Ja sam malo dopunila onajdanju članak sa odgovorom Aleksandru Jelesevu. Kao dopuna – reklama za novi projekat Aleksandra Litreeva i misteriozna želja da se ne jede žuti sneg.
Takođe dupliram ovde iz članka pominjanje o prikupljanju ideja o primeni doktrine obuzdavanja na državu.
Ako imate sveže interesantne ideje, kakve bi se nenasilne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Takođe, pošto se već desila takva prilika, upoznala sam se bliže sa projektom Dobroum, koji se ispostavio kao prilično interesantan fenomen, i o njemu bih volela da pričam detaljnije.
Kao i moj projekat, Dobroum se gradi oko sopstvenog sajta, ali ima znatno veći prodor u različite društvene mreže, od kojih je najrazvijeniji i najinteresantniji YouTube kanal (skoro 20 hiljada pretplatnika). Na sajtu se navodi da je Aleksandra na kreiranje projekta inspirisao Freedomain Radio – kanal kanadskog blogera Stefana Molinjua, koji ima prilično skandaloznu slavu u englesko govorom okruženju, a u rusko govorom okruženju ga samo povremeno pominje Mihail Svetov. Sa sadržajem Molinjuaih ideja praktično nisam upoznata, ako ne računamo na veoma sažetu stranicu na Wikipediji, tako da ne uzimam u obzir da sudim o kontinuitetu između Jeleseva i Molinjua u ideološkom smislu.
Sam Aleksandar u svojim video snimcima i člancima forsuira dve glavne ideje:
Koren državnog nasilja prema ljudima je u unutarporodičnom nasilju. Kako se nasilje u porodicama iscrpljuje, smanjuje se i nasilje u društvu u celini. Zato je izuzetno važno odgajati sopstveno potomstvo u nenasilnom duhu i širiti odgovarajuću ideju što je šire moguće.
Razumnost uređenja društva, njegova sposobnost razvoja i prevazilaženja predrasuda – direktno je povezana sa prosečnim IQ-om u tom istom društvu. IQ je, međutim, mnogo više uslovljen naslednošću nego obrazovanjem. Zato su za društvo korisne takve prakse kao što su ograničavanje imigracije iz nepovoljnih zemalja, odsustvo podrške problematičnim porodicama, podsticanje nataliteta među intelektualnom elitom.
Kao primarnu metodu Aleksandar koristi „zaključivanje iz prvih principa“, drugim rečima dedukciju u duhu Rothbarda. Istovremeno, kao što vidimo po slučaju sa IQ-om, on je sklon da veruje istraživanjima u oblasti prirodnih nauka i da na njihovoj osnovi donosi zaključke o željenom uređenju društva, što je opasno blizu različitim scijentističkim praksama socijalnog inženjeringa, toliko popularnim u 20. veku. Ideje spontanog poretka i evolucioni pristup mu, koliko mogu da sudim, nisu bliski.
Aleksandar živi u SAD, tako da kada raspravlja o ruskim događajima, taj momenat treba uzeti u obzir. Za revanche, snimci koji se tiču same američke problematike kod njega su veoma interesantni.
Uglavnom, pretplatila sam se na njegov Jutjub kanal, a na telegram nisam – tamo ima previše svega trenutnog, po mom ukusu, a ja sam već blizu granice mogućnosti percepcije, pa moram veoma pažljivo da pristupim pretplatama kako ne bih trošila previše snage na preskakanje sadržaja. A vi, naravno, odlučite sami. U svakom slučaju, među ruskojezičkim kanalima ovo je prilično jedinstven i sasvim simpatičan primer takvog pomalo naivnog liberalno-konzervativizma.
naslovni video na kanalu Dobroum – očigledno se pretpostavlja da sa njim treba upoznati prvo
Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.
Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.
Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.
Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.
Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.
Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.
Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:
Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.
Šta možemo videti iz ove matrice?
Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.
Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.
Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.
Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.
Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.
Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.
Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.
I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.
Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Pro-lifere koji se zalažu za zabranu abortusa, pedo-histeričari koji se zalažu za zabranu seksualnih odnosa s maloletnicima po međusobnom saglasnosti, čak postoje i frikovi koji forsiraju „novog ruskog Pinocheta“. Najviše otkačenija klasa su, naravno, oni drugi. I oni su najbrojniji. I dok se sa prvima i trećima nekako možeš nositi distancirajući se od njih, ovde imamo sledeću sliku: hidra pedo-histerije se toliko duboko uvukla u utrobu libertarijanskog pokreta da je praktično nemoguće izvući je odatle. Vaše opcije za delovanje?
Inglikament Arcebantovski-Buht
Naveli ste tri kategorije lica, pri čemu bi prve i treće želele da promene status kvo (trenutno su abortusi dozvoljeni, a komuniste se ne baca s helikoptera u okean), dok bi druge želele da ga zadrže (dobrovoljni odnosi s maloletnicima su već ograničeni). Libertarijanci vode društvenu kampanju kako bi promenili veoma mnogo stvari u društvu, i zato im je potrebna veoma široka društvena podrška. Ali preferencije različitih ljudi će neizbežno biti različite, i što ćete aktivnije boriti za čistoću redova, to će vaša podrška biti manja.
Povodom toga bih želela da preporučim za čitanje post na jednom zanimljivom kanalu koji vode anarhisti, koji očigledno imaju u anamnezi levičarenje, ali su ga donekle prerasli (pretplate se, inače, kanal je dobar). U postu se analiziraju strategije ponašanja u konfliktu za široki ekspansivni društveni pokret i za hermetičnu sektu. Primećena je zanimljiva karakteristika da je ekspansivno širenje obično praćeno prilično mirnom retorikom, dok su sektari u svojoj retorici izuzetno agresivni, iako se pritom njihov sastav i broj zadržavaju.
