Ne uzimam se u suđenje o detaljima još jednog kruga protesta u Rusiji koji se dogodio juče, ali drago mi je što je on kvantitativno porastao, i, čini mi se, ili su ljudi naučili da izbegavaju hapšenja, ili se moskovska vlast više ne usuđuje da toliko divlja. Kako god bilo, uhapšenih je manje nego pre nedelju dana, i na fotografijama se ne vidi naročito masovna surovost.
U Gruziji se svi sa kojima komuniciram, čim saznaju da sam iz Rusije, odmah interesuju šta se dešava u Moskvi, iz čega se može zaključiti da je protest u informacionom prostoru odavno prevazišao lokalne okvire. Pri čemu se to ne može pripisati pristrasnom izveštavanju situacije od strane gruzijskih medija: pitanja su mi postavljali turisti iz Turske, Rumunije, Holandije. Takođe ću napomenuti da ja ovde nisam na nekoj političkoj konferenciji – svuda su bezbrižni turisti, kao da ih to uopšte ne zanima.
Naravno, saosećanje svetske javnosti je na strani demonstranata. Uostalom, isto tako je na strani demonstranata u Hong Kongu, na strani žutih prsluka, venezuelanske opozicije i tako dalje. Kada su na jednoj strani dobrovoljci, a na drugoj oni koji su plaćeni, ljudi saosećaju sa dobrovoljcima. Čak i po kirgistanskim događajima, gde se naizgled radi o „žabi i poskoku“, sam činjenica da su ljudi spremni dobrovoljno da stanu uz bivšeg predsednika i bore se za njega protiv vlasti, već govori ljudima da se vlast, izgleda, uzalud zapustila u ovaj napad.
Takođe me stalno uveravaju da nemam čega da se bojim, da je odnos prema Rusima ovde i dalje isti, srdačan. Iskreno govoreći, to ponekad izgleda kao mantra za samoinformisanje. Dokazi suprotnog se takođe sreću. Neću ništa posebno govoriti, samo ću dati nekoliko fotografija.
Predlažu da se ne osećate kao kod kuće
Kvare dobre crteže zbog toga što je autor govornik ruskog jezika
Ali postoje i izjave koje bi potpisao bilo koji ruski patriota
Ovde nemam potrebu da odgovaram opširno, jer je to uradio kanal „Antidržava“ u objavi koja se baš tako zove „Zašto je panarhija ankap“. U suštini, to je razlog zbog kojeg ja, kao ankap, prilično mnogo pišem o panarhiji.
Onome što je izloženo u članku, mogu dodati samo sledeću razmatranje. Panarhija kao sistem gde svi sede pod svojim vladama, ali se vlade takmiče za građane, a ulaz i izlaz su slobodni – to je nestabilno stanje društva. Prilično brzo će se nakupiti značajan broj ljudi koji nisu zaključali klijentske ugovore ni sa kakvim vladama uopšte. Prisiliti ih da idu pod nečije okrilje nije moguće, ostaje samo pokušati da im se prodaju bilo kakve usluge. Tako će panarhija postepeno za mnoge postati čisti ankap, kada se apsolutno sve robe i usluge nude na slobodnom konkurentskom tržištu. Rekla bih da to može dovesti do razvoja agregatora vladinih usluga, gde svako može odabrati varijantu koja mu odgovara, a može i potpuno proći bez toga.
Juče sam se smeštila u hotel, uveče smo sedeli sa vlasnikom i ćaskali. Rekao mi je:
da je prokleti Saakašvili započeo rat sa Rusijom, posvađao dve dobre zemlje, i do danas se još uvek ne mogu pomiriti.
da je za prokletog Saakašvilija policija ubijala i silovala, a sada je, konačno, prestala.
da se Saakašvili 2012. godine spremao da uzurpirat vlast nakon gubitka izbora, ali je polovina specijalnih jedinica odbila da se bori protiv naroda, pa je diktator morao da ode.
da su mnogi oficiri tokom rata sa Rusijom bacali oružje jer nisu želeli da se bore za režim, već su želeli da Gruzija postane ruska; kasnije su ih zatvorili na 10 godina, ali su ih pod novom vladom pustili.
da se za prokletog Saakašvilija LGBT zajednica potpuno razvlači i da su se u pravoslavnoj zemlji osećali kao kod kuće.
da taj klun nema, niti je ikada imao, podršku naroda.
A onda sam pogledala svež intervju Saakašvilija sa Aleksejem Romanovom, i tamo Saakašvili govori da režim Ivanišvilija nije legitiman, da više nema podrške naroda, i da će se uskoro početi sa odlučnim sukobima režima sa narodom.
