Bitarh je na svom VK-u objavio belešku o bezrizičnoj borbi protiv države. Ukratko, ideja je da se anonimno angažuje nepolitičizovana publika za akcije u stvarnom svetu. Metodologija je prilično očigledna, to je obična podela rada. Ali, naravno, ovakva tehnologija za svoju široku primenu zahteva infrastrukturu – bezbedne platforme gde bi se mogli ostavljati oglasi za narudžbine i o spremnosti za izvršavanje određenih naloga. Bitarh piše o darknetu, što je prilično neodređeno, i bez određene kvalifikacije to ne govori neiskusnom političkom aktivisti gotovo ništa. Ali, da biste stekli apetit za nešto slično, možete za početak koristiti jednostavne servise napravljene „na kolenima“.
Tako je, prijateljski kanal Anarhija+ je nedavno pokrenuo servis Berza protestnih akcija, gde možete naručiti sprovođenje akcije, tražiti donacije za realizaciju svoje ideje, i tako dalje. Iako je kanal anoniman i sva komunikacija ide preko bota, do prave bezbednosti u ovoj šemi se ipak ne može daleko, ali su i rizici prilično skromni, jer berza ne pristaje da objavljuje narudžbine povezane sa nasilnim akcijama.
Dakle, ako imate ideje, iskoristite priliku da pronađete izvršioce. Ako imate snage – iskoristite priliku da se uključite u temu. Projekat je nekomercijalan i, iako su ga pokrenuli levi anarhisti, oni nemaju predrasude prema libertarijanstvu, tako da se filtriranje po ideologiji ne predviđa.
Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika, a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.
Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.
Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.
Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.
Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.
Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.
Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.
Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.
Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.
U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.
Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.
Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.
Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
Kao što sam obećala, donosim sebi već prevedena pod uredništvom Vladimira Zolotoreva dva poglavlja nove knjižice Davida Friedmana Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Uz to, polako slažem engleski original po poglavljima, za neko vreme ću završiti ovaj meditativni proces.
Nedavno su me ohrabrivali malim donacijama za prevod Stefana Molinja, tako da sam nastavila sa urednicom, i sada objavljujem čistu verziju petog poglavlja, Argument Apokalipse.
Prvo autor za zagrevanje analizira sam argument Apokalipse, za šta nije potreban veliki intelektualni trud, ali zatim počinje ono zanimljivo. Ako je u prethodnom poglavlju anarho-kapitalista stručno objasnio zašto putevi nisu tako važni, sada postavlja novu lestvicu i podjednako stručno objašnjava zašto anarhija nije tako važna. Zaista, nikada ranije nisam srela nijednog kritičara ankap-a sa tako ubedljivom kritikom kao kod onoga ko taj isti ankap dosledno propoveda, i to je, ako razmislimo, sasvim logično.
Kako će se Molinju sam sebi odgovoriti na ovu kritiku, još uvek ne znam: Šahrazadu je stigao kraj poglavlja i prestala je sa dozvoljenim govorom. Zato šaljite vaše donacije za prevod sledećeg dela teksta. Tamo nema grubog prevoda, pa ću raditi sa izvornika, ali prilično sam se uvežbala i to me sada neće naročito usporiti, tako da ću vaše donacije sada stavljati pravo u svoj džep. Šta se može, korona-kriza, novca je postalo manje.
Obezbediti kvotu za devojčice? Odmah kažem da je ta glupost: recimo, „postavićemo ispravan sistem gde će selekcija biti nepristrasna“, ne funkcioniše, jer je trenutno „i ova selekcija nepristrasna“, a ipak se primarno primaju momci, i devojci je teško da tu upiše.
liberal
Napolju su anarhija, kapitalizam, vrućina, leto. Devojka podnosi zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde se uče efikasni načini ubijanja ljudi i uništavanja materijalnih vrednosti u sastavu organizovanih grupa i uz korišćenje raznovrsne specijalizovane tehnike. U suštini, to je isto obično događaj kao da je devojka podnosila zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde bi joj pričali istoriju o tome kako su ljudi efikasno ubijali druge ljude u sastavu naoružanih grupa i slično – odnosno na istorijski fakultet.
