Автор: Анкап-тян

Prigovori Navaljnom

Poklonici političke stabilnosti imaju mnoštvo zamerki Alekseju Navaljnom. Ako ignorisemo svaku anegdotalnu šalu, poput „agenta Državnog departmana“ i „na njihovom mestu on bi čak i više kradao“, i počnemo da ispitujemo detaljnije, ispostavlja se nešto zanimljivo. Da je Navaljni svratio Putina još 2012. godine, jednostavno mu ne dozvolio treći mandat, izbacio iz Kremlja i njega i Medvedeva, sam seo na tron, počeo da se druži sa Evropom, ne bi kreditirao Janukoviča, ne bi zauzimao Krim, ne bi nadinjao troškove za silovce, već ih usmerio na socijalnu zaštitu – onda bi 2018. glasali za njegov drugi mandat i bili branitelji stabilnosti, pitajući se „ko, ako ne Navaljni“. Čak bi se i protiv gej-parada bunili poluglasno, jer nema potrebe da se remeti situacija.

Ukratko, glavna zamerka „vatnika“ Navaljnom je u tome što je on slab i neodlučan, pa stoga nije dostojan da sedne na carski tron. Umesto da dozvoljava da ga tuku na trgovima, trebalo je da razvali Kremlj tenkovima, tek tada bi bio poštovana osoba, a ne običan ništarija. Nije teško videti da je ovaj stav veoma blizak stavu poznatog liberalnog ekstremiste Arkadija Babčenka, koji i danas pamti topli decembar 2011. godine i izražava spremnost da se vrati u Rusiju samo na tenku Abrams u sastavu mirovotničkog kontingenta NATO-a.

Aleksej Navaljnoj se vratio u Rusiju ne na čelu odane garde, već u nekom usranom niskobudžetnom avionu, i za tu glupost je odmah kažnjen, i zasluženo. A ako nam je naš vođa toliko drag, zašto ga do sada nismo oslobodili, i umesto toga se hvalimo što je policija 23. januara uhapsila rekordni broj ljudi. Jesmo li mi mazošisti? Da li smo zbog toga izlazili? Šta uopšte planiramo da uradimo za oslobađanje Alekseja? Gde je juriš na Matrosku tišinu? Ili mislimo da će oni, pristalice političke stabilnosti, braniti Putina? Ma daj! Ako Akela ne može da zaštiti samog sebe, nema šta da radi na čelu čopora.

Imala sam nedavno jedan takav zanimljiv razgovor i nisam mogla da dam sagovorniku zadovoljavajuće odgovore. Ne samo zato što mi ne ide baš najbolje u usmenim debatama, već i zato što suštinski nemam šta da prigovorim. Navaljnoj i njegov tim se ponašaju kao da uopšte ne razmišljaju o svrgavanju režima; čini se da je Navaljnom sasvim u redu da još deset godina glumi Mandelu i čeka dok Putin ili sam ne umre, ili potpuno ne oslabi pa ne preda presto, kako bi se njegov naslednik pozabavio građanskim pomirenjem, pustio Navaljnog i dozvolio mu učešće na izborima. Jer, čak i ako se orijentišu na beloruski scenario, za to nije bilo potrebno vraćati se u bilo kakvu Rusiju — druži se sa Tihanovskom, sastaj se sa svetskim liderima, insistiraj na sankcijama, insistiraj na zamrzavanju računa Putinovih saradnika, a ne da sedaš u zatvor. U zatvoru je mesto Putinu, ne tebi.

Kada Navaljni i njegovi saborci pokušavaju da objasne, koji đavo je Aleksej krenuo u Rusiju, oni mucaju o moralnoj dužnosti. To je otprilike kao krenuti na belom konju pod mitraljeski vatreni, da bi zamahnuo papahom i poslao armiju u psihičku ataku, zato što je istina na našoj strani, pa ćemo ih zatrpati kapama.

