Kako će ankap pobediti demografsku jamu?

Artem

Ankap je slobodno, neregulirano tržište. To jest, bilo koje odluke u okviru ankap-a se sprovode dobrovoljno i radi uzajamne koristi. Sada ćemo pogledati kome je u ankap-u stalo kada je u pitanju demografija.

Prvo, postoje proizvođači proizvoda i usluga. Oni su zainteresovani za povećanje potražnje, i, konkretno, za povećanje potražnje za robom za decu. Deca predstavljaju veoma obiman tržišni segment, jer im je potrebna posebna ishrana, brzo prerastaju odeću, brzo menjaju preferencije u igračkama, za njihov bezbedan izlazak u točak je potreban poseban prostor, potrebno ih je podučavati, lečiti i tako dalje. Tako da ću dobijati različite primamljive ponude, od „Danas imamo degustaciju dečije hrane u našoj prodavnici, obavezno probajte i uverite se da bi vaše dete bilo zadovoljno“ do „Idete na putovanje? Specijalni grupni popusti za porodice sa decom!“ Biće mi prikazivani filmovi i video snimci na internetu koji slave radosti majčinstva. Ukratko, stalno ću osećati da ću sa decom biti poželjni član društva.

Drugo, postojim ja sama. Ako znam da se moj odnos sa detetom tiče samo nas dvoje, neću imati strah da ću biti lišena roditeljskih prava zbog neke gluposti koja ni mene ni dete ne zanima. Ako znam da će mi rado prodati bilo koji tehnički moguć proizvod ili uslugu, od eksternošenje (nošenja bebe van tela) do pažljive nege deteta dok mi se ne prohtev da se odmorim – onda neću imati strah da ću ostati sama pred licem mnoštva slučajnosti, jer će mi stručnjaci pomoći da se izborim sa svim neprijatnim brigama. Dakle, u suštini, od dobijanja deteta odvajali bi me samo novac i želja.

Ali pritom, ako budem previše lenja da zaradim dobar novac, i previše bezbrižna da bih išta štedela ili koristila zaštitu tokom seksa, i previše odvratna da bih se brinula o novorođenčetu – onda ću, barem, znati da roditeljska prava na novorođenče mogu profitabilno prodati onima koji, iz nekog razloga, imaju problema sa dobijanjem sopstvenog deteta. Tako da mi uopšte neće biti neophodno da uradim abortus, naročito ako proces trudnoće bude prolazio dovoljno lako i bez prevelikog napora.

Iz ovoga se može zaključiti da će u ankapu natalitet biti veći nego u nesrećnim zemljama sa snažnim juvenilnim pravosuđem i gomilom regulacija vezanih za decu. Ali manji nego u tradicionalističkim kloakama, gde je žena imovina, i ako je njena sudbina da rađa, onda idi, ispunjavaj sudbinu i ne žali se. Ukratko, dece će biti onoliko koliko je potrebno onima koji su odlučili da održe dete, a da će se pritom reprodukcija proširiti, ili će se broj čovečanstva u nekim periodima smanjivati – nemam pojma, nije moj posao.

A evo, inače, još jedna kategorija potrošača spremna da odgaja decu

Kritika apsolutne neagresivnosti

Sa malim zakašnjenjem sam videla na kanalu RLN.Today članak Antona Epihina, u kojem on raspravlja sa idejom apsolutnog NAP-a, koju iznosi Bitarh. Ove misli su mi se učinile veoma zanimljivim, jer deluju praktičnije i ilustruju da isti cilj, ako se teži njemu kao taktičkom, zahteva jedne metode, a ako kao strateškom, onda ponekad potpuno suprotne.

Sa pozicija prioriteta radikalnog tumačenja primarnosti i absolutizacije NAP-a, na primer, ugovorna vojska je nesumnjivo bolja od vojske zasnovane na regrutaciji, a potpuno odsustvo vojske je još bolje nego njeno postojanje.

