Neki likovi sa Reddita su kupili gomilu akcija mrtvih kompanija i uništili „pohlepne“ hedge fondove zbog njihovog shortovanja tih kompanija. Ko je više u pravu u ovoj situaciji?
Analni mađioničar
Više su u pravu oni koji napuštaju kazino i idu da igraju šah.
Već sam jednom analizirala temu o manipulaciji tržištem i još konkretnije, o šemi pump and dump. Razmišljanja su se svodila na to da, ako se time bave trejderi, to je podjednako rizična strategija kao i bilo koja druga. A pokušaji da se to reguliše su upravo ista vrsta manipulacije tržištem. Dakle, ako trgovinska platforma u principu predviđa mogućnost zatvaranja trgovine kako bi se nekome onemogućila dobit, onda na takvim platformama nema šta da se radi. Nije iznenađujuće što su likovi sa Reddita na kraju izbacili akcije i otišli da trguju kriptovalutama. Vremenom će najpametniji od njih čak shvatiti koja kriptovaluta je bolja za kupovinu i držanje, a koja je tek za spekulacije. Ali na kripto berzama im, barem, neće oduzeti igračku, čak i ako se pojavi opasnost da će pomoću nje nekoga razočarati.
Čitam prevod Mehanike slobode. Veoma je interesantno, hvala. Sam engleski poznajem na nivou čitanja englesko-ruskog rečnika, pa ovo neće biti kritika, već pre pitanje. Na kraju poglavlja Retki – znači iscrpljivi pominje se problem obilja. Kako sam samo zbog toga eksplodirao. Obilje je najbolje čemu čovečanstvo može da se nada, i nazvati ga problemom je svetogrđe.
Posle sam se setio da postoje lažni prijatelji prevodioca, i značenje reči problem je mnogo šire nego kod problema – to je i zadatak i pitanje i čak i situacija.
I dalje me prži. Želim da razumem, da li je to samo nepreciznost u prevodu, ili autor zaista misli da obilje ima neke probleme?
Dnari
Prema tekstu mi se činilo prilično očiglednim da autor ironizuje levičare koji tvrde da će pojava obilja izazvati probleme za postojanje privatne svojine. Da, zaista, mnogo toga što je nekada bilo plaćeno postaće besplatno, i to znači samo prelazak na druge šeme monetizacije, kao što vidimo, recimo, na primeru kopija tekstova. Svojina kao koncept neće nigde nestati. Upravo konkurencija u proizvodnji robe i usluga spušta njihovu cenu toliko da ona može postati i nula. Ali da bi se uopšte pojavio problem kako dobiti novac za nešto što je jeftino i lako dostupno, upravo je potreban kapitalizam. Taj paradoks je, zapravo, tema poglavlja.
Zabraniti ili ne zabraniti abortuse?
Razmatrala sam ovu temu – jednom i dva. Mogu samo dodati na prethodno izloženo da je pitanje o tome da li treba raditi abortuse podjednako neprijatno kao pitanje da li treba raditi anesteziju udarcem čekićem u potiljak. Sve dok nemamo dostupne metode anestezije koje ne izazivaju potres mozga kao nuspojavu, postoji ogroman broj situacija u kojima bi takva varvarska metoda bila bolja od njenog odsustva. Ali kada nauka već zakoračila dovoljno daleko napred, anestezija čekićem može biti potrebna samo u veoma egzotičnoj situaciji. Tako je i sa sprečavanjem rođenja deteta. Da li treba zabraniti njegovo hirurško uklanjanje iz organizma bez šanse za opstanak ploda? Sve dok pod rukom nema manje varvarskih metoda, postoji ogroman broj situacija u kojima je bolje tako. Ali kada nam nauka pruža širok izbor sredstava za kontracepciju, hirurški abort postaje mnogo ređa procedura nego što bi mogla biti.
Kako se odnositi prema onima koji iz principa primoravaju da se ne zaštite i da rađaju? Predložite im lečenje upaljenog slepog creva bez anestezije.
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
Razmisliću malo na temu ugasenog protesta i nadam se da ću nakon toga dugo da se distanciram od teme Navaljnog.
