Bitarh (ovaj put u ulozi autora pitanja, a ne autora odgovora – napomena Ankap-čan)
U suštini, ovo pitanje se odnosi na deo društvenih normi kao što su zakoni i običaji ratovanja. Što je žestina konflikta veća, to je veća verovatnoća svesnog uništavanja neboraca.
Od čega zavisi žestina konflikta?
Daću malo paradoksalan odgovor. Konflikt će biti manje žestok što ga sve strane više doživljavaju kao neko prirodno stanje stvari. Upravo rutina rata tera ljude da prema njemu pristupaju polovično, da pokazuju revnost samo pred očima nadređenih, a redove sa suprotne strane fronta da doživljavaju kao iste nesrećnike koji su imali tu nesreću da uđu u ovo govno.
Jednog je pogodilo da se rodi kao Nemac, drugog kao Francuz, sada sede jedan protiv drugog u rovovima. Dosadno je, dođavola, možda da odigramo fudbal? Jednog je pogodilo da se rodi u SAD, drugog u SSSR-u, i sada prvi ima bunker u dvorištu, a drugi pored kapije fabrike. Proučavanje uništavajućih faktora nuklearne eksplozije je smrtna dosada, pa zašto prvi ne bi pročitao „Kapital“, a drugi ne bi pogledao neki holivudski akcioni film? Jednog je pogodilo da se rodi sa penisom, drugu sa vaginom, i sada im je ceo život pravo polje mina. Dakle, oni će se jebati, osećajući se kao špijuni u neprijateljskoj zemlji. Jedan je iz konzervativne porodice, drugi iz liberalne, i sada je njihova sudbina da se svađaju na društvenim mrežama. A onda ispostavi se da je o bejzbolu zanimljivije razgovarati, i da politika treba da ode u vetar.
Konflikt nije nestao, on je deo svakodnevnog života. Samo nije nimalo najvažniji deo. Zapravo, upravo je tako u SAD bilo prilično dugo vremena, a Tramp je svojom oštrom retorikom i grubom diplomatijom doprineo eskalaciji rata. Sada će konflikt neko vreme biti veoma žestok, i vest o isključenju sa respiratora vrlo lako može postati stvarnost. Za libertarijance to znači određeno polje mogućnosti, o čemu sam i navela u prethodnoj objavi.
Dakle, da li je iz perspektive libertarijanske etike dozvoljeno koristiti metode totalnog rata tokom žestokih konflikata? Da, dozvoljeno je. Ali nije baš pametno.
O situaciji u SAD već je napisano mnogo razmišljanja, od banalnih do vrlo dubokih, od strane prilično uvaženih ljudi. Pokušaću da pregledam stanje stvari malo sa strane.
Iz dva prethodna posta znate da je republika društvo ljudi koji su saglasni oko pitanja prava. U SAD trenutno nema ni približno saglasnosti oko pitanja prava, a to znači da ne može biti pravne procene ni za izborne procedure, ni za performans u Kapitolu, ni za naknadna čišćenja u info-polju. Ako obe strane sukoba ne priznaju jurisdikciju suda, onda sud ne obavlja funkciju rešavanja sukoba, a to znači da to uopšte nije sud, već manje-više ritualizovana odmazda. Ukratko, ja tumáčim stanje stvari u SAD kao građanski rat. U ratu izbori mogu samo da zabeleže koje će se tačno ličnosti naći na čelu dominantne grupe. To je i dalje legitimnija procedura od direktne vladavine vojnih komandanta, ali u stvarnosti, na federalnom nivou, izbori u SAD nisu bili između Trampa i Bajdena, već između Bajdena i Sandersa (sa republikanske strane izbora uopšte nije bilo). A nakon toga, pobednik na izborima Bajden je jednostavno preuzeo komandu nad vojskom tokom silovitog poraza republikanske strane sukoba.