Tako se kod mene iznenada naznačilo dirljivo jedinstvo sa pristalicama čvrste ruke. A sutra ću pokušati da izložim procene u vezi sa onim što bih želeo da vidim na predstojećoj nedeljnoj akciji.

Mi. Ovde. Vlast!
Putina. U penziju!
Idemo. Ustavnu. Skupštinu!

Da li treba aktivno da uvodimo BPN odozdo?

Da li treba aktivno da promovišemo radnje koje doprinose NPN-u (neorganizovanom narodnom protivljenju) u okviru važećeg zakona? Na primer, kupovina lovačkih pušaka ili gasnih pištolja, treninzi borilačkih veština (i kakvih?), formiranje dobrovoljnih družina za suprotstavljanje kriminalnom nasilju itd.? Da li to uopšte znači da svaki „idejni“ libertarijanac treba da ima bar neko oružje ili borilačke veštine?

Nastaviću o samoorganizovanim narodnim družinama. Ako je cilj njihovog delovanja hvatanje aktera neorganizovanog nasilja (huligani, bandit i sl.) i njihovo predavanje državi, da li se oni mogu smatrati uspešnim primerom prvog koraka ka NPN-u u okviru etatizma?

Moskovac

Ukratko, da, treba, i da, mogu. A sada detaljnije.

Ključni uslov održavanja anarhičkih društvenih poretaka je masovna spremnost da se lično ostvaruju svoja prava i nespremnost da se ona delegiraju bilo kome bez ozbiljne koristi. Stoga, naravno, veštine obezbeđivanja kako lične, tako i društvene bezbednosti kroz kooperaciju veoma snažno pomažu u izbacivanju iz glave ideje države kao nečeg vitalno neophodnog.

Sada ćemo proći kroz konkretne aktivnosti.

Borilačke veštine – ne razumem se u njih previše, ali glavna korist od njih je uklanjanje psihološke blokade pre nego što naneseš bol drugome, i straha od toga da će bol tebi biti nanet.

Nož. Najefikasniji alat za kuhinjske obračune, a sumnjivo efikasan na ulici u ravnopravnom okršaju. Suštinski je namenjen za iznenadni napad ili improvizovanu samoodbranu onim što padne pod ruku. Zbog toga posebno treniranje sa nožem verovatno nije previše aktuelno, ako se sama spremnost za udarac može razviti na bilo koji drugi način.

Bokar za gas. U uslovima zabrane kratkog naleva – prvo sredstvo ulične samoodbrane, radi čak i protiv nabudženog pripadnika specijalne policije, kao što smo videli 23. januara. Veštine upotrebe su jednostavne. Efekat se lako može proveriti čak i na sebi: posledice su trenutne, dugoročna šteta po zdravlje ne postoji.

Civilno vatreno oružje. Ne sme se koristiti protiv ljudi, ne sme se trenirati na ljudima, pa je jedino čemu je pogodno – razvijanje veština na metu, uz pretpostavku da te veštine mogu biti korisne u trenutku kada postane svejedno šta je „zabranjeno“. Dodatni minus posedovanja legalnog oružja je to što se oduzima zbog dve administrativne kazne, koje se mogu dobiti bukvalno zbog bilo čega, što znači da prisustvo oružja motiviše da sediš tiho i ne praviš probleme – a upravo ta veština je štetna za izgradnju ankap-a.

Družine. Odličan legalan način da se steknu veštine timskog borbenog delovanja, bez ozbiljnog rizika po zdravlje, bez pada prihoda, zarađujući stvaran autoritet kod komšija. Ako družinici hvataju stvarne agresore, a ne kršitelje javnog morala, onda u takve udruženja, naravno, vredi stupiti. Ponovo, ne u svakom slučaju ima smisla predati zadržane državi. Sudeći po pojedinačnim objavama, samoproglašena udruženja za očuvanje reda u onim dalekim krajevima, gde su policajce poslednji put viđali u prošlom veku, obično teže da rešavaju stvari na licu mesta, a iz te tradicije će se neizbežno razvijati i pravni normativi. Ankap je decentralizacija prava, tako da su družine upravo ono što je lekar prepisao.