Šta nam je rekao Volkov na strimu 4. februara? Da su, naravno, predvideli mogućnost zatvaranja, i za taj slučaj imaju plan: zaplenjivati imovinu Putinovog okruženja u inostranstvu, izazivajući time raskol među elitama i približavajući Tabakerov scenario (ili konačno pretvaranje RF u Belorusiju, kada okruženje diktatora ne pokazuje nos u inostranstvu, ali ovde prepušta sebi do daske).
Na to je reagovao Svetov, izjavivši da je prekid uličnih akcija dobra ideja, ali da bi bilo još bolje da ih se uopšte i ne započinju: samo doći u Rusiju i tiho se zatvoriti u zatvor.
I tu već ne mogu a da se ne razbesnim. Zašto se uopšte ikada zatvarati? Zar se zadatak oduzimanja imovine Putinovog okruženja nije mogao rešiti bez zatvaranja jednog Navaljnog i šesnaest hiljada onih koji su se bunili zbog njegovog zatvaranja? Bez toga se ne može nastupiti pred Evropskim parlamentom ili Kongresom SAD? Pa zapravo obrnuto, zatvaranje tome samo smeta, moraju nastupati kolege. Bez zatvaranja se ne mogu objaviti novi razotkrivajući snimci? Pa ne, snimci sa Aleksejem su očigledno živahniji nego bez njega. Ili bi video snimak o palati pogledalo manje ljudi, ako ne bismo organizovali promo-turu od Berlina do Kremljevskog centrala? Da, možda manje. Oko deset miliona. Je li to toliko kritično?
Ukratko, Volkov me nije ubedio, i i dalje smatram da je Navaljni uzalud strahovao da će u inostranstvu izbledeti i postati nikome zanimljiv kao političar. Svojim odlaskom u zatvor stvorio je mnogim dobrim ljudima mnoge poteškoće, i da, to je čisti viktimblejming sa moje strane, u tako kratkoj suknji nije trebalo leteti u tako opasnu zemlju.
Naravno, postoji određena verovatnoća da strane elite nisu previše poverovale Bellingkhatovoj istrazi o Naválnijevom trovanju, i da je samožrtvovanje postalo samo finalna demonstracija: da, gledajte, oni su tamo zaista poludeli, sada živite sa tim i borite se ako možete. Ako je to tako, to definitivno baca senku na besprekorne moralne kvalitete dede Bajdena i babe Merkel i prikazuje ih kao kanibale.
Ali dobro. Putin je uspešno preživeo još jednu krizu povezanu sa izlaskom desetina hiljada demonstranata na ulice, silovci su se razmrdali nakon kovida, sada su radosni, veseli i spremni da pritvaraju sve vikendom čak i bez ikakvih masovnih akcija. Pritvaranima se propisuju novčane kazne, oni šalju račun FBK-u, a zatim to sve tuže u Strazburgu, ali to je proces koji ne ide brzo. A ljudi su tek što su osetili taj zamah, i sada pričaju o izdaji upravo zato što je sva kakva aktivnost veoma iznenada prestala, a oni su se tek što probudili nakon godinu dana kovida i dremke.
Izvinite, ali FBK vam ovde nije pomoć. To je mašinerija za sprovođenje i promovisanje antikorupcijskih istraga. FBK će nastaviti da deluje metodama FBK-a. Ni Navaljniji štabovi vam neće pomoći. To je electoralna mašinerija. Oni će i dalje koristiti doktrinu pametnog glasanja. Ako želite nešto više, a ne samo da izlazite na ulicu kada vas pozovu, a u ostalo vreme da donirate i lajkujete – moraćete sami da se organizujete. Ovde je glavno ne juriti ni za slavom, ni za masovnošću. Jednostavno lepo provodite vreme u društvu pouzdanih prijatelja koje ste stekli u nekoj drugoj situaciji. A onda čitate u vestima: „nepoznate osobe su ukrasile zgradu opštine svežim grafitima“ ili „nepoznate osobe su probušile gume automobilu sudije“. Pa vidi ti to, – šaljete vest prijateljima, – kakve čudne vesti, šta im je to auto zamerio?
