Mehanika slobode, poglavlja 49-50

Počinjem da objavljujem prevod petog dela Mehanike slobode.

Kao i obično, sve počinje poetičkim epigrafom. U njemu Friedman ironično komentariše Hobbesovu ideju o mitskom prirodnom poretku u kojem se odvija rat svih protiv svih, i gde je samo država sposobna da zaštiti ljude od tog primordijalnog užasa. A ja sam morala da se setim kako se sastavljaju soneti.

Poglavlje 49, Prvi pravni sistem. Friedman najavljuje svoju novu knjigu o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od našeg. Tada je još uvek bila u procesu pisanja, sada je već napisana, ali još uvek nisam počela sa njenim prevodom. On tvrdi da bukvalno svi (ili skoro svi) današnji pravni sistemi izvode svoje poreklo iz prilično jednostavne za razumevanje tradicije krvne osvete, a zatim to demonstrira na nekoliko primera.

Poglavlje 50, Anarho-kapitalizam: verzija za vrtić. Ovde Friedman ukazuje kako se ovaj početni pravni sistem, putem jednostavne modifikacije, pretvara u osnovni model pravnog poretka kod ankap-a – koji ima otprilike takav odnos prema stvarnim savremenim modelima bezdržavnog obezbeđivanja prava, kakav ima ekonomija Robinsona Krua prema stvarnoj ekonomiji.

Zatim ću se nakratko prebaciti na prevod Erika Maka. Za njega je još uvek prikupljeno veoma malo, ali nadam se da ćete me ohrabriti svojim donacijama. Podaci za uplatu su na stranici prevoda.

I jedna mala kuriozitet, koja ilustruje popularno mišljenje da ankap-i obično nisu jaki u matematici. Kada je rad počeo da se bliži završetku, jasno sam videla da mi se statistika prevedenih poglavlja nekako ne poklapa, ponovo sam izbrojala i ispostavilo se da je ukupno poglavlja nešto više, a prevedeno nešto manje nego što sam ranije pokazivala na slikama. Sve teče…

Blockchain registri, nastavak diskusije

Aleksej Konašević

Hvala na Vašem komentaru. Izbegavao sam pitanja političkog uređenja sistema, a predstavljena konceptualna ideja opisana je jezikom trenutnog sistema. Ali arhitektura je mnogo šira. Ove protokole sam razvijao sa neustrašivim kripto-anarhistima koji su u ideji „filtera kao jurisdikcije“ videli svoju prednost. Oni se primenjuju za samoorganizovane zajednice, što znači da centralni organi vlasti nisu potrebni, može se ukinuti delegatska demokratija, na primer, može se omogućiti direktno e-glasanje na istom tom blockchainu.

Jedan od problema na koji sam ukazivao je pogrešno pretpostavljanje da možemo proći bez trećih lica. Jednostavno je da je trenutno glavno treće lice država u vidu čuvara registara. Ali sam registar više ne treba „čuvare“. Blockchain obavlja tu funkciju. Ostalo je samo zameniti službenike registratora decentralizovanim sistemom validatora u različitim sferama. Ali najvažnije je – otpornost ovog modela na sve vrste pritisaka. U svom naučnom radu opisujem kako se može suprotstaviti potencijalnoj digitalnoj diktaturi.

Na nivou blockchainova digitalna diktatura neće moći ničemu da uskrati. Ljudi mogu upisivati u blockchain sve, bilo da je to legalno ili ne – nije važno, to je samo repozitorijum gde se fiksiraju svi činjenice. Kao što sam objasnio, iznad blockchainova imamo sistem „filtera“, odnosno ono što smatramo legalnim ulazi u zajednički kotao – u aktuelni registar prava vlasništva i građanskog stanja. Ali tu bazu niko ne drži. Pošto je protokol isti za sve, svako ko želi da pogleda u bazu podataka (ona ne mora biti jedna zajednička, već može biti mnogo specijalizovanih: matične knjige, katastar zemljišta itd.), preuzima skup blockchainova i nanosi preko njih taj protokol.