Očigledna mana družina je odvratan miris zvaničnosti već od same fraze „dobrovoljna narodna družina“. Ovde bi, naravno, bilo dobro organizovati sve tako da se manje praktikuje dvomišljenje, ali to je teško garantovati.

Kako bi družinici voleli da izgledaju
I kako to u najboljem slučaju izgleda

Zar je počelo?

Današnji mitinzi su razveli moju melanholiju. Izašao je veliki broj ljudi, narod narod narod was zol i vesel. Policajci su bili mnogo više nego prethodnih godina. Radili su bez žestine, ali dovoljno odlučno. Ljudi su u hodu učili kako se povezuju, pokušavali su da odbrane svoje. Plakata i zastava je bilo malo, nisu izlazili da se cure, ali da pritiskaju masom.

Posebno motivišu video snimci gde policajce prskaju biberom, gađaju snežkama ili jednostavno tuku po licu. Malodušno sam izbacila sprej iz džepa pre polaska, ali sledeći put ću ga obavezno poneti. I, možda, ću čak tražiti povod da ga primenim. Oseća se da će ovog puta, ako dođe do krivičnih prijava, one više neće biti izmišljene, ne zbog plastičnih čaša, već pošteno. I imam čudan osećaj da će takve krivične prijave pre podgrejati narod, nego što će ga zastrašiti. Da, naravno, ovo zapisujem sada dok su još vreli sledeći, dok su adrenalinova sećanja sveža. Ali ljudi se već sada moralno pripremaju da izađu za nedelju dana, ako ne ranije, i njima su takođe adrenalinova sećanja sveža. Tako da je eskalacija sa strane protestujućih sasvim verovatna, a to je upravo ono što je potrebno za pojavljivanje šansi za njegov uspeh.

Posebno hvala onom, i dalje mi nepoznatom, mladom čoveku koji je sprečio moje hapšenje, zgrabiivši me uz vik: „ajde, skloni ruke, to je moja devojka!“. I policajac je, što je karakteristično, sklonio ruke. Tako radi homested)))

Ovo je Moskva, čini se. Kod nas nije bilo takvih ohrabrujućih kadrova, nažalost.

Htela sam da napravim ekstremistički post, ali nešto nije uspelo

Godine 2017. Navaljni je objavio film o Medvedevu, koji je neočekivano postao hit i omogućio izlazak na ulice ogromnom broju novih lica. Tada su mnogi čekali da će uskoro izaći najvažniji film – o Putinu. Moralo se čekati skoro četiri godine, ali sada imamo odmah dupli udarac – i o Putinovoj palati, što je veoma efektno i sposobno da privuče novu publiku, i o otrovancima iz FSB-a, što je proizvelo ozbiljan efekat čak i na stare pristalice.

23. januara ću, kao i većina mojih ruskih čitalaca, izaći na ulicu kako bih demonstrirao svoje neslaganje sa tim da se Navaljni drži u zatvoru. Ovo je jednostavno upozorenje da granica između krajnje nepoželjnog i potpuno neprihvatljivog danas prolazi negde u okolini „bacanja u zatvor bez pravde, uživo, javnog političara međunarodnog nivoa“. Upotreba nasilja prema ljudima u uniformi ili državnoj imovini nije deklarisana. Ali se takođe naglašava i nevolja da se sam izlazak u bilo kom obliku uskladi sa predstavnicima režima.