Nakon objavljivanja jučerašnje objave, susrela sam zanimljiv prigovor Antona Epihina, voditelja kanala RLN.Today. Tvrdio je da moja ideja o privatizaciji profitabilne državne kompanije nije najbolja stvar koja se može uraditi za ukidanje države. Ukratko, razmišljanje je sledeće. Ljudi su navikli na to da postoji određeni skup javnih dobara koja obezbeđuje država, i odbijanje države da ih isporučuje izazvalo bi široko ogorčenje, pa bi se situacija brzo vratila unazad. Zato je čisto politički prilično teško oduzeti od države neke uobičajene funkcije poput policije ili sudova, čak i ako ona te usluge pruža skupo i veoma niskog kvaliteta. S druge strane, može se pokušati prodati građanima ideju da te usluge pružaju akcionarska društva, gde su akcionari svi građani. Ali AD „Sud“ takođe nije baš očigledna ideja. Međutim, ako početi od državne investicione kompanije, zašto da ne, takav oblik državnog vlasništva svakako nije obavezan, i ideja prenošenja istog na građane bi imala uspeha. Umesto da je prodate na aukciji privatnim licima, sa naknadnom raspodelom prihoda među građanima, akcije kompanije se mogu ravnomerno raspodeliti među građanima. Kompanija će nakon promene nominalnih vlasnika nastaviti da radi u istom režimu, samo će umesto isplate dividendi jedinom akcionaru — državi — isplaćivati njih novim akcionarima — građanima.
Na to sam razumno prigovorila da zar nije svejedno. Ljudi će, nakon što dobiju akcije, svakako i dalje sami odlučivati šta će sa njima – držati ih, prodavati ili otkupovati od drugih kako bi stekli veliki paket. Sa istim uspehom moglo se prvo prodati onima koji žele, a onda neka prihode troše gde god žele. Ali ne, – odgovara Anton, – razlika postoji. Uverivši se na primeru visoko likvidnih državnih imovina da se one mogu preneti u vlasništvo građana, građani će se upecati i sa većom verovatnoćom će nakon nekog vremena zahtevati da se ova operacija ponovi i sa drugim imovinama, uključujući vojsku i policiju. A da je investiciona kompanija samo prodata i novac podeljen, bilo bi mnogo lakše reći za druge državne strukture da ne razumete, to je nešto drugo, i to drugo ćemo finansirati iz poreza.
I dalje mi se čini da nema naročite razlike. Preciznije, nema je sa tačke gledišta ekonomije, a koja će se odluka, sa tačke gledišta psihologije i političke retorike, lakše „prodati“ ljudima, i nakon koje će sa većom verovatnoćom uslediti dalji koraci ka deetatizaciji društva – to mi je teško reći. Tako da samo opisujem ovu tačku gledišta, možda je ona zaista opravdana, i tada bi Singapurci koji se nalaze među mojim čitačima, naravno, trebalo da insistiraju upravo na takvoj varijanti reorganizacije Temasek Holdings.
Koliko sam mogla da razumem, verovatno je reč o singapurskoj kompaniji Temasek Holdings. Kao što svi znamo iz blokbastera o Putinovoj palati, novac za njenu izgradnju je prvobitno akumulisan od mitoja pri isporuci medicinske opreme budžetskim ustanovama pod izgovorom stvaranja suverennog investicionog fonda. S obzirom na to da se tokom Putinovog prvog mandata u javnom diskursu stalno pojavljivao pojam autoritarnog modernizovanja i, konkretno, Singapura, može se pretpostaviti da je bila prikazana želja da se stvori nešto baš poput Temaseka.
U suštini, imamo posla sa zanimljivim oblikom povećanja investicione privlačnosti zemlje: umesto održavanja visokih poreza, formiraju se državne korporacije čiji je zvanični zadatak da donose profit budžetu. Više profita od državnih korporacija znači manju potrebu za porezima. Kao rezultat toga, neka Saudijska Arabija je zahvaljujući prihodima od državne naftne industrije mogla da priušti svojim malobrojnim građanima da žive praktično u državi bez poreza.
Takođe, državne korporacije se mogu koristiti za razvoj infrastrukture ili, recimo, geopolitičkih zadataka. To je takođe moćan instrument, ali čim neke druge stvari počnu da prevladavaju nad ekonomskim razmatranjima, prihod od takvih korporacija prirodno opada. Izgrađena infrastruktura može ostati neiskorišćena, a geopolitički napori takođe lako mogu završiti bez rezultata. Dakle, preuzimanje nekog kineskog iskustva za državu je opasna igra.
