Protivnici ideje oružane borbe protiv države često odvrate ljude od nje, plašeći ih moći državne vojske. U stvarnosti se može smatrati da država uopšte nema vojsku! I to nije preterivanje — ona je jednostavno nepogodna za taj zadatak. Realno protiviti anatijarkističkim borcima moći će samo lako naoružana policija i Rosgvardija.
Ispod je naveden odlomak iz jedne popularne knjige o zalasku ere teritorijalnih država, koju svakako treba pročitati svi libertarijanci!
«Suočivši se sa oružanim otporom okupiranog stanovništva, Nemci su ubrzo otkrili da su upravo najsavremenije komponente njihovih oružanih snaga bile najbeskorisnije. Do sada njihovi tenkovi, artiljerija, lovci i bombarderi nisu imali posebnih poteškoća da u prah razbiju najnaprednije vojske sveta (uključujući vojske tri vodeće svetske sile, čije su snage značajno prevazilazile njihove sopstvene), ali, suočivši se sa malim odredima partizana koji nisu bili vojska, nisu nosili vojne uniforme, nisu se borili u otvorenom boju i imali su običaj da se rastapaju ili u seoskom pejzažu ili među okolnim stanovništvom, nemačke trupe su ostale u potpunoj zbunjenosti. Kao i drugi osvajači nakon njih, Nemci su izvukli pouku da su pri sprovođenju protivinsurgentnih operacija praktično jedine snage koje su mogle biti korisne, lako naoružana policija, pešadija, planinske trupe, specijalne jedinice, komunikacione trupe i, što je najvažnije, sve vrste obaveštajnih službi. Svi oni su morali da se kreću pešice ili koristeći lagana vozila, prvenstveno ona koja su mogla da se kreću po nepreglednom terenu. Izvan gradova mogli su biti pojačani izviđačima, a u onim retkim slučajevima kada je protivniku uspelo iznenadati i primorati ga na otvorenu borbu — malim brojem artiljerijskih topova i tenkova. I u tim operacijama nije bilo mesta za ponos Vermahta — tenkovskih i mehanizovanih divizija, a štaviše, pošto je obim operacija bio veoma mali, nije bilo mesta ni za bilo kakve divizije uopšte.
Otkriće koje su Nemci (i u manjoj, ali značajnoj meri njihovi japanski saveznici) učinili tokom Drugog svetskog rata, od tada su ponovile praktično sve velike oružane snage sveta. Jedni od prvih koji su se suočili sa gerilskim ratovanjem odmah na početku posleratnog perioda bili su Francuzi i Englezi. U pogledu surovosti, njihove operacije su bile daleko od nemačkih; a ipak, posebno što se tiče akcija Francuza u Indokini i Alžiru, bile su dovoljno nemilosrdne. U obe zemlje, pokušaj Francuza, koji su koristili najsavremenije oružje koje su imali na raspolaganju, da ponovo uspostave kontrolu nad svojim kolonijama, doveo je do smrti stotina hiljada ljudi i do uništenja vatrom i mačem čitavih sela, pa čak i regiona. Iako Englezi nisu išli toliko daleko (najveći broj žrtava među lokalnim stanovništvom u njihovim kolonijalnim kampanjama iznosio je oko 10 hiljada ljudi tokom borbi u Keniji), oni su takođe često posezali za smrtnim kažnjavanjem, mučenjima i uništavanjem čitavih sela, čije su stanovnike preseljavali u koncentracione logore! Baš kao i Nemci, engleske i francuske oružane snage su otkrile da su upravo najmoćnije oružje i sistemi naoružanja bili najbeskorisniji, budući ili previše skupi, ili previše brzi, ili previše veliki, ili previše neprecizni, ili previše nediferencirani, ili sve to istovremeno. Što se tiče najmoćnijeg oružja, tj. nuklearnog, protiv neprijatelja čije su snage bile toliko raspršene i toliko neuhvatljive, ono je bilo jednostavno neprimenjivo»
Iskreno govoreći, konkretno u Rusiji ljudima nije naročito lakše zbog saznanja da neće biti razmazani po asfaltu tenkovima, već da će se ograničiti na razmazivanje po asfaltu pendrecima. U međuvremenu, nosilaca pendreca i drugog lakog naoružanja, posebno angažovanih za rat protiv sopstvenih građana, u Rusiji ima više nego onih koji su angažovani ili pozvani na rat protiv stranih sila. Tako da bih ja naglasak stavila ne toliko na to koliko su te snage loše opremljene i koliko je njihova taktika neefikasna, već na to koliko su motivisani – upravo to je ključni faktor odvraćanja naoružanog građanskog protesta.