Koji interes vodi ustanovu kada prihvata njen zahtev? Ona računa na ostvarivanje profita. Koje načine ima za ostvarivanje profita od obuke studenata u odsustvu državnog finansiranja (zbog odsustva države)? Glavni načini su dva. Prvo, trgovina znanjem, odnosno obučavanje za novac svih koji su spremni da plate. Drugo, trgovina prestižom, odnosno sprovođenje stroge selekcije, pružanje maksimalno efikasnog znanja i veština, i računanje na to da će diplomci maksimalno uspeti u životu, a zatim iz zahvalnosti dopuniti endoument fond omiljenog univerziteta. Sama obuka pritom može čak biti i besplatna, jer univerzitet ovde zapravo nastupa kao ventur fond.
Ako razmatrana vojna visoka škola zarađuje prodajom znanja, devojka nema problema. Ona plati – dobije kupljeno. Ali, ako se visoka škola smatra prestižnom, onda devojka ima šansu da se suoči sa neproporcionalno ozbiljnim poteškoćama već prilikom upisa.
Počnimo od toga da je vojska istorijski bilo muško bratstvo, i ulazak žena u nju sam po sebi često je nanosio udarac na prestiž vojske (o tome zanimljivo govori istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Transformacija rata, toplo preporučujem). Ne znamo koliko će patrijarhalni snobovi činiti okosnicu organizovanih naoružanih formacija u uslovima ankap-a, i koliko će im biti principijelno da žene ne samo da ne ulaze u vojsku, već čak i da se ne uče vojnoj nauci. Smatram da je to malo verovatno, prosto zato što su trendovi promenjeni, u modi je inkluzivnost, a rad u vojsci sve manje podseća na brutalnu rvanju, a sve više na rad u servisima za dostavu ili drugim logističkim biznisima.
Drugo, vojska i dalje postavlja značajne zahteve vojnicima u pogledu fizičke pripreme, uključujući one koji se odnose na podizanje tereta i druge discipline u kojima su žene relativno slabije prosto zbog konstitucije. Teoretski to ne bi trebalo da postane prepreka prilikom upisa na univerzitet, jer bi u najgorem slučaju trebalo samo da suzi opseg dostupnih specijalizacija. Međutim, ako se fizička priprema na univerzitetu ispostavi kao jedan od kriterijuma upisa, onda naša hipotetička studentkinja ima očigledne, iako savladive poteškoće.
Dakle, vaši strahovi su sasvim opravdani, devojkama će u uslovima ankap-a verovatno teško biti mnogo lakše da postanu stručnjakinje u vojnoj sferi. Druga stvar je što sama ta sfera ne izgleda naročito perspektivno, tako da se ni ne bi previše i želelo.
U Poglavlju 52, Pozitivna predstava o pravima, David Friedman, koristeći konceptualni aparat koji je uveo u prethodnom poglavlju, razvija ideju Schellingovih tačaka i strategija potraživanja sa modela mikrosocijuma od dve osobe na društvo proizvoljne složenosti.
U stvarnosti, Friedman detaljnije i utemeljenije uvodi upravo onu definiciju prava koju ja redovno koristim u svojim tekstovima: prava su potraživanja koja se tolerišu. Nije iznenađujuće što smo otkrili ovakav paralelizam u razmišljanju: da ga nije bilo, retko da bih se odlučila da prevedem njegovu knjigu nakon što sam pročitala bukvalno samo par poglavlja.
Upoznala sam se sa široko oglašavanim projektom novog ustav društva Budućnost i njegovog vođe Romana Junemana. Nalazim se u dubokom razočaranju.
Kao što sam već pomenula u članku o danu ustava, za mene je u sličnim dokumentima važno samo jedno: šta tačno država deklarativno sebi zabranjuje u odnosu na građane. Sva ta složena međusobna odnosa između grana vlasti su nešto poput priručnika o bračnim navikama žaba i poskokaca, koje ima smisla proučavati samo iz ugla manevrisanja među njima u cilju minimiziranja sopstvenih gubitaka.
Dakle: novi Junemanov ustav ne uvodi nijednu novu zabranu državi u pogledu potčinjavanja ljudi. Državi je i dalje zabranjeno da prisiljava građane da svedoče protiv sebe, da ih izvršava smrtne kazne, da uvodi poreze retroaktivno – i to je, zapravo, sve. Ah, osim što je dodatno zabranjeno sprečavanje pristupa internetu, ali neeksplicitno, u formi „građanin ima pravo da boravi na internetu“.