Pa, koliko sam uspela da razumem, u Singapuru državni holding jednostavno investira u atraktivnu imovinu širom sveta, što znači da je država pristala na svesno samookviricivanje, izdvojila paket državne imovine za korišćenje isključivo u komercijalne svrhe i dosledno se pridržava te taktike.
Naravno, najveća opasnost za građane države koji računaju na to da budu korisnici državne korporacije, jeste u tome što menadžeri kompanije imaju svoje mišljenje o koristi i počinju da krade iz kompanije. Tako je Li Kuan Ju prvo veoma žestoko suzbio korupciju, zatim je još nekoliko godina marljivo održavao tu čistotu, i tek tada je 1974. godine osnovao investicionu kompaniju.
Pogledala sam finansijske pokazatelje kompanije. Tokom poslednjih deset godina portfolio kompanije je porastao za 70%. Na taj način se može konstatovati da, ako se investicionoj kompaniji ne postavljaju neprirodni ciljevi, ako se nemilosrdno kažnjava za korupciju i ako se implementiraju sve vodeće prakse izveštavanja i upravljanja razvijene na tržištu – onda postoji šansa da kompanija zaista bude raditi slično tržišnoj i sa sasvim uporedivim pokazateljima. Pa, da, autoritarna modernizacija je zaista moguća, a državne institucije su zaista sposobne da neko vreme, u uslovima stroge kontrole, poštuju pisana pravila. Ipak, želim da Singapurci privatizuju ovu kompaniju, smanjujući državne rashode za iznos izgubljenih budžetskih prihoda – a jednokratnu dobit od privatizacije podeljuju ravnopravno među građanima. Igrali su se – i dosta je, ne može se beskonačno pobeđivati u kazinu. A dalje će svaki građanin sam odlučiti da li će za dobijeni novac kupiti akcije Temasek Holdings ili nešto drugo.
Ne tako davno publika telegramskog čata po mom imenu posmatrala je uživo kako pokušavam da polomim audio fajl u Amazonovom vlasničkom aaxc formatu i konvertujem ga u ljudski mp3. Zahvaljujući pomoći čitalaca i trunčici sreće, uspela sam da se izborim tokom večeri.
Sada je svako poglavlje originalnog teksta knjige Davida Fridmana The Machinery of Freedom praćeno audio zapisom gde sam autor čita odgovarajuće poglavlje. Zapravo, audio knjigu sam malo polomila iz drugog razloga, ali o tome neka bude kasnije, a za sada sam međuviđeni rezultat upregla u posao.
Takođe je objavljen prevod prvog od tri dodatka knjizi, ali to je sitnica, potrebna samo da bi se broj na progress-baru promenio. Uglavnom sam sada zauzeta finalnom redakcijom i složenjem prevoda u epub format.
Inače, o audio snimcima. Ako postoje voljni da snime prevod knjige, hajde da sarađujemo. Pročitajte glasom stihove iz epigrafа svih delova knjige, pošaljite mi snimak u privatnu poruku, a zatim, ako izbor bude dovoljno raznolik, sprovešćemo glasanje o tome čiju ćemo tačno verziju objaviti na mom sajtu i, shodno tome, „zalogovati“ je samom Fridmanu za njegov sajt. On je čak i odeljak već pripremio za svoje stihove na ruskom, ali je trenutno prazan, i trebalo bi ispraviti tu nepravdu. A ako pobednik takmičenja bude imao snage da snimi celu knjigu (to je više od dvanaest sati), to bi bilo prosto mega kul, i to će skoro sigurno biti nagrađeno od strane zahvalne publike.
Juče uveče sam razmišljala da izložim sopstvene utiske o nedavnim uličnim akcijama dok su još sveži, ali se pojavila zanimljivija povod. Aleksej Nefedov, bivši autor ovog kanala, bio je zadržan na ulici, pa sam odlučila da ga ispitam kako se sve odvijalo. Pošto loše vodim intervjue, razgovor je brzo skrenuo na neobavezne teme, pa je ispalo prilično interesantno.
– Saznala sam za tvoje zadržavanje kada sam već sama išla kući, jer sam na ulici retko vadila telefon i gledala samo kanal koordinacije. Ovo je prvi put da je zadržan moj bliski poznanik. Uopšte, zadržavanja su postala norma, tako da nisam bila naročito zabrinuta, ali sam odmah odlučila da iskoristim priliku i pitam kako to izgleda sa te strane, izvini zbog takve grubosti. Za početak – kako si se našao u toj situaciji?