Dok god verujemo vlasti, koristimo protokol, postavljamo ga preko nje, i svi, nezavisno jedni od drugih, dobijamo istu bazu podataka lokalno na svojim računarima. Legitimizacija se odvija kroz dobrovoljno prihvatanje protokola. Elementi protokola (pametni zakoni i sudske odluke) takođe se upisuju u blockchain. Ali ako vlast izgubi meru, celu tu nadogradnju se može srušiti, a podaci u blockchainu neće pretrpeti nikakvu štetu (svi činjenice, bilo da su legalne ili ne, upisane su tamo, uključujući i nezakonite odluke zvaničnika i sudova). I kao rezultat restartovanja vlasti, na sve te stare zapise može se primeniti novi model pravde i zakona. Ako je službenik Bob oduzeo zemlju Alisi, nakon rušenja vlasti nova vlada jednostavno obriše staru bazu podataka, kreira nove filtere i ponovo skenira blockchain sa novim filterima. Prema novim pravilima, Alisa biva vraćena u svoja prava jednostavnim proglašavanjem zapisa o oduzimanju zemljišta nevažećim.

Nastavljajući temu, evo kratkog snimka o CBDC i kriptovalutama centralnih banaka, koje uopšte nisu kriptovalute, već čista laž.

https://youtu.be/bVFmpHaoBDA

Život sa androidima

Rešenje zadataka iz androidovodstva od Artema Severskog.

Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!

Osobine androidovodstva

A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.

B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.

C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.

Sada ću formulisati strategiju.

  1. Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
  2. Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
  3. Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
  4. Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
  5. Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja:
    5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama.
    5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“.
    5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
  6. Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
  7. Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.

    8. Pa, šta kažeš, jesam li ja dobra komunistkinja?

Glavna greška ankapova

Bitarch kolumna

U svojoj nedavnoj objavi Ankap-tjan je napisala da nije ubeđena mojim argumentima o neophodnosti apsolutnog NAP-a. Nažalost, takvo nerazumevanje činjenica i protivrečnost stavova stalno se sreće kod mnogih libertarijanaca. Pošto Ankap-tjan nije ubedila stvarna pretnja globalne katastrofe (primer sa virusom), mora je ubediti jača pretnja, u razumevanju bilo kog libertarijanca — nemogućnost realizacije slobodnog društva (panarhije i ankap-a) bez usvajanja apsolutnog NAP-a. Bez njega, ankap je zaista utopija. Evo zašto:

1) Naučno priznato istraživanje Džeka Hiršlejfera o održivosti anarhije, gde se, između ostalog, pominje scenario pojavljivanja „ratnog hegemona“ (što je ništa drugo do pojavljivanje stacionarnog bandite — države) prilikom narušavanja ravnomernog balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu. A tamo gde postoji ravnomerni BPN, primoravanje pomoću fizičkog nasilja je po definiciji nemoguće.

2) Ako nekoga u društvu možemo naterati pomoću nasilja da isplati odštetu, isto tako možemo naterati da plaća poreze — tehnički nema nikakve razlike! A tamo gde su porezi, ponovo dobrodošli u etatizam! Mihail Svetov to odlično razume, zato na svakom strimu ponavlja: treba se osloboditi loših alata, uništiti „prsten moći“ (što je ništa drugo do mogućnost da se sa koristi za sebe primenjuje agresivno fizičko nasilje bez obzira na ciljeve — to je ipak samo alat, moralne kategorije ovde ne igraju ulogu).

3) Razumevanje pravde je kod svih različito. Za člana EKJ „Socijalista“, organizovanje štrajka je herojski čin, za EKJ „Klaslib“ to je zločin. Recimo, radnik — građanin EKJ „Klaslib“ organizovao je štrajk, poslodavac je podneo tužbu i on je osuđen na isplatu neizdržive odštete, što u suštini znači slanje u ropstvo. On traži zaštitu od EKJ „Socijalista“, koja pristaje. Vaše akcije?

(a) Ako priznajete apsolutni NAP, onda je sve u redu — maksimalno će sa njim prestati sarađivati biznisi iz EKJ „Klaslib“.