Kakav bih zaključak želela da izvučem iz svega ovoga? Cenite sociološke podatke! Dok ste okruženi svojim saradnicima, vi ste u eho-sobi. Nemate pojma koliko su vaši stavovi popularni u društvu, i kada odlučite da organizujete protest ili učestvujete na izborima, mogu vas čekati neprijatna iznenađenja. S druge strane, ako je sprovođenje socioloških istraživanja iz nekog razloga nemoguće za vas, onda upravo masovne akcije postaju vaša sociologija. Ako uspete da izvedete na protest desetine hiljada pristalica – verovatno će za vas glasati stotine hiljada. Ako niste uspeli – onda se ne varajte, radite na prepoznatljivosti i borite se protiv niskog rejtinga (na primer, menjajući svog lidera).
A intervju pogledajte, on je zapravo uglavnom ne o Gruziji, već o Rusiji.
Ako bilo koji pohlepaši pošteno kupe jezero u svoje vlasništvo i odluče da izrede svu ribu odatle radi brze obogatstva, dobiće ribu, prodati je, i dalje će morati da nađu neku drugu primenu za svoje jezero. Mogu tamo uzgojiti neku drugu ribu, mogu uzimati vodu za navodnjavanje, mogu izgraditi akvapark pored – ima mnogo primena za vodeni skup. Ljudi su u svom pravu.
Ako ti isti pohlepaši odluče da odjednom izrede svu ribu u tuđem jezeru, vlasnik jezera će, naravno, pokušati da se tome suprotstavi, ako ne tokom procesa, onda će sigurno zahtevati nadoknadu naknadno. Ovo nije državni ribarski nadzor, mito ili veze neće pomoći – brza obogatstva neće biti.
Na kraju, mogu pronaći ničije jezero u dubokoj divljini, prisvojiti ga sebi i odjednom izrediti svu ribu u jezeru. Ali evo problema: jezero je u divljini, a to znači probleme sa izvozom ulova. Izvoz će morati da se obavlja skupim prevozom poput helikoptera, verovatno i u više letova, i to ponovo znači da super-profit neće biti moguć, transportni troškovi će pojesti sav profit. Zato će jezero u divljini biti korisno za rekreativni ribolov i selfije uz lepe prizore, ali ne i za industrijski ribolov. Ako su transportni troškovi iz nekog razloga ne toliko veliki, onda novoprimljenim vlasnicima jezera nema nikakvog smisla da izrede svu ribu iz svog jezera odjednom, kada to mogu raditi redovno, ne iscrpljujući resurs. Oni nisu neki krivolovci koji su prinuđeni da se hrane tajnim upadima. Oni su ovo jezero pošteno prisvojili, kao što nikome nije bilo potrebno, i sada će ga pošteno eksploatisati.
Isto važi i za lov na divljač, seču tajge i tako dalje. Upravo mogućnost da ne brineš o tome da će sutra država doći i izbaciti te sa radnog mesta, omogućava umirenje apetita i dovoljno pažljivo eksploatisanje resursa. Šteta što je cela tajga u Rusiji državna, pa je i njeno gašenje sada ekonomski neefikasno.
Suprotstavljanje poštenom homesteadu državnog jesetra
Znate da moj kanal nema nikakav politički karakter. Nemam pravo nikoga pozivati na barikade, pošto i sama čuvam anonimnost, veoma sam skeptična u pogledu perspektive učešća pojedinih pristojnih ljudi u legalnoj politici, u pogledu perspektive registracije par potencijalno neloših političkih partija – i tako dalje. Ali u onome što se dešava poslednjih dana, pojavilo mi se jasno lično interesovanje. Ruska vlast me lišava mogućnosti da slušam ljude koji su mi zanimljivi.
Na mesec dana mi je izgubljen vodeći popularne nedeljne emisije „Rusija budućnosti“ Aleksej Navaljni. Pokušaji kanala da pronađu adekvatnu zamenu još uvek ni blizu ne uspevaju. Na mesec dana sam ostala bez emisija Mihaila Svetova na SVTV – sada, umesto intervjua sa raznim zanimljivim ljudima, na kanalu uz dirljivu muziku prikazuju kako imperijalni jurišnici tuku mirne građane. Na mesec dana sam odbačena od najbolje nedeljne emisije o ekonomiji, koju je vodio Vladimir Milov. Čak je i kanal Jegora Žukova, koji je isporučivao prilično promišljen sadržaj o raznim temama – i on se sada zatvorio na još uvek nepoznat rok. Ovakvo kršenje mojih prava potrošača od strane države, naravno, ne povećava moju naklonost prema instituciji države uopšte, a posebno prema ruskom političkom režimu.