– Prilikom sastavljanja protokola uzeo sam 51. član, i još nisam razgovarao sa advokatom o liniji odbrane, tako da ću za sada uzdržati od komentara. Mogu samo reći da preporuke koje si izdala na kanalu u petak nisu da su loše, samo važe za druge uslove. Govoriš o tome šta bi velika masa ljudi trebalo da radi, ali ona to ne može bez komande. A komandovati se može samo anonimno na Telegramu. Ovaj signal će jako kasniti. Fantazije o nekim signalima zastavicama su za ljude koji su prošli bar neku vrstu usklađivanja. Ukratko, to nije naš slučaj. Zato su ljudi išli razbacanim kolonama, lako su ih seckali, blokirali kretanje. I zadržavanja su išla bez problema. Na trgu se može napraviti lančana blokada, u koloni je to nerealno. Čitav kolovoz je pod kontrolom snaga reda, tako da će iskočiti sa strane, otpozadi – i iznenada napasti bilo koga. Sa mnom se upravo tako i desilo.
– Čudno, većina mojih preporuka se odnosila na individualne taktike, ili male grupe poznanika, da se drže u grupama. Ali ipak sam se nadala da će nivo koordinacije biti veći. Šta je bilo dobro nakon zadržavanja?
– Za početak, umesto klasičnog kombija, iz nekog razloga je korišćen običan Gazel, bez rešetaka, sa običnim građanskim tablicama. Da nije imao nizak plafon, moglo bi se pomisliti da je skinut sa linije. U njega su ugurali osam ljudi, popeli su se dvojica kosmonauta, i krenuli u RVD. Stigli su brzo, ali su posle pola sata stajali ispred vrata, tako da je bilo vremena za razgovor sa kosmonautima. Potpuno apolitični, dobronamerni momci. Treba da se zadrže – zadržaćemo. Treba da se ubiju – ubijaćemo. Naredba je naredba. Na napade kolega sa linije odgovarali su da oni jednostavno ne razumeju život, pozivali ih da odu da rade u Rosgvardiju kako bi došli normalno. Uopšte, u celoj četu za štampanje prekršajnih naloga vidi se dobro uspostavljena rutina. Doveli su ih, sačekali signal da mogu da uđu, uneli su ih u parovima i odveli u podrum. Tamo ponovo čekanje, zatim sastavljanje protokola o dovođenju i pretrazi. Potom u dežurnu jedinicu, tamo imaju naredbu da fotografišu i rade otiske prstiju. To je nezakonito, ali od njih se zahteva. Tako pokušavaju da pritisnu čisto psihološki, i to im veoma dobro ide. Odbio sam da dajem otiske prstiju i bio sam siguran da će me sada procesuirati zbog kršenja zakonitih zahteva policije, po članu 19.3. Čak sam za svaki slučaj resetovao telefon na fabrička podešavanja. Ali to je sve zapravo nebitno. Uopšte, taj osećaj besmislenosti bilo kakve žurbe – on je u RVD-u veoma jak. Odmah u glavu kreću citati Strugačkih, gde je stari revolucionar govorio: sada nije strašno, ali kada su mi testerisali ruku i pritom se žalili na niske plate – tada je bilo strašno.
– Šta se sada očekuje dalje?
– Tri dana imaju da prenesu predmet sudu, nakon toga će me pozvati i reći za koji datum je zakazan. Na sudu dobijam kaznu i podnosim žalbu okružnom sudu. Žalba se odbija, i ja se obraćam ECHR-u. ECHR mi nakon otprilike tri godine dodeljuje odštetu. Kazna se plaća nakon odbijanja žalbe. Mogu sam da platim, mogu da zamolim FBK za pomoć. Pripremu prijave ECHR-u takođe pomažu advokati FBK. Ukratko, i sa naše strane je potpuno rutinski konvejer, kada su unapred poznati ne samo rokovi, već i ishodi sudova. Postoji i neprijatan trenutak. Pocompat pola godine su mi protesti kontraindikovani, dok ne istekne prekršaj. Kao što si tačno primetila, dva prekršaja znače oduzimanje prava na posedovanje oružja. Tako da sada sedim mirno, vodim sudsku borbu protiv države, ne pravim pokrete. Ili moram da prebacim pušku na poznanike, ako poželim da nastavim sa aktivizmom.