Sa svoje strane, režim za sada opravdano pokazuje da ne priznaje naše pravo na takvu demonstraciju i da se, najverovatnije, neće slušati. To se manifestuje kroz preventivne hapšenja svih koji, pretpostavlja se, ne samo da nameravaju da izađu na ulicu, već su i sposobni da učestvuju u koordinaciji protestnih akcija. Administrativno zavisnim se masovno izmišljaju neke obaveze za subotu, studenti se upozoravaju na isključenje, lojalisti izmišljaju strašne priče o policijskoj pucnjavi do smrti, RKN-tjan izbacuje stranice sa VKontakta i video snimke sa TikToka – uopšte gledano, smer rada je otprilike jasan.

Faktički, sada smo na raskrsnici između ukrajinskog i beloruskog scenarija. I ja bih, naravno, više volela ukrajinski, ali mi se beloruski čini verovatnijim. Ne znam koje još karte ima Navaljov tim u rukama, ali sumnjam da su najjače već odigrane, a za ukrajinski scenario je potrebna mogućnost da se uloge značajno podignu. Ukratko, sutra idem sa teškim srcem i bez naročite nade, ne samo za pobedu, već bar za neko minimalno poboljšanje situacije. Ako se ne dese neprijatna iznenađenja, sutra ću pokušati da u još jednom postu reflektujem na to čemu je to ličilo. Tako, kanal o teoriji se pretvara u glasnik nekog sitničavog mlataranja…

Stilistika 2021 se primetno razlikuje od 2020: sve manje se osvrću na pravila

Što dalje idem, više se čudim što još uvek postoje ljudi uvereni u to da država donosi korist građanima jer stvara norme i time povećava predvidljivost života. Ali ako u nečemu možemo biti sigurni, to je u tome da država stalno krši sopstvene norme, a povremeno ih i menja kako bi te prekršaje legalizovala. Igra je moguća i na druge golove: ako ljudi masovno i svesno krše normu, ona će na kraju biti ublažena ili ukinuta – ali do tada će pokvariti život ogromnom broju ljudi, a kada se norma promeni, neće se potruditi da se čak i nakratko izvinu.

Stalno te ograničavaju smešne, neostvarive norme spuštene odozgo, i ti to ili trpiš – ili se boriš (ovo drugo se naziva „bavljenje politikom“). Ako se boriš, norme te ograničavaju još jače. Nije važno da li si mali zubić državne mašine ili potpuno privatno lice: svoje smešne norme će se naći za svakoga. Samo ćeš, u zavisnosti od tvog uticaja u društvenoj hijerarhiji, morati da ulažeš različite napore kako bi nekazno izbegao izvršenje neke neprijatne norme ili je ukinuo.

Danas je najpogodniji način za državu da uvodi proizvoljna ograničenja, naravno, kovid. Može se zatvoriti bilo koji biznis, zabraniti bilo kakva oflajn aktivnost, ljudima nametati proizvoljne troškove ili čak povezati pasošku kontrolu, pritvor i sud. Troškove samog kovida snose milioni, a troškove zabrana povezanih sa kovidom snose milijarde. Ali patnja milijardi nipošto ne pomaže u spasavanju miliona, oni jednostavno pate u prilici.

Pročitali ste tri pasusa jecanja, što znači da me situacija sa Navaljnim dovela u šok. Potrebno je bar skicirati odgovor na pitanje „šta činiti“. Navaljni tvrdi da najbolje funkcioniše izlazak na ulicu. A kako to funkcioniše? Ti izađeš. Udare te. Ti izađeš. Kazne te. Ti izađeš. Zatvore te. Svi oko sebe raspravljaju o slamanju protesta. Zemlja postaje izopštena, ekonomija škripi, a oni koji biva bitkovani, kažnjavani i zatvarani, još brže siromaše. Tako traje oko dvadeset godina, zatim se desi čudo i režim postane dovoljno poljuljan da se sruši. Do tog vremena u zemlji ostaju samo najinertniji i nekompetentniji, a sposobni su se odavno smestili u inostranstvu.

