Često čujem otprilike takav prigovor na svoj račun: „Vi predlažete prilično radikalne metode borbe, vlastu ne košta ništa da još više stegne vijke i pošalje vas u zatvor“. Takav stav nije samo pogrešan, već i izuzetno štetan za libertarijance, jer nas ograničava u metodama borbe protiv države.
„Stezanje vijaka“ (proširivanje ovlašćenja službi bezbednosti i definicija „zločina“ radi represije) vrlo brzo će dovesti do autoimune oštećenosti režima. To se i dogodilo sa većinom zemalja pod vladavinom autoritarnih desničara, koji su maksimalno uključivali mašinu represije protiv svojih ideoloških protivnika. Režimi su se urušili, i sada sudski postupci zbog prošlih represija prete njihovim bivšim liderima i saučesnicima. Pošto libertarijanske ideje u tim društvima nisu bile široko rasprostranjene, sama mašina represije nije potpuno uništena, ali je značajno oslabljena.
Teroristi mogu napraviti bombu od đubriva? Nadgledaćemo svakog farmera, u slučaju da im snabdeva đubrivom! Neko planira da koristi viruse kao oružje odvraćanja? Poslaćemo čekista u svaku školsku laboratoriju, u slučaju da tamo regrutovani učitelj pomaže u uzgoju virusa! Neko aktivno širi teoriju o statičnom bandit u mreži? Nadgledaćemo da se na univerzitetima predaju samo teorije koje su odobrene odozgo!
Svaki takav oblik kontrole usporava naučno-tehnički napredak, stvara atmosferu straha u društvu i, što je najvažnije, garantovano nosi određeni procenat „lažnih uzbuna“ (false positives), kada se greškom osuđuje nevin čovek. Što više sfera država pokušava da kontroliše, to će procenat lažnih optužbi biti veći. To dovodi do mržnje prema vlasti sa strane celog društva, čak i njenih odanih pristalica. Trenutna vlast se brutalno ruši, tako da bilo kakvim autoritarnim pokretima u zemlji više ništa ne leži narednih nekoliko generacija. Uz dovoljnu rasprostranjenost libertarijanskih ideja u društvu, umesto srušene vlasti, možda se ništa i neće pojaviti, što je zapravo i naš cilj!
Post o opasnim psihopatima izazvao je iznenađujuće živu diskusiju, kao i uporediv broj lajkova i dislajkova, što znači da postoji šta da se diskutuje.
Prvo, kod mnogih je izazvala sumnju ideja da će se osiguravajuće kuće suočiti sa zahtevom klijenata za lečenje nevremenih prestupnika, umesto da ih upucaju, rastave na organe, daju svinjama za hranu ili izbace (gde?)
Zaista, to je samo pretpostavka, ekstrapolacija trenutnog trenda humanizacije, kao i trenutnog trenda sve potpunijeg razumevanja principa rada svesti i uzroka psihičkih poremećaja. Stoga pretpostavljam da će ovo lečenje postajati sve jeftinije i pouzdanije. Na taj način, opasni psihi će u većini slučajeva dobiti lečenje pre nego što dođe do tragedije, i samo u retkim situacijama, kada zamućenje razuma ostane neprimećeno i dovede do ubistva, govoriće se o lečenju post factum – a nakon uspešnog lečenja moći će se pokrenuti razgovor o materijalnoj kompenzaciji. Dugoročno gledano, ovakav pristup je za osiguravajuće kuće sasvim profitabilan.
Drugo, naravno, računon na to da će, prilikom napada bilo koga, uključujući i psihote, na bilo koga, on biti zaustavljen silom oružja, a zatim će mu se izlečiti i rupe u telu i mozak, nakon čega će mu biti dostavljen račun. Dakle, opšta pripravnost ankap zajednice, gde su ljudi spremni da lično brane svoju slobodu i svoju imovinu, takođe bi trebalo da doprinese smanjenju značaja podignutog problema nasilja od strane ludih.
Treće, rasprave je izazvalo pitanje ko garantuje da osiguravajuće kuće neće početi preventivno da leče od psihičkih poremećaja zdrave ljude. Jasno je da koreni pitanja izrastaju iz prakse kaznene psihijatrije od strane države. Zašto je to državi potrebno? Zato da podanicima ne bi dosađale misli i radi prinudnog raskida socijalnog ugovora sa vladajućim režimom. Zašto je to osiguravajućim kućama potrebno? Ko zna dođavola. Primena prinudnog lečenja na sopstvene klijente – rizična je od tužbi, ako je klijent bio zdrav. Primena prinudnog lečenja na tuđe klijente – veoma čudan oblik altruizma, i svakako rizična od tužbi, ako je osoba bila zdrava. Prinudno lečenje osiguranih koji nisu osigurani – može se pokazati kao korisna preventivna mera kako se ne bi čekalo da počnu da napadaju klijente. Ovde treba izračunati dobit/gubitak. Ali ni ovde prinudno lečenje zdravih ne donosi nikakvu korist.