Međutim, ako se NAP razume kao projektni pravac pokreta, a ne kao religijska dogma, biće očigledno da postojanje nacionalne vojske obezbeđuje društvu kolektivni suverenitet. Zato je bolje da ona postoji nego da ne postoji, a postojanje masovne vojne regrutacije, za razliku od kompaktne vojske zasnovane na regrutaciji, raspoređuje silu u društvu, uključujući široke slojeve stanovništva u odbrambenu funkciju, ne dozvoljavajući da se represivni aparat koncentriše samo u rukama vlade.

Stoga će optimalni sistem odbrane za kretanje ka NAP-u biti sveprisutna, čak i ako je u ovom trenutku prinudna milicija-milicija, a ne isključivo „profesionalna vojska“ ili još manje eliminacija represivnog aparata države kao takvog, jer to samo garantuje uspostavljanje tuđeg represivnog aparata koji nije podređen lokalnoj zajednici. Postepeno, kada postanu opšteprihvaćena norma, prakse lokalnih milicija ujedinjene u nacionalni sistem odbrane moći će postati potpuno dobrovoljne, ali je ovde za NAP važnija ne sama ta dobrovoljnost, već fizičko postojanje takve milicije.

Pročitajte ceo članak na Dzenu

Dobar dan, Ankap-san! Jeste li čuli za papagaja čiji je intelekt bio na nivou četvorogodišnjeg deteta? Bilo bi zanimljivo saznati stav libertarijanizma u vezi sa pravima inteligentnih nečoveka, naročito pravima svojine.

Analni iluzionista

Modernom čoveku uopšte, u suštini, nije važno ko mu je protivnik u transakciji, sve dok taj neko izvršava validne radnje. Koja je razlika za mene da li kupujem bitkoine od čoveka ili od bota? Ja samo kreiram oglas za kupovinu, a da li će na njega odgovoriti crnac, gej, pripadnik Rosgvardije, papagaj ili mrežni um, nije me briga, samo da mi pošalje bitkoine nakon što primi rublje.

Isto važi i za situacije u kojima se protivnici suočavaju licem u lice. Ako jedan od njih proglasi svoja prava, drugi analizira zahtev i ili ga prihvata ili ne. Koja je razlika ko me moli da propustim put – automobil (autonomni ili ne), čovek ili pas? Ako smatram da je to opravdan zahtev, propustiću.

Isto važi i za prava vlasništva. Ako papagaj na upad u njegov kavez reaguje očajnim „Trespassers will be shot!“, onda ili odlučim da on razume šta želi da kaže, ili ostanem u uverenju da ga je neki ankap naučio raznim zabavnim frazama. Kada me dalja interakcija sa papagajem dovede do uverenja da njegova volja, izražena ljudskim jezikom, zaista odgovara njegovim željama, uzeću te želje u obzir. Na isti način bih morao da nađem zajednički jezik sa nekom mačkom koja nema nameru da komunicira ljudskim jezicima, ali ima svoje potrebe i sposobna je da ih naznači.

U suštini, papagaj bi mogao i sam da odleti do najbliže prodavnice po hranu, i neće imati sa tim više poteškoća nego četvorogodišnje dete. On isto tako ne može da otvori vrata, ali može da zamoli odrasle da to urade. I isto tako može da pruži prodavcu izgužvanu novčanicu i zamoli da mu naspe vrećicu semenki. Za prodavca će i dete i papagaj biti legitimni vlasnici novčanice koja im daje pravo na dobijanje robe.