(b) Ako ne priznajete — sami ste mrtvac, čak i ako nemate nikakve veze sa tim slučajem. ECU „Classlib“ šalje snage bezbednosti kod odmetnika, snage bezbednosti „Socijaliste“ kontratakuju, „Classlib“ ispaljuje rakete po vojnim objektima i glavnoj kancelariji „Socijaliste“, a oni odgovaraju pomoću oružja masovnog uništenja. Bićete veoma srećni ako to bude samo taktičko nuklearno oružje. Ali nuklearno oružje je komplikovano i skupo, pa će se, najverovatnije, izbiti globalna pandemija zaista ozbiljnog virusa sa smrtnošću od 30-50%, i taj virus će testirati imuni sistem već u vašem organizmu.

4) Pre pojave oružja masovnog uništenja i doktrine odvraćanja (M.A.D. Džona fon Nojmana), sličan konflikt između ECU („zaštitnih agencija“, plemena, fratrija) uvek je vodio do formiranja države kakvu poznajemo, sa džinovskim, razvučenim granicama poput Rusije. Iako mi se ne sviđaju mnogi razgovori Roberta Noziка, ovde je bio u pravu. Ako ne priznaješ apsolutni NAP — dobrodošao si ponovo u državu!

5) Recimo da priznajemo da se ne može koristiti nasilje protiv ECU, ali zašto se može protiv jednog čoveka? A protiv 10 već ne može? Gde je granica?! Kod panarhije, mogućnost stvaranja sopstvene ECU i izlaska iz jurisdikcije prethodne je osnova postojanja modela, bez toga panarhija nije moguća. Isto kao i kod ankapa „suverenitet pojedinca“: jedna osoba je jednaka jednoj državi u modernom smislu. A suverene države, kao što odlično znamo, ne primenjuju nasilje jedna prema drugoj, inače nisu nikakve suverene.

6) Svet „Džona Vika“ se neće dopasti većini stanovništva. Šta god da se kaže, čak i meni se umerena država poput Švedske čini privlačnijom opcijom nego život u takvom paklu pod mafijom. Većini ljudi je tim pre, naravno, privlačnost takvog „ankapa“ nikakva!

7) Na kraju — dokaz same istorije. Tako omiljeni primeri ankapa u prošlosti među mnogim libertarijancima — srednjovekovna Irlanda i Islandija — završili su svoj put uopšte ne zbog nekih tipičnih problema ankapa o kojima se neprestano govori (putevi, sudovi). Već zbog banalnog razloga — osvojeni su. Ali to se nije desilo tek tako i bilo je potpuno očekivano. Da su ova društva bila idejno-voluntaristička, oni bi se namerno borili protiv agresivnog nasilja, stvarali za tu svrhu kulturna dela, metodike, tehnologije i, što je najvažnije — širili bi te vrednosti celom svetu. U tom slučaju, sami Englezi bi izbacili Kromvela iz društva već pri prvom pokušaju da inicira agresivno nasilje negde u mladosti i Irlanda bi i danas bila ankapska.

Inače, u nekim društvima su se ponekad spontano pojavila prava žena, ali su kasnije nestajala kada bi dolazili osvajači ili novi surov vođa. Globalno gledano, prava žena su postala nova normalnost, dadaost za sve, tek u 20. veku nakon usmerenog delovanja sufražistkinja. Isto važi i za ankap — da bi on postao stvarnost i ne nestao za sekundu, potrebno je usmereno delovanje u borbi protiv agresivnog nasilja, tj. apsolutni NAP mora postati nova normalnost života.

Scila i Haribda diskursa o nenasilju

Na ovom kanalu je već bilo nekoliko Bitarchovih članaka o „apsolutnom NAP-u“, pod kojim on podrazumeva zabranu ne samo agresivnog nasilja, već i odložene odmazde ili izvršenja presuda.

Ukratko, ideja je sledeća. Tehnički progres povećava dostupnu ljudima razmer nasilja i smanjuje relativnu cenu nasilnog delovanja. Svaki student biologije sutra će moći da pokrene pandemiju poput ove sadašnje, zato nam je potrebno društvo u kojem ljudi imaju što manje razloga da prete takvim stvarima i što više moralnih ograničenja koja ih primoravaju da o tome čak i ne razmišljaju. Kao jednu od opcija delovanja, Bitarch razmišlja o nasilničkoj državi. Kako bi hipotetičkoj Greta Tunberg pružio argumente, objavio je članak o eksternalijama nasilja, u kojem nabraja na koji način nasilje šteti društvu. Ukratko ću proći kroz teze tog članka i još nekoliko na slične teme.

