Doktor Hannibal Lektor (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 250r)
Dobrovoljni kanibalizam je formalno veoma sličan eutanaziji, o kojoj sam već imao post. Ovde važe potpuno isti razlozi: čovek ima puno pravo da raspolaže svojim telom, sve dok time ne nanosi štetu okolini. Na taj način, i ovde će glavna težina biti u tome da se ubedi svima da se nalog da se neko ubije i pojede daje dobrovoljno i sa punim svesnošću posledica.
Naravno, čak i ako bi sve pravno bilo potpuno čisto, naći će se oni koji će osuditi ovaj dogovor sa moralnih pozicija. Isto tako uspešno mogli bi osuditi već pomenutu eutanaziju, proizvodnju krznih odela, laboratoriju koja razvija GMO, pornografski studio ili, recimo, coffeeshop.
Sve dok moralisti koriste sredstva moralnog pritiska poput besnih postova na društvenim mrežama, piketiranja ispred kuće u kojoj živi kanibal ili na njegovom mestu rada – oni su u svom pravu da nenasilno kvare život onome kome, prema njihovom mišljenju, to zaslužuje i ko bi trebalo da odustane od svojih štetnih navika. Kanibal može zauzvrat stvoriti društvo kanibala, forsirati kanibalske memove, muziku, Heinleinovu „Stranca među strancima“ i druge elemente kulture, i težiti tome da takav način rastanka od života postane poštovana tradicija koja ne izaziva nikakvu nezdravu uzbuđenost.
– Kako planiraš da umreš? – U svom krevetu, okružena plačom unuka. – To je ipak građanska dosada! Ja želim da mi tri šarmantne devojke prerežu vene i radosno prskaju u mojoj krvi, dok ja ću gledati u njih i osmehivati se. A kada umrem, one će od mene napraviti mnogo otmenih jela i organizovati svečanu gozbu. – Ah, ti si pravi romantizer!
Armin Meiwes, momak sa neobičnim predstavama o romantici
31. maja sam primila donaciju od 250 r za pitanje, ali samo pitanje nije stiglo. Prekjuče je postavljeno pitanje o tome kada ću već odgovoriti. Izvinjavam se autoru pitanja zbog ovog čudnog kvara i predlažem da ponovo pošalje pitanje kako bih mogla da odgovorim. Okvirna tema pitanja mi je poznata, ali bih volela tačnu formulaciju.
Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.
Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.
Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.
U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.
Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.
Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.
Evo, na primer, živim u Ankapistanu i ja sam pisac. Sklopio sam ugovor sa izdavaštvom, na (recimo) procenat od svake prodate knjige. Knjiga se izdaje. Ali konkurencija kopira knjigu i prodaje je po znatno nižoj ceni, jer ne moraju da daju procenat piscu. Da li to znači da će pisci u Ankapistanu ostati bez ičega?
Kralj Seksa i Čajnih Kesica
Pa, prvo, ko sam ja da bilo kome zabranim da bilo šta radi, ako ne cilja na moje vlasništvo? A drugo, ne razumem zašto su svi autori pitanja o ankapu uvereni da je to neka bajka u kojoj dolazi magično tržište i rešava sve probleme.
Tržište ne rešava bilo kakve probleme, već samo one za čije rešavanje postoji dobrovoljna plaćena potražnja. Pisac koji želi da zaradi svojim talentom mora da razume da je za to potrebno da se nađu voljni ljudi koji će ga dobrovoljno nagraditi novcem za njegov talenat. On može tražiti te voljne ljude lično ili angažovati posrednike, ali što je širi krug potrage, što više mogućnosti ljubitelj talenta ima da na jedan ili drugi način plati piscu, i što je talenat naravno izraženiji – to je veća dobit.
Onima koji cene moj talenat nudim nekoliko različitih načina da me nagrade novcem – od direktnih transfera u bitkoinima do raznih obilaznih puteva, poput pretplate na live kanal, donacija za garanciju brzog odgovora na pitanje, ili čak indirektnih, poput referalnih linkova na različite korisne servise. Mogla bih da zarađujem više da nisam ograničena samim poštovanjem anonimnosti (na primer, prodavala bih pravo na večeru sa mnom ili pravila strimove) i nevoljom da se bavim složenim poslovnim modelima (na primer, prodavala bih merč). Mogla bih da ne zarađujem uopšte da sam odbijala donacije, čak i kada mi ih bukvalno stavljaju u ruke.