Isto važi i za emancipaciju. Dete može da objavi svoju želju da živi samostalno, nakon čega sledi razgovor o tome da li dobro zamišlja posledice i da li je spreman na njih. Tako i papagaj može zahtevati da ga ne zadržavaju, i ako uspe da ubedi čoveka da će se snaći u samostalnom životu, on dalje ima svoje pravo da leti. Kako mi izgledamo prema odrasloj osobi koja zadržava dete kod sebe protiv njegove volje? Počev od trenutka kada je dete u stanju da objasni tu svoju volju drugima – loše gledamo na takvo ponašanje. Tako ni papagaj, koji će početi da se žali na ograničenje svoje slobode prvom prolazniku koji upadne u domet njegovog glasa, neće doneti simpatije društva svom vlasniku.

Naravno, nije sve tako ružičasto. Sve dok čovek ne navikne da redovno komunicira sa inteligentnim neljudima, svakom takvom neljudu će morati ponovo da objašnjava svakom susednom čoveku svoja prava, i tako sve dok svi u okruženju ne saznaju da u ovom parku živi inteligentni papagaj, i da ulaz na travnjak upravo ispod ovog drveta ide samo na njegovo poziv.

A koja prava inteligentnih neljudskih bića će naići na poteškoće u priznavanju? Pre svega ona koja predstavljaju opasnost ili ozbiljne neprijatnosti za čoveka. Tako ljudi poštuju pravo mrava na mravinjak u gradskom parku, i čak su spremni da ulože napore u njegovu zaštitu – ali ne priznaju pravo mrava da žive u nišama između zidova i da kradu šećer sa stola, što takvo nepriznavanje lako može izazvati mravlji genocid od strane ljudi.

Jedini i njegova imovina

Stefan Molinyu, Praktična anarhija. Poglavlje 4.

Uredila četvrto poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua. Tekst je impresivna vežba retorike. Autor nastavlja da nas motiviše da odustanemo od države u korist anarhije, koristeći sledeću logičku konstrukciju: država je užas-užas, znači, odsustvo države može biti super; ako se ispostavi da je koordinacija u društvu bez države uopšte moguća – treba to uzeti. Ako to izazove manje neprijatnosti – može se izdržati, ali poenta je u tome da neće, naprotiv, biće samo bolje, i tada će ispasti da ste trpeli zlu i ružnu državu da bi vam život bio još neprijatniji, zar nismo idioti.

Štrajk izbornih komisija. Novi video na Libertarian Band.

Na Libertarian band je izašao video neobičnog sadržaja. Jedan od članova tima, Aleksej Nefedov, radi i u okružnoj izbornoj komisiji. Odlučio je da se pridruži štrajku izbornih komisija i ukratko objašnjava motive zašto bi ostali članovi izbornih komisija trebalo da slijede njegov primer.

Od sebe ću dodati da je, s jedne strane, korisno da što više članova izbornih komisija štrajkuje, a s druge strane – korisno je stvoriti što veći teret na preostalim, kako bi sve prokleli i poželeli da su se pridružili štrajkujućima. Pozovite komisiju na kućnu posetu, pošto je to napokon dozvoljeno svima, treba to iskoristiti, nek se trče. Jesmo li mi agoristi ili šta?

Još jednom o intelektualnom pravu

Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.

Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.

Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?

Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.

Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.

Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.

A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.

Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.

Države nisu privatne organizacije

Kolumna Vitalija Tizunja

Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!

Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.

Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.

Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.

Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.

Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.

Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.

Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.

Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!

Komentar Ankap-tjan

Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.

Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.

Ukratko, slogan „ako ti se ne sviđa – odlazi“ nikada ne treba stavljati po strani. Povodom toga želim da podsetim na odličan članak Savve Šanaeva Matematika na straži libertarijanstva, kao i na moj kratki komentar na taj članak.

Mehanika slobode, poglavlje 51

Nastavljam da objavljujem prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

U poglavlju Pregovaranje u uslovima anarhije autor analizira na koji način u Hobsovskom prirodnom stanju, gde nema nikakvih mogućnosti da se prisili neko drugi na poštovanje dogovora, ti sami dogovori uopšte mogu nastati i biti poštovani. Drugim rečima, kako ljudi uopšte izlaze iz stanja rata svih protiv svih bez ikakve države. Za objašnjenje se koristi prilično zanimljiv koncept iz teorije igara, kao što su Šelingove tačke. Ne znam kako je vama, ali za mene je materijal bio potpuno nov, tako da sam iskreno uživala u procesu uređivanja teksta.