1. Pozivajući se na Konrada Lorenca, govori se o tome da čovek nema prirodnu moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste koja je zapisana u genima, jer je prirodna naoružanost čoveka mala. Odavde jedna od alternativa nasilnim kaznama za nasilne zločine može biti dobrovoljna genetička korekcija ponašanja, ako se ona uspe razviti.

Čovek skoro uopšte nema genetski uslovljene obrasce ponašanja, postoje samo određene sklonosti, a sva konkretnost se zadaje putem društvenih mehanizama. Dakle, pozivanje na biološku evoluciju više služi za ilustraciju, nego kao bukvalno uputstvo za delovanje. Društvena evolucija takođe postoji, pa je bolje orijentisati se na primere odande.

2. Navode se primeri kako je čovečanstvo uvodilo zabranu određenih aktivnosti i uspešno ih sprovodilo (upotreba etiliranog benzina, DDT-a, freona). Ukazuje se na to da na isti način čovečanstvo uspešno sprovodi i ograničenja na moralno neprihvatljive radnje (na primer, zlostavljanje životinja, dece i zatvorenika). Dakle, kampanja političkog pritiska će pomoći i u uspostavljanju apsolutnog NAP-a.

Država je uvek rado nešto zabranila, obrazloženje nije toliko važno. Tako su argumenti protiv zabrane freona, koji navodno troše ozon u stratosferi, i DDT-a, koji navodno može izazvati rak, uglavnom sveli na takozvani naučni konsenzus. Isto važi i za argumente za zabranu emisije ugljen-dioksida, koji navodno krivi globalno zagrevanje, koje navodno nosi pretnju čovečanstvu.

Dakle, za politički pritisak na globalnom nivou nisu potrebni čak ni ozbiljni argumenti, potrebno je samo zauzeti mesto u dnevnom redu. Da bi se to postiglo, moralo bi se pomeriti climatechange, ali pre toga treba poraziti njegove mlađe brate poput Rotšilda, čipovanja i GMO. Zadatak je rešiv, ali metode takvih kampanja zahtevaju više vikanja nego razmišljanja, a to je meni lično teško, iako vičem na svojoj avatarici.

3. Navode se argumenti o dugoročnim negativnim posledicama visoke tolerancije društva na nasilje. Bar minimum, sveprisutno nasilje postaje faktor kočenja ekonomije – preveliki udeo resursa odlazi na obezbeđivanje sigurnosti, uključujući sigurnost transakcija. I obrnuto, prikazuju se dugoročne pozitivne posledice niske tolerancije na nasilje. Na primer, u svežoj belešci pominje se istraživanje o tome kako kultura zagrljaja i slobode adolescentnog seksa dovodi do smanjenja hijerarhijske strukture u društvu.

Evo, argumenti su druga stvar, tu ima o čemu diskutovati.

Rezimiram. Onome ko želi da osigura uspeh idejama nenasilja, moraće da prođe između Haribde moralne histerije i Skile ograničenog uticaja naučne diskusije. Savetovala bih Bitarchu da drži bliže Skili, kao što nam je Homer zapovedio, ali neka svako ko plovi vodama javnog diskursa sam bira svoj put.

Onaj levičarski vrtlog je opasniji

P.S. Mi se, naravno, nismo složili sa Bitarchom u stavovima o sadržaju članka. Neke teze sam preuredila, ali ne sve. Tako da nas, najverovatnije, čeka nastavak diskusije.

Praktična anarhija, Stefan Molinyu. Poglavlja 1-3.

Uredila sam prve tri ranije objavljene glave Praktične anarhije Stefana Molinja. Uostalom, to su formalno samo tri glave, a po smislu su to prvo predgovor, zatim uvod, a na kraju još granični uslovi. Sumnjam da Molinje mora biti veoma sposoban ljubavnik, sa takvim pristupom predigri.