Sva ta prava građana na mirna okupljanja i dalje su praćena napomenom „bez oružja“, što znači pravo države da postavlja okvire i pretražuje učesnike mirnih okupljanja u svrhu ostvarivanja njihovog ustavnog prava da se okupljaju upravo bez oružja. Pravo glasa je ograničeno za zatvorenike, što otvara prostor za političko progonstvo u cilju sprečavanja electoralnih procedura. Čak su i autori projekta ustava uspeli, nekim čudom, da zadrže i univerzalnu vojnu obavezu, zbog čega mu Šaveddin i kompanija pozdravljaju iza kulisa.
Velika pažnja u projektu posvećena je dizajnu kočnica razdelnih vlasti, dok se istovremeno zadržavaju ogromna predsednička ovlašćenja. Objašnjenje je jednostavno: pa, želimo mogućnost sprovođenja brzih reformi, a za to je potrebna koncentracija vlasti. Zadržan je čudan arhaizam po kojem predsednik ima pravo da ostane na vlasti dva mandata. Zašto baš dva? Jednostavno, nekada je predsednik Vašington nakon svog drugog mandata odbio treći i napisao da je to, verovatno, dovoljno i da nikome to ne preporučuje. Čini se kao da – ako želite da se borite protiv administratorskih resursa i za smenjivost vlasti – napravite tačno jedan predsednički mandat, sa kasnijom zabranom zauzimanja bilo kojih državnih funkcija. I to je to, predsednik je postaje prirodni vrhunac karijere, a nakon toga sledi običan privatni život, bez jebenih ličnih penzija i drugih privilegija. Ne, do đavola, želimo nazad u devedesete, kada su bila dva po četiri.
Formulacije u projektu novog ustava su podjednako odvratne kao i u starom. Umesto precizne Šulmanove formule „ne mešaj se – ubiće te“, obični oblik člana ustava je nešto poput „država garantuje nemešanje“, uz potpuno odsustvo uputstava o sankcijama za mešanje.
Tako široko reklamirano Junemanovo pravo na oružje svodi se na pravo na njegovo pribavljanje u skladu sa saveznim zakonom (koji može ispasti koliko god restriktivan bude) i na pravo na samoodbranu. Nikakvog prava na oružanu pobunu, naprotiv, država dobija pravo da uguši bilo koje ilegalne naoružane formacije, tako da „dobro organizovanoj miliciji“ u duhu Drugog amandmana Rusi nemaju šanse. Neadekvatan narod, nisu zaslužili.
Uzput, o Rusima. Taj nesrećni pridev viri iz svakog drugog člana u projektu ustava, ne noseći pritom nikakav smisao. Pa, postoji neki formalni subjekt, nazvan tom i tom reči, i šta. U tom smislu, Junemanov ustav podseća na Putinove amandmane, gde se takođe u tekst postojećeg dokumenta unosi mnogo stilskog smeća, ali se ništa suštinski ne menja. Bio je multietnički narod, postali su Rusi i ostali starosedelački narodi Rusije. Isti problem, skraćeno. Uostalom, za sve koji nisu nacionalisti, to je više kao plus.
Nastavljamo rubriku neobaveznih prevoda engleskih članaka o libertarijanizmu sa popularnih sajtova, samo da vas držimo u toku sa diskursom.
Originalna objava: David S. d’Amato. Prevod: André [u uglastim zagradama prema tekstu – njegove primedbe]
Libertarijanizam je, pre svega, filozofija o Drugom, filozofija koja naglašava naše obaveze da se uzdržavamo od dominiranja nad drugim ljudima, i da ne namećemo svoju viziju dobrog života drugima.
U kritici libertarijanizma uobičajen motiv je tvrdnja da je libertarijanizam ništa drugo do proslava egoizma i pohlepe. Prema ovom gledištu, libertarijanski ideal je bezdušna škrtica na zlatnom WC šolji, koja hladnokrvno posmatra siromašne odozgo. Ovaj pogled je najrasprostranjeniji među levim kritičarima i neposredno je uzrokovan zbirkom eseja Ayn Rand iz 1964. godine, Vrlina egoizma,, u kojoj je Rand promovisala [šta biste mislili] egoizam. Za početak treba napomenuti da se definicija „egoizma“ prema Rand, kako je sama istakla, “ razlikuje od opšteprihvaćene.“ Njen argument se zasniva na veoma specifičnoj i kontraintuitivnoj definiciji egoizma, koja se razlikuje i od svakodnevne upotrebe i od rečnika; ona je bila potpuno svesna koliko je takav korak kontroverzan i uzbudljiv, upravo zato što opravdava egoizam. Uprkos ovoj primedbi, koja je postavljena već u prvim redovima predgovora, Rand i dalje insistira na tome da samo primenjuje rečničku definiciju egoizma: „briga o sopstvenim interesima“. Ali Rand previdi veoma važnu komponentu rečničke definicije „egoizma“ – nepažnju i nepoštovanje prema drugima. Taj momenat, kako se ispostavlja, veoma je važan kako u običnom životu, tako i u našoj diskusiji o vezi libertarijanizma sa egoizmom.