Danas mi je drago što mogu da vam predstavim tri nova poglavlja iz „Mehanike slobode zajedno“. Tim prevodilaca je mali, ali veoma produktivan, i sada sam prilično opterećena poslom oko uređivanja, koju više neću moći nikome da delegiram.
U poglavlju „Robin Hud će vas prodati“ Friedman pokazuje neke neočigledne mehanizme onoga kako mehanizmi dobrobiti, formalno stvoreni da pomognu siromašnima, de facto preraspoređuju novac u korist bogatih. Takođe konstatuje da takvo ponašanje države nije greška sistema, već sam sistem.
U poglavlju „Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji“ naziv je dovoljno govornitljiv da bi se razumelo o čemu je reč. Tamo se objašnjava zašto na slobodnom tržištu ne dolazi do osiromašivanja radničke klase, kako je Marks sanjao, već se umesto toga odvija kretanje ka opštem prosperitetu.
Konačno, u poglavlju „Monopoli I. Kako ostati bez košulje“ Friedman slikovito pripoveda koliko je jadna sudbina monopolista na slobodnom tržištu, i koliko je jadna sudbina onih kojima nije imalo sreće da imaju posla sa državnim monopolima.
Na ovaj prelep praznik, Dan nezavisnosti SAD, uživajte u klasici anarhokapitalističke propagande! Inače, pozdrav svima koji su došli po preporuci kanala Klasični liberal, veoma mi je drago što ste tu, smestite se udobno.
U filmu „The Big Short“ postoji trenutak kada lik Mark Baum odlazi u kreditnu agenciju (KA) kako bi pitao: „da li se ikada desilo da u protekloj godini vi (KA) niste dali traženi AAA rejting bankama?“. Na šta mu Džordžija (radnica KA) odgovara: „Ako im ne damo rejting, otići će u Moody’s (druga KA) koji je dve ulice odavde“.
KA sve razumeju, ali nastavljaju da krše sopstvena pravila, plašeći se odlaska klijenata kod konkurencije.
A šta ako u uslovima privatnih sudova nastane ista takva situacija, u kojoj bi sudovi donosili nepravilne odluke ili, recimo, odluke u korist velikih klijenata, plašeći se odlaska klijenta u drugi privatni sud?
Sedački zlopatreč
U situaciji koju razmatrate vidimo kako loš dizajn sistema daje netačne rezultate. Banka plaća da bi joj kreditna agencija dala visok rejting, i kreditna agencija izvršava taj tržišni nalog. Nakon toga, bilo ko može slobodno da ignoriše tu informaciju, jer ona ne govori ništa o pouzdanosti banke.
Postoji slobodno tržište. Na njemu rade kompanije koje pružaju određene usluge. Zadatak kompanije je da ubedi potrošača da je dobar izbor. Zadatak potrošača je da sazna koja kompanija je zaista dobar izbor. Šta tačno kompanija isporučuje – hranu, naučna istraživanja ili, recimo, rešavanje konflikata – potpuno je nebitno.
Kompanija ima dve moguće strategije. Prva: saznajući preferencije potrošača, prevariti potrošača da veruje da ona odgovara njegovim preferencijama. Druga: saznajući preferencije potrošača, prilagoditi svoje usluge tim preferencijama. Potrošač takođe ima dve moguće strategije. Prva: pažljivo proučiti tržište i doneti utemeljenu odluku u korist jedne od kompanija. Druga: izabrati prvu kompaniju koja mu padne na pamet, raditi sa njom, a ako se ispostavi da je nepoštena, uložiti sve napore da njeno rukovodstvo za to požali. Ovo sam opisala kao ekstremne slučajeve. Stvarna strategija biće kombinacija ove dve navedene.