U svakom slučaju, tema će u kinematografiji još neko vreme opstati
Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.
Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.
Čime bi im ostracizam mogao pomoći?
Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?
анонимный вопрос
Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.
Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.
Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.
Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.
Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.
Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.
U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.
Čime su privlačne ideje neslobode?
Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.
Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.
Argument od failed state: u pozadini poljuljani temelji
Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.
Kako sa tim raditi?
Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.
Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.
Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.
Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.
Sa takvim civilnim društvom, pretposlednjoj diktaturi Evrope, na primer, failed state već ne preti.
Pročitala sam na RLN.Today udicu o charterskom gradu Prosperu na honduraskom ostrvu Roatan. Naravno, svi panarhisti sa velikim interesovanjem prate ovaj slučaj, međutim, za sada se preterani entuzijazam čini preuranjenim. U Hondurasu je već bilo pokušaja da se izgradi charterski grad, ali je taj pokušaj propao jer nije bilo moguće dogovoriti se sa centralnom vladom oko niza važnih detalja. Sada su odlučili da pokušaju ponovo i izgleda da su napredovali više nego prvi put. Međutim, ako pogledate brošuru sa vodičem za imigraciju, vidi se da vas, suštinski, ne pozivaju u posebnu političku zonu sa potpuno sopstvenim statutom, već jednostavno u Honduras, prema honduraskim pravilima imigracije. Nije najgora zemlja, slobodnija je od Rusije – ali ipak, za sada u omotu slobodnog grada same suštine slobodnog grada nije vidljivo.
Tako da ne bih preporučila da se sada odmah uputite i odete da se nastelate na ovom čudesnom ostrvu – bez prethodnog upoznavanja sa inicijatorima projekta, kako biste procenili koliko su pregovori o političkoj i ekonomskoj autonomiji budućeg grada zaista napredovali i kakve će biti garancije njenog očuvanja u budućnosti.
Uostalom, Prospero danas ima šansu da zaista brzo postane slobodan grad – potrebno je samo otvoriti slobodnu imigraciju za stanovnike Hong Konga i dati novim građanima mogućnost da na novom mestu uspostave svoj hongkonški red.
Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.
Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.
Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.
Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.
Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.
Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.
Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!
Hajde da pogledamo kakve bi pretpostavke mogle postojati za stvaranje i delovanje sindikata u uslovima ankap-a.
Na početku imamo ankap, odnosno anarhiju (odsustvo opšteprihvaćenog instituta za utvrđivanje normi i prinudu na njihovo izvršenje, odnosno države) plus kapitalizam (razvijeni robno-novčani odnosi, privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, sloboda ugovaranja itd.). U kom trenutku, sa kojim ciljem, sa kojim ograničenjima i koliko uspešno u takvom društvu može se pojaviti sindikat (organizacija za koordinaciju kolektivnog pritiska zaposlenih na poslodavce)?
Zaposlenje je običan ugovor o pružanju usluga od strane zaposlenog. Da li će to biti usluge masaže stopala, vođenja dokumentacije ili održavanja mašine – to je sporedno. Ugovor o pružanju usluga obično predviđa karakter i obim usluga, kao i iznos i principe plaćanja. U svakom slučaju, ugovor ne može predvideti sve zamislive nijanse, pa stoga dozvoljava manje ili više slobodnu interpretaciju pojedinih odredbi, što se obično izražava kroz neformalne tradicije. Svaka od strana ugovora, naravno, preferira da oblikuje tradicije u svoju korist.
Glavni alat koji radnik ima u situaciji nezadovoljstva trenutnim stanjem stvari na poslu jeste pretnja prestankom rada. U suštini, nije važno da li poslodavac poštuje ugovor. Radnika možda ne zadovoljavaju trenutni uslovi, čak i ako su oni bolji od situacije koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Na primer, успеo je da unapredi svoju kvalifikaciju i siguran je da sada vredi više. Ili vidi povoljnu promenu tržišne konjunkture koja je dovela do povećanja dobiti poslodavca, i smatra da bi sa njegove strane bilo razumno da deo te dobiti podeli sa radnikom.
Suočavajući se sa perspektivom gubitaka u proizvodnji, poslodavac može odlučiti da ide na kompromis ili čak u potpunosti ispuni zahtev radnika. Na taj način se ugovor (ili neformalne prakse koje ne odgovaraju ugovoru) revidira, i strane nastavljaju da žive u novoj realnosti. Ili radnik dobije odbijanje, pa se ili pomiri sa tim, ili sprovede svoju pretnju, što logično dovodi do otkaza.