Ostalo mi je ne mnogo mogućnosti da na bilo koji način naštetim državi kao odgovor. Već ne plaćam porez na dohodak građana i razne druge lične poreze. Već se trudim da biram prodavnice koje ne plaćaju PDV (to se vidi po računima), a po mogućnosti se potpuno snabdevam na pijaci. Za državu ja praktično ne postojim.
Zato imam ovaj kanal i želela bih da ga iskoristim za što šire prenošenje jednostavne misli. Država je vaš neprijatelj. U otvorenom sukobu ona je jača, ali je veoma ranjiva pred gerilskim ratovanjem. Ne hranite državu svojim novcem. Ako ste primorani da radite za nju, radite loše. Posmatrajte sebe kao špijuna ili čak diverzanta u neprijateljskom okruženju. Rasprodajte državnu imovinu: u privatnim rukama će joj biti bolje (reč je, naravno, ne o raznim predmetima gradske infrastrukture, zašto da sami sebi pravimo problem). Izrežite od države svu socijalnu pomoć na koju vam je nepažljivo dozvolila da polagate. Nemojte se stideti da to činite i sa lažnim dokumentima, ako imate takvu mogućnost. Ukrašavanje grada letcima i grafitima o tome da je država neprijatelj je odlična ideja i klasika geriljske borbe. Ako poželite da ubijete policajca – tri puta razmislite.
Pre nego što se odlučite na stvari kojima se država protivi posebno oštro, savladajte konspiraciju. Bar osnove, poput toga da vaš pametni telefon nije samo neprocenjiv pomoćnik, već i špijun koji će pomoći državi da vas pronađe, a društvene mreže su samo gredle na kojima država uzgaja krivične zahteve. Razmišljajte ne samo o zadovoljenju sopstvene potrage za pravdom, već i o PR efektu. Bolje je da direktna šteta neprijatelju bude manja, ali da država u očima društva izgubi više. Na kraju krajeva, državu treba izbaciti upravo iz glava, i bilo bi lepo da je samo iz naših – moraćete da doprete do poslednje bake.
A što se tiče poslednjih inicijativa ruskih silovaka, veoma se nadam da će one poslužiti ujedinjenju opozicije. Za državu smo svi, bez obzira na nijanse naših predstavljanja o željenom društvu – podjednako neprijatelji. Hajde da ne budemo sami neprijatelji jedni prema drugima. Nadam se da će Gudkov dočekati Svetova na vratima posebnog pritvornog centra, da će se oni rukovati i zajedno krenuti da snimaju strim sa zatvorskim pričama i planovima zajedničkih akcija. Nadam se da će im se potom pridružiti Žukov sa buketom cveća, i njega će takođe rado primiti u društvo. Nadam se da Svetovu i Navaljnom prestati da se pripisuju razne stare sumnjive objave na LJŽ, a ako ih neko spomene, neko će mu prigovoriti. Nadam se da će Svetov početi da sarađuje sa Čajnim klubom. Ko je kome šta loše rekao i kako je pretio – uopšte više nije bitno, nismo u takvom položaju. Dobro je ako će istovremeno zatvaranje u poseban pritvorni centar doprineti ovom jednostavnom razumevanju kod ambicioznih lidera ruskog protesta.
Folder anarho-kapitalizma Rothbard, na primer, detaljno je razmatrao ovo pitanje u „Etici slobode“, objašnjavajući nemogućnost odbrane robovog ugovora libertarijanskom teorijom.
анонимный вопрос
U poslednjem pasusu objave od 30. jula ja zaista usput spominjem dobrovoljno privatno ropstvo, ali u njegovom ekstremno uskom razumevanju. Ako postoji takva metodika koja omogućava postizanje pune kontrole nad čovekovim postupcima pomoću nekih zagonetnih podsvesnih manipulacija, ali su pritom sve te manipulacije nenasilne, onda se čovek de facto nalazi u ropstvu, i sa tačke gledišta spoljnog posmatrača potpuno dobrovoljno izvršava bilo koje radnje koje manipulator zahteva.
Slično tome je predmet strašnih priča o predstojećoj dominaciji big data-e, koja će sakupiti potpun profil svakog čoveka i omogućiti savršen uticaj na njega, a zatim će on pod tim uticajem ili otići na biračko mesto da glasa za tebe, ili u prodavnicu da kupuje tvoju robu, ili će skakati na maju.
Po mom mišljenju, takva distopija je obrnuta strana utopije o svetloj komunističkoj budućnosti, gde obilje obezbeđuje planirana ekonomija pod upravom plemenitih superkompjutera – i ima podjednako malo šansi za ostvarenje u globalnom razmeru. Međutim, ne mogu isključiti pojedinačne slučajeve postizanja pune kontrole nad ljudskim motivacijama pomoću nenasilnih manipulacija, zbog čega sam ih i pomenula u svojoj analizi koncepta slobodne volje.
Rothbardovoj argumentaciji u vezi sa nemogućnošću da libertarijanci odbrane robovog ugovora to uopšte nema veze, zbog odsustva ugovora.
Izgleda podjednako smešno kao konj upregnut u sportski automobil
Ažurirala sam na svom sajtu odeljak o donacijama, dodajući nekoliko uputstava za korišćenje kriptovaluta, kako ne bih morala da se pozivam na razbacane objave na blogu.
A desilo mi se i nešto neočekivano. Kada je Sibir prekrio smog, žalila sam se u čatu na glavobolju, probleme sa grlom i poremećaj sna. Sada je sa smogom malo lakše, ali je jedan čitalac iznenada odlučio da mi pokloni putovanje na more, tako da ću uskoro otići na par nedelja u Armeniju i Gruziju. Takvi široki gestovi, naravno, veoma me zbunjuju. Ali pokušaću da na putovanje gledam više kao na službeni put nego kao na odmor, i da povremeno pišem nešto zanimljivo u kanal odande.
Hvala vam što ispunjavate moj život takvim prijatnim iznenađenjima!
Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.
Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.
Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.
Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.
Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.
Sa velikim nestrpljenjem iščekujem snimak predavanja stilistkinje Farize Rodrigez „Power dressing“ o uticaju ljudskog izgleda na percepciju drugih ljudi, i kako to iskoristiti, naročito ruskoj opoziciji. Predavanje će biti ovog nedeljnog, 4. avgusta, u Piteru, tako da ako je neko odatle ili iz okoline, možete pokušati da se probijete na poslednja preostala mesta.
Predavanje organizuje Čajni klub, sva registracija ide preko njih.
Smatrate li da su ljudi počeli da se menjaju na bolje? Takođe, šta mislite o taktici protesta?
Na internetu sam pronašao jednu od takvih taktika, inspirisanu, po svemu sudeći, nedavnim događajima, biće zanimljivo čuti vaše mišljenje povodom toga:
Plan akcije
Pre početka povorke – početna tačka okupljanja demonstranata:
1. Protestanti se dele na grupe od 5-10 osoba. Ljudi se organizuju u grupe pomoću: 1.1. Komandira 1.1.1. Komandir rukama označava status grupe – pesnica – grupa je prikupljena i čeka uputstva. Broj savijenih prstiju odgovara broju slobodnih mesta. 1.2. Pomoću društvenih mreža, aplikacije Briar. 1.3. Sopstvenim snagama (zajedno sa prijateljima na mitingu) 1.4. Poželjno je da grupe budu homogeno – grupe žena, grupe visokih ljudi, grupe biciklista itd. 2. U grupama se biraju komandiri: 2.1. komandir mora koristiti gestove rukama (opisane u tački 1.1.1) čime se omogućava da se prepozna drugim komandirima. 2.2. komandiri obavezno moraju imati kod sebe telefon sa aplikacijom Briar. 3. Komandiri sa „pesnicama“ se okupljaju na jednom mestu. Same grupe mogu ili ostati ili krenuti za komandirom. 4. Komandiri se dodaju u privatnu grupu u briaru. 5. Komandiri raspravljaju o toku mitinga. Konkretno se utvrđuje: 5.1. Biranje „glavnokomandanta“ (ako bude potrebno) 5.2. Ciljno mesto 5.3. Uloge grupa: 5.3.1. Avangarda/Tenk-grupa/Glavna-grupa – nalazi se na prvoj liniji. Njihovi zadaci uključuju: 5.3.1.1. Osiguravanje neprobojnosti formacije od strane policije 5.3.1.2. Probijanje blokade (ako postoji) 5.3.1.3. Ostali zadaci (potrebno dopuniti) 5.3.2. Izviđačka grupa. Njeni zadaci uključuju: 5.3.3.1. Otkrivanje kordona, barijera, policijskih kombija, patrolnih grupa, grupa za brzo reagovanje, policijskih službenika i drugih službi 5.3.3.2. Pronalaženje obilaznih puteva, kao i načina koji će olakšati prolazak mase kroz kordone i barijere 5.3.3.3. Nalazi se u direktnom kontaktu sa „glavnokomandantom“ (ako postoji), u suprotnom se sve rešava putem ćaskanja 5.3.3. Midgard-grupa. Njeni zadaci uključuju: 5.3.3.1. Istiskivanje pripadnika policije unutar mase 5.3.3.2. Potiskivanje grupa policajaca koji su prodrli u masu 5.3.3.3. Medicinska pomoć glavnoj grupi 5.3.3.4. Dovozanje opreme od strane policijskih snaga 5.3.4. Grupa pomoći/Duhova/Pasivnih. Njeni zadaci uključuju: 5.3.4.1. Prenos opreme 5.3.4.2. Prenos poruka 5.3.4.3. Skandiranje/podrška/inicijativa 5.3.5. Komunikaciona grupa (možda nije potrebna). Njeni zadaci uključuju: 5.3.5.1. Prenosi poruke u odsustvu Briara 5.3.5.2. Koordinira grupe 6. Počinje povorka
Na mestu sastanka vrši se izbor novog cilja i puteva do njega.
Odgovor Ankap-tjan
Sama akcija 27. jula je, naravno, izgledala prilično inspirativno. Čak i ako se do samih izbora ne desi ništa drugo značajno, i ako opozicioni kandidati ipak ne budu pušteni do izbora, ipak se kandidatima vlasti na ovim izborima malo šta srećuje. Štaviše, vrlo je verovatno da će to dovesti do usvajanja izmena u zakon o izborima: dozvoliće prikupljanje potpisa preko državnih usluga, ili će vratiti izborne depozite, ili će drastično smanjiti prag prikupljanja, ili će ukinuti grafološku ekspertizu – kraće rečeno, vlast će morati da preduzme mere za suzbijanje ovakvih skandala u budućnosti, jer im je to u sopstvenom interesu.
Dakle, Moskovci su odlični, njima i priliči, kao stanovnicima prestonice snažno centralizovane države, da pokazuju povećanu opozicionost – pa su je i pokazali, istovremeno sa demonstrativnom civilizovanošću ponašanja.
Sada hajde da malo razgovaramo o taktici. Iskreno govoreći, navedeni isečak iz priručnika me je podsetio na: Die erste Kolonne marschiert… die zweite Kolonne marschiert – plan bitke kod Austerlica. Bez pune borbene usklađenosti nemoguće je obezbediti jasno disciplinovano ponašanje velikih masa ljudi. Ova uslovna Rosgvardija može dugo vežbati formiranje u kolone, trčanje u vozovima i tako dalje. Za ljude koji se nisu unapred obučavali, odgovaraju samo najjednostavnije taktike, poput „hajdemo tamo da blokiramo put“, „držimo se zajedno“, „krećemo kroz uličice na onaj trg“ i slično.
Čovek koji dođe na nesankcionisanu akciju može biti prilično izinventivan u smislu spoljašnje reprezentacije, došao je da napravi sliku i stekne utiske, čime se i bavi. On prilično dobro razume zadatak akcije u celini, sposoban je da izdvoji provokatore i generalno je veoma motivisan – važno je ne protraćiti njegov entuzijazam na razne besmislenice. Na primeru 27. jula vidi se da bez lidera ljudi su nekoliko sati uzburkavali čitav centar grada, a čim je policija oslobodila krivce proslave i počela da njima upravlja, svi su se našli lokalizovani na jednom trgu, okruženi i vezani.
Naravno, ako protest postane višednevni, ljudi će sebi dozvoliti sve složeniju koordinaciju i podelu rada. Pojaviće se relativno disciplinovane grupe manje ili više stalnog sastava i slično.
Ako pogledate proteste u Jerevanu, tamo je postojao štab, ali ne čini se da se on intenzivno bavio taktičkim pitanjima poput „ko koga vodi na koju ulicu da blokira saobraćaj“, već su se više pojavljivali sa opštim pozivima u okviru nekakvog plana kampanje. U Rusiji se ne može računati na postojanje štaba, jer će bilo ko ko se istakne biti odmah uhapšen. Tako da je ovde prisilno potrebna mnogo decentralizovanija taktika bez oštrih sukoba, sve dok silovci ne budu iscrpljeni. Tek tada bi uslovni lideri protesta mogli biti iskorišćeni u toj ulozi kako bi vodili pregovore.
I, naravno, protestantima je važno da zadrže lojalnost pasivnog dela Moskvića, jer stalni ulični protesti u velikom gradu neizbežno stvaraju neprijatnosti. Rat vlasti i društva je jedno, a građanski sukob unutar društva je nešto sasvim drugo, to ne bi trebalo dovesti do toga.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