Naravno, svaki opozicionar bi radije želeo da se sve reši što pre. Mirni miting se iznenada pretvori u nemirni, Rosgvardiju oteraju sa trgova, naredba o uvođenju tenkova bude sabotirana, i evo premijer već objavljuje da je predsednik preminuo iznenada, i poziva opoziciju da zajedno formiraju vladu nacionalnog pomirenja. Ali za sada se takve stvari ne pozivaju naglas: nivo oštrine još uvek nije dovoljan. Kod nas se i dalje odbijanje od odobravanja mitinga smatra validnim razlogom da se on otkaže.

Ako planirate da promenite situaciju u zemlji protestima, onda bar proširite krug učesnika. Da li je čovek već postao „smešarik“? Ostavite ga na miru, potražite nekog novog. Prijatno je videti poznata lica u masi, ali mnogo je korisnije videti nova. Ako je odobravanje protesta odbijeno zbog kovida, to je povod da protestujete i protiv uvođenja kovid ograničenja. Ali, naravno, bolje je principijelno ne obaveštavati vlast o nameri izlaska na ulicu. Neka prate društvene mreže, umesto da se nadaju da će im sve dobrovoljno reći.

I, naravno, ako planirate da postanete stalni učesnici protestnih akcija, moraćete da se rešite nekretnina, automobila i bankovnih računa – svega što se može zapleniti zbog odbijanja plaćanja kazne. Ili nameravate da plaćate kazne? Really? Želite li da oborite režim – ili da ga hranite? Za još neko vreme će početi masovni pokušaji otpuštanja učesnika protesta. To je povod da odigrate preventivno, obrativši se poslodavcima sa molbom da vas otpuste i zaposle na isto mesto „na crno“.

Naravno, možete i ništa od ovoga ne raditi, već samo tiho gunđati i ne isticati se. Tada će važiti inercijalni scenario opisan u pasusu o dvadeset godina.

Loš sam političar, nikada nisam umela da motivišem ljude na podvigove…

Kada je legalno nelegalno, bolje je obratiti pažnju na senku

Ako agresor ubije vlasnika imovine, da li imovina prelazi njemu?

Neko

Vlasništvo je, kao što je sada modno objašnjavati, snop ovlašćenja. Pri čemu se tih ovlašćenja može izumeti đavoliku količinu: što su pravni odnosi u društvu složeniji, to je tih ovlašćenja više, što ih je teže razlikovati i što se snažnije prepliću. Tako, mogu otići u posetu prijatelju i sedeti da radim za kompjuter koji on iznajmljuje zajedno sa stanom od novca svojih roditelja, pri čemu pristup kompjuteru plaćam poljupcem. Koristim piratski operativni sistem i kucam tekst članka koji je obećan klijentu, a za koji sam primio avans. Mogu li u vezi sa tim roditelji prijatelja, vlasnik stana sa kompjuterom i zaposleni proizvođača operativnog sistema takođe da zahtevaju od mene poljubac, i koliki tačno udeo od tog poljupca? Mogu li umesto poljupca poslati momka svom klijentu, kako bi on sam njega ljubio, pošto mu je hitno pa ja moram da radim bilo gde u neparno vreme? Odgovori na ova pitanja čine se očiglednim samo ako u glavi imamo neka približno ista predstavljanja o onome što je ispravno.

Ali predstavljanja o onome što je ispravno prilično zavise od konteksta. Ako ubijem protivnika u video igri, a igra podrazumeva mogućnost pljačkanja leša, tada prelaz vlasništva nad pokojnikom na mene ne izaziva velike rasprave. Ako ista pravila važe u živoj igri uloga, onda i moje vlasništvo nad imovinom ubijenog može biti sasvim legalno. Konačno, ako učestvujem u tako neprijatnoj varijanti igara uloga kao što je pravi rat, onda i tamo prisvajanje oružja, municije i raznih suvenira sa tela ubijenog ne izaziva neshvatanje okoline.