Kada ima mnogo radnika te profesije i u preduzeću i na tržištu rada, nije teško zameniti onoga ko je otišao. Od toga proizilazi sasvim prirodan hint sa strane radnika određene profesije: iznošenje usaglašenih zahteva uz pretnju masovnim prestankom rada. Ako ova praksa postane učestala, ima smisla formirati stalne strukture za koordinaciju, odnosno sindikat.
Pošto smo u ankap-u, principijelno ne razmatram nasilne načine povećanja uloga u ovom konfliktu; reč je samo o mirnom pritisku.
Šta se dešava dalje? Što su veći direktni i indirektni troškovi preduzetnika usled kršenja ugovornih obaveza od strane radnika, to je veća verovatnoća pojavljivanja preduzetničkog rešenja koje radikalno eliminiše problem. To može biti automatizacija proizvodnje, premeštanje biznisa u region sa lojalnijom radnom snagom, ili jednostavno zatvaranje preduzeća uz prebacivanje kapitala u nešto što zahteva više kapitala nego što se zasniva na masovnom unifikovanom radu.
Na taj način su sindikati u ankap-u mogući, ali proizvode negativnu povratnu informaciju, i što uspešnije deluju, to pre će sindikati biti ukinuti zajedno sa profesionalnom grupom koja ih je stvorila. Zato mi deluje stabilnijim model sa spontanim masovnim akcijama nezadovoljstva, koje ne podstiču stvaranje stalnih organizacija za izmišljanje novih povoda za pritisak na poslodavca. Bes efikasno deluje sve dok se ne institucionalizuje.
Jer ako sam samo mali preduzetnik, sve mi može oduzeti neka organizovana kriminalna grupa iz kraja. A takvih kriminalnih grupa će postati nezamislivo mnogo zbog prostačke ljudske prirode i nevolje da se radi. Šta da radim, da se oslanjam samo na pištolj u džepu?
Tigrica
Veoma detaljno sam analizirala ovu temu u scenariju za video Libertarian Band o uslovima održivosti anarhije, možete čak i da ne čitate dalje, već samo da pogledate video i na tome završite.
Ako ste imali tu nesreću da se nađete u siromašnom društvu gde je pljačka znatno isplativija od mirnog rada, onda ćete vi, mali preduzetnik, zaista morati da se oslanjate i na svoj pištolj i na dobru zaštitu – trošićete na zaštitu na jedan ili drugi način prilično značajan deo svojih prihoda, a cena vašeg nepoverenja prema svima će biti ugrađena u cenu robe koju prodajete, što će potrošači morati da plate. Tako će vaš život biti siromašan i opasan, a mirnim komšijama ćete ozbiljno zaostajati u produktivnosti rada – i tako sve dok određena kritična masa ljudi u društvu ne izroni iz blata siromaštva: novac daje sigurnost u sutra, odnosno povećava vidik planiranja ljudi. Tako će prestati da žive po principu „ti umri danas, a ja sutra“ i preći u režim „dajmo jedni drugima da živimo“.
U svakom slučaju, kakvi god bili vaši početni uslovi, mirnom održivom bezdržavnom zajednici moći ćete da pređete tek kada se pojavi vaša spremnost da lično branite svoju individualnu slobodu. To jest, kao što ste potpuno ispravno primetili, da se oslanjate na pištolj u džepu. Pištolj u sefu, koji ne odlučujete da upotrebite u strahu da se nešto ne desi, vam nikako neće pomoći.
Friedmanov prevod je nedavno ohrabren donacijom, pa evo vam sledećeg poglavlja Mehanike slobode.
Najčešći argument ekonomista u korist države je tvrdnja da je spoljno prisiljavanje korisno za rešavanje problema tržišnih neuspeha. Neki ankapi, poput Vladimira Zolotoreva, u odgovoru jednostavno poriču postojanje samog fenomena, ukazujući na to da ako se nešto ne radi, to znači da se to zapravo i nije želelo. Friedman predlaže da se ne raspravlja sa ekonomistima, već da se njihov argument protiv države jednostavno preusmeri, pokazujući da upravo zbog tržišnih neuspeha država nanosi toliku potpuno neizbežnu štetu.
Inače, preporučena mi je priča fantastičara Vernora Vingea Nekontrolisani, napisana 1985. godine pod ozbiljnim uticajem Mehanike slobode. U njoj je izložen klasičan zaplet „država napada Ankapistan“. Uglavnom mi se dopao stil autora. Priča se ispostavila kao deo većeg ciklusa, pročitaću ga u celosti u slobodno vreme.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
