Po čemu se osoba-komšija razlikuje od drugih iritirajućih faktora, kao što su oluja, autoput ispod prozora, avioni koji prolaze, psi koji laju i slično? Samo po tome što sa njim možete pokušati da se dogovorite, dok je najrealističniji način da izbegnete ostale iritirajuće faktore zvučna izolacija.
Ali komšija, sa svoje strane, takođe razume da, kada odete kod njega i zahtevate da prestane buka, vi pokazujete dvostruke standarde, jer da ste se aktivno zaštitili od buke ostalih gorenavedenih izvora, ni buka iza zida vas ne bi brinula, jer bi njen nivo bio ispod praga.
Tako ćete, nakon što sasluša vaše želje u vezi sa smanjenjem nivoa buke, očekivati dogovor. Predmet dogovora može se pokazati najneočekivanijim.
Možete izjaviti da, pošto oni ovde tako burno slave da se čovek ne može naspavati, neka i vama sipaju – i pridružite se zabavi.
Možete pitati kada se očekuje kraj banketa, i, nakon što dobijete odgovor, objaviti da ste saglasni da izdržite do tada, ali ako nastave nakon toga, neka budu spremni na najstrože sankcije, od „sraćanja ispred vrata“ do „razbijanja vrata sekirama“.
Možete se dogovoriti za novčanu kompenzaciju koja će biti dovoljna da prenoćite u nekoj mirnoj hotelskoj sobi u blizini…
Uglavnom, ima mnoštvo varijanti.
Ali, naravno, možete i da se ne dogovorite. To će značiti da niste imali sreće jedno sa drugim: pojavila se primedba, pokrenuli ste konflikt, konflikt nije rešen, u budućnosti je moguća njegova eskalacija, što nosi troškove za obe strane. I nikakvi tata-mama-država vam neće pomoći, već ste veliki, vreme je da sami naučite da se dogovarate.
Mnogi pričaju kako su došli do libertarijanstva nesvesno, jednostavno je jednog lepog dana njihovi eruditniji poznanici rekli da se taj kompleks stavova koji oni zastupaju zove libertarijanstvo.
Kod mene je to ispalo malo čudnije. Poznavala sam samu reč, ali sam je tumačila čisto fenomenološki, kao da su libertarijanci pristalice uklanjanja države iz ekonomije i privatnog života građana. Potom sam jednom rekla prijateljici da sam libertarijanka, ona je čula nepoznat termin i krenula na Vikipediju