U državnom sistemu, signale radio-stanica ili telefonskih tornjeva praktično niko nikada ne blokira, jer bi zlonamernik bio trenutno pronađen (to je veoma jednostavan zadatak), a zatim bi bio prisiljen da plaća kazne, kompenzacije itd. (teško je poreći da je to pravedno).
Kod ankap-a, ovaj zlonamernik takvim delima, suštinski, neće prekršiti NAP, neće narušiti tuđu svojinu itd., što znači da, prema logici, neće snositi kaznu. Ali to ipak nije pravedno.
Anonimno pitanje (praćeno donacijom u iznosu od 0.00047976 BTC)
Ispalo je tako da sam već veoma detaljno odgovorila na veoma slično pitanje o tome kako se u ankap-u uspostavljaju prava svojine nad radio-frekvencijskim opsezima, pa se prvo upoznajte sa odgovorom, pa ćemo nastaviti sa razmatranjem.
Analizirajući princip korišćenja radio-frekvencijskih opsega, konstatovala sam da je to u ekonomskom smislu redak resurs, pa stoga može biti pretvoren u svojinu. Štaviše, kao što i sami primećujete, kršenje prava svojine (neovlašćeno korišćenje rezervisane trake) prilično je lako utvrditi. U uslovima ankap-a, odnosno razvijenog tržišnog decentralizovanog pravnog poretka, takvi sporovi se lako prenose na sud. Osnov za obraćanje sudu je očigledan: kolizije u komunikaciji povlače sasvim merljivu štetu, svi logovi se vode, tako da se šteta može izračunati sa veoma velikom preciznošću.
U uslovima dominacije države, često se dešava da, na primer, snimci snaga blokiraju komunikaciju u određenom području, i obično je to država dovoljno autoritarna da se čak ne ni pomisli na nadoknadu štete. Ipak, čak i u državama se dešavaju presedani sudske zaštite prava na korišćenje radio-talasa. Tako je pre godinu dana, po presudi suda u Sudanu, tužiocu vraćen pristup mobilnom internetu, od kojeg je prethodno vojna hunta isključila celu zemlju. Na taj način, ako je čak i u uslovima slabe zaštite prava svojine ponekad moguće ih obnoviti, onda će u ankap-u, gde se takvim stvarima posvećuje mnogo više pažnje, slični problemi biti izuzetno retki.
Advokat Abdelazim Hassan garantuje: pravo na korišćenje radio-talasa poštuju čak i u Africi, a kamoli u ankapu
Možda ste čitali poslednju knjigu poznatog filozofa Nassima Taleba „Rizikujući sopstvenom kožom” („Skin in the game”). Ako niste, podsetiću vas na njenu glavnu ideju: da bi čovek imao motivaciju da dobro razmisli o svom postupku i njegovim posledicama pre nego što počne da deluje, on ne samo da treba da ima korist od te radnje, već i da rizikuje nešto vredno (da bude spreman da snosi negativne posledice).
Najpoznatiji primer je razlika između vlasnika preduzeća i angažovanog menadžera. Ako vlasnik donese neku važnu odluku, on može ostvariti i dobru dobit i bankrotirati preduzeće, ostavši sam bez sredstava za život. Sasvim druga stvar je menadžer: ako donese profitabilnu odluku, dobiće solidnu nagradu od vlasnika, ali ako pogreši – preduzeće će propasti, ali će on lično maksimalno izgubiti posao i sa velikom verovatnoćom će brzo pronaći novo radno mesto. Razumevajući ovu asimetriju rizika, vlasnici preduzeća često nude menadžerima opcije na akcije kompanije, kako bi bili više uključeni u sudbinu preduzeća, „rizikujući sopstvenom kožom” da izgube novac ako pogreše.
Isto tako, ideja iz Talebove knjige odnosi se i na politiku. Svaki put kada glasate na izborima ili referendumima, vršite prisilu nad svim mirnim ljudima u društvu, pritom ne rizikujući ništa. Recimo da smatrate da treba zabraniti kazina u zemlji. Da ste delovali samostalno, morali biste da prođete kroz sva kazina u zemlji i primorate njihove vlasnike da se zatvore. Jasno je da to ne biste uradili – prvi vlasnik kazina koji vam priđe, jednostavno bi vas upucao. Ali sasvim je druga stvar kada vi, kao odvratni bezobzirni pedofil, koristite nejednakost u balansu potencijala nasilja (BPN) između vlasnika kazina i stalnog bandite (države). Anonimno glasate na referendumu za zabranu svih kazina, plaćate zanemarljivo mali deo novca od sopstvenog prihoda u vidu poreza (sprovođenje konkretne zabrane koja je vama lično korisna košta 0,01% od ukupne sume poreza koje plaćate), pritom lično ne rizikujete ništa (ne morate lično odlaziti svakom vlasniku kazina i rizikovati da budete ubijeni, to će učiniti službe sigurnosti).
Jasno je da takvo ponašanje vodi ka degeneraciji društva. To je isto kao da se pusti manijaci da siluju decu, ne rizikujući pritom da naiđu na otpor. To ne bi smelo više da se nastavi… i neće! Učešće u glasanju nije dobijanje milijardu dolara na svoj bankovni račun, već samo malo moralno zadovoljstvo od mogućnosti da besplatno pokušaš da prisiliš svog komšiju na nešto. Pošto je zadovoljstvo malo, znači da je i negativni stimulus da se odvrati od učešća u glasanju sasvim minimalan.
Izranja prilično jednostavna šema kako povećati troškove saučesništva u iniciranju nasilja protiv svog komšije putem učešća u bilo kom glasanju. Saznali ste da je Vasan iz susednog ulaza na jučerašnjim izborima glasao za „Jedinu Rusiju“? Platite 100 rubalja lokalnim huliganima i oni pišu na vratima njegovog stana „Ovde živi manijak“ ili lepe flajer sa njegovom fotografijom na ulazu sa natpisom „Ova osoba iz vaše zgrade siluje decu“. Fotografije dospevaju na društvene mreže i na sledećim izborima članovi biračkih odbora sede u ponosnoj samoći. Prisiljavanje svog komšije postalo je „preskupo“, tako da se mora učiti kako se sa njim dogovoriti.
Za masovnu primenu opisanog scheme moguće je kreiranje crowd-funding servisa po analogiji sa ranije opisanim servisom za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika službi bezbednosti. Progon Vasanova koštaće hiljadu puta manje nego progon dobro zaštićenog zvaničnika, tako da se može računati na masovnost.
Zašto se u mnogim drevnim narativima, kao kazna čak i za najstrašnije zločince — ubice i silovce, pominjao samo ostracizam/izgnanstvo?
Zaista zanimljivo zapažanje na koje čak ni ja dugo vremena nisam mogao da pronađem odgovor. Već tada niko nije vodio kampanju za humanizaciju kazni. A i mogućnosti da prestupnik nanese znač」、「štetu celom društvu pretnjom u slučaju svog hapšenja tada još manje nisu postojale (prvo pominjanje takvog modela odvraćanja opisao je Džon fon Nojman kao „M.A.D.“ tek nakon Drugog svetskog rata, i to je bilo realistično samo za velike grupne subjekte — države, ali ne i za individualne aktere).
Dakle, najverovatnija verzija je izuzetno visoka vrednost ljudskog života u opisanim društvima. Jer, ako bi pokušali da uhapse prestupnika koji u tom trenutku ne inicira nasilje, vrlo je verovatno da bi mogao da ubije nekoliko ljudi koji dođu po njega. U tim društvima takav rizik se smatrao neprihvatljivim, pa su ljudi jednostavno motivisali zlikovca da ode iz zajednice, prekidajući bilo kakvu interakciju sa njim. Govoreći matematičkim jezikom, ovo rešenje je bilo optimalno u teorijsko-igračkoj matrici.
Druga stvar su strogo hijerarhijska etatistička društva, gde je fraza „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“ norma života. Tamo je žrtvovanje čak i stotinu pripadnika snaga reda da bi se uhapsio jedan čovek dobar način da se pokaže snaga statičnog bandite (države), kako bi se ostali plašili da joj se protive. A to što će majke poginulih pripadnika snaga reda plakati na njihovim grobovima, to nije ništa strašno, „Što se šuma seče, varnice lete“. Može se dati naknada za gubitak hranilca u iznosu od dva minimalna zakonska sredstva za život, pa će čak i poljubiti portret „sunceobličnog“ vođe.
Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako podržavate fizičke kazne, uključujući upotrebu nasilja radi konfiskacije imovine, i opravdavate to „sudskom odlukom“, onda niste libertarijanac! Vi ste odvratni autoritarni gad tipa Hitlera i Polpota, za koga je „smrt jednog čoveka tragedija, smrt miliona statistika“.
Mnogi ljudi ne vide ništa loše u tome da na razne načine sarađuju sa državom, uzimaju njene grantove, rade kao državni službenici, ili čak izgrade čitavu svoju karijeru u državnom sektoru. Neki mogu smatrati da u ovoj oblasti postoje određene perspektive, drugi misle da će im država pomoći, a treći smatraju da na taj način rade za dobrobit društva. Ali hajde da vidimo šta zapravo znači povezati se sa državom.
1) Lako vas je uplovit u zamku
Radeći u državnom sektoru ili se čak samo na bilo koji način povezujući sa državom, automatski prihvatate rizik da vam budu pripisani zločini drugih, uticajnijih državnih službenika, ili da ćete čak završiti iza rešetaka samo zato što im se niste svideli. Politici su karakteristični slučajevi u kojima jedni birokrate prebacuju svoje greške na druge birokrate, podređene ili druge agente koji su sa njima povezani, i šalju ih u zatvor. U privatnom sektoru pokušaj namestanja može koštati značajnih reputacionih i pravnih troškova. U slučaju državnog aparata, namestanje ne košta ništa, naročito imajući u vidu to da je pravni sistem pod zaštitom same države.
Nepravilan primer ovakvog fenomena pokazuje nam slučaj „Sedme studije“. Osnivaču ove pozorišne trupe i nekim njegovim kolegama, državni grantovi su na kraju skočili preko glave. Dobar primer zašto ne treba povezivati sa državom, čak i ako ona obećava pomoć.
2) Nećete postići ništa
Ako ste odlučili da učite zanat u oblasti koja je ili strogo regulisana i potčinjena, ili je u potpunosti monopolizovana od strane države, teško je da će iz toga ispasti nešto dobro. U privatnom okruženju različite organizacije konkurišu jedna protiv druge za radnike. One imaju stimulans da povećavaju plate i poboljšavaju uslove rada. Ali u slučaju državnog sektora nema nekih alternativnih konkurentskih agenata. Upravo zbog toga nema ni ekonomskih stimulansa za povećanje plata i poboljšanje uslova rada. Običnim radnicima u državnom sektoru nema šta da uhvate!
Iako, naravno, određena grupa radnika može lobirati za svoje interese i dobiti željeno, u ovoj situaciji preći ćemo na tačku broj 3.
3) A ako i postignete – koliko će vas to koštati i šta ćete postati?
Pretpostavimo da ste uspeli da postignete nešto u državnoj sferi. Koristeći svoje socijalne veštine, veze, podmićivanje i druge korupcijske metode, ili ste stekli određene privilegije za sebe, ili ste uopšte zauzeli važnu funkciju u državnom aparatu. U tom slučaju vam je, izgleda, dobro. Ali to „dobro“ je isto kao „dobro“ kod lopova koji je opljačkao druge ljude, ili silovatelja koji maltretira svoje žrtve.
Za razliku od tržišnog okruženja, gde svako u svojim privatnim okvirima može promovisati svoje ideje bez sukoba sa drugim subjektima, politika je uvek konflikt. I pobedom u tom konfliktu vi samo stičete koristi na račun nasilnog potčinjavanja drugih subjekata. Ovde su vaši interesi važni, dok se interesima drugih može okrutno zanemariti.
Ako vam se takvo stanje stvari dopada – očigledno je kakve zaključke se može izvući o vama. Vi ste pljačkaš, silovatelj i manijak! I ne pokušavajte da se opravdate time da radite za dobro celog društva. Imate određene postavke i programe koji zahtevaju realizaciju konkretnih ideja u odnosu na celo društvo odjednom, zanemarujući želje onih koji se ne slažu i koji bi želeli nešto drugo. Ponovo, u tržišnom okruženju svako može pokušati da realizuje svoje ideje i bez nasilne borbe sa onima čije su ideje potpuno suprotne; nikome uopšte nije potrebno da potčinjava druge ljude svojim idejama da bi one funkcionisale (političke ideje, pak, bez toga ne mogu funkcionisati).
Osim toga, ne zaboravimo na tačku broj 1. Kakve god privilegije imali sada, ne zna se čemu će one dovesti u budućnosti. Možda se nećete svideti nekim najvišim državnim zvaničnicima, zbog čega ćete morati da „sušite krekere“ (doživite težak period). Ili možda vlast promeni, pa ćete i vi otići daleko kao pristalica pogrešnih ideja.
Mešati se sa državom je na sopstvenu štetu. Možete postati žrtva namere, teško da vas čeka nešto dobro u državnoj sferi ako ste običan radnik, a ako i postignete nešto, to će biti samo na račun pljačke i nasilja nad drugim ljudima. Očigledno, to se ne isplati!
Pretpostavimo da je put #1 jedini koji vodi od tačke A do tačke B. Shodno tome, nastaje monopol i preduzetnik #1 podiže cenu na njega do ogromne vrednosti. U teoriji, treba da se pojavi neki preduzetnik #2 koji će razbiti monopol i izgraditi svoj put #2, pretpostavimo da se to i desilo. Nakon toga, vlasnik puta #1 jednostavno spušta cenu na tržišnu, i preduzetnici 1 i 2 konkurišu. Kakva je onda korist preduzetniku #2 da razbija monopol prvog, ako iz toga nema nikakve koristi?
Situacija modelovana u ovom pitanju ne odgovara procesima koji se zaista dešavaju na tržištu. Prateći tu logiku, nakon što se u nekoj konkretnoj lokaciji pojavi određeni biznis, niko drugi u njoj neće otvarati sličan biznis jer to nije isplativo. Ali mi primećujemo nešto sasvim drugo. U jednoj ulici se skoro uvek može videti nekoliko prodavnica hrane, u jednom tržnom centru nekoliko restorana, u jednoj zgradi nekoliko kancelarija različitih osiguravajućih kuća itd. Novi biznis se otvara sve dok se od njega može ostvariti bilo kakva prihvatljiva dobit, jer je i to isplativo.
Osim toga, razmotrimo konkretno slučaj puteva. Čak ni monopolski vlasnik puta na određenoj pravoj liniji između dve tačke nije u stanju da prekomerno uvećava cenu prolaska samo zato što on zapravo nije pravi monopolist. Ako ljudi procene da ovaj „monopolista“ previše podiže cene, odlučiće da im je isplativije, na primer, ići obilaznim putem koji između tačaka „A“ i „B“ skreće još u tačku „V“, ili koristiti neki alternativni vid prevoza (železnički ili vazdušni), ili, u krajnjem slučaju, uopšte kretati se van puteva. Zato monopolist, čak i bez direktne konkurencije, ne može da postavi cenu prolaska znatno iznad tržišne, jer bi ga takva odluka potpuno osudila na bankrot. Ipak, njemu je i dalje isplativo da poseduje put, jer je i dalje u stanju da od njega ostvari prihvatljivu dobit. Kao što će biti isplativo bilo kom agentu koji odluči da izgradi još jedan put, paralelan sa njegovim.
Među autoritarnim desničarima je rasprostranjeno mišljenje da kapitalizam i tržište mogu postojati i funkcionisati samo uz strogu državnu kontrolu. Oni smatraju da se samo na taj način može osigurati zaštita prava svojine, poštenje i bezbednost sporazuma, kao i ispraviti određene navodne nedostatke slobodnog tržišta. Naravno, uz to oni poriču da je takvo државно вмешаvanje u tržišne procese čin nasilja. Po njihovom mišljenju, upravo ovo intervenisanje štiti sve od nasilja. Ali, da li je to zaista tako?
Iz ekonomske teorije znamo da državom intervencijom država narušava tržišnu ravnotežu. Najočigledniji primer mera koje vode ka takvom procesu je uspostavljanje minimalnih i maksimalnih cena. Prva mera dovodi do toga da preduzetnici počnu da smatraju proizvodnju određenog proizvoda profitabilnijom nego što to zapravo jeste. Kao rezultat toga nastaje višak proizvodnje tog proizvoda, a sami preduzetnici, ne mogući da ga prodaju, samo propadaju. Druga mera, naprotiv, vodi ka deficitu robe, jer postaje neisplativo proizvoditi i prodavati je, a i vrednost niža od tržišne dovodi do toga da prvi u redu za tom robom odmah otkupite sav ponuđeni asortiman, ne ostavljajući ništa onima koji su završili na kraju reda.
Obično pristalice državne kontrole govore da su ove mere potrebne za podršku preduzetnicima i za garantovano obezbeđivanje svih ljudi određenim blagom, a navedeni problemi se rešavaju dodatnim merama (subvencionisanjem preduzetnika i kontrolom preraspodele dobara među ljudima). Ali, naravno, ove mere zahtevaju dodatne birokratske troškove, što poništava navodne koristi dobijene uvođenjem ovih regulacija.
Takođe, država oduzima deo sredstava stanovništva putem oporezivanja, i time ih delimično lišava mogućnosti da investiraju svoja sredstva u one vrste proizvodnje u koje su zaista zainteresovani. Pored toga, svojim regulacijama država otežava ulazak biznisa u određene ekonomske sfere, čime takođe iskrivljuje tržišnu ravnotežu i otežava ljudima pristup određenim vrstama dobara.
Takođe ne smemo zaboraviti da se u nekim sferama država proglašava čak i neprikosnovenim monopolistom. Ne vadeći mogućnost da uporedi rezultate svog delovanja sa mogućim alternativama, a takođe neizvesno ostvarujući profit u vidu poreskih sredstava bez obzira na kvalitet tih rezultata, državni monopol je neefikasan proizvođač, što udara na blagostanje građana.
Na kraju, država kvari privatni sektor. U uslovima slobodnog tržišta, kompanije imaju samo jednu opciju da nastave sa funkcionisanjem i povećanjem svog bogatstva – da ljudima pružaju dobra najvišeg kvaliteta po najnižim cenama. Inače će ljudi jednostavno otići kod konkurenata. Država, pak, pojedinim preduzetnicima daje alternativnu opciju – korupciju. Preduzetnik podmićuje službenike (ili unapređuje svoje rođake, prijatelje i poznanike u državni aparat) i dobija zakonite osnove za ograničavanje obavljanja određenih aktivnosti njegovim konkurentima. U najmanju ruku, on može izbeći primenu državnih regulacija prema sebi i postići aktivno namećanje tih regulacija svima ostalima. U najboljem slučaju, on može čak i lobirati za zakon koji će ga učiniti jedinim zakonskim proizvođačem u konkretnoj ekonomskoj sferi.
Svojim regulacijama i monopolskim prinudnim kontrolom, država nanosi veliku štetu ekonomskim procesima, iskrivljuje tržišnu ravnotežu i smanjuje blagostanje ljudi. Kapitalizam, kao vid ekonomskog sistema u kojem mora postojati pravna jednakost, kao i princip slobode delovanja i dogovora, apsolutno je nekompatibilan sa radnjama koje preduzimaju bilo kakve vlade.
2) Država ne štiti prava svojine i ne osigurava bezbednost transakcije
Važna tačka u programu etatista jeste to da je država neophodna za zaštitu prava svojine i garantovanje bezbednosti transakcije, bez kojih kapitalizam i tržište uopšte ne mogu funkcionisati. Posebno na ovo akcentuju minarhisti – pristalice minimalne države, koja bi trebalo da se bavi samo time.
Da, slažem se sa tim da su prava svojine i bezbednost transakcije neophodni za funkcionisanje ekonomskog sistema u celini. Međutim, država ih na bilo koji način ne može obezbediti.
Podsećamo da je država monopolska i neosporna instrument moći. Nalazeći se u određenom trenutku u određenim rukama, ona služi samo interesima svojih vlasnika. I ništa ne može sprečiti njihovo zloupotrebljavanje ovlašćenjima i kršenje normi koje su sami propisali. Naravno, može se reći da se to rešava demokratizacijom politike ili stvaranjem sistema u kojem će na vlast dolaziti samo pametni i dobri vladari. Ali u stvarnosti, ni jedno ni drugo jednostavno neće funkcionisati. Obezbeđivanje prvog, čak i u svom apsolutu (tj. u obliku direktne demokratije), znači samo poštovanje interesa većine na štetu interesa manjine. Obezbeđivanje drugog se potpuno ruši pred fenomenom korupcije i potencijalnom nekompetentnošću agenata i agencija koje se bave pronalaženjem i dovođenjem na vlast navodno „belih i mekih“ vladara-anđela.
Čak i u slučaju da je vlada manje ili više razumna, ona ipak, za razliku od tržišnih i konkurentskih agenata, nema nikakve podsticaje da deluje na najefikasniji način. Dovoljno joj je samo da deluje onoliko efikasno koliko ogorčenje stanovništva ne premašuje određeni kritični nivo, iznad kojeg akcije bezbednosnih struktura postaju ili neefikasne, ili nanose vladi značificnu reputacionu štetu i time stimulišu ostatak stanovništva i svetsku javnost u celini da takođe izraze ogorčenje.
Kao što Mihail Svetov uvek tačno primećuje, država je prsten moći. I nije važno u čijim se rukama taj prsten nalazi, ne treba očekivati da će on raditi za dobrobit.
Obezbeđivanje poštovanja prava svojine i bezbednosti transakcije mogu samo Balans potencijala nasilja i Reputacioni instituti. Prva koncepcija govori o tome da monopolska vlast uopšte ne bi trebalo da postoji, odnosno da različiti subjekti i grupe subjekata treba da poseduju približno iste mogućnosti da nanose jedni drugima neprihvatljivu štetu. U takvim uslovima, saradnja će biti mnogo isplativija nego prisila. Druga koncepcija tvrdi da se reputacioni instituti i servisi mogu koristiti kao instrumenti za garantovanje bezbednosti transakcije. Pored toga, oni pružaju ostracizam kao efikasan i delotvoran alat za kažnjavanje onih koji nisu bili iskreni u svojim namerama.
Više o konceptu Balansa Potencijala Nasilja možete pročitati ovde. O tome kako funkcionišu Reputacijski Instituti, čemu služe Reputacijski Servisi i šta je ostracizam možete saznati ovde.
3) Državno uplitanje – to je uvek nasilje
Kako nazvati subjekt (čoveka ili organizaciju) koji jednostrano postavlja određene uslove, primorava me da mu predam deo svojih sredstava i preti mi oduzimanjem još većeg broja mojih sredstava ili čak nasilnim zatvaranjem iza rešetaka u slučaju nepoštovanja uslova koje je nametnuo? Očigledno, to je nasilnik i agresor, a radnje koje oni sprovode su nasilje i agresija. Institucionalizacija ovih pojava ni na koji način ne menja njihovu suštinu.
Čak i u slučaju kada država postoji isključivo da bi zaštitila svoje građane od nasilja, ona ipak sama prva vrši akt agresije prema njima, jer se nezavisno od želje i izbora ljudi postavlja kao njihov zaštitnik. U stvarnosti, to je najobičnije banditovštvo i iznuđivanje zaštite. Ako mi neko upadne u kuću, uperim mi pištolj i kaže „daj mi toliko i toliko novca, pa ću te ja štititi, a ako ne, sam ćeš biti kažnjen“, to bi takođe bio očigledan akt agresije.
Nasilnik i agresor ne može biti vaš zaštitnik, jer da bi obezbedio tu zaštitu, on prvo mora primeniti agresiju na vas. Na osnovu toga, država, političari, birokrate, kao i svi oni koji otvoreno podržavaju državne aktivnosti, jesu nasilnici i agresori, jer njihovo delovanje podrazumeva da se na ljude mora prvo napasti, priкрыvajući se pričama da će, ako mi ne napadnemo vas, to učiniti neko drugi. Naravno, odnos prema navedenim subjektima mora biti odgovarajući.
Zaključke koje možemo izvući su sledeći: država ometa funkcionisanje ekonomije i tržišne procese, nesposobna je da obezbedi zaštitu prava svojine i bezbednost transakcije, a takođe je samo nasilnik koji vam je nametnuo svoju volju metodama agresije. I kako nakon svega toga uopšte može se podržati ideja državne kontrole i mešanja? Nijedan adekvatan čovek to neće raditi, a on ko bude – taj će sam priznati da ne poseduje ni najmanju kompetenciju u pitanjima ekonomije, društvenog upravljanja, i uopšte je otvoreni nasilnik i manijak!
Sa ciljem upoznavanja ruskojezičnih libertarijanaca sa engleskojezičkim libertarijanskim diskursom, planiramo povremeno objavljivati prevode članaka sa velikih libertarijanskih sajtova. Danas vam predstavljamo članak o aplikacijama za praćenje kontakata koje su postale izazov za privatnost u vezi sa pandemijom.
Pandemija je vladama dala izgovor da opravdaju masovnu prikupljanje podataka o geolokaciji.
Mnogi akademici, preduzetnici i vlade tvrde da su nove tehnologije najvažniji deo borbe protiv pandemije koronavirusa. Oni tvrde da će, koristeći najnovije načine praćenja za dobijanje informacija, ljudi moći sa lakoćom da provere da li su stupili u kontakt sa identifikovanim nosiocima COVID-19.
Aplikacije za praćenje kontakata
Predložena su dva modela sličnih aplikacija. Prvi model podrazumeva prikupljanje i obradu informacija o lokaciji pojedinca od strane vlada. Ovakvi predlozi su dočekani lavinom kritika sa strane grupa za zaštitu privatnosti i prava potrošača, jer uključuju nezapamćeno totalno praćenje. S obzirom na to da mnoge tehnološke kompanije već pružaju ovakve usluge svojim vladama, a YouTube, na primer, blokira svaku informaciju koja je u suprotnosti sa izjavama SZO, ovi strahovi izgledaju sasvim realno.
Drugi model je prikupljanje i obrada informacija o kretanju i kontaktima direktno na uređajima korisnika. Ovaj decentralizovani oblik prikupljanja podataka dobio je široku akademsku podršku, jer će u teoriji omogućiti praćenje kontakata bez pružanja kompanijama i vladama pristupa podacima o kretanju i navikama građana u realnom vremenu.
Ali čak i ova decentralizovana šema prikupljanja podataka izaziva mnoštvo pitanja. Čak i uz izradu pravnog okvira za zaštitu privatnosti – koji trenutno jednostavno ne postoji – nivo svesti javnosti u pitanjima zaštite informacija čini ove aplikacije izuzetno opasnim.
U ovom članku ćemo razmotriti na koji način se razvijaju aplikacije za praćenje kontakata i zašto one predstavljaju pretnju.
Centralizacija ili decentralizacija?
Hajde da prvo primetimo da su neke aplikacije za praćenje kontakata koje su uvele vlade van Evrope i SAD ozbiljan problem. Vlada Izraela je nedavno usvojila zakon koji daje njihovim bezbednosnim službama pravo pristupa ličnim podacima svih korisnika, kao i koji dozvoljava centralizovano čuvanje dobijenih informacija. Južna Koreja i Kina su uradile isto to.
Opasnost od uključivanja vlada u prikupljanje ovakvih podataka primećuju mnoge organizacije za zaštitu ličnih podataka u Evropi i SAD. Uprkos tome, vlade ovih zemalja smatraju da su ovakve aplikacije neophodne, još i zato što su same te vlade ispostavile da nisu u stanju da same razviju aplikacije za praćenje kontakata.
Pretpostavlja se da će se aplikacije za praćenje kontakata razvijati prema decentralizovanom modelu. U teoriji, telefon korisnika će sam čuvati podatke o kontaktima vlasnika sa COVID-19 i razmenjivati podatke sa drugim uređajima. Informacije neće biti prenosene u centralizovana cloud skladišta, i čak ni same kompanije koje se bave razvojem aplikacija neće imati pristup ličnim podacima korisnika ili njihovoj lokaciji.
Ovaj model su predložile kompanije kao što su Apple i Google, PACT projekat sa MIT-a [Massachusetts Institute of Technology] i mnoge evropske grupe. Većina predloga uključuje Bluetooth tehnologiju, koja će obavestiti korisnika ako se u blizini nalazi drugi korisnik koji je bio u kontaktu sa virusom.
(Nedostajuće) Pravni okvir
Na prvi pogled, aplikacije sa decentralizovanim modelom prikupljanja podataka su besprekorne u zaštiti korisnika od nadzora. One se grade na politici individualne odgovornosti, uporedivoj sa politikom vlade Švedske, koja je dokazala svoju efikasnost uprkos nemešanju u privatni život građana.
Međutim, ostaju dva nerešena problema sa decentralizovanim aplikacijama za praćenje kontakata. Prvi – trenutno ne postoji pravni okvir za zaštitu korisnika ovih aplikacija od nadzora. Drugi – čak i ako se takav okvir napravi, bilo koji podaci sa pametnih telefona mogu biti ukradeni od strane hakera ili bezbednosnih službi.
Za početak, hajde da razmotrimo pravni aspekt pitanja. U našem članku o legalnosti ovakvih aplikacija već smo ukazali na to da je zakonitost ovakvog oblika masovnog nadzora barem upitna. Sa učestalim slučajevima cenzure na internetu, postoji verovatnoća da će vlade iskoristiti ovakve aplikacije za kreiranje baza podataka o korisnicima i praćenje istih.
Ali pitanja povezana sa aplikacijama za praćenje kontakata – bilo da su centralizovane ili ne – su mnogo dublja. Nejasno je čak i da li će ove aplikacije uspevati u svojoj prvobitnoj funkciji. Da bi ove aplikacije bile efikasne, bilo bi potrebno primorati ljude da ih instaliraju i koriste. U suprotnom, inficirani korisnik može jednostavno obrisati aplikaciju, što podriva efikasnost celog sistema. Dati vladama pravo da građanima nametnu korišćenje određene aplikacije bio bi nezapamćen i izuzetno opasan korak.
Privatnost i bezbednost
Čak i uz uslov najpažljivije osmišljene pravne osnove za ovakve aplikacije, čak i ako bi ona zaista štitila lične podatke korisnika, ove aplikacije će i dalje predstavljati pretnju. Kompanije ulažu mnogo napora u povećanje sajber bezbednosti, naročito sada kada mnogi rade na daljinu, i sa iznenađenjem otkrivaju da njihovi zaposleni znaju veoma malo ili ništa o bezbednosti u sajber prostoru. To znači da su bilo koji podaci dobijeni putem aplikacija za praćenje kontakata – čak i ako se čuvaju na pametnom telefonu korisnika – veoma ranjivi.
I ova okolnost se, naravno, uzima u obzir postojećim zakonodavstvom o privatnosti podataka. Evropski GDPR [Opšti uredba o zaštiti podataka] — široko prihvaćen kao zlatni standard kada je u pitanju zaštita podataka — jasno tvrdi da se neprikosnovenost podataka ne može postići bez informacione bezbednosti. Pretpostavlja se da će se to postići kroz jednostavno pravilo: kompanije ne mogu prikupljati podatke koji im nisu potrebni. Drugim rečima, najbolje što se može učiniti za očuvanje podataka korisnika jeste da se oni uopšte ne prikupljaju.
U kontekstu praćenja kontakata – to znači da čak i ako se podaci korisnika o kontaktima i lokaciji čuvaju na korisnikovom pametnom telefonu – a ne u centralizovanom sistemu evidencije – niko ne garantuje njihovu sigurnost. Ovi podaci mogu biti ukradeni, ili bi službe nacionalne bezbednosti i nadzora mogle dobiti pristup njima. Istraživanja takođe dokazuju da čak i kada korisnici pokušavaju da osiguraju svoje podatke, njihovi pokušaji mogu samo narušiti njihovu informacionu bezbednost.
S druge strane, naravno, odzvanja kontraargument da mnoštvo aplikacija već prikuplja podatke o geolokaciji i da još jedna aplikacija ne može postati kritična za privatnost. Međutim, najvažnija razlika sličnih novih aplikacija je to što one prikupljaju podatke o kontaktima korisnika. Ovi podaci mogu biti korišćeni od strane organa reda za dobijanje informacija o kretanju građana u realnom vremenu.
Budućnost
Nema potrebe pretvarati se da su ovo novi problemi, sa kojima se nikada nismo susretali. Aktivisti, koji štite privatnost, govore o nelegitimnosti masovnog nadzora već više od deset godina. Pandemija je samo dala vladama izgovor, da bi opravdala masovno prikupljanje podataka o geolokaciji. Kao što smo već ukazali, u ovom trenutku ne postoje tehnologije sposobne da prikupljaju ove podatke bez kršenja fundamentalnog ljudskog prava na privatnost. Ne postoje takvi pravni akti koji bi regulisali korišćenje aplikacija za praćenje kontakata. Čak i da postoje, nezaštićenost podataka na većini pametnih telefona čini ove podatke izuzetno ranjivim za krađu ili legalne zahteve organa reda.
Važno je da ćemo kasnije, nakon pandemije, zapamtiti lekcije iz sadašnjice. Moramo, naravno, preoblikovati našu ekonomsku politiku koja je učinila svet toliko ranjivim na COVID-19. Ali takođe moramo iskoristiti ovu priliku da izazovemo taj nivo nadzora koji je postao moguć u našem novom digitalnom svetu.
Sve se svodi na to da moramo naterati tehnologiju da služi onima koji je koriste, a ne da bude alat za izgradnju „ekonomije univerzalnog nadzora“ koja tako ubrzano robljava naše društvo. I otpor aplikacijama za praćenje je samo početak ove borbe.
Veoma često postoje debate o mogućnosti ankap-a, i u teorijskom aspektu sa ankap-om je sve u redu. Ja sam sam do nedavno bio uveren ankap, sve dok nisam razmišljao o jednoj ideji klasičnog konzervativizma: po ideji, kao što ljudi na slobodnom tržištu pronalaze najisplativije puteve, tako i društvo pronalazi za sebe najefikasnije društvene institucije. Na taj način, može li se reći da je država najefikasniji i prirodniji način borbe protiv kriminala, bez kojeg bi bilo loše? Poželjno je bez Hoppeanskih fora: njegova teorija je uglavnom posvećena zapadnoj Evropi, a i pre feudalizma u Evropi su postojale centralizovane države, poput Rimskog Carstva.
anonimno pitanje
Naravno, slobodno tržište dovodi do najefikasnijih rešenja. Međutim, osnova procesa koji se dešavaju na tržištu su sloboda delovanja i dogovori. Svako rešenje koje nastane na tržištu ne može protivrečiti ovim principima; ono važi tačno onoliko koliko su agenti povezani sa njim saglasni da obavljaju svoju delatnost oslanjajući se na tačke dogovora koji je nastao između njih. To rešenje prestaje da važi u odnosu na nekoga u slučaju da je subjekt odlučio da raskine dogovor i odbije dalju saradnju. Tako, na tržištu niko ne može nikoga prisilno naterati da bude klijent neke organizacije, da kupuje njenu proizvodnju i koristi njene usluge, ili da učestvuje u bilo kojoj jurisdikciji ili bilo kom drugom obliku kolektiva ljudi. Tržišna rešenja zaista ne koriste prisilu.
Pretpostavimo da se ipak takav oblik društvenog upravljanja, kao što je centralizovana politička moć, u određenom trenutku prihvati od strane ljudi kao najefikasnije rešenje. Međutim, uslovi života se postepeno menjaju, a menjaju se i interesi ljudi. Naravno, nijedno rešenje ne može biti efikasno večno. I na tržištu se neefikasna rešenja obično zamenjuju drugim rešenjima, koja su već efikasna u odnosu na nove uslove. Takvo rešenje kao što je „država“ postavlja sebe kao večito i nepokolebljivo rešenje, koje niko, pod bilo kojim okolnostima, nema pravo da ospori, a još manje da ga zameni nekim drugim rešenjem. Stoga, čak i ako pretpostavimo da je država mogla nastati tržišnim putem dobrovoljnog dogovora, to je ni na koji način ne čini efikasnim rešenjem u bilo kom trenutku, osim onom u kojem je od strane svih prihvaćena, jer su se u daljem periodu uslovi života i interesi ljudi menjali, ali država više nije davala nikakvo pravo da se ona ospori.
Međutim, ne bih čak požurivao da pretpostavim da su države nastale tržišnim putem. Najverovatnije su nastale putem nasilnog prisiljavanja. Na to nam ukazuje teorija stationary bandit-a (stacionarnog bandite), koja tvrdi da su države nastale kao rezultat naseljavanja nomadskih bandita koji su odlučili da pokore stanovništvo određene teritorije i da od njega naplaćuju redovnu daninu. Više o ovoj teoriji možete pročitati ovde. Pored toga, istorija je poznata brojnim osvajanjima i pokoravanjima, pa čak i ako je neko od centralizovanih teritorijalnih formacija ipak nastao putem dogovora, prestao je da bude tržišno rešenje onog trenutka kada je ili neko drugi prisilno pokorio, ili je sam odlučio da se bavi pokoravanjem drugih.
Država nije najefikasnija opcija društvenih odnosa jednostavno zato što se sastoji u nasilju nad ljudima, kao i zato što zabranjuje realizaciju bilo kakvih alternativnih rešenja i postavlja sebe kao nepokolebljivu i večnu istinu.
U diskusijama sa pretplatnicima povremeno se sreću mišljenja „moralnih monstruma“ koji smatraju da nikakav moral ne postoji, da su to sve samo „priče za siromašne“ i da će samo budala odustati od tako efikasnog alata kao što je fizičko nasilje. Takvi ljudi, naravno, zaslužuju najstrožu osudu i ostracizam, po primeru onoga što rade borci protiv rasizma i homofobije u SAD. Ali da bismo uverili širu javnost u to, ipak ćemo morati da navedemo utilitarističke argumente u vezi sa neprihvatljivošću agresivnog nasilja u društvu. Jer, zaista, deontološki moral ne pojavljuje se „iz vazduha“, on je proizvod višestrukih interakcija subjekata u društvu.
Za početak ćemo primetiti da moral neagresije postoji čak i kod mnogih vrsta životinja. Kao što je dokazao poznati biolog Konrad Lorenc, urođena nasleđena moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste prisutna je kod svih životinja sa „urođenim naoružanjem“ (na primer, ježevi, ježinastci, ehidne, otrovne zmije). Ona se učvrstila u njihovom DNK tokom prirodne selekcije, kada su jedinke sklone agresiji umirale u sukobima, ne ostavljajući potomstvo.
Šta mislite, kada se pojavljuje moralna zabrana određenog ponašanja u društvu? Pretpostavljam da je odgovor očigledan — kada većini članova društva takvo ponašanje predstavlja neprijatnost, smanjuje kvalitet života ili stvara prekomerne rizike. Govoreći ekonomskim jezikom — ponašanje jednog subjekta stvara ogromne negativne eksternalije za članove čitavog društva, iako konkretno za tog subjekta takvo ponašanje može biti veoma profitabilno.
Možemo pronaći dovoljno primera takvih negativnih eksternalija ako pogledamo svetsku istoriju. Evo nekih primera takvih eksternalija:
1) Različiti ekološki izazovi (zabrana etiliranog benzina, insekticida DDT, freona u rashladnim uređajima, poslednjih godina — motora sa unutrašnjim sagorevanjem u nekim zemljama).
2) Problemi rizika koji su neprihvatljivi za društvo (zatvaranje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama nakon nesreća u Černobilju i Fukušimi, ograničavanje emisije ugljen-dioksida radi smanjenja rizika od globalnog zagrevanja).
3) Loše postupanje sa decom (zabrana primene nasilja nad decom uvedena je već u većini zemalja sveta). Dokazano je da to dovodi do povećanja slučajeva narkomanije, alkoholizma, samoubistava, smanjuje njihove šanse za uspeh u životu, kao i dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
4) Zločin nad životinjama — dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
Kao što možemo primetiti, u svim ovim slučajevima primećuje se konflikt između pojedinca kojem je koristan egoistično opasno ponašanje i celog društva koje će snositi troškove njegovog ponašanja. Na primer, za nemarne roditelje, ošamariti dete je mnogo jednostavnije nego mu rečima objasniti zašto se mora ponašati na određeni način, samo što će posledice tog postupka biti rasprostranjene na celo društvo. Isto važi i za korišćenje dizel automobila — za njegovog vlasnika to je jeftino i praktično, a za ostale stanovnike grada — loš vazduh i različita oboljenja. O sličnim eksternalijama počinju ozbiljno govoriti tek kada šteta od njih postane primetna značajnom delu društva.
Primena agresivnog nasilja kao alata za postizanje bilo kakvih ciljeva (što je po pravilu prinuda i kazna) nosi sa sobom najveće eksternalije koje uopšte postoje na Zemlji. Mnogo, mnogo veće nego čak i korišćenje nuklearnih elektrana sa reaktorima „černobiljskog“ tipa ili termoelektrana na ugalj bez ikakvih sistema za prečišćavanje u gradu. Evo samo nekoliko utilitarističkih argumenata zašto je agresivno nasilje loše:
1) Povećava se prosečan nivo nasilja u društvu. Ako statični bandit (država) primenjuje surove metode prisile na svoje „sluge“, oni brzo postaju okrutni i više ne smatraju sramotnim da prečklapaju ženu i dete, oduzmu novac i telefon slabijem. Stalne pucnjave i potere policije dovode do čestih ranjavanja slučajnih (nepripadajućih slučaju) lica. Povećava se nivo stresa kod mnogih ljudi, što dovodi do povećanja broja psihičkih oboljenja, samoubistava, upotrebe droge, smanjenja kreativnih sposobnosti i usporavanja ekonomskog rasta. Iz ovih razloga, u skandinavskim zemljama država već sada šalje u zatvor uglavnom samo zbog namernog ubistva, a sami zatvori više liče na sanatorije.
2) Rizik od veštačke globalne katastrofe ili čak samouništenja čovečanstva. Razvojem tehnologije, ukupna šteta koju jedna osoba može naneti neprestano raste. Ako je agresivno nasilje u društvu norma (naročito državno, jer je od njega najteže pobeći), onda će čovek doveden do očaja pre ili kasnije odlučiti da iskoristi neku opasnu tehnologiju kao oružje sudnjeg dana (OSD) — zapretiti eksplozijom reaktora nuklearne elektrane ili pustiti u svet smrtonosni virus. Kada ti stacionarni bandit preti da te zatvori u zatvor zauvek, nema govora o bilo kakvoj humanosti; sva sredstva su dobra da bi te ostavili na miru, čak i pretnja izazivanjem svetske pandemije. Za društvo je čak i zanemarljiva verovatnoća takvog događaja neprihvatljiva, jer bi potencijalna šteta od njega bila jednostavno katastrofalna i mogla bi čak dovesti do uništenja čoveka kao vrste.
3) Zaustavlja se produktivni razvoj ekonomije i kvaliteta života jer nasilje postaje „ciljna funkcija“ razvoja društva. Umesto razvoja tehnologija, proizvodnje dobara i usluga koje donose korist većini stanovništva, resursi društva troše se na stvaranje alata za nasilje. Postoji rasprostranjena zabluda da „trka u naoružanju“ pokreće naučno-tehnološki progres. To je zaista tačno, ali samo na veoma kratkom vremenskom periodu. Potencijal nasilja se može posmatrati kao analog pojma „ciljna funkcija“ u matematici. Ona teži sasvim konkretnoj i praktično nepromenljivoj vrednosti kroz vreme (preciznije, konstantno smanjujućoj) — nanošenju neprihvatljive štete protivniku (tolerancija na nasilje ima stalnu tendenciju ka opadanju, pa se s tim smanjuje i prag neprihvatljive štete). To razlikuje nasilje od svih ostalih oblasti ljudskog delovanja u kojima je cilj poboljšanje ljudskog života. Potrebe ljudi stalno rastu i to daje podsticaj naučno-tehnološkom progresu, pojavljivanju novih niša u ekonomiji i rastu kvaliteta života. S druge strane, društvo koje se razvija kroz „trku u naoružanju“ dolazi do kolapsa, kao što se već dogodilo sa SSSR-om. Kada je mogućnost nanošenja neprihvatljive štete jedni drugima postala dostupna svim razvijenim državama, tehnološki razvoj je naglo usporio.
4) Formiranje vojnog hegemona, hijerarhije dominacije, i, kao posledica toga — urušavanje nataliteta, izumiranje čovečanstva. U istraživanjima Džeka Hiršlejfera navodi se dokazana tvrdnja da narušavanje ravnomernosti distribucije balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu dovodi do pojavljivanja hijerarhije dominacije (država u ljudskom društvu je jedan od njenih primera), a ako se neujednačenost BPN nastavi povećavati — do globalnog „vojnog hegemona“. Opasnost dugotrajnog postojanja krute hijerarhije dominacije identifikovana je u različitim eksperimentima na životinjama, na primer „Univerzum 25“. Populacija je jednostavno izumirala zbog pada nataliteta. Verovatno ćete sada reći „uslovi nisu isti“, „čovek nije pacov“, „analogija nije argument“, ali pogledajte istini u oči i na statistiku ukupnog koeficijenta nataliteta u različitim zemljama sveta: u većini zemalja on je već sada ispod nivoa reprodukcije (u proseku 2.1 dete po jednoj ženi). Takođe postoji određena zavisnost između nivoa nataliteta i stvarne mere umešanosti države u život čoveka. U Africi i Indiji formalno može biti mnogo regulacija različitih sfera života i visoki porezi, ali u stvarnosti država fizički nije sposobna da dopre do svakog stanovnika. A u Singapuru sa izlaznim vizama i bičevanjem zbog drugačijeg mišljenja, stanovništvo nekako ne žuri da se razmnožava uprkos čak i visokom nivou prihoda. Kao i u Južnoj Koreji, gde je nivo ličnih sloboda, ako se gleda nepristrasno, ne mnogo viši nego u Severnoj.
Zaključci. Kao što vidimo, moral o neprihvatljivosti agresivnog nasilja nije samo nečija „želja“, već banalni uslov preživljavanja civilizacije, pa čak i čovečuljka kao biološke vrste. Odbacivanje ovog morala u suštini znači upravo jedno: „ja sam ovde najvažniji i ne zanima me što će celo čovečanstvo skaputi“. Prema takvom čoveku svi normalni ljudi bi trebalo da imaju odgovarajući stav — kao prema najgorem podlacu, novom Hitleru ili Pol Potu.
U celom razvijenom svetu, društvo je prihvatilo neprihvatljivost korišćenja etiliranog benzina, DDT-a, eksploatacije nuklearnih elektrana i nasilja nad decom iz utilitarističkih razloga. Sledeći na redu je nasilje od strane stacionarnog bandite (države).
Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).
Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.
Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.
Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