Čvrste kopije tekstova u obliku papirnih knjiga su danas neka vrsta merča. Koliki deo od prodaje će proizvođač merča izdvojiti piscu, zavisi isključivo od želje proizvođača merča da donira piscu. Ali čak i ako mu ne plati ni jedan satoshi, on će ipak doprineti promociji pisca, jer je glavna funkcija merča upravo u tome. A onda će već promovisani pisac na jednom strimu zaraditi više nego što bi mogao da dobije od tiraža knjiga.
P.S. Naravno, na ovom kanalu je već objavljen odgovor na slično pitanje, i odgovor je takođe bio sličan, tako da se izvinjavam ranim čitaocima kanala zbog ponavljanja – ali sada mogu da izaberu koja im se varijanta više dopala.
Pogledajte kakav je stilski merch, za razliku od tih vaših džepnih knjiga! Ko odluči da izdaje moj zbirnik citata, neka to radi na ovakvom nivou, moje srce će se obradovati!
Zanimljivu misao sam čula noćas kod Jekatrine Šulman – o tome da razlika u stilistici protesta u SAD i Rusiji nije povezana sa tim da Rusi imaju neki poseban robovski mentalitet, već da je jednostavno tako prihvaćeno. Rusija je, prema njenim rečima, u tom smislu više slična Skandinaviji: i tamo i ovde se protestuje suzdržano, izražavajući mračnu, nemu prekornost, bez svih tih vaših iskazivanja besa, skandiranja i paljenja. Ako izlaziš da protestuješ protiv nepravde, onda si pristojna osoba, a pristojne osobe na ulici ne viču i ne tukuje ljude.
Isto tako, ni mitinzi u Rusiji nisu tu da bi se slušalo ko šta donosi sa scene. Sa scene se govori za Jutjub, odnosno za one koji nisu došli na miting, ali žele takođe da se prožmu atmosferom i lajkuju. A ljudi su došli da komuniciraju međusobno i da se raduju tome što njihovu poziciju deli mnogo srodnih mišljenja. Oni, naravno, razumeju da formalno imaju formulisane zahteve i da treba vršiti pritisak na vlast kako bi ispunila te zahteve, ali neće ići da jurišaju Kremlj, jer pristojne osobe ne rade takve stvari. Oni će pre potpisati rezoluciju.
Upravo zato ruski agorizam preuzima neke crte AUE-a. Agorizam nije toliko stvar toga da država umre od gladi, koliko stvar moralnog izbora. Izbegavajući interakciju sa državom, a još manje plaćanje državi, čovek se jednostavno oseća moralno čistijim.
Upravo zato me toliko nerviraju bilo kakvi pozivi da se ljudima skuplja novac za plaćanje kazni. Kako se može svesno pozivati ljude da se zaprljaju uplaćivanjem državi, a još i dobrovoljno nastupati kao njeni, države, poreski agenti? Izlaziš na ulicu da izraziš državi svoj prekor, razviješ plakat, uhvate te, dobiješ poziv za sud, sud odredi kaznu. Pa izrazi svoj prekor još jednom i direktno tamo u sudu odbij da platiš. Neka zamene kaznom za pritvor ili neka ti iz kuće iznose ormar. Oni će ti ionako u svakom trenutku kad požele razneti kuću, a naročito – ako biraš taktiku otvorenog suprotstavljanja režimu.
Ruski libertarijanci sada forsiraju hashtag #russianlivesmatter i izlaze sa pojedinačnim piketima protiv bezsudnih ubistava koja vrše ruske snage bezbednosti. Podržavam taj hajp. Ali kada za nedelju dana počnu da skupljaju donacije za kazne zadržanim aktivistima, pljuvaćuću po njima. Samo upozoravam unapred.