U kom položaju se ankapovi nalaze u ovoj situaciji? U položaju trećeg koji se raduje. U sukobu žabe i poskokace, žaba je odnela pobedu, i sada se poskokaca privremeno nalazi na našoj strani. Savez između agorista, koji zastupaju slobodno tržište bez obzira na želje bilo kojih silovnih grupa, i onih koji nastavljaju da ponavljaju mantru o pravu i redu – to je potencijalno veoma snažna stvar. Jer sada će se govoriti o našem pravu i o našem redu.
Na primeru informacionog polja, to će značiti sledeće. Dobićemo ozbiljnu plaćenu potražnju za slobodnim društvenim mrežama, za slobodnim hostingom, za slobodnim registratorima domena, za slobodnim operativnim sistemima koji nam ne ometaju upravljanje korisničkim uređajima, za slobodan hardver bez hardverskih bekdoora, i za slobodan novac za plaćanje svega navedenog. Mrežni efekat – upravo ono što trenutno veoma nedostaje alatima slobode.
Danas je pitanje časti za svakog američkog republikanca – da proda sve svoje akcije Apple-a i Alphabet-a, a da ne govorimo o prokletom tviteru, uloži dobijeni novac u bitkoine, a na njih podržava one alate slobodnog tržišta koji će na najbolji način zadovoljiti njihovu klijentsku potražnju za slobodnom razmenom informacija, novca i robe, za samoodbranu, za izgradnju sveta i reda oko sebe, za uništenje imovine agresora, za provociranje razdora među njima, i za alate obezbeđivanja slepote države, bilo da je reč o anonimizaciji radnji na mreži ili paralizi volje nadzornika. Izvlačenje oka ciklopu – važan je deo strategije.
Savetujem da pogledate predavanje u kojem je Rodion jasnije i potpunije izložio svoje stavove. Mnogo toga se preklapa sa onim što ste razmatrali u snimku iz Sankt Peterburga.
Kako postići ravnotežu?
Iako me niko nije pitao, dozvoliću sebi da odgovorim.
Sa tačke gledišta republikanaca, anarhizam sam po sebi nije samovredan, to nije krajnji cilj, jer je anarhizam tek učenje koje iz određenih osnova negira legitimitet države, jednostavno zato što je država organizovana kriminalna grupa (Zašto je država OKG, pogledajte/setite se argumenata Spunera i Rotbarda. Nema smisla ih prepričavati u pristojnom društvu). Dakle, u političkoj filozofiji država kao unutrašnje kontradiktoran koncept je uklonjena i mrtva, ali kao fenomen političke stvarnosti ona nastavlja da postoji po inerciji kao nesporazum. Iz ove perspektive, etatisti u političkoj filozofiji su nešto poput sledbenika teorije flogistona u hemiji, a anarhisti koji se danas bave isključivo negiranjem države izmišljaju točak i rešavaju problem koji je već rešen u 19. veku, ne dodajući ništa novo.
U stvarnosti pak vidimo da anarhisti ne ostaju samo anarhisti, već proučavaju kako funkcioniše slobodno društvo i predlažu razna poboljšanja: Rotbard piše o privatnim bezbednosnim preduzećima kao osiguravčima koji se oslanjaju na prirodno pravo, shvaćeno kao neotuđivo pravo privatne svojine; Dejvid Fridman govori o razvoju konkurentnih pravnih sistema na slobodnom tržištu; naša mladež u poznatim grupama razmišlja o panarhizmu i kreira koncept ugovornih jurisdikcija bez obraćanja idejama prirodnog prava; ruski libertarijanci osnivaju partiju, pozivaju na učešće u politici, infiltraciju u organe vlasti i „anti-državnu diktaturu“ sa lustracijama i deregulacijama. Drugim rečima, svi ovi ljudi se bave projektovanjem i izgradnjom republike. Ostajući anarhisti, oni postaju republikanci. Na primer, saglasnost između ljudi oko postojanja prirodnog prava kao neotuđivog prava privatne svojine je poseban slučaj saglasnosti u pravnim pitanjima na kojoj se gradi republika. Dobrovoljno zaključeni ugovori su, ponovo, eksplicitno izražena saglasnost u pravnim pitanjima. Ali, sa tačke gledišta republikanaca, saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa ne moraju biti eksplicitno izraženi. Glavno je da oni postoje i da radite na zajedničkom delu (res publica).