– Svetov upravo sada ima strim. U njemu on, kao i ja, govori da je Navaljni precenio svoje uticaje, i da u ovoj situaciji nikakav mirni protest neće doneti rezultate. Može doneti samo sliku za diplomatski pritisak na režim spolja. Pre nedelju dana mi se činilo da postoje šanse da protest uskoro prestane da bude miran. Sada se čini da je šansa izgubljena. Šta misliš?
– Svako je prinuđen da sudi prema onom delu slike koji vidi direktno. Zatim upoređuje podatke i dobija neko šire razumevanje. Stigao sam samo da se vratim, operem i večeram, nisam čak ni pročitao feed. Na onom delu gde sam danas bio, zid je čvrst, ne može se probiti čelom. Silovaca ima jako mnogo, akcije takvog obima i intenziteta će razbacati bez napora. Šteta ekonomiji od zatvaranja centra grada vikendom na tri sata je minimalna. Pri tome, mi smo ipak provincija, svi razumeju da se odluka o Navaljnom donosi u Moskvi, a mi smo tu samo kao masa. Kada su u pitanju lični interesi, kao što je bilo tokom mitinga protiv komunalnih tarifa, ljudi su besniji i aktivniji. Niko ovde neće ozbiljno stati uz Navaljnog. Samo uporedi kako su danas vikali „slobodu Navaljnom“ i kako „slobodu Bojku“. Bojko je bliži, popularniji, za njega će vikati glasnije. Ali on izlazi sredinom februara, tako da će se ljudi ograničiti na povike, neće krenuti u tuču.
– Dakle, smatraš da je sve uzalud?
– Ulička politika je veoma potreban trening o samoorganizaciji, o samoosvešćivanju građanskog društva. U ovoj sferi nam je već mnogo toga uspostavljeno. Sve što sam uradio prilikom hapšenja jeste da sam pritisnuo crveno dugme. Dalje su se pokrenuli nevidljivi točkovi, i to je to, o hapšenju pišu donosioci odluka na Tviteru, zovu me iz OVDinfo, dolazi advokat, dolazi poslastica, svaka dalja pravna borba je stavljena u sistem. Ljudi uče da mirno brane svoje interese uz pomoć dobrovoljne saradnje. To su veštine koje su aktuelne kod ankapizma. Na ovim primerima je praktično pokazati kako ankap funkcioniše. Sa ovim ljudima ćemo ga, na kraju krajeva, izgraditi. Ili ne ankap, već panarhiju. Jer nesistemski komunisti imaju svoju mrežu uzajamne pomoći, levi anarhisti svoju, nacionalisti svoju. Mi već uspostavljamo društvo sa EKU. Jednostavno se uspostavljanje odvija u pozadini suprotstavljanja jednoj zajedničkoj spoljnoj pretnji.
– To su sve veoma dugi periodi, ali mladi imaju kratak horizont planiranja. Zar ti ne deluje da ljudi mogu jednostavno da izgore?
– Važno je menjati fokus. Ja sada privremeno završavam sa uličnom aktivnošću i naći ću sebi drugo zanimanje. Možda će to biti pomoć onima koji će još uvek biti hapšeni. Možda ću ići da držim predavanja o bitkoinu. Odmor je prebacivanje na druge vrste aktivnosti. Partije su dobre po tome što su to velike organizacije sa nekoliko različitih pravaca rada, sagorevanje se dešava mnogo sporije nego ako umesto toga, na primer, samo učestvuješ u neprekidnim protestima ili samo volontiraš na izborima.
– Partije mi deluju kao način za neproduktivno trošenje gomile vremena. Na svom kanalu takođe imam veoma raznoliku aktivnost i odgovaram na pitanja o najrazličitijim temama. A čim se prebacim na ulični protest – već sam blizu sagorevanja, jer nema trenutnog rezultata. To nije kao da napišeš post, prodiskutuješ o objavi, a sutra pišeš novi.
– Zamisli da samo ideš u fitnes centar. Takođe sebi daješ redovno opterećenje i neprimetno se menjaš. U procesu može biti dosadno ili neprijatno, ali vidiš ljude pored sebe koji rade istu stvar, to takođe pomaže u motivaciji.