Dakle, kompanija stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem preferencija i za informisanje (istinitim ili lažnim), a potrošač stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem ponuda i za sankcije zbog prevara.
Dobija se večni konflikt projektila i oklopa (ili, ako želite, dilema zatvorenika). Potrošaču su potrebni nezavisni rejtingi, proizvođač je zainteresovan da kupi sebi lepši rejting. Potrošaču je potreban sud koji će od proizvođača naplatiti nadoknadu za neadekvatan kvalitet, proizvođaču je potreban sud koji će ga osloboditi krivice. Pri tome, potrošač nije u obavezi da bude uvek pristojan; od njega može da se očekuje da koristi proizvod, a zatim da ga pokvari i vrati kao da je kupljen sa fabričkom greškom; od njega može da se očekuje da primi proizvod i izlaže laž da nije primljen; od njega može da se očekuje da plati falsifikovanim novcem…
Ako se tržište reguliše odozgo na bazi bez alternative, onda i potrošači i proizvođači usmeravaju svoje napore na to da korumpiraju regulatora i podstaknu ga da deluje upravo u njihovom interesu. Ako pak centralizovane regulacije nema, onda najvažniji faktor koji utiče na donošenje odluka postaje praksa uspešnih interakcija sa konkretnim ugovornim partnerom, drugim rečima, njegova reputacija. Već sam jednom pisala, na šta bi mogla da liči idealna dugoročna reputacioni sistem. Za sada su na tržištu uglavnom predstavljeni veoma nezgrapni sistemi analize potrošačkog ponašanja, ali oni nisu potrebni meni kao potrošaču, već obrnuto, onima koji bi želeli da mi prodaju svoje proizvode. Sistemi koji bi isto tako pažljivo pratili ponašanje proizvođača su još uvek mnogo lošije razvijeni, njih zamenjuju improvizacije raznih organizacija koje u svom nazivu sadrže reč „nadzor“.
U doktrini anarhokapitalizma pretpostavlja se da će sve ove nadzorne funkcije mnogo kvalitetnije moći da obavljaju osiguravajuća društva. Da li je to zaista tako, ili će nam tržište ponuditi još savršenije alate, moći ćemo da saznamo kada odbacimo improvizacije.
Tržište uči slova, uskoro će početi da govori razgovetno
Objavila sam prevod kratkog četvrtog poglavljaMehanike slobode Dejvida Fridmana. Za sada proces finansira samo Bitarch, ali imate priliku da upišete i svoje ime u odeljak zahvalnica prilikom pripreme konačnog teksta, koji ću svakako uraditi. Biću draga vašim donacijama za plaćanje prevoda na poseban novčanik: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Takođe predlažem svima koji žele da napišu svoje recenzije knjige. Najsučeljanije od njih bih takođe priložila uz tekst prevoda. Poželjno je, naravno, ne u formatu „pročitao sam – dopalo mi se“, već u više pregledno-analitičkom karakteru.
Objavila sam drugo poglavlje „Mehanike slobode“ Davida Fridmana, prilično je kratko. Treće je objavljeno pre par meseci, trenutno je u toku prevod četvrtog. Ukratko, proces je počeo.
Kada završimo sa prvim delom, ulepšaću objavljeno kako bih sve svela na jedinstven stil i napraviću epub. I tako ću postupati sa ostalim delovima.
Za sada se jedan prevodilac aktivno uključio u projekat, još dvojica se pripremaju, rešavajući druge obaveze. Ako osećate da ste u mogućnosti da prihvatite ovaj posao, hajde da sarađujemo. Okvirna plata je 400 rubalja po standardnoj stranici izvornog teksta (1800 znakova sa razmacima).
Počecu od kraja. Kanal o koji pitate zove se „Platinaste misli mladih levičara“. Teze koje se predlažu za razmatranje zaista jesu platinaste misli mladih levičara. Zašto bih onda smatrala da je kanal propao? Naprotiv, konačno je postigao harmoniju forme i sadržaja, to je prelepo.
A ako ćemo ozbiljno, jedna neuspešna članak ili serija članaka još uvek ne stavlja pečat na kanal, naročito ako je to plod kolektivnih napora.