Tako je ravnoteža zapravo u tome što su anarhisti u praksi republikanci. Ceo problem je samo u tome kakva je to res publica, kakvo je to zajedničko delo, kakvo je ono, sa kojim pravnim normama se slažete i u čemu besteht zajednost interesa, i sa kim imate tu zajednost. Komunisti takođe imaju svoju republiku i svoju saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa. Samo što se njihova saglasnost u pravnim pitanjima u velikoj meri razlikuje od saglasnosti u pravnim pitanjima, na primer, libertarijanaca.
Još nekoliko reči o razlikama između libertarijanizma i desnog republikanizma. Libertarijanci kod nas obično polaze ili od Rotbardove ideje prirodnih prava svojine, ili govore da su izvor prava i obaveza ugovori, a dok ugovora nema, postoje samo apsolutne slobode. Dalje sve zavisi od toga koliko ste „pokvareni“ i kako razumete reč „sloboda“. Za libertarijance sloboda je sloboda od nasilja i pljačkanja. Za nelibertarijance sloboda je sloboda da nasiljuju i pljačkaju. Dalje se pitanje rešava, na primer, kroz fizičko uklanjanje (physical removal) jednih od strane drugih. Dakle, u libertarijanizmu je sloboda ontološki primarna u političkoj filozofiji, to je prirodni poredak, šta god to značilo. U republikanizmu pak, sudeći po onome što Rodion govori u svojim predavanjima, ontološki primarna je nesloboda: u prirodi slobode nema, sloboda je kulturni fenomen i ne sreće se u svim civilizacijama, nisu svi ljudi upoznati sa slobodom, ne rađamo se slobodnim, već postajemo. Dakle, koliko ja razumem, polazne pretpostavke u libertarijanizmu i republikanizmu su principijelno različite. Moguće rešenje ovog protivrečnosti sastoji se u tome da se ne mešaju „fenomenalni svet prirodne nužnosti“ i „noumenalni svet ljudske slobode“, koristeći Kantov jezik. Sloboda i dobra volja su isključivo ljudske stvari u smislu u kojem Rodion govori o čoveku. Individua kao predstavnik biološke vrste Homo sapiens sapiens je deo prirode, životinja. Ako pak čoveka posmatramo kao projekat, kao ličnost, onda ga treba projektovati, njega treba izabrati, on treba postati: na primer, slobodan čovek slobodnog društva. I, kao što je poznato, čovek je slobodno biće u smislu da je sposoban da deluje ne samo u skladu sa prirodom, već i uprkos njoj. Činimo mnogo neprirodnih stvari. Ponekad su to postupci za opšte dobro, ponekad na štetu. Zato je važno ne biti varvari i delovati za dobro: graditi društvo slobodnih, imućih ljudi. Na pitanje kako je takvo društvo moguće, mislim da su libertarijanci i desni republikanci saglasni, i to je najvažnije.
U njemu je govornik jasno i koherentno izložio svoje stavove o političkoj filozofiji (i treba priznati njihovu dubinu).
Kako sam razumeo, glavni protivreč je između republike koju nudi g. Belković i tržišnog anarhizma AES u tome što su ekonomisti (uslovni termin) opterećeni prezirnim ličnim obogaćivanjem, dok strogi vitezovi republikanizma smatraju javno, a ne lično, kamenom temeljcem života pravog građanina. Kako pronaći ravnotežu?
Stepan Pavlov
Između republikanizma i tržišnog anarhizma praktično nema protivrečnosti, sve dok se i jedno i drugo sprovodi u skladu sa svojim principima. Republikanac priznaje pravo građanina na res privata, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se on tačno samostaljuje u svojoj privatnoj sferi. Ankap priznaje slobodu udruživanja, odnosno pravo ljudi na res publica, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se oni tačno samostaljuju u javnoj sferi.