Rodion Belkovič je prvi put javno reagovao na pojavu elektronske verzije njegove „Krvi patriota“. Iz toga se jasno vidi: ja i Rodion Belkovič bismo mogli živeti u okviru jedne republike, pošto se slažemo po pitanjima prava (pravo autorstva je nesumnjivo; autorska prava su upitna, međutim ograničenja kopiranja se mogu uvesti ugovorom; i, naravno, obraćanje banditima za pomoć u rešavanju konflikata koji nisu nastali upotrebom nasilja je neprihvatljivo) i imamo zajedničke interese (želimo da što više ljudi čita pametne knjige koje nam se dopadaju).
U čemu se sa Rodionom ne slažemo, to su predstave o estetici i o pristojnosti. Za Belkoviča papirne knjige nose estetsku vrednost, to je respektabilnost i poštovanje tradicije. Za mene je papir prašina i ustajalačnost, sinonim ukočenosti i jedan od neizostavnih atributa Putina, sa njegovim poznatim fasciklama. Za Rodiona je nepristojno, pružajući besplatnu uslugu neodređenom širokom krugu ljudi, podsećati javnost na mogućnost da iskaže svoju zahvalnost u novčanom obliku. Za mene je nepristojna stara sovjetska tradicija prodaje robe uz dodatak, zahtevajući da onaj ko želi da kupi tržišno traženog Belkoviča istovremeno plati i izdanje nelikvidnog Ficina (ali je sasvim pristojno reklamirati Ficinu knjigu makar direktno na papirnim stranicama svog bestselera).
Upravo zato sam pedantno navela: ovde se plaća za podršku autoru, ovde za podršku štampanog izdavača, a ovde za podršku elektronskog izdavača. To je za mene zaista važno etičko pitanje – da obezbedim potrošaču maksimalnu transparentnost uslova. Iz istih razloga, recimo, neću objavljivati u kanalu „džins“, navedću koje sam donacije dobila za odgovore na određena pitanja, koliko košta ugovor za postavljanje sadržaja sa Bitarchom, pa čak i koliko ću dobiti referalnih provizija od vaših transakcija u botu btc_banker. Govoreći šire, sfere dozvoljenog i prikladnog za mene, kao prilično tipičnog libertarianca, naravno se veoma razlikuju.
Dakle, iako možemo živeti sa Rodionom Belkovičem u okviru iste res publica, biće nam komfornije da živimo odvojeno i jasno definisavši granice svoje res privata. Možda se nećemo i pobiti.
Knjige razbacane su po podu. Probali bi oni to da urade u džamiji!
Sutra, 31. januara, ponovo izlazimo na ulice. Posle 23. januara vidimo prilično jasnu taktiku režima: maksimalno otežati koordinaciju i izbaciti iz igre sve organizatore, kao i one koji teoretski mogli biti organizatori, čak i ako se konkretno sada ne izlažu, ali su u prošlosti bili primećeni u nečem sličnom. Na mestima održavanja akcija će biti gušena veza, ograničavano kretanje javnog prevoza, blokirani trotoari i putevi, a objekti zatvarani.
Navaljnov štab nastavlja da insistira na tome da predstojeća akcija bude mirna. To znači da se predlaže da se policajci ne šutiraju po stomaku, čak i ako im zapari vizir.
Kako se predlaže da se ponašamo u okviru onih ograničenja koja nam nameće neprijatelj i koja nam nameće sopstveno komandovanje?
Ovo nije poslednja odlučujuća bitka, već samo jedna od epizoda predstojećeg veoma dugog suočavanja.
Ali sutra treba nastupiti upečatljivije nego pre nedelju dana.
Verovatno će izaći malo više ljudi, ali to nema naročit značaj.
Moramo pokazati odlučnost, ali pritom pretrpeti minimalne gubitke.
Zato glavni akcenat stavljamo upravo na bezbednost.
Anonimnost. Neupadljiva odeća koja krije prepoznatljive osobine, obavezno stavljamo maske, bez bedževa i ostalih aksesoara koji olakšavaju identifikaciju.
Dolazimo u grupama. Ako nemate svoju ekipu, pokušajte da se priključite nekome. Ne smete ostati sami i bez nadzora.
Ne stojimo na trgovima, stalno se krećemo kao gusta masa, ne dozvoljavamo da nas opkole ili preseku; pri pokušajima policajaca da uđu u redove – spajamo se rukama.
Pri pokušajima hapšenja, hvatamo one koje hapse, opkružujemo nastalu gužvu i zahtevamo od policajaca da odu bez plena.
Snimamo kamerama samo policajce. Svoje – ni u kom slučaju. Od novinara zahtevajte da snimaju samo opšte planove i to samo otpozadi. Bez intervjua, šaljite ih u p****. Pritom baš psovkama, kako ne bi bilo iskušenja da to puste u etar. Najbolje što možete uraditi sa novinarom vladinog kanala je da ga tajno gurnete na policajce i odmah nestanete u masi.
Plakate ne nosimo. Osim ako taj plakat nije na šperploči, a šperploča na čvrstom drvenom stubu. Ko zna, možda zatreba.
O oružju. Koristi se samo za sprečavanje hapšenja i samo tada kada to ne beleže kamere. Spray-bočice i gel-bočice su dobre. Aerosolne su loše (mogu postradati svoji).
Zastave su potrebne samo za orijentaciju, da bi se znalo gde je glava i rep kolone. Zastavonoša ne sme ići sa ivice – on je primarni cilj za hapšenje. Ako zastavonošu ipak hapse – otimajte mu zastavu, ako sam ne dozna da je baci daleko u masu. Neka zastavu dalje nosi neko drugi. Glupo je nositi zastavu sa sobom u policijski kombi.
Skandiranja – minimum, bolje je glasno pozdravljati prijateljski nastrojene vozače koji sirendaju. Skandiranjem se takođe mogu obaveštavati zadnji redovi o važnim detaljima situacije. „Putin je govno!“ – loše skandiranje. „Policija desno!“ – dobro.
Kada se dostigne krajnja tačka šetnje, potrebno je odmah i veoma brzo se razići u različitim pravcima, ali ne pojedinačno, već u nekoliko kolona, prema broju mogućih pravaca kretanja na završnoj tački šetnje. Ovo je najopasnija faza akcije, bilo bi žao proći celu rutu i završiti u kombiju pred sam kraj.
Ako na završnoj tački čekaju policajci, tamo uopšte ne treba ići – bolje je skrenuti ranije i otići daleko u stranu, i tek na bezbednoj udaljenosti od neprijatelja završiti akciju.
Sve ove preporuke su za regione. Dve stolice imaju svoju specifičnost, ogromno iskustvo sa sličnim akcijama, plus potpuno drugačiji broj ljudi, oni će se sami snaći.
A razne banalnosti, poput toga kako se ponašati u policijskoj stanici, ostavljam pravnicima. Za početak, ne treba tamo ni dospeti.
Da, sve je ovo priprema za prošli rat. Ako nas sutra umesto pendreka dočekaju vodeni topovi, gas i gumeni meci, od ovih preporuka će malo šta biti od koristi. Ako se situacija pokaže kao toliko nepredviđena, treba jednostavno bežati što dalje sa mesta akcije, jer će to značiti da sledeći put treba poneti potpuno drugu opremu.
Prepostovanje ovog teksta je bolje raditi sa anonimnih naloga.
Na ovo još uvek ne pozivam, mada već želim, naravno
U kanalu Scipionov san pojavila se objava sa instrukcijama za donacije Centru za republikačka istraživanja. Rodion Belkovič tvrdi da podrška Centru služi upravo kao donacija za čitanje knjige Krv patriota. Zato sam dodala link ka objavi u izdavački predgovor, a ujedno sam navela da oni koji žele da podrže izdavačku kuću Vladimir Dalj mogu kupiti štampano izdanje – sam Belkovič, prema njegovim rečima, ne dobija novac od toga, tako da time sponzorišete upravo izdavača.
Preuzmite novu verziju knjige, gde su ujedno ispravljene neke greške pri skeniranju. Ostalo je još mnogo toga, samo je bilo važno što pre dodati podatke za donacije CRI, pa ću konačna doterivanja ostaviti za kasnije. Usput, ako bi neko preuzeo korekturu ove knjige i poslao ispravljen fajl, bila bih veoma zahvalna.