Liberala koji cene instituciju države samu po sebi, kao nešto što donosi zakon i red, neću osuđivati zbog plaćanja kazni. Za njih je to element zakona i reda. Oni će tu kaznu zakonito osporavati na sudu, želeći da poprave lošu državu. Takvi su njihovi rituali održavanja čistoće, i to se može poštovati, iako se može samo nadati njihovom prosvetljenju.
U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.
Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“
Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.
Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).
A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.
Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.
A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.
Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.
Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.
Danas je u našem programu obećano poglavlje iz knjige Erika Meka „Libertarijanstvo“, posvećeno stavovima Dejvida Huma, kao još jednog od preteča ove ideologije. Uprkos tome što je Hum, protiveći se Lokovim stavovima razmatranim u prethodnom poglavlju, negirao i društveni ugovor i prirodna prava, on je prilično razumno dopunio njegove poglede na društveno uređenje svojim opisom morala, koje se kod čoveka javlja kao društvenog bića. Takođe, Hum formuliše sledeće principe pravde koji iz toga proizlaze, a koji vode ka uzajamno korisnoj društvenoj saradnji.
Pre dve godine, u okviru ovog projekta, objavljena je prva objava. Kanal se tada zvao LPR-tjan i izgledao je kao prilično krindž igranje uloga devojke koja o sebi govori da je politička partija.
Postepeno se kanal udaljavao od tog čudnog imidža; proces se ubrzao odlaskom osnivača projekta. Sada je kanal mnogo respektabilniji, ali je izgubio deo drajva. Glavna stvar projekta bili su odgovori na pitanja, ali za dve godine su, u suštini, odgovori na sva glavna pitanja odavno dati, a na neka čak i više puta. Baviti se samoponavljanjem je nekako čudno; mada, čini se da je svež kanal Libertarijanski agregator pokrenuo seriju objava o istoriji mog kanala i repostovao najuspešnije objave, čemu mu, naravno, hvala.
Zato se danas akcenat u mom delovanju pomerio na stvari koje su ranije bile više sporedne: prevodi knjiga, scenariji za seriju video snimaka, saradnja sa mrežom drugih antistatističkih projekata. Osećam svoju rastuću potražnju kao libertarijanske aktivistkinje, ali pritom potražnja za Telegram kanalom više opada; to se vidi po broju pregleda. Pre godinu dana kanal je imao 848 pretplatnika, ali je prosečan broj pregleda iznosio 70% publike. Sada ima 1860 pretplatnika, ali je broj pregleda pao na 40%.
Moja najtraženija kompetencija ostaje ne toliko sposobnost da smislim nešto svoje, koliko sposobnost da preradim tuđe i predstavim u privlačnijem obliku. Tako da ću nastaviti ovu specifičnu kooperaciju sa onima koji imaju mnogo svežih misli, ali imaju poteškoća sa njihovim predstavljanjem. Tu spadaju i odgovori na pitanja tipa „šta misliš o tom i tom talmudu?“. Volela bih povremeno da objavljujem recenzije različitih obimnih stvari, ali upoznavanje sa njima oduzima užasno mnogo vremena, tako da samo za novac.
Početni model monetizacije kanala bio je usko definisan: odgovor na pitanje, praćen donacijom, davao se garantovano i van reda. Postepeno se akcenat pomerio jednostavno na donacije za razvoj kanala i na namenske doprinose za prevod knjiga. Prvobitno se nudilo samo slanje bitkoina, sada je dostupno mnogo više opcija, od običnih rubalja do naprednog plaćanja bitkoinom putem Lightning protokola. Ovaj poslednji način izuzetno preporučujem da savladate, jer ćete vremenom svakako morati. Sve instrukcije u vezi sa tim sam objavila, nisu komplikovane.
Od kraja aprila pokrenula sam čudan eksperiment – otvorila lični blog. Pretplata je plaćena, i iako tamo redovno pišem nešto o sebi, to je ipak pre svega mogućnost da se podrži glavni kanal – daleko sam od pomisli da su moja lična razmišljanja sama po sebi vredna mesečnih uplata. Za sada pišem čak za tri čitaoca koji su se pretplatili za 200r mesečno, a na nivo od 1000r mesečno se još niko nije pretplatilo. U svakom slučaju, za sada mi se sviđa sam proces vođenja ličnog bloga, tako da ću nastaviti sa tom aktivnošću, čak i ako broj čitalaca ne poraste mnogo, to je takav hobi unutar hobija.