Stil knjige je veoma živ i emotivan, ali pomalo preopterećen. Trudila sam se da ga učinim dovoljno čitljivim i nadam se da sam uspela.

U predgovoru autor se opravdava pred čitaocem što se usudio da objavi knjigu u otvorenom pristupu, a još više što ima drskosti da pretpostavi da će čitalac, plativši nula novca, izdvojiti više od nula vremena za čitanje.

Iz uvoda u prvi deo, posvećen metodologiji, čitalac saznaje da zapravo ima posla sa drugom knjigom trilogije, a takođe dobija novu porciju autorovih izvinjenja – ovog puta zbog toga što će knjiga verovatno izazvati frustraciju.

U poglavlju o ograničenjima autor objašnjava da ne namerava da detaljno opisuje koje će boje mantije sudije nositi u ankapu, i generalno bi radije da se knjiga doživljava kao udžbenik, a ne kao priručnik. Hajde da odmah primenimo to znanje na ranije objavljena poglavlja o organizacijama za rešavanje sporova i o bezdržavnim zatvorima.

Rezerva za ranije prevedena poglavlja još uvek postoji, ali do završetka rada na preliminarnom prevodu još je daleko, i svojim novcem biste mogli da ohrabrite proces. Svi podaci za uplatu su — pre sadržaja.

Problemi tokenomike i ugovorne jurisdikcije

Što se tiče zaključaka u vezi sa neprikladnošću blockchaina za registraciju vlasništva nad nekretninama, delimično se slažem. U čistom obliku – da. Bavim se ovim pitanjem četiri godine na Univerzitetu u Bolonji. Prošle godine, kada sam dolazio u Kijev, držao sam izlaganje o tome kako primeniti blockchain kao registar nekretnina. Evo, ako vas zanima da se upoznate: teorija, protokoli, arhitektura sistema, regulativa. Dovoljno jednostavno sam to izložio u izlaganju u blockchain hub-u.

Aleksej Konašević

https://youtu.be/F9IYLtXrn78

Hvala, sa velikim interesovanjem sam pogledala izlaganje. Moja koncepcija registracije prava vlasništva bila je prekinuta malo sa drugog kraja i skicirana mnogo grubljim potezima. Ne budući programer, nisam odgovarala na pitanje „kako“, već više na pitanje „ko treba da se bavi ovim bez države, zašto će to raditi, i kako da to radi dobro“.

U vašem izlaganju se implicitno provija misao da je sama država, kao monopolska teritorijalna jurisdikcija u sistemu validacije prenosa prava vlasništva, resursno zahtevan atavizam koji ne povećava efikasnost sistema, već otežava njegovu optimizaciju.

Da biste formalno opisali sistem funkcionisanja decentralizovanih pravnih mehanizama, nad pametnim ugovorima (smart contracts) nadograđujete pametne zakone (smart laws) – dodatnu apstrakciju koja validira pametne ugovore, razdvajajući legalne od ilegalnih. Dalje se postavljate pitanje ko kreira pametne zakone i uvodite novu apstrakciju, e-glasanje:

Ali u svetu decentralizovanih registara to ne funkcioniše tako. E-glasanje za zakon je, u suštini, njegova validacija od strane grupe nezavisnih validatora. Šta se dešava ako neka manjina glasa protiv zakona u trenutnoj pravnoj realnosti? Primoravaju ih da izvršavaju zakon koji je donela većina. Šta se dešava kod decentralizovanog prava? Manjina ima mogućnost da napravi fork. Pojavljuju se dva alternativna pametna zakona, od kojih svaki opisuje svoj skup dozvoljenih pametnih ugovora, i različiti dobrovoljni ugovori mogu se odvijati u različitim pravnim poljima.

U suštini, to su ipak oni stari dobri ugovorni jurisdikcije, o kojima sam ovde javnosti već toliko pričala.

Argumenti o manama bitkoina. Šta misliš?

Čini mi se da je ovaj članak maksimalno precizno ukazao na njih.

Analni mađioničar

Članak je napisan 17.03.18. ubrzo nakon pada kursa sa istorijskih maksimuma. Preispitajmo argumente sa visine proživljenih godina.