Lično obogaćivanje nije prezirno za republikanca, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi gloria – rezultat njihovog delovanja radi res publica. Politička delatnost nije prezirna za ankap, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi to koliko dobro ispunjavaju lično njegove tržišne zahteve.
Čim javna sfera izvrši invaziju u privatnu, i republikanac i ankap se uzdignu na noge. Nijedan od njih se nije tako dogovorio. I obojica će zahtevati poštovanje svojih prava.
Da li treba pokušati da se postigne neka vrsta ravnoteže između ovih doktrina? Ona će se uspostaviti prirodnim putem ako ćete dosledno braniti vrednosti bilo republikanizma, bilo ankapa. Siromašan i nekompetentan neće stekti mnogo slave, što znači da treba više da ulaže u razvoj svoje privatne sfere kako bi mogao da polaže prava na nešto u politici i time stekne gloria. Bogat i tržišno uspešan će menjati svet oko sebe, jer se preduzetnička uspešnost zasniva na stalnoj budnosti, kako bi još bolje zadovoljio klijente. To znači da će on donositi svetu inovacije koje će uticati i na sferu javnog, a to je besmrtna slava. Poštujemo Edisona, pa čak i Gejtsa, iako je on u sferi javnog prava veliki levičar.
§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.
§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.
§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.
1984
§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.
S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…
§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.
Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.
Pohlepna pratilja
§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?
Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.
Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.
§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.
§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?
§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!
Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.
Pogledala sam vaš kanal, ima zanimljivih misli, pretplatila sam se, iako je po mom ukusu previše repostova, materijali izlaze previše često, a i opšti sadržaj je više o polarnoj lisici nego o novcu. Tako da ću možda nakon nekog vremena otpratiti, kada se zasitim. Malo je čudno da ekonomisti i finansisti, koji nisu stranci čitanju materijala Simona Kordonskog i koji repostuju brojke godišnjeg rasta bitkoina, za donacije radije traže upravo broj bankovne kartice, iako se to može uraditi u bitkoinima, bilo on-chain, bilo preko Lightning-a. Ali potencijalni donator ima pravo na svoje kaprice, pa sam na stranicu donacija dodala formu za slanje rubalja.
Od zanimljivih misli na kanalu podsetiću na poslednju. Grafikon povrata od obrazovanja, koji pokazuje rast povrata devedesetih godina, koji je zamenjen padom tokom dvehiljaditih. Vi i neki vaši čitaoci pretpostavljate da je stvar u smanjenju ekonomske slobode, kada je lojalnost zauzela mesto kompetencije. Drugi vaši čitaoci ukazuju na to da stvar može biti u opštem izumiranju visokog obrazovanja, jer je svet postao previše brz za dugo učenje. Nisam videla sličan grafikon za recimo SAD, bilo bi zanimljivo uporediti, po glasinama, tamo su i kod njih slični problemi. Ukratko, ovde ima o čemu razmišljati.
Takođe želim da primetim misao koja luta iz posta u post o tome da smanjenje stvarnih raspoloživih prihoda građana, koje se primećuje skoro svake decenije, nije samo veštačkog karaktera, već i svesnog. Podanici moraju biti siromašni kako bi razmišljali o hlebu današnjem, a ne postavljali čudna nematerijalna pitanja poput promene režima. Uz to, nizak nivo zarada obezbeđuje zemlji bar neku investicionu privlačnost, uprkos ugrađenim rizicima države. Ovo je zanimljivo teorijsko zversko razmišljanje koje objašnjava uočene činjenice, ali nije potkrepljeno nikakvim curenjem tajnih instrukcija i sličnim stvarima kojima se, zapravo, i može potvrditi teorije zavere.
Prijateljski kanal Anarhija+ objavljuje višedelni longread o tome kako prisustvo radikalnog krila spremnog na nasilne akcije utiče na tok protesta. Za sada je izašlo pet delova, a biće ih još. U serijalu se otkrivaju razne suptilnosti, poput toga kako se razlikuju efekti kada je radikalno krilo u prijateljskim odnosima sa umerenim, a kada između njih nema koordinacije – i slično. Očekuju se još dva-tri dela, koji će zatim biti sastavljeni u jednu celinu, ali ja sam odlučila da ne sačekam kraj jer se pojavio zanimljiv praktičan primer.