Na kanalu PLUM-TV izašlo je nekoliko beleški sa primerima kako kartelska dogovaranja nanose štetu potrošačima, i kako antimonopolne mere države donose korist potrošačima. Pri tom nije teško navesti primere kako karteli ne uspevaju da poštuju sopstvene dogovore iz očiglednih razloga u smislu ekonomske teorije (svakom učesniku je isplativo prekršiti dogovor). Takođe nije teško nabaviti primere kako antimonopolne mere države nanose štetu potrošačima.
PLUM iz toga izvodi zaključak da je država sasvim upotrebljiv instrument ako se dobro podesi. Zagovornici AEŠ (Austrijske škole ekonomije) iz toga izvode zaključak da su činjenice samo događaji koji se interpretiraju pomoću ove ili one teorije, da je statistika rezultat obrade mnoštva činjenica pomoću teorije o tome kako činjenice treba obrađivati, a da su rezultati statističkih istraživanja samo emocionalni argument u političkoj borbi, a ne argument u sporu o tome koja je teorija ispravna – jer već pri izdvajanju nebrojenog mnoštva događaja u ono što se naziva činjenica primenjuje se određena teorija, što znači da dokazivanje teorije pomoću činjenica predstavlja kruženje. PLUM iz toga izvodi zaključak da je AEŠ vera, a ne naučna teorija, s obzirom na to da je toliko gluva za činjenice. Zagovornici AEŠ ukazuju na to da je i matematika gluva za činjenice, opisuje sebi modele i uopšte ne mari za to da li u stvarnosti postoje idealni krugovi. To, međutim, ne smeta da se ona uspešno primenjuje na stvarni život – ali ne na bilo šta i ne bezmerno.
U suštini, spor je dug, mnogo kopija je polomljeno, i, u suštini, jasno je da i indukcioni i deduktivni pristup treba primenjivati pažljivo. Što se tiče toga da li treba ostaviti državi šansu da se ispravi ili je treba iskoreniti, više puta sam se toga dotakla u svojim prethodnim objavama. Evo, na primer, možete osvežiti pamćenje objavom o tome pod kojim okolnostima libertarijanci mogu smatrati svoje učenje lažnom idejom.
Prilično sam dugo skretala pažnju sa prevoda, ali sam se nedavno ponovo prihvatila posla. Predstavljam vam prvo poglavlje Mehanike slobode Dejvida Fridmana – U odbranu vlasništva.
Nadam se da ću imati dovoljno entuzijazma da nastavim sa radom još neko vreme, ali najbolji način da utičete na moje prioritete jeste da novčano podržite one moje poduhvate koji su vam najzanimljiviji. Za one koji žele da sponzorišu baš prevod Mehanike slobode, a ne samo apstraktno podrže projekat u celini, otvorila sam poseban bitcoin novčanik: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Takođe ću biti presrećna ako se pridružite radu na prevodu. To se radi veoma jednostavno: odete u odeljak gde je postavljen original knjige, izaberete bilo koje poglavlje koje još niko nije uzeo – i krećete.
Princip neinicijacije nasilja je jedan od kriterijuma na osnovu kojih ljudi donose odluke živeći među drugim ljudima. Ali njegova dosledna primena nailazi na prepreku u činjenici da različiti ljudi u različitim situacijama imaju različite kriterijume onoga što predstavlja nasilje. Rok koncert je mnogo glasniji od bušilice u zidu, ali će čovek rado otići na koncert i tolerisati nasilje nad svojim ušima, dok bi bušilicu bio spreman da trpi u mnogo manjoj meri. Prema izduvnim gasovima motora ili pušenju u zatvorenom prostoru, ljudi su pre pola veka bili mnogo tolerantniji nego danas, ali nimalo nije izvesno da će se taj trend nastaviti.
Pošto univerzalni, objektivni i prirodni kriterijumi za takve stvari ne postoje, prisiljeni smo da koristimo različite heuristike, poput, recimo, principa estopele, koji kaže da onaj ko krši određeno pravilo nema pravo da zahteva kaznu za druge zbog kršenja istog tog pravila. Ako pušiš u zatvorenom prostoru – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne puše. Ako smećeš – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne smeće. Tako nastaju mesta gde svi manje-više ne smeće, i mesta gde je svima svejedno.