Štaviše, ratni plen se ne može svesti samo na stvari sa leša. Ako Navaljni sutra ubije Putina, on bi itekako mogao da polaga prava na nasleđivanje predsedničke funkcije u Rusiji, i pokažite mi onog čudnog čoveka koji bi to osporio. Propisujte mu trostruku dozu fantazije.

Ali čim pređemo u kontekst u kojem se ubistvo ne smatra načinom rešavanja konflikta, ono prestaje da bude i legitimni način sticanja imovine ubijenog. Nakon toga, čitav paket ovlašćenja za ubicu će se skupiti na samo stvarno posedovanje onoga što je uspeo da skine sa ubijenog, i to samo dok mu se ne oduzme.

Madam predsednice, izaberite, molim Vas, jelo na koje ćete staviti Vaš trofej tokom inauguracije.

Rodion Belkovič. Krv patriota

Pre nekog vremena, Rodion Belkovič je dolazio u Novosibirsk sa promocijom svoje knjige „Krv patriota“. Kada sam se raspitala da li se planira objavljivanje teksta u elektronskom obliku, odgovorio je da se ne planira, jer poznaje nas, libertarijance, da ćemo kupiti jedan primerak i staviti ga u javnu upotrebu. Pa, ako je tako, onda je tako. Morala sam da nabavim jedan štampani primerak, skeniram ga, složim – i sada stavljam u javnu upotrebu. S obzirom na to koliko ima fusnota u knjizi, to je bila prava zabava. U tekstu se nalazi moj link za donacije, za slučaj da odlučite da me zahvalite na objavljivanju. Mogao bi stajati i link samog autora knjige, ali on ne drži svoje podatke u javnoj upotrebi, i to je njegov izbor.

Кровь патриотов: введение в интеллектуальную историю американского радикализма

Debate Litreeva i Milova

23. januara na Aleksandrovom Jutjub kanalu održaće se debate Aleksandra Litreeva i Vladimira Milova na temu poslednjih događaja u SAD i različitih ideoloških interpretacija onoga što se dešava.

Aleksandar Pljušev je voditelj Eha Moskve, koji je nedavno na potpuno bezobrazno tehničkom nivou organizovao debatu Mihaila Svetova i Maksima Kaca na istu tu temu, a sada, očigledno, želi da uzme revanš koristeći softver za organizaciju strimova za više osoba.

Aleksander Litreev je estonski IT preduzetnik, poznat po kreiranju mobilne aplikacije Crvena кнопka i servisa Vee VPN. Član je Čajnog kluba, uz tehničku podršku kojeg će se debate održavati, pa se nadam da će Pljušev moći da se fokusira na šou, a ne da se bori sa zvukom.

Vladimir Milov je ekonomski komentator kanala Navaljni Live, takođe vodi sopstveni Jutjub kanal. U prošlosti je bio zamenik ministra energetike. Koautor izveštaja Putin.Rezultati i još nekoliko drugih, kao i ekonomskog dela Navaljnog predsedničkog programa. Fan Baraka Obame, zbog ljubavi prema kojem je spreman da voli čak i pokojnog Džoa Bajdena, koji je služio kao potpredsednik za vreme Obame.

Povod za debatu je postao Milov tvit o tome da je tviter ipak privatna kompanija, i zašto, navodno, libertarijanci gnušaju zbog blokiranja Trampa. Litreev je odgovorio, da je tviter u potpunosti u svom pravu, a da svi mi imamo pravo da budemo ogorčeni blokiranjem sa aspekta morala. Vladimir je parirao pitanjem, da li bi imao pravo da ubije Aleksandra ako bude predvodio privatnu vojnu kompaniju koja ima monopol, a drugima ostane samo da budu ogorčeni zbog toga sa aspekta morala. Aleksandar je ostao zatečen takvim izvrtanjem činjenica i pozvao Vladimira na debatu. Ovaj se prvo izbegavao, pozivajući se na to da sa Svetovom nije prošlo najbolje, ali je zatim promenio stav i pristao. A kada je Svetov, sa svoje strane, počeo da se nameće da izađe umesto Litreeva, Milov je odgovorio da stavljate se u red, mladi čoveče.