Libertarijanstvo podrazumeva principijelnu skromnost: ne treba da budemo toliko zaslepljeni našim idealima da silom primoravamo [zdravo GULAG i sudske kazne za hate speech] druge ljude da ih prihvate. Stoga je važno razumeti da libertarijanska ideja, u izvesnom smislu, predstavlja odricanje od egoizma. Jedan od glavnih strahova libertarijanstva jeste to da će neki ljudi koristiti druge kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva [kad se šuma seče, opiljci lete], što povlači za sobom egoizam najodvratnijeg tipa. Libertijanci posmatraju svakoga i svakog, pa i onog tipa levo, kao važnu pojedinca koji zaslužuje autonomiju i dostojanstvo, posedujući prava koja je potrebno štititi od nasilnih težnji. Istorijski gledano, libertarijanstvo je bilo reakcija na neobzirni, neodgovorni egoizam snažnih i onih koji imaju vlast. To je fundamentalno egalitarna tačka gledišta prema kojoj su svi ljudi jednaki u smislu da, potpuno nezavisno od naših sposobnosti, pigmentacije kože, pola i rodnog identiteta [isto što i pol, ali ako tako kažete, transformatori će vas izlupati], jezika i etničke pripadnosti, svi imamo pravo da budemo slobodni i da težimo sopstvenim predstavama o boljem životu. To je istovremeno radikalna ideja i zdrav razum, ali to nije ideja koja se može izjednačiti sa „egoizmom.“ Jednostavnije rečeno: „niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“
Egoizam je arogantno verovanje da ja znam bolje od svih ostalih i da imam pravo da sve te ljude nateram da žive onako kako ja želim [crkva, ideologije, SJW, država]. Oscar Wilde se o tome izrazio možda bolje od bilo koga: „Egoizam nije u tome što čovek živi kako želi, već u tome što druge primorava da žive po njegovim principima. A odsustvo egoizma se manifestuje u tome što se drugima dopušta da žive kako žele, umesto da im se u tome ometa. Egoizam neizbežno teži stvaranju apsolutne sličnosti sa samim sobom oko sebe. Neegoistična osoba smatra dobrim neograničenu raznolikost ličnosti, pozdravlja je, prihvata bez pogovora i raduje joj se.“ [prev. Oksana Kirichenko] Arogancija i samozadovoljstvo u uverenju da ja bolje od drugih znam kako oni treba da žive, već same po sebi predstavljaju ozbiljan problem, ali se na to dodaje i opasno uverenje da imam pravo, ili čak obavezu, da upotrebim silu kako bih to uverenje sproveo u delo. Očigledno je da to nije tačno, ali u politici – to je norma. Libertarijance doživljavaju kao detinjasto nastrojene egoiste kada kritikuju, sa neporecivo logičnim etičkim argumentima, neprihvatljivost takvog stanja stvari. Učimo decu da je udaranje i pretnja drugima kako bi se dobilo ono što se želi neprihvatljivo, ali kada je reč o izgradnji svih društvenih institucija, to postaje ne samo prihvatljivo ponašanje, već se predstavlja kao najbolji način organizacije društva. Libertarijanci jednostavno ljubazno pitaju: „a zašto ste, zapravo, odlučili da se među vašim pravima našlo pravo na kršenje prava drugih?“ Libertarijanci uzimaju za osnovu uverenje da druge moramo tretirati kao slobodne i jednake, a ne kao instrumente za postizanje željenog [bilo da je to sladoled ili socijalna pravda]. Ponekad to nazivaju zakonom jednake slobode: ljudi zaslužuju – jednostavno zato što su ljudi – da budu slobodni i da rade sve što žele, sve dok ne krše istu takvu slobodu drugih. Ljudi koji podržavaju ideju da država treba da stvara naoružane jedinice kako bi ljudima nametnula svoje razumevanje sveta i morala, pokazuju neverovatnu samouverenost, smatrajući svoja uverenja jedino ispravnim. Ta samouverenost čini takve ljude opasnim, sklonim prekoračenju svojih ovlašćenja i zloupotrebi moći radi postizanja svojih ideala. A svi mi smo skloni tome da verujemo u istinitost sopstvenih ideala. Kako primećuje John Stuart Mill: „Veoma malo ljudi smatra potrebnim da preduzmu bilo kakve mere predostrožnosti protiv mogućnosti da su njihovi sopstveni stavovi pogrešni, ili prihvataju pretpostavku da bilo koje mišljenje u koje su uvereni može biti primer greške, što je samo po sebi logička greška.“ Libertarijanci primećuju raznolikost mišljenja i načina života; ovaj stav pruža zaštitu od dominacije Jednog Ideala, suzbijajući njegov destruktivni potencijal.