Najznačajniji protest prošle godine bila je, naravno, Belorusija. Na osnovu njegovih ishoda, politolozi su ili tiho žalili što se režim, koji se oslanja na kompaktno lojalno bezbednosno jezgro, pokazuje kao stabilan uz bilo kakvo nezadovoljstvo ostatka stanovništva, što potvrđuju već dva primera – Venecuela i Belorusija – ili su bili ogorčeni prema demonstrantima, rekavši da, skidajući papuče pre nego što stanu na klupe, pokazujete psima režima svoju potpunu bezubost i dajete kart blanš za represije, čija je žestina direktno proporcionalna broju manifestacija.
I ovde mi podmeću link ka veoma zanimljivom kanalu, koji se koristi za promovisanje upravo nasilnih akcija u Belorusiji, i to u izuzetno oštrom obliku. Pročitajte ga pažljivo, prilično je mlad, pa se može sav sadržaj obraditi. Ukratko: kanal planira da pokrene punopravan gerilski rat protiv režima. Taktika koja se pritom nudi daje do znanja: autori kanala, ko god oni bili, veoma dobro znaju kako rade sudovi u ankap režimima, kao i da odlično razumeju onaj uticaj radikalnog krila na protest u celini.
Pokušala sam da približno formulišem čime se vode ovi anonimni organizatori decentralizovanog nasilnog protesta:
Danas je ogromna većina nezadovoljnih režimom zaista nespremna za otvoreni oružani bunt, ali su mnogi izuzetno iznervirani potpunim odsustvom ustupaka od strane režima kao odgovora na mirne akcije.
Nespremnost za otvoreni bunt kod nekih je uzrokovana principijelnim neeluderanjem eskalacije nasilja, dok je kod drugih uzrokovana neeluderanjem podnošenja ozbiljnih troškova.
Čovek ume da razvije navike i veštine. Počevši od malih stvari, on se uvlači, i dalje se može postepeno istrenirati za ozbiljno nasilje.
Nasilje se ne sme heroizovati. Heroji skidaju papuče pre nego što uđu na klupe. Terorom se bave otpadnici. I društvo ima zahtev za pojavljivanje tih odvratnih likova koji će ratovati protiv režima iz najnižih motivacija.
Za socijalističku zemlju, uzlični niski motiv je – novac. Najbolje je ako će zbog novca druge sluge režima ubijati druge sluge režima. Ali odgovaraju i bilo koji drugi lumpeni.
Koliko plaćati za koje akcije? Ko će plaćati? A to neka tržište odluči, to je posao kanala – opis poslovnog modela koji kasnije može usvojiti bilo ko poželjan.
Šta možemo izvući iz ovih materijala?
Prvo, pamteći da je Belorusija za ruski režim nešto poput probnog polja, može se pretpostaviti da i u RF nas može čekati nešto slično, pa zašto ne pratiti pažljivije i mračnu stranu protesta, unapred isprobavajući to na sebi.
Drugo, u kanalu se daje niz praktičnih saveta za anonimizaciju koji će biti korisni i mirnim agoristima.
Treće, vidimo očiglednu potvrdu toga da tržišni odnosi odlično funkcionišu i u borbi protiv države, što znači da će tržište preživeti i bez države. Nije da je ovde reč o nekom velikom otkriću, ali i to povezujemo u celinu.
Libertarian Band nas je iznenadio bonus novogodičkim videom, u kojem razmatra pitanje iz naslova. U timu se očigledno pojavio obožavalac Baženova, jer se analiza vodi iz pozicija ekonomskog mejnstrima. Na taj način, veći deo videa čine razmatranja o tome koliko su praznici isplativi za državnu ekonomiju, što ima veoma indirektnu vezu sa ankapom. U svakom slučaju, takav video je očigledno bolji od mog jučerašnjeg sumornog rezimea godine, a i zaključci u videu su sasvim korektni.