I dalje želim da, uz kreiranje tekstualnog sadržaja, bavim se nečim praktičnijim, ali mi do sada ništa konkretno nije pala na pamet. Ipak, socijalno preduzetništvo je poseban talenat.
Objava je izašla prilično melanholično, u skladu sa opštom situacijom oko nas, i bilo bi dobro da se to skriveno iritiranje kod ljudi ne akumulira uzalud.
Zagovornici države često govore da u slobodnom društvu naučni progres nije moguć, te da samo država može obezbediti nauci resurse neophodne za njen razvoj. Na ovu tezu postoji nekoliko prigovora.
U Teoriji slobodnog društva detaljno sam opisao iz ekonomskog aspekta kako država šteti realizaciji bilo kojih ideja. Država ne realizuje ideje na najefikasniji način, jer može u njihovo sprovođenje uložiti neograničen novac, ne razmišljajući o profitu, a istovremeno ograničava privatnu inicijativu u istoj toj oblasti. Nauka je tipičan primer takvog pristupa.
Ali sada nas više zanimaju politički, a ne ekonomski stimulansi, jer je upravo na njihovoj osnovi država upravlja naukom.
Uzmimo klasičan primer konzervativne politike. Takva politika često stavlja određene vrednosti (kao što su porodica, tradicija, običaji, nacija itd.) u prvi plan. Neću reći da te vrednosti ništa ne znače, za mnoge ljude su one veoma i veoma važne. Međutim, država i politički konzervativci često opravdavaju apsolutno bilo koje mere koje, po njihovom mišljenju, mogu zaštititi te vrednosti, uključujući i mere koje negativno utiču na druge vrednosti i društvene sfere. Na taj način često dobijamo krajnje apsurdne argumente koji govore da je neophodno kontrolisati progres i ne dozvoliti mu da bude previše brz, jer to može narušiti tradicionalni društveni poredak. To ne samo da zvuči besmisleno, već i ne funkcioniše u praksi, već više doprinosi razaranju tradicionalnog poretka, o čemu ćemo govoriti u nastavku.
Navedću par primera kako politizacija nauke šteti naučnom razvoju.
Nobelov laureat Džejms Votson je stigmatizovan kao rasista i lišen nekoliko počasnih titula zbog tvrdnje o vezi koeficijenta inteligencije sa rasnim poreklom. Na taj način je prosta naučna konstatacija izjednačena sa pozivima na rasnu diskriminaciju. Naravno, u takvim uslovima istraživanje uticaja genetike na inteligenciju postaje otežano.
Još očigledniji primer je GMO-fobija. Histerija, podržana na nivou političkih odluka, izuzetno otežava život mnoštvu potencijalnih igrača na ovom perspektivnom tržištu, dok mali broj korporacija sa ozbiljnim lobističkim mogućnostima ostvaruje superprofit zahvaljujući čišćenju tržišta od strane političara.
Ali da se radi samo o transgenim biljkama, to bi bio samo polovina problema, međutim, koče se i istraživanja povezana sa genetičkom modifikacijom čoveka. Konzervativci na taj način pokušavaju da zaštite ljudsku prirodu, ali, sprečavajući male i postepene promene, oni mogu postići samo to da, kada nauka dovoljno napreduje da je više ne može zaustaviti, primena novih tehnologija za promenu ljudske genetike postane lavinasta. Razlika između unapređenih i tradicionalnih ljudi postala bi previše oštra, a to je upravo scenario koji se konzervativci toliko plaše.
Na taj način, prvobitna teza da država, za razliku od slobodnog društva, može samo da obezbedi naučni napredak, ispostavlja se kao kardinalno netačna, dok vidimo da je ona odlična u tome da ga suzbija.