Pretpostavka da su libertarijanci egoisti je primer nepoštenja i samoobmane, intelektualne lenjosti i nepravednog načina na koji čovek izbegava obavezu da razmatra stavove po suštini. Ali dok je kritika libertarijanizma, kao filozofije koja je izrasla iz egoizma, zasnovana na nepravednom i netačnom čitanju libertarijanizma i njegovih motiva, mi nismo dužni da uzvratimo istom merom. Progresivci, socijaldemokrate, socijalisti i ostalo prodržavne stvorenje iz levog dela spektra, verovatno ne podržavaju državu samo da bi dominirali i kontrolisali druge, čak i ako je to neizbežan rezultat širenja uloge države u našim životima. Pre, njima je svojstveno da pogrešno prihvataju državu kao vrlinu i društvenu silu usmerenu na zaštitu i podršku najranjivijima i najugroženijima. Bilo bi u redu da su fundamentalno u nezi samo u pogledu toga kakva je ta država, kako se ponaša, i slično – ali čak ni sredstva kojima se ovaj deo levice poziva ne daju željene i očekivane empirijske [vidljive, doslovno, fizički osećajne] rezultate. Naprotiv, oni rađaju siromaštvo i bedu, dok libertarijanski principi individualnih prava, istinske tržišne konkurencije i privatnog vlasništva obezbeđuju široko prosperitet i podstiču velikodušnost i društveno poverenje.
Libertarijanstvo je, u suštini, najjasniji, najdirektniji i najbolji put ka onim ciljevima levijaraca koji vrede: osigurati da što veći broj ljudi širom sveta ima pristup osnovnim potrepštinama i otvoriti put ka ekonomskim mogućnostima i sigurnosti za najsiromašnije slojeve društva. Sa tehničke tačke gledišta, oni čiji navodni ciljevi državne politike uključuju rast države, ograničavanje slobodne trgovine (kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom nivou) i povećanje tereta poreza i regulative, glavni su neprijatelji siromašnih i ugnjetenih; oni aktivno koče mehanizme koji stvaraju i raspoređuju materijalne vrednosti. Tako, kako primećuje Džejson Brenan u „Libertarianism: What Everyone Needs to Know“ [Libertarijanstvo: Šta bi svako trebalo da zna], kada libertijanci kritikuju, na primer, državu socijalnog blagostanja, to se ne dešava zbog njihovog „bezdušnog ravnodušnosti prema teškom položaju siromašnih“, već „zato što su uvereni da država socijalnog blagostanja siromašnima donosi više štete nego koristi.“ Politički dijalog često (zapravo skoro uvek) skreće s puta ili meša ciljeve i sredstva, pretpostavljajući da političke i društvene institucije, osmišljene da pomažu siromašnima, rade onako kako bi trebalo prema projektu, a ne onako kako to zapravo čine.