Godina je bila užasna. Kanal skoro da nije dobio nove pratioce, objave su postale ređe, i uopšte se počeo osećati krizni period žanra. Video kurs o libertarianizmu na kanalu Libertarian Band zapeo je još u proleće, i ubrzo je prekinut usred rečenice. Na pitanja sada odgovaram prilično nevoljno, jer sam u suštini na sve već odgovorila, a ne želim da se ponavljam. Komentarisanje aktuelnih događaja iz svoje perspektive je jedini izduvni ventil, ali to je prilično sekundaran proizvod i ne bih želela da se potpuno fokusiram na to. Ostaju prevodi, ali je štetno prehraniti pratioce i njima.
U takvoj situaciji, naravno, treba započeti neki novi projekat, po mogućnosti uz očuvanje postojećih priprema.
Najočiglednije je sistematizacija onoga što je već napisano, u obliku jedinstvenog povezanog teksta o libertarianizmu. Projekat ima jasan minus. Takvih knjiga je već napisano mnogo, među njima nema nijedne idealne, i moja očigledno neće postati takva.
Drugi pravac – umesto knjige napraviti viki, kako bi se čovek za svaki termin ili pojam mogao uputiti na konkretnu adresu, i time presekli većina sporova o definicijama. Minus – takve aktivnosti nije veoma zgodno osvetljavati na kanalu. Drugi minus – viki je engine za decentralizovano kreiranje sadržaja, tako da će ili ići sporo i turobno u samoće, ili će ovaj prank brzo izmaći kontroli.
Mnogi se takođe žale na ozbiljan nedostatak libertarianske beletristike, i to je potencijalno veoma bogato polje. Istina, plašim se da ću to raditi još veštački nego Ajn Rend. Treba pokušati.
Ukratko, završavam ovu godinu u potpunom kreativnom rastroju, i najviše me čudi što se i dalje nalaze neki ludaci koji mi doniraju. Sa donacijama se zaista radi mnogo veselije, ali je veoma čudno kada neko veruje u tebe više nego ti sama.
Pre ot mesec dana dobio sam mali donat za prevod Erika Meka. Nisam baš žurila sa ovim prevodom, ali nisam želela ni da potpuno ignorišem činjenicu da je neko smatrao važnim da malo ohrabri proces. Tako da evo vam je novo poglavlje, pretposlednje u delu posvećenom filozofskim pretpostavkama za nastanak libertarijanizma. Sa prevodom sam se morala pomučiti: Džon Stuart Mil je pisao prilično zamršeno.
Poglavlje je posvećeno utilitarianističkim argumentima u korist slobode, drugim rečima, pokušajima da se opravda njena neophodnost ne samo takozvanim prirodnim pravima (to uopšte nije opravdanje, već jednostavan postulat, da postoji takvo pravo i tačka), već i društvenom koristi. Naravno, sa prelaskom na metodološki subjektivizam, direktna razmišljanja o opštem dobru počela su da izgledaju kao određeni anahronizam, ali ne u potpunosti, što me je donekle iznenadilo. U suštini, u svojim utilitarianističkim razmatranjima, iz kojih se po želji lako izvodi bilo koja totalitarna doktrina, Mil dolazi do naše stare poznanice samovlasništva, primata individualne bezbednosti i ostalih liberalnih atributa.
Sa naše trenutne perspektive, to naravno izgleda kao pokušaj silom opravdanja nečega što ne odgovara. Mill je a priori bio uveren u vrednost individualne slobode, a dalje je njegov zadatak sveden na odabir argumentacije zašto je ona potrebna radi obezbeđivanja najvišeg zajedničkog dobra. Da je a priori bio uveren u vrednost šerijatskih normi ili potrage za vanzemaljskim razumom, mogao je na potpuno isti način izgraditi argumentaciju koja dokazuje da su za postizanje najvišeg zajedničkog dobra upravo te izuzetno važne stvari.
Ne zaboravite da ohrabrite proces prevođenja svojim donacijama.