Ako se slobodno društvo pokaže nedovoljno jakim, a doktrina ograničavanja tempa naučnog razvoja ostane dovoljno uticajna, to će dovesti do toga da čovečanstvo jednostavno potroši resurse koji su mu trenutno na raspolaganju, ne uspevši da dobije pristup novim, bilo da je reč o ekstensivnom putu razvoja, poput kosmičke ekspansije, ili intenzivnom, putem kardinalnog povećanja energetske opremljenosti čovečanstva. To će značiti izumiranje civilizacije.
U svakom slučaju, ovo je veoma malo verovatan scenario. Ljudi se obično prilično dobro mobilišu pred licem očigledne pretnje, a kada takva očigledna pretnja bude država, onda je još gore po nju.
Žustim osećanjima neobuzdan kraj; ne provocirajte žusta osećanja
Zamislimo situaciju: u prostoriji se nalaze dve osobe i stolica; samo jedna od njih ima oružje i obe to znaju; naoružana osoba glasno izgovara: „bilo bi lepo da neko sedne na ovu stolicu, a uz pomoć oružja se može nanositi bol i ubijati“ – i to je, na neki način, pretnja, ali se to ne može dokazati, a ako se rizikuje i ne ispune zahtevi, naoružana osoba može upotrebiti oružje i konačno zvanično izaći iz ugovora o neagresiji, ali mrtvoj osobi će biti svejedno. Naravno, ako su obe naoružane, obe prete jedna drugoj i obe su time zaštićene, ali ako jedna strana u nekom trenutku ostane bez oružja, onda se javlja pravo jačeg.
Han Solo
Primer je, naravno, malo proizvoljan, ali uzećemo šta imamo.
Osoba koja smatra da joj se preti ima neke osnove za to. Upravo joj se tako u ovom trenutku čini i to joj je važno. Ako ima bilo kakve sumnje u činjenicu pretnje, ili smatra da je važno uveriti treće strane u činjenicu pretnje, trebalo bi da učini situaciju jasnijom. Na primer, da se raspita:
– Da li dobro razumem da mi pretiš ranjavanjem ili ubistvom ako ne sednem? Ili mogu slobodno da odem?
Sagovornik može još neko vreme govoriti implicitno, ali pre ili kasnije će morati da formuliše jasan zahtev ako želi da druga osoba sedne, ili će upotrebiti oružje ako jednostavno želi da joj naudi. Naravno, to podrazumeva određeni rizik. Radi čega vredi preuzeti taj rizik? Prvenstveno da bi sam stekao izvesnu sigurnost i, možda, dobio dokaznu osnovu za treće strane koje će na neki način proceniti nastalu situaciju.
U državi se dovoljno redovno susrećemo sa situacijama kada nadređeni ne izdaju jasna naređenja jer izvršilac treba da razume naznake. Ako situacija ispadne neuspešna za nadređenog, on uvek može tvrditi da je pogrešno shvaćen, i fraza „ovaj tip me nervira“ nipošto nije značila naređenje da ga se upuca prilikom privođenja i proglasi teroristom. Ako podređeni loše razume naznake, neće dugo zadržati svoju poziciju.
thought
Pravo jačeg je ista fiksija kao i ugovor o neagresiji. Čak će i jaki radije pokušati da opravdaju svoje zahteve, prilagođavajući ih nekim predstavama o pravdi. To je manje troškovno nego da dokazuju svoju snagu svaki put kada žele nešto da dobiju. Isto važi i za ugovor o neagresiji. Ljudima nema potrebe da se namerno dogovaraju da ne napadaju jedni druge, oni će to svakako raditi samo onda kada imaju razlog koji smatraju opravdanim. Ali kada takav razlog postoji, nijedan ugovor ih neće zaustaviti.
Zato mi se čini da je korišćenje takvih spekulativnih konstrukcija za opisivanje sveta jednostavno nepraktično. To je otprilike kao raspravljati o ljudskim aktivnostima u kategorijama greha, karme ili klasnih interesa.
Mnogo je korisnije koristiti adekvatnije konstrukcije za opisivanje sopstvenih postupaka i motiva. „Činilo mi se da je blizu ostvarenja svoje implicitne pretnje, pa sam radije odlučio da ispunim zahtev, iako nisam baš imao želju za tim. Sledeći put ću se potruditi da ne budem sa njim nasamo, ne naoružan.“
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