Zaista, negde će se ispoljiti jaka netolerancija prema emisijama, možemo lako uočiti takve teritorije koje se nazivaju rezervatima ili, na primer, nacionalnim parkovima. Tamo vlasnici izuzetno pažljivo održavaju „nepromenjenost“ na teritoriji i od drugih zahtevaju isto to.
Ako postoji bilo šta stalno u ljudskom društvu, to je raznolikost. Nijedan princip nikada neće apsolutno dominirati nad svima. Čak ni NAP. Dovoljno je da ga implementirate oko sebe do nivoa koji će biti pogodan i vama i okolini.
Ukratko: odobravaju me nepošteni ljudi, a poštene ljudi ne vole ili mrze. I zbog toga je veoma tužno i gubi se smisao života.
Pošteni ljudi nisu u obavezi da poštuju i podržavaju poštene ljude. Oni nisu nužno pametni, nisu nužno dalekovidni, nisu nužno materijalno zainteresovani za vašu podršku, mogu, naprotiv, imati materijalnu korist od vašeg neodobravanja, mogu biti konformisti, i svakako ne poseduju celu informaciju, jer celu informaciju ne poseduje niko. Drugim rečima, svet je nepravedan.
Ipak, ljudi su obično zainteresovani da stvaraju društvo u kojem će se određeno ponašanje nagrađivati, i ponekad čak i uspeju u tome. Nagrađivano ponašanje u tom društvu naziva se poštenim, i taj standard poštenosti, naravno, ne mora se podudarati sa standardom poštenog ponašanja u drugom društvu. Jedno društvo će ceniti i poštovati spretnog intriganta, drugo onog ko teži poštovanju moralnih normi na štetu materijalne koristi. Pri čemu ova dva društva čak mogu delimično sastojati se od istih ljudi. Drugim rečima, ljudi grade svoje pravedne mini-svetove i u tome im ide prilično dobro, ali u tom procesu deluje snažan negativan efekat razmere, koji sprečava sprovođenje jedinstvenog univerzalnog standarda pravde.
Možete se diviti nekom poštenom gadom koji spretno potkopava kolege, i želeći da steknete njegovo poštovanje, spretno potkopati njegovu majku. Upravo tada će se pokazati da za majku tog poštenog gadnog čoveka važe drugačiji standardi poštenosti. Možete se diviti širini duše vašeg kolege, a onda će se ispostaviti da se od vas na poslu zahteva kompetentnost i pridržavanje uputstava, dok će on pokazivanje širine vaše duše radije ceniti u neposlovnom okruženju. Ili, obrnuto, možete pokazivati upravo tu poslovnu kompetentnost, a u kolektivu će vas manje voleti zato što ne operete svoju šolju ili se neadekvatno smejete vicovima.
Sposobnost razumevanja od kojih postupaka, od koga i u kom trenutku očekujete reakciju naziva se emocionalnom inteligencijom. Deluje mi da je to kombinacija obične inteligencije (sposobnosti analize) plus empatije (sposobnosti saosećanja). Za empatiju u mozgu odgovaraju takozvani ogledalni neuroni, a tamo gde postoji neuronska mreža, postoje i tehnike treninga neuronske mreže. Pokušajte da kopirate tuđe manire, glas, pokrete, intonacije. Pratite osećaje koji se pri tome javljaju kod vas. Modelujte tuđe ponašanje u svojoj glavi, težeći tome da model što više liči na stvarnost. Pokušajte da kopirate stil pisanja različitih ljudi. Vremenom ćete unaprediti svoju pronicljivost.
Nažalost, ne mogu se pohvaliti da sama posedujem visoku emocionalnu inteligenciju. Ja sam od onih koji bi radije položili ispit iz fizičkog tako što će napisati referat o tehnici trčanja, nego što bi sami istrčali sto metara za normu. Tako da neću uspeti da vas inspirišem ličnim primerom, ali kao što ste tražili savet, a ne primer — savete znam da dajam.
Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.
Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.
Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.
Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.
Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.
Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.
A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.
Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