Treba priznati da libertarijanstvo prvenstveno govori (ili, barem bi trebalo da govori) o sredstvima, postavljajući kršenja zakonite sfere pojedinačne autonomije izvan prihvatljivog ponašanja – potpuno nezavisno od ciljeva kojima osoba teži [ljude ne možeš gurnuti štapom u raj]. „Često sam govorio,“ piše Gandi, „da ako se čovek pobrinu za sredstva, cilj će se pobrinuti za sebe“. Gandi je to rekao tvrdeći da je nenasilje praktičan put ka nacionalnoj nezavisnosti, ali libertarijanci se vode širim i principijelnijim tumačenjem ove ideje. Prateći Gandija, libertarijanci priznaju da „ne znamo naš cilj“, što znači da cilj mora biti ograničen korišćenjem ispravnih sredstava i, stoga, „nije definisan našim definicijama, već našim postupcima“. Libertarijanci se trude da se prema drugim ljudima odnose na odgovarajući način – sa poštovanjem i poštenjem – i smatramo da to predstavlja daleko bolji politički program od različitih oblika autoritarizma koji su ostavili toliko ožiljaka u istoriji čovečanstva. Oni koji u libertarijanstvu vide samo odraz ili racionalizaciju egoizma, ne razumeju ni njegovu istoriju, ni filozofske pozicije koje ga karakterišu. Libertarijanci tvrde da nema ničeg lošeg u tome da se čovek brine o sebi i progoni svoje interese, ali da su naši postupci pritom ograničeni društvenom uzajamnošću, priznavanjem Drugih i njihovom urođenom ljudskom vrednošću.
Juče sam pročitala tragične vesti o tome da je američkom predsedniku Donaldu Trampu isključen Twitch, a koji prevodim ja Stefanu Molinju – YouTube. Pa kakva glupost ispada, reći će nam protivnici, – evo želite da nas oslobodite države, nakon čega će moć preći na megakorporacije, ali državnu cenzuru se može pobediti barem demokratski, a šta se može suprotstaviti ludosti vlasnika korporacije? Vi kažete da će protiv toga raditi tržište i institut reputacije, ali vlasnike medijskih platformi ne zanima reputacija u očima svojih ideoloških neprijatelja, a novca imaju sve više od toga što se bore protiv onih koje pozicioniraju kao svetsko zlo.
Dalje, nastavljaju oni, – vi kažete da će privatna diskriminacija dovesti do pojave alternativnih platformi koje će služiti onima koje su drugi diskriminisali. Ali Twitter je banovao ljude zbog nacističkih stavova, i zaista, kao protivteža njemu je kreirana nezavisna platforma Gab, gde bi svako mogao da se izrazi bez ikakve cenzure, i šta je bilo? Isključuju je iz platnih sistema. Kako vam se dopada taj trijumf ostracizma i privatne diskriminacije, gospodo ankapovi?
Istovremeno, teško je ne primetiti da se ovaj slučaj znatno razlikuje od onih korporativnih ratova koje nam crtaju u karikaturama o ankapu. Tako se u najpoznatijem parodijskom opisu anarhokapitalizma govori o ratu megakorporacija McDonald’s i Burger King za tržišta prodaje – ozbiljne poslovne ajkule traže samo novac.
U našem svetu neprijateljstvo korporacija sa klijentima ne ide zbog novca, ili ne direktno zbog novca – već zbog ideologije. Šta unosi tako čudnu korekciju? Nije teško pogoditi – to je država.
Ako na slobodnom tržištu dobiješ maksimum klijenata kada počneš da ih zadovoljavaš bolje od konkurenta, onda u državi imaš dodatnu moćnu opciju – zabraniti konkurenta. Ali u demokratiji ne možeš jednostavno tvrditi da toj kompaniji treba dati povlajnost jer hrani vladajuću stranku, a ovoj treba dati zabranu jer hrani opoziciju. Za revanche, možeš tvrditi da su konkurenti zlo u čitavom svom biću, bukvalno Hitler i još sto petsto epiteta – a zato im pripadaju sramota, kleveta, cenzura i ostracizam. Država iskrivljuje tržišne stimulanse. Uvek. Sa tornjeva visoke teorije to može izgledati kao bezopasna privatna diskriminacija, ali sa zemlje se odlično vidi da imamo posla sa starom dobrom političkom borbom.
Tržište samo po sebi ne vlada državom, već samo u kombinaciji sa ideologijom koja potvrđuje vrednosti individualne slobode. U suprotnom, ono vuče poluzavisan život, budući prekomerno regulisano od strane onih koji drže vlast, kao i izloženost proizvoljnim intervencijama pod izgovorom morala, iza kojih se često kriju politički razlozi.
Zato je recept isti: odbrana vrednosti slobode, njihova propaganda i neprestana potraga za novim zaobilaznim putevima koji su u principu nepodložni spoljnom diktatu. A nakon megakorporacija koje štiti država, korporacije u ankapizmu će vam delovati kao nevini jaganjci.
And we’ll all feel great when Money comes marching home…
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