1. Za sada je ovo čista teorija, ne dokazana praksom

U bitcoin veruju adepti ankap-a i AES-a, a ostalima to nije potrebno. Za većinu je država – ok, a anarhija – nije ok.

Tačno. Nema smisla ubeđivati. Sami će doći kada ih život natera.

2. „Rešivi problemi” su izmišljeni

Blockchain je nezgodan kao registar nepokretnosti i slično.

Tačno. Usko grlo je mehanizam potvrđivanja istinitosti informacija sačuvanih u blockchainu. Maksimum informacija o ne-digitalnom svetu koji se može poveriti blockchainu je potvrda da se događaj desio ne kasnije od dodavanja određenog bloka u blockchain. To je otprilike kao fotografisanje osobe sa novinama radi potvrde da je bila živa u trenutku izlaska novina – može, ali to je upotreba novina ne prema njihovoj primarnoj nameni.

3. Nepovratnost transakcija

Navode se primeri davanja bitkoina pod prisilom bez mogućnosti povraćaja.

Sa istim uspehom se može izvući PIN kod i iskoristiti bankovnu karticu. Velike sume u bitkoinu je lako zaštititi, na primer, putem višestrukog potpisa (multi-sig). Radi ne lošije nego dodatna potvrda bankovnih transakcija. Problem je izmišljen, za razliku od problema blokiranja bankovnih računa.

4. Plaćanja u kriptovalutama: skupo i sporo

Brza i jeftina on-chain plaćanja su luksuz koji prolazi, detinjstvo tehnologije. Oni koji žele da ostanu u toku moraju savladati protokole drugog nivoa.

5. Nepogodnost kao sredstvo razmene

Kurs je nestabilan.

Kome je kritično, mogu koristiti stablecoin-e, a manje sume odmah konvertovati u fiat. Alata ima mnogo.

6. Nepogodnost kao sredstvo dugoročnog investiranja

Autor ne govori o onome o čemu bi se moglo pomisliti na osnovu naslova, već o tome da je kapitalizacija bitkoina mala, i ako se investira velika suma, neće biti moguće izvući je u razumnom roku bez pada kursa. Dakle, reč je o maloj likvidnosti, a ne o dugoročnim cenovnim trendovima.

Tačno. Sa trenutnom kapitalizacijom u bitcoin ulaze srednji kapitali – veliki još uvek ne mogu.

7. Blockchain kao uže oko za ekonomiju

Deflacija je štetna.

Za tvrdi novac ovaj problem ne postoji.

8. Blokčejn demokratija je gora od postojećih sistema podele vlasti

Belorus objašnjava Rusima da državni sistem kočnica i uzdržavanja odlično funkcioniše, dok su mehanizmi obezbeđivanja decentralizacije kod bitkoina nekako sumnjivi.

Netačno. Decentralizacija bitkoina je održiva zato što svima to odgovara. Svi učesnici imaju nešto ulogom: sredstva su uložena ili u rudarstvo, ili u same bitkoine, ili u održavanje čvora, ili u razvoj softvera – pokušaj nepoštene igre vodi do toga da ćeš izgubiti sredstva. Tako su kreatori bitcoin cash-a manipulisali cenom i pretrpeli gubitke.

9. Nejednakost i manipulacija tržištima

Na kripto tržištu postoje kitovi koji kontrolišu ozbiljne sume, oni su u stanju da igraju cenama.

Mogu ponuditi kao odgovor svoje stare objave o tome: jedna, dva, tri.

10. Tehnologije ne spasavaju od zavere

Za svaku sitnu kriptovalutu relevantne su stvari kao što je napad od 51%.

Tim gore za sitnu kriptovalutu. Bitcoin je već prevazišao fazu u kojoj je mogao biti napadnut za razuman novac.

Šta je na kraju?

Kriptovalute su izgubile prvi krug, neophodno je raditi na greškama. Potražnja za idejama kriptoanarhije će opadati, ozbiljni ljudi biraju centralizovana rešenja.

Sa visine protekla dve godine ne vidi se nikakav poraz. Baloni su se ispuhali, održivo se učvrstilo. Centralizovana rešenja mogu biti korisna za manje transakcije, a decentralizovana ne podnose žurbu, i ozbiljni gospodari ih više preferiraju.