Libertarijanski pokret je sada u usponu, pa će neizbežno privlačiti razne frekove. Ne trošite snagu na unutrašnje sektarstvo, korisnije je fokusirati se na karakteristike svetskog pogleda koje vas spajaju. Što se tiče pedoistarije, možete samo sleći ramenima i reći da lično ne razumete kako je moguće toliko ne verovati ličnim preferencijama tinejdžera i odobravati državno nasilje za zločine bez žrtava, ali ste ipak spremni da sarađujete sa konzervatorima po pitanju smanjenja poreza i mnogim drugim pitanjima. Ovde su protivstavljeni mom nedavnom postu, gde sam fantazirala kako bi hipotetički američki libertarijanci, iako nemaju većinu u Kongresu, ipak određivali dnevni red i provodili svoje zakone, koristeći protivrečnosti između socijalista i konzervatora.
Ukratko, ako ste se već upisali u politiku, budite fleksibilniji, udružujte se oko zajedničkih interesa, a ratovati ćete stići kada u parlamentu Prelepe Rusije Budućnosti budete diskutovali o nacrtu zakona o ukidanju starosne granice za pristanak. Ako uspete da steknete dovoljno široku podršku po ovom pitanju, helikopter vam neće biti potreban.
U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.
Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.
Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.
Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.
Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.
Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.
Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.
Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.
Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).
Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.
Rubrika „Dnevni Friedman“ je ponovo sa vama! Objavljujem završno desetog poglavlje Mehanike slobode „Nemam nikakve potrebe“. U njemu David Friedman govori o štetnoj ideji izdvajanja posebne klase potreba koje imaju beskonačnu vrednost, jer to umanjuje vrednost cele ideje slobode.
Za neko vreme biće spremljena objedinjena datoteka sa prvim delom knjige u epub formatu, a za sada najnestrpljiviji mogu pročitati tekst i sa sajta.
Objavljujem deveto poglavlje Mehanike slobode, „Eksploatacija i kamata“. Ovde David Friedman ukratko objašnjava šta nije u redu sa marksističkim učenjem o eksploataciji rada radnika od strane kapitalista, zašto je u redu uzimati kamate, i zašto nasledstvo treba da ode nasledniku, a ne da se deli svima podjednako.
Do kraja prve dela ostalo je još samo jedno poglavlje, njegov prevod je već poslat, samo treba da se uredite. Zatim će prvi deo biti objavljen u jednoj datoteci za preuzimanje, i nastavićemo dalje. Proces ide živahno, šaljite svoj novac na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo, kako bi išao još i veselije.
Ako neko ima na umu izdavačku kuću kako bi se objavio mali tiraž Mehanike slobode u papirnom izdanju, možete unapred prikupljati informacije kako biste unapred razmotrili detalje, i kako po završetku prevoda ne biste gubili vreme na pregovore o izdanju.
Predlažem vam prevod osmog poglavlja traktata Dejvida Fridmana „Mehanika slobode“: „Monopol II: Državni monopol radi zabave i koristi za“. U prethodnom poglavlju dat je pregled vrsta monopola, dok su ovde detaljnije opisani neki mehanizmi zahvaljujući kojima se državni monopoli formiraju i održavaju. Ilustrativni materijal se, naravno, odnosi na SAD, ali su mehanizmi prilično univerzalni.
Takođe sam, neočekivano za sebe, prodrala u tako stranu mi društvenu mrežu kao što je Vkontakte. Jedan od čitalaca je odlučio da tamo otvori ogledalo mog kanala. Dakle, ako se najprijatnije osećate baš tamo (zgodno je komentarisati, deliti i sve to zbog čega se kasnije izlaze kazne i pokreću krivični postupci) – dobrodošli ste.
Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.
Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.
Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.
Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.
Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.
Vratila sam se sa putovanja u planine, tako da će uskoro biti mnogo novog materijala. Danas ću se, radi zagrevanja, odgovoriti na neko nekomplikovano pitanje, a dalje su u planovima otprilike sledeće:
Analiziraću pristup slučajevima koji ilustruju različite aspekte libertarijanizma i ekonomske teorije i objaviti prilično obimnu članak na tu temu
Urediću i objaviti prevode Fridmana, koje su moji divni pomoćnici успеali da pripremiju dok me nije bilo
Dobićete par članaka za Bitarha i novi tekst za novosibirski YouTube kanal Libertarian Band (inače, ako neko još nije pogledao njihov poslednji video o libertarijanizmu za bake, obavezno pogledajte, imaju novog seksi voditelja, i sviđa mi se kako je izneo moj tekst – prethodni, o beskonačnom trajanju, ispao manje živ).
Sviđa mi se ideja da napišem nekoliko bajki u stilu Gorka Luka.
Tamo ćemo videti.
Ah, da, u vezi sa Fridmanom. Neposredno pre odlaska uspela sam da uredim prevod jednog od poglavlja trećeg izdanja Mehanike slobode: Problemi sa izvođenjem onoga što treba iz onoga što jeste kod Ejn Rend – uživajte u ekskluzivi, ovog teksta gotovo nigde nema ni na engleskom. Procenila sam kako napreduje prevod i, verovatno, mogu odrediti rok za projekat: 12. februar 2020. godine. Deda Fridman će tada upravo napuniti 75 godina, pa ćemo imati šta da mu čestitamo. Takođe vas podsećam da donacije za prevod najbolje da šaljete na poseban novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo – tako će mi biti lakše da procenim koliko mogu potrošiti na nagrađivanje svojih pomoćnika. I ne zamerite, ali ovim podsetnikom ću vas mučiti pri svakoj novoj objavi narednog poglavlja.
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