Kako će raditi vatrogasci, policija i hitna pomoć tokom ankape?

Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00030360 BTC)

Pitanje je dugo, pa ću ga podeliti na delove.

1) Da li će postojati jedinstven broj službe za spasavanje? Teško je pamtiti gomilu trocifrenih brojeva, ali je teško i doći do konsenzusa s obzirom na to da će sigurno biti mnogo mobilnih operatera koji traže korist samo za sebe, a koji su pritom malo ograničeni u bezdržavnom društvu.

Pružanje pojednostavljenog interfejsa radi olakšavanja pristupa brojnim složenim i različitim uslugama je tražen zadatak. S jedne strane, korisnicima je lakše da zapamte jedan, njima najpogodniji način komunikacije – ako, naravno, posrednik radi brzo i pouzdano. S druge strane, i pružaocima usluga je zgodno da neko preuzme trud da od klijenta sazna sve potrebne detalje i prosledi zadatak već u formalizovanom obliku, bez emocija i skandala. Na taj način oni štede na pozivnom centru, pa im je stoga isplativije da plaćaju svoju povezanost sa agregatorom.

Najverovatnije će postojati nekoliko agregatora. Jedan drži, na primer, broj 911. Drugi nudi mobilnu aplikaciju u kojoj je naručivanje čak i praktičnije nego telefonom, gde se većina informacija unosi sa ekrana, a samo neformalizovani detalji se saopštavaju glasom. Treći, recimo, prodaje narukvicu sa samo jednim tasterom za uzbunu, ili koja automatski reaguje na skokove pulsa i pritiska. Neke mehanizme naručivanja usluga mi je trenutno teško i da zamislim, neka tržište ponudi, a ljudi isprobaju.

2) Šta uraditi ako vlasnik teritorije odbije spasioce da uđu? To je ipak njegova teritorija, i upad na nju bez pristanka bio bi direktno kršenje NAP-a.

U opštem slučaju, sve zavisi od toga ko je i zašto pozvao spasioce, a nije im obezbedio pristup objektu spasavanja, kao i od toga da li ugovorom predviđena obaveza spasilaca da sami obezbede taj pristup.

2.1 Na primer, osoba se razbolela od opasne i teške bolesti, ali njeni religiozni srodnici-mrakobovci priznaju samo narodne metode lečenja i odbijaju da pustu tim lekara u kuću.

Ako je čoveku potrebna medicinska pomoć, ali ga određena treća lica zadržavaju na svom imovini i sprečavaju ga da dobije pomoć, treba da pozove ne samo lekare, već i policiju. Ili jednostavno putem gore opisanog jedinstvenog broja izloži okolnosti, a zatim će agregator angažovati stručnjake za rešavanje opisanog zadatka. Blisko srodstvo nije indulgencija za prestupnika, kao ni to što se on nalazi kod kuće. Zadržavanje osobe kod sebe protiv njene volje je otmica.

2.2 Došao sam da se zabavljam na žurci uz alkohol i drogu, ali u samom jeku, meni, mršavom i slabom mladiću koji nije sposoban da se odbrani, nije prijalo da se nađem u istoj prostoriji sa pijanom domaćinom koji je počeo da mi preti nožem ili pištoljem zbog neke sitne svađe. Ili isto to, samo umesto domaćina preti jedan od pijanih gostiju, a sam domaćin leži u nesvesti i po definiciji ne može da da saglasnost za ulazak policijskih službenika.