Poreklo države: ekološka hipoteza Karnejro

U seriji eseja o državi Vladimir Zolotorev opisuje poreklo ove institucije iz perspektive teorije koja se donekle razlikuje od poznate teorije stacionarnog bandite, iako je, svakako, na njoj zasnovana. Razlika se odnosi na ukazivanje na to da stabilnost ranim državnim formacijama daju karakteristike pejzaža: samo tamo gde nema gde da se pobegne, pokoreni su primorani da ostanu na mestu i pokoravaju se osvajaču.

To je takozvana ekološka hipoteza, prvi put formulisana u radu Roberta L. Carneyroa, saradnika Američkog muzeja prirodne istorije, A Theory of the Origin of the State, koji je objavio u časopisu Science 1970. godine. Prevod na ruski je urađen za zbornik Rana država, njene alternative i analogije, objavljen 2006. godine. Zbornik sam postavila na svoj sajt, a konkretni članak Carneyroa možete pročitati kod Bitarha na VK ili tamo gde ga je on pronašao.

Upoznala sam se, uverila sam se da nema nikakvih ozbiljnih neslaganja sa našim videom o stacionarnom banditi, i to raduje, neće biti potrebno krpljenje. Ipak, uvek je prijatno razumeti na kojim izvorima je zasnovano ono što popularišeš i kojim dodatnim primerima možeš ilustrovati svoje objave.

Robert L. Carneyro

Epitafija TON

Kada su me pre godinu dana pitali, ima li perspektive za TON, ja sam, kao pametna Maša, raspravljala o mrežnom efektu i drugim tehničkim i ekonomskim izazovima koje projekat mora da prevaziđe da bi imao bilo kakve šanse – i generalno sam pokazala svoj skepticizam. Realnost se pokazala mnogo jednostavnijom i beznadežnijom – projekat je prosto zabranjen.

Upravo iz tog razloga sam u nedavnom postu o usponu bitka navela da mi se dominacija bitcoina među kriptovalutama čini kao bezalternativni scenario. Ne zato što su u bitko krenuli „helikopterski novac“, kako je nekako Grigorij Baženov pokušao da predstavi moj stav, već zato što je bitcoin imun na regulatore. Oni mogu da ograniče njegov prodor, mogu da vrše pritisak zbog razmene bitka za fiat, ali ne su u stanju da ga unište. Čak i ako NSA uspe da pronađe i uhapsi pravog Nakamotou – na šta će to uticati? Jedino da na tržište izbace gomilu bitka, ali on će ih progutati i neće se zagrcnuti. S druge strane, sankcije adresirane Durovu, Cukerbergu ili Buterinu zaista mogu ozbiljno uticati na projekte kojima oni upravljaju. Upravo je ta karika ispala najslabija. Upravo je tu Ahilesova peta svakog potencijalnog ubice bitcoina.

Naravno, sav softver razvijen u okviru Durovog projekta je dostupan javno, i već je pokrenut pod imenom free TON, ali on nema taj isti mrežni efekat na koji se uložila nada, a koji je bio „killer feature“ TON-a – Durov je zvanično izjavio da neće podržavati takve projekte, što znači da novoj slobodnoj kripti nema šanse za integraciju u Telegram.

Ali nema zle bez dobre. Upravo zahvaljujući svom pregledu mogućnosti TON-a upoznala sam se sa Lightning-om – i nastavljam svima da preporučujem njegovo korišćenje. Tokom protekle godine postalo ga je mnogo lakše koristiti, i ako je ranije uputstvo za Lightning zauzimale celu stranicu na sajtu, sada je to kratak pasus na stranici o donacijama.

Durov je stvorio veliko delo – VK. Uzeli su mu ga. Stvorio je još veće – Telegram. Uzletelo je, ali Pavlu se učinilo da je to malo. Posegnuo je za najvećim, i nije njegova krivica što nije uspelo. Ali ono što je zaista loše jeste to što će Durov sada morati da pokriva gubitke preko Telegrama. Nadam se da je izvukao lekcije iz slučaja VK i da će se potruditi da ne uništi projekat.