Zamisli ovakvu situaciju. Ti si direktor osiguravajuće kompanije “Ankapistan”, koja upravlja određenom teritorijom. Ja sam govornik komune “Ankomistan” (nemamo vođu, ali mi obično poveravaju da vodim sastanke i idem u diplomatske posete u ime komune), koja takođe poseduje određenu teritoriju. Imamo zajedničku vodenu granicu na jezeru. Ankapistan se nalazi na desnoj obali jezera, Ankomistan na levoj. Skoro cela obala Ankapistana, osim jedne jedine brodarske luke, pripada jednom privatniku koji koristi vodu za svoje hemijske fabrike. Vi nama isporučujete đubriva i složenu tehniku, mi vama – poljoprivredne proizvode, drvo i metale.
I onda, u jednom lepom trenutku, pomenuti privatnik počinje da odlaže zamenu filtera, i u vodu dospeva mnogo toksičnih materija. Pošto imamo zajedničko jezero, u Ankomistanu (mi od spoljnih vodenih resursa imamo samo jezero, dok vi na svojoj teritoriji imate i reku), nekoliko desetina ljudi pije vodu iz tog jezera, i svi oni ginu. I tada počinje najzanimljivije. U Ankomistanu se nemar koji je doveo do teških posledica kažnjava sa 15-20 godina prinudnih radova za dobrobit komune ili smrtnom kaznom na vešalima. U Ankapistanu – samo naknadom šetom štete nastaloj. Ja vodim sastanak kod sebe, gde pokrećem pitanje kako proceniti štetu radi naknade. 5% komunara predlaže da se uzme novac i uplati na račun komune u banci za međunarodnu trgovinu, 10% – da se privatnik pošalje na 15-20 godina prinudnih radova, a 85% – na vešala, zbog ciničnosti procene života u novcu. Ukratko, komuna izriče smrtnu kaznu i poverava mi da pošaljem zahtev za ekstradiciju. Ti nudiš kompenzaciju štete, ali ja pokazujem dokument sa odlukom komune i nastavljam da insistiram na ekstradiciji. Nakon što dobijem odbijanje, kažem da će u tom slučaju komuna potpuno prestati da isporučuje resurse Ankapistanu i da neće kupovati od njega. Ako prekinemo trgovinske odnose, Ankapistan će izgubiti jedno od tržišta prodaje i kupovine resursa. Pored Ankomistana, u blizini od sirovinskih teritorija postoji samo Anprimistan. Možete njima prodavati gotove proizvode, ali zbog siromaštva oni neće kupovati vaše proizvode po tako visokoj ceni po kojoj ih mi kupujemo. Takođe, zbog veće složenosti eksploatacije resursa, oni vam neće prodavati resurse po tako niskoj ceni po kojoj prodaje Ankomistan.
A sam Ankomistan će jednostavno izbušiti bunare za izvlačenje vode i sklopiti trgovinski ugovor sa Transgumistanom, koji prodaje i kupuje proizvode skoro po istoj ceni, ali se nalazi malo dalje od Ankapistana. Rezultat će biti da ćete imati ekonomsku krizu, a naš nivo života se praktično neće promeniti. Pitanje: da li ćeš ekstradirati privatnika u Ankomistan i time prekršiti NAP u odnosu na njega, ili ćeš izgubiti jedno od tržišta kupovine i prodaje resursa i naći se u dubokoj krizi?
Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00023397 BTC)
Hvala na ovoj dugoj i zanimljivoj priči koja pokazuje probleme sa kojima se može suočiti teritorijalna komun.** Srećom, Ankapistan je samo osiguravajuća kuća. Osiguravamo život, nekretnine, transport, rizike tehnoloških katastrofa i tako dalje. To što osigurano preduzeće nije na vreme zamenilo filtere, a mi nismo to saznali (iako nepoštovanje tehničkih propisa od strane osigurane osobe predstavlja povod za raskid ugovora ili reviziju iznosa premije zbog povećanog rizika), znači samo jedno: naš zaposleni je pokazao nemar ili je bio podmitjen od strane osiguranog preduzeća. Naravno, to znači da otpuštamo svog agenta i revidiramo sopstvene propise kako se slično ne bi ponovilo. Takođe, odbijamo da isplatimo osiguranje osiguranom preduzeću i podnosimo tužbu protiv njih zbog prevare – oni nisu sproveli procedure propisane pravilima, ali nas nisu obavestili, čime su uštedeli na osiguravajućim premijama. Ako se naši ostali klijenti obrate nama za osiguranje zbog zagađenja jezera (na primer, ribari ili turističke agencije čiji će poslovanje biti pogođeno), moraćemo im isplatiti premije, nakon čega ćemo podneti tužbe protiv preduzeća radi nadoknade naše štete.
Pored toga, čini se da smo osigurali i život vlasnika preduzeća. Taj ugovor ostaje na snazi i mi smo u obavezi da sprečavamo pokušaje atentata na njega u granicama iznosa troškova dogovorenih osiguravajućom premijom. Dakle, ili ćemo ga staviti pod zaštitu, ili ćemo mu obezbediti udobno utočište, i dati mu mogućnost da bezbedno pregovara sa Ankomistanom o rešavanju zahteva.
Zatim Ankomistan ide po principu i neizostavno želi da pogubi prekršnika pred njima, odbijajući bilo kakve njegove ponude za materijalnu nadoknadu, pa čak i predloge o prenosu fabrike u vlasništvo komune. Zato biznismen nastavlja da sedi u skloništu i upravlja fabrikom odatle. Kada dođe vreme za produženje ugovora o osiguranju, suočavamo se sa dilemom: ili da odbijemo produženje, ili da mu postavimo ogromnu cenu, jer u suštini ovde više ne nastupamo kao osiguravajuća kuća, već kao obezbediteljska kompanija. Na kraju se dogovorimo, on nastavlja da plaća račune, a mi nastavljamo da ga branimo.
Nakon toga, Ankomistan počinje da šантаžira naše ostale klijente, preteći im raskidom ugovora ako ne izdamo kriminalca. Razumemo da dalja zaštita nema svrhe, i ipak raskidamo ugovor sa njim. Bivši klijent, ne bude lud, odmah sklapa ugovor sa drugom obezbediteljskom kompanijom koja posluje na nekoj beskrajnoj periferiji, i oni organizuju njegovu evakuaciju. Dalje, nalazeći se fizički na nekoliko hiljada kilometara od osvetoljubive komune, on nastavlja pregovore sa njom, jer ne želi da se jednog lepog dana probudi sa ledom i u glavi. Ali njegova pregovaračka pozicija postaje jača, jer je komuni u ovoj situaciji teže da vrši pritisak na njegovu novu obezbediteljsku kompaniju. Zato ćete, najverovatnije, nakon nekog vremena doći do nekog kompromisa sa njim.
Ostaje pitanje vaših sankcija prema mojoj osiguravajućoj kompaniji. Mi smo branili svog klijenta u okviru ugovora, a šta je to ekstradicija, mi uopšte ne razumemo, jer se na našem jeziku to zove otmica. Odustati od zaštite je jedno, a oteti čoveka i predati ga nekim banditima na kasniju likvidaciju je nešto sasvim drugo. Ipak, snosimo deo odgovornosti prema komuni jer nismo dobro kontrolisali svog agenta koji je nadgledao poštovanje tehničkih propisa kod našeg klijenta. Nudimo Ankomistanu nadoknadu i, pošto u ovom slučaju nije reč o direktnoj krivici, najverovatnije ćemo se dogovoriti. Nakon toga imam primedbu na našeg bivšeg zaposlenog, ali to je već sasvim druga priča.
Veštačka izolacija građana u stanovima već je dovela do talasa domaćeg nasilja. I dok se širom sveta to dešava neorganizovano, spontano – jedan ukućanin pretuče drugog ukućanina – u Rusiji organizaciju domaćeg nasilja preuzima država – ona je ozbiljno nameravala da brani svoj monopol na nasilje, onako kako ga ona razume.
Tako je nedavno organizovala oružanu pljačku uz provalu kod nekoliko članova organizacije „Asocijacija narodnog otpora“, kao i kod Vladimira Voroncova, voditelja Telegram kanala Ombudsman policije. Prve su pustili nakon pljačke i prebijanja. Drugog su kidnapovali i još uvek ga drže. Kriminalci su izabrali pogodno vreme, kada je cela zemlja zaključana u svojim domovima, i kada ljudi ne mogu da pruže ozbiljnu podršku jedni drugima – osim informisanja jedni druge o opasnosti i situacione pomoći u otklanjanju posledica.
Uostalom, klasično nedržavno domaće nasilje takođe nigde nije nestalo, i ovde civilno društvo ima malo više mogućnosti, ako država, naravno, ne bude bacala štapove u točkove, kao što to voli. Pokret Građansko društvo je najavio pokretanje projekta Tvrđava, u okviru kojeg će pružati privremeno utočište žrtvama domaćeg nasilja (nažalost, ne od policije), a pokret Otvorena Rusija je najavio, da će Tvrđavi pružiti organizacionu i pravnu pomoć (ovo je već uključujući i od policije).
Kako će izgledati registracija prava vlasništva nad objektima imovine (zemlja, nekretnine, preduzeća, hartije od vrednosti, fajlovi(?)) u uslovima odsustva monopolističkog registratora (EGRN i ostalo)? Da li će biti obavezna? I šta je sa paketima prava kod ankap-a?
Slobodni čitalac
Paketi prava su samo analitički alat za dublje razumevanje fenomena koji u običnom govoru nazivamo vlasništvom. Bilo koji odnos subjekta prema objektu može se opisati kroz pakete prava, bez obzira na to da li je u pitanju ankap ili socijalizam. Jednostavno, u socijalizmu određeno vlasništvo, recimo, ne daje pravo na ostvarivanje dobiti od njega, a u ankap-u daje. Tako, na primer, prava na zemljišni parcel mogu podrazumevati pravo zabrane kršenja granica, a mogu biti opterećena služnošću koja obavezuje da se obezbedi, recimo, slobodan prolaz. Svi ovi paketi prava nastaju kako kao rezultat zaključivanja direktnih ugovora, tako i jednostavno usled utvrđenih tradicija. Svako pravo je zahtev koji se toleriše, i ako se neki zahtev osporava, to znači da je to konkretno pravo ugroženo.
Onima koji jedva razumeju o čemu se radi u prethodnom pasusu, preporučujem da pogledaju video Borisa Jurovskog, koji se baš tako i zove: vlasništvo kao paket prava.
Sada prelazimo na registraciju prava vlasništva. Titula vlasništva nad bilo kojim objektom koji se može jasno odrediti veoma jednostavno se čuva u nekom od registara. To mogu biti objekti kao što su „zemljišna parcela sa takvim i takvim granicama“ ili „pametni telefon sa takvim i takvim serijskim brojem“ ili „fajl sa takvim i takvim kontrolnim sumom“.
Kako vlasnička prava dospevaju u registre? U njih ih unose vlasnici imovinskih objekata u svrhu informisanja svih o svom vlasničkom pravu, što je pre svega neophodno za potvrdu da to pravo postoji. Održavanje registra zahteva resurse, pa će oni koji odluče da se bave ovim morati da osmisle šemu monetizacije servisa. Može se uzimati novac za postavljanje informacija o imovinskom objektu u registar. To nosi rizik od nepotpunosti registra. Može se uzimati novac za dobijanje informacija iz registra. To nosi rizik da će informacije biti dobijane jeftinijim putem. Može se osnovati fond, hraniti ga neko vreme, a kada registar počne da pokazuje svoju potrebu širokom krugu ljudi, fond će u potpunosti moći da razvija registar putem donacija.
Alternativa registrima je arheologija vlasničkih prava, kada, želeći da se uveri da kupljena imovina zaista pripada prodavcu, potencijalni kupac upoznaje sa dokumentom koji fiksira sticanje imovinskog objekta, na primer ugovorom o kupoprodaji, zatim se obraća prethodnom vlasniku, raspituje se kako je on nabavio objekat, i tako sve dok ne nahrani svoju paranoju. U suštini, to je ista metodika kao i analiza blockchain-a – samo bez blockchain-a. Takođe, ako je reč, na primer, o zemljišnom delu, može se raspitati komšije da li zaista poznaju prodavca kao vlasnika parcele, ili je on samozvanac.
Ali to malo pomaže u situaciji kada vlasnik imovine prodaje isti objekat istovremeno nekoliko lica, uzima novac od svakog, a zatim neka se raspravljaju kako žele. To je upravo ono dvostruko trošenje, od kojeg se u slučaju bitcoin transakcija preporučuje sačekati nekoliko potvrda pre nego što se transakcija smatra uspešnom. Nažalost, blockchain nije internet stvari, kako je snalažljivije formulisao Ivan Ivanicki u svom članku na Habru. Informacije u registru, bilo da je centralizovan ili distribuiran, mogu odstupati od onoga što predviđaju uslovi transakcije. Za zaštitu od većine ovakvih prevarantskih poslova dovoljno je privremeno zamrznuti sredstva plaćena za kupljeni objekat. Tokom tog vremena, problem postojanja više prisenika na isti vlasnički naslov će isplivati, ali prodavac neće stići da dobije novac, te će se on moći vratiti neuspešnim kupcima. Takvo odlaganje plaćanja može se realizovati kako preko poverenog posrednika, tako i, možda, putem pametnih ugovora (iako nisam stručnjak u ovoj oblasti).
Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.
Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.
Popularizacija slobode
Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društvaponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.
Prenosivo libertarijanstvo
Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.
Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):
Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!
Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.
Uslovi stabilnosti anarhije
Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.
Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.
Zahvalna sam Grigoriju Baženovu za nastavak diskusije o budućnosti novca. Krospostovi na Telegramu su donekle autentičan format vođenja razgovora, ali šta da se radi, specifičnosti platforme.
Potrošačka inflacija u SAD.
Evo mog citata iz naše diskusije u komentarima na Jutjubu:
Ako ljudi sede kod kuće u karantinu, proizvodnja potrošačkih proizvoda i usluga će se pre ili kasnije smanjiti. U međuvremenu, vladama se predlaže da subvenciraju ljudima gubitke u platama, odnosno da će imati novca za odlazak u prodavnicu, ali će se roba tamo pojavljivati u manjoj količini. To znači da će vlada ili regulisati cene, kao što je već najavila u Rusiji, i dobiti deficit, ili ih neće regulisati, i dobiti rast cena.
Nakon nekog vremena čitam u objavi autoritativnog Amerikanaca Dudakova:
Ostvaruju se prognoze ekonomista koji su predviđali da nakon epidemije SAD i druge zapadne zemlje prvi put u poslednjih 40 godina očekuje skok potrošačke inflacije.
Skok cena mesa je išao tamo kao ilustracija, ali problem je mnogo širi. Nisam čitala prognoze ekonomista koje pominje Malek, i svoju prognozu sam napravila na osnovu najjednostavnije logike. Istina, mislila sam da se vlade nalaze pred dilemom – da regulišu cene ili da se pomire sa njihovim rastom. Ispostavilo se da je Tramp posegnuo za trećom opcijom – direktnim direktivnim upravljanjem proizvodnjom.
U svakom slučaju, pretpostavljeni brzi oporavak ekonomije razvijenih zemalja će najverovatnije dovesti do toga da će se i cene privremeno nedovoljno proizvedenih potrošačkih proizvoda vratiti na vrednosti bliske onima pre krize. Tako da u ovom malo principijelnom pitanju ne vidim veliki smisao u dugoj diskusiji.
Uloga bitkoina
Moje prvobitno pitanje Grigoriju glasilo je ovako:
Kako će se ponašati ekonomija u kojoj paralelno, u uporedivim razmerama, cirkuliše novac kreiran u bankarskom sistemu sa delimičnim rezervnim poslovanjem i novac koji ne predviđa delimično rezervno poslovanje?
Nisam ekonomista i bila sam radoznala da saznam mišljenje profesionalaca o tome kako bi izgledalo ponašanje sistema sa predloženim parametrima. Nažalost, umesto odgovora dobila sam uveravanja da je kapitalizacija bitcoina danas premala, volatilnost prevelika, da se ne može koristiti kao novac, da je loša kao zaštitna imovina i tako dalje. Ukratko, pričali su mi o današnjem bitcoinu, a ne o hipotetičkoj situaciji u kojoj je njegova kapitalizacija već dostigla vrednosti uporedive sa novčanom masom svetskih rezervnih valuta, ili barem sa zlatom.
A za sada – da, potpuno se slažem sa tim da je bitcoin volatilniji od zlata, da je to loša zaštitna imovina i da je njegova likvidnost niža od dolara (iako je na svetskom tržištu likvidnost bitcoina daleko veća od ruske rublje). Danas je uloga bitcoina u manjoj meri alat za kratkoročne spekulacije, a u većoj meri alat za dugoročne investicije. Onome ko je kupio bitcoin pre pet godina, nije toliko bitno koliko snažno danas skače kurs, jer je već odavno i čvrsto u plusu. Slično tome, današnjem kupcu nije toliko bitno po kojoj ceni kupuje, ako planira da drži bitcoin barem pet godina. U svakom slučaju će biti u plusu. Ako se Grigorij ne slaže sa ovom tvrdnjom, bilo bi zanimljivo pročitati njegove argumente.
Uostalom, čak i u onoj malo verovatnoj situaciji u kojoj će dugoročni trend valutnog para BTC/USD iz rastućeg postati horizontalan ili čak opadajući, bitcoin zadržava svoj značaj kao digitalni peer-to-peer keš, odnosno vrednost koja se može prenositi iz ruke u ruku putem komunikacionih kanala bez korišćenja nepouzdanih posrednika kao što su državom regulisane banke ili sistemi transfera. Međutim, moje pitanje Grigoriju odnosi se samo na onu hipotetičku situaciju kada su kapitalizacija bitka i obim trgovanja njime već značajno porasli – a ne na današnju sliku koju već i znamo.
Neobavezne obaveze i delimična rezervacija
U zasebnom redu ide post Artema Severskog o tome da je novac anti-roba, i da je davanje kredita iz sopstvenih ušteda neefikasno, jer je mnogo razumnije davati kredite novcem koji se stvara iz vazduha. Ne vidim smisao u zabrani bilo kome da drugima daje neobezbeđene obaveze, sasvim mi je dovoljno da obezbeđene i neobezbeđene obaveze bude nemoguće pomešati, a dalje neka rade tržišni mehanizmi.
Tako, mogu koristiti bitkoine u obračunima, i ako dobijem bitkoinski kredit, to je samo zahvaljujući tome što je kreditor zaista imao te bitke u rukama pre nego što me je ljubazno kreditirao. A mogu izbaciti sopstvene uncap tokene, vezati njihovu cenu za jedan tekst po porudžbini – i prodavati svima koji žele tokenizovane obaveze za kreiranje tekstova u zameni za potrošačka dobra. To će biti neobezbeđena obaveza, ali šta ima veze sa delimičnom rezervom? Delimična rezerva je ako neko kupi stotinu mojih tokena i izda hiljadu svojih, sa obavezom da ih na prvi zahtev zameni za moje.
Franklin gleda na romski fizički bitkoin kao na neobezbeđenu obavezu
U novom videu mi smo sa timom Libertarian Band razmotrili moral sa istih pozicija sa kojih smo ranije razmatrali pravo, odnosno kao spontani poredak, tako da je najbolje gledati oba videa jedan za drugim. Ne sećam se da je iko ranije opisivao moral na ovaj način, ali nadam se da smo uspeli da pružimo dovoljno koherentnu, doslednu i sasvim primenljivu u praksi viziju ove teme.
A sledeći će biti video na temu o kojoj su mnogi libertarijanski teoretičari „slomili koplja“ – o deci. Zato ne zaboravite da se pretplatite na kanal.
Retko sama inicijujem javne diskusije, češće objavljujem reakcije na sopstvene tekstove i odgovore na te reakcije. Ali, relativno nedavno, nisam uspela da se suzdržim. U videu Money printer go brrr na kanalu FuryDrops, Grigorij Baženov je pokušao da na prilično popularan način izloži osnove makroekonomije u vezi sa novčanom masom, radom štampačice novca i shredera za novac. Iz videa je izlazilo da ubacivanje triliona od strane Federalnih rezervi u ekonomiju neće dovesti do inflacije, već će samo kompenzovati smanjenje multiplikatora.
Pitala sam se u komentarima kako će na ceo taj model uticati prisustvo takvog faktora kao što je Bitcoin, gde korisnik sam bira da li će raditi u okviru punog rezervisanja ili se obraćati centralizovanim posrednicima kod kojih veličina multiplikatora može biti veća od jedinice. Takođe sam predvidela potrošačku inflaciju u SAD. Diskusija je bila prilično duga, bolje pogledajte sami nit ispod videa. Tamo su se Grigorij Baženov i Artyom Seversky protivili kako po pitanju primenljivosti Bitcoina kao novca, tako i po pitanju toga da je inflacija moguća u ekonomiji SAD koja se skuplja. Artyom je čak napisao poseban post o tome da novac po svojoj prirodi predstavlja neobezbeđene obaveze, i stoga može biti zasnovan samo na delimičnom rezervisanju, inače ekonomija zastaje.
Šta vidimo bukvalno dve nedelje kasnije. U SAD je zaista skočila potrošačka inflacija. Na Trampov „helikopterski novac“, ljudi su aktivno kupovali Bitcoine, o čemu svedoči lep grafikon koji pokazuje udeo depozita tačno u iznosu od 1200 dolara (koliko je plaćeno svim građanima SAD), koji su stigli na najpopularniju američku kripto berzu Coinbase odmah nakon što su građani primili poklone od federalnog trezora.
Napokon, juče je kurs Bitcoina, kao što sam i obećala 16. marta, u danu kada je kurs pao na 4400 dolara, počeo naglo da raste, i ako neko nije uspeo da se nabavi tokom mesec i po dana, sigurno im je sada žao. Uostalom, vreme nije bilo najpovoljnije za investicije.
Napokon, u međuvremenu je postalo jasno da ne treba polagati nade u korporativne kriptovalute, poput libere ili tona: one su previše ranjive pred zlom voljom regulatora. Zato bitcoin i dalje izgleda kao bezalternativni novac svetle bezdržavne budućnosti, i žao mi je sposobnih ekonomista poput istog Grigorija Baženova, koji svesno pokušavaju da se odreknu te budućnosti: jer tako se može desiti i da otkriješ da ti tamo jednostavno nije ostalo odgovarajuće mesto.
Završila sam poslednje poglavlje drugog izdanja Mehanike slobode, iz 1989. godine. Ostala su samo relativno sveže glava trećeg izdanja, objavljenog 2015. godine. Poglavlje je čudno i u ovoj knjizi deluje pomalo van teme, jer se umesto mehanike slobode u njemu govori o malo poznatom autoru detektiva sa početka 20. veka – G. K. Čestertonu. Završetak prvog izdanja je, po mom mišljenju, izgledao nešto logičnije, dok ovo poglavlje deluje kao neka proširena dodatak knjizi.
U recenziji se priča o tome koliko je Česterton bio odličan, pravi liberal stare škole, koji uspešno kombinuje to sa katolicizmom i određenom empatijom prema Jevrejima. Verovatno je to zanimljivo ljubiteljima Čestertona, a meni se, u suštini, sviđaju priče o ocu Braunu – ali, po mom mišljenju, u Mehanici slobode ovo poglavlje je višak.
Dalje ću vam na neko vreme omogućiti odmor od Fridmana i prebaciti se na Molinju.