Ovde je isto to. Čovek ima pravo da traži pomoć gde god se nalazio, a troškovi osiguravanja pristupa objektu pomoći mogu u ovom slučaju biti nadoknađeni kasnije. Jednostavno ćeš trzeznom domaćinu platiti nova vrata umesto izlomljenih.

2.3 Čoveku je nešto zapalilo na imovini, ali on previše očekuje da će sam ugasiti požar i odbija da pusti vatrogasce, uprkos tome što kod sebe čuva zapaljive i/ili eksplozivne materije, što znači da ako se ne pouzda u profesionalce, pored njegove kuće zapaliće se ili će odleteti u vazduh i sve okolne građevine koje pripadaju drugim ljudima.

Pošto su vatrogasci već stigli, to znači da je njihov rad plaćen, ostalo je samo da im se dozvoli da ga obave. Čak i ako njihov zadatak uključuje spasavanje susednih kuća, a zapaljeni objekat nije njihova oblast odgovornosti, biće prinuđeni da ugase požar i na njemu kako bi zaštitili objekat koji im je važan. Zašto ih možda ne puštaju?

Prvo, ako je u pitanju objekat povećane opasnosti, nije isključeno da ga treba gasiti na neki drugačiji način; obična vatrogasna jedinica možda nema potrebne alate, dok ih vlasnik objekta ima. U tom slučaju, sasvim je logično da on ljubazno zamoli stranu jedinicu da se drži podalje i prati da okolina ne izgori, dok u međuvremenu ne stigne specijalizovana jedinica. Nisam dovoljno tehnički potkovana da navedem moguće detalje, ali na nivou „električne instalacije pod naponom ne gase se vodom“, u gašenju požara se razume svako, sigurno postoje i druge nijanse.

Drugo, vlasnik sagorelog objekta želi da on potpuno izgori, i time želi da sakrije nešto važno.

Treće, on je samouveren i smatra da će sopstvenim snagama ugasiti požar uz manje pratećih oštećenja objekta.

Ko donosi odluku o tome da li upadati na teritoriju radi gašenja požara? Naravno, vatrogasci. Ako odluče da upadnu bez pristanka vlasnika objekta, on ih nakon toga može tužiti. Ako bude sprečavao njihovo upadanje, pa usled toga izgori okolne kuće, njihovi vlasnici će moći da ga tuže. Ako se vatrogasci ne odluče da upadnu sa sekirama i kletvama na objekat, onda su oni bez krivice.

3) Kako će se boriti sa školcima, pijanim i psihički bolesnim ljudima, ili jednostavno neosvetoljivim osobama koje namerno šalju lažne pozive, ili jednostavno beskorisno zauzimaju liniju govoreći gluposti i vređajući operatera, ako ih nije uvek moguće identifikovati čak ni sada, a blokiranje brojeva je previše grubo jer će čak i njima možda biti potrebna stvarna pomoć spasilaca? Da li je pravedno sve troškove prebaciti na one koje se uspe identifikovati, ili blokirati mogućnost pozivanja iz drugih regiona?

Teško je da će se sa ankapom i DDoS napadima boriti na bilo koji drugi način nego sada. Postoji mogućnost da se napadač pronađe postojećim sredstvima – pronađu ga i privedu odgovornosti. Ako ne, onda jednostavno povećaju propusni opseg kanala i odbacuju lažne poruke. Naravno, na pronađenima će pokušati da nametnu maksimalno uvećane troškove, ali sud je to kontradiktorni postupak, tako da će u svakom konkretnom slučaju iznos nadoknade biti određivan individualno. Ako sud iznese kaznu nesrazmerno velike veličine, u koju će biti urađeni gubici od mnoštva napada na koje pronađeni zlodvorac nije bio umešan, onda će to možda izazvati nezadovoljstvo ljudi koji saznaju za to. To je rizično jer će napadi samo postajati jači, jer je rizik da se bude uhvaćen veoma mali, tako da preterana strogość takođe nije isplativa kompanijama koje pate od ovakvog vandalizma.