Hvala Čajnom klubu na molbi da promovišem događaj, ušla sam na tviter da istražim odakle je šta došlo, i bilo je uzbudljivo, ali odakle vam toliko vremena da sedite tamo stalno?

Država pobeđuje, anarhizam takođe

Kanal Anarhija+, iz kojeg povremeno nastavljam da crpim ideje, demonstrirao je kreativnu primenu teorije igara na anti-etatistički pokret. Kao što sam više puta pominjala, teorija igara se ne koristi za dokazivanje, već samo kao alat za ilustraciju logike sopstvenih razmatranja.

Razmišljanje tamo otprilike glasi sledeće. Stalno nam podmeću neki Mad Max kao primer anarhije, a mi se na to ljutimo i pokušavamo da pokažemo da smo „beli i vazdušasti“ i da želimo nešto sasvim drugo. Predloženi model razlaže ishode rata anarhista sa državom prema jednostavnoj matrici, gde se naše željeno stanje anarhije ispostavi kao ishod „anarhizam je pobedio, država je izgubila“, dok je amorfnost kojom nas plaše ishod „država je izgubila, anarhizam je takođe izgubio“.

Na kraju članka ostaje nedorečeno pitanje šta upisati u kvadratić „država je pobedila, anarhisti takođe“. Ako definišemo državu kao sistem centralizovanog prisiljavanja, a anarhizam kao sistem distribuiranog kočenja, situacija win-win je od strane autora interpretirana kao neostvariva.

Naravno, panarhisti na to odgovaraju: ništa slično. Federalizacija, prelazak na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija ili funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija, upravo i označava traženi win-win. Država dobija jer se zadržava kao sistem centralizovanog prisiljavanja, pri čemu se njena legitimnost naglo povećava. Anarhizam dobija jer se država fragmentiše, uticaj građana na politiku se jača zahvaljujući drastičnom olakšanju promene jurisdikcije, a takođe se povećava podložnost države sistemima distribuiranog kočenja.

Žestoke igre

Pročitao sam o ideologiji nenasilja i pojavilo se pitanje. U nekim „levim“ zemljama Evrope mešovite borilačke veštine su dugo bile zabranjene – smatrane su ne kao sport, već kao spektakl koji podstiče жестокость. Kako na to gleda Ankap-tjan? Jer je to, s jedne strane, zabranjujuća mera, a s druge, ideološki ispravna.

анонимный вопрос

Ovde vidimo određenu pomešanost uzroka i posledica. Razne brutalne igre ne podstiču brutalnost, već su jednostavno manifestacija već postojeće brutalnosti običaja, kao i u određenoj meri mode. Želja ljudi da „prodrmaju“ nerve ostaje, bolje poznato kao traženje uzbuđenja, ali za ogromnu većinu danas je važno da sve bude dobrovoljno i pomalo „za glumu“. Film-katastrofa, a ne stvarno spaljivanje Rima. BDSM umesto stvarnog mučenja. Sportske borilačke veštine različitih stepena brutalnosti umesto sudskih pojedinacaka. Cirque du Soleil umesto šapita sa nepromenljivim lavovima.

Šta će biti ako se u svakom kvartu otvori klub mešovitih borilačkih veština ili nekog drugog brutalnog fizičkog obračuna? Polovina će bankrotirati (u ruskom slučaju će potrčati državi da moli za subvencije za razvoj sporta). Četrdeset procenata će smanjiti intenzitet i prekvalifikovati se na uslovnu kapoeru. Tržište ne treba toliko brutalnosti. Ali neka količina je potrebna. Povodom toga sam davno napisala prilično zabavan post.

Izvinite, danas je nekako kratko)

Tržište će rešiti, inshallah