrst red i disciplinu, navikli da prijave komšije policiji, naravno, ogorčeni su. Policija nikoga ne pakuje u pritvor, već dolazi i nežno ubeđuje da se ponaša pristojno – to radi slabije, a takođe izaziva moralno ogorčenje: koji đavo se toliko povlače pred tim gadovima za naš novac od poreza, umesto da preduzmu odlučne mere.

4) Dešavaju se neizbežne promene i na zakonodavnom nivou – pre svega, naravno, u zemljama parlamentarne demokratije. Bilo ko ko zastupa očuvanje statusa kvo jednostavno će izgubiti izbore, kao da zastupa dozvolu za DDT ili etilovani benzin. Ispunjavajući zahtev birača, parlamentarci su prinuđeni da izmišljaju mere prinude koje ne podrazumevaju primenu nasilja. U ovoj fazi, vrlo je verovatno da deputati čak i ne razmatraju pitanja koja su tako uobičajena u diskusijama o libertarijanizmu (kako preći na privatne puteve, škole, bolnice, penzije, subjektivnost dece, legalizaciju narkotika i slično).

5) Dakle, parlamenti počinju da donose zakone o ukidanju takvih mera suzbijanja i kažnjavanja kao što je lišavanje slobode, o zabrani upotrebe oružja od strane policije, a istovremeno, naravno, otežavaju nabavku oružja od strane privatnih lica – ali baš tu zabranu država neće moći kako treba da sprovodi, jer je i sama odustala od nasilne prinude. Smanjuje se finansiranje odbrane, vojska prestaje da se trenira u žari sukoba širom sveta i ograničava se na mirne vežbe.

6) Sve ostale funkcije države (osim prinudnog dejstva sile) nastavljaju da rade kao i ranije: obrazovne i medicinske ustanove, izdavanje dokumenata, sudovi, regulacija saobraćaja, čak i poreska služba. Jer, kada su u mnogim zemljama Evrope počeli da govore o zabrani automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, niko nije predlagao da se potpuno odustane od uobičajenog „automobilskog“ načina života. Gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem je mnogo praktičnije od glomazne baterije, ali ono postaje žrtva borbe za ekologiju, čak i ako u njoj postoji samo 10% zdravog razuma i 90% histerije. Slično je i sa nasiljem — za državu je to veoma praktičan alat, ali pošto se smatra neprihvatljivim, moraćemo tražiti alternativu. Ipak, zakonita većina, koja se i sada gotovo ne susreće sa državnim nasiljem, u početku čak neće ni primetiti da se nešto promenilo.

7) U međunarodnoj politici se umesto vojnog prisiljavanja već odavno koristi mehanizam ekonomskih sankcija. Najverovatnije će se ovaj isti način, umesto direktnog policijskog nasilja, sada primenjivati i na građane. Ovaj alat, uz svu svoju obmanjujuću blagost, veoma je moćan, naročito u socijalnoj državi, gde od države zavise razne vrste isplata, dobijanje bezbrojnih dozvola za rad i slično.

8) Ljudi koji upadnu pod valjak ekonomskih sankcija države biće primorani da traže mogućnost samostalnog preživljavanja. Pojaviće se neformalna udruženja uzajamne pomoći koja će postepeno svojim učesnicima, koji su de facto izašli iz pod države jurisdikcije, obezbediti manje ili više prihvatljive uslove života. Faktički, to su uveliko odavno od strane nas teoretski proučene ugovorne jurisdikcije.

Tako će postepeno, zahvaljujući političkom pritisku koji čini primenu nasilja neprihvatljivom, klasične teritorijalne države postati panarhije. Samo deo ugovornih jurisdikcija će biti libertarijanski, ali okrenuti čovečanstvo u libertarijanstvo u potpunosti je potpuno suvišan zadatak. Sasvim je dovoljno da izbor redova po kojima čovek živi bude dobrovoljan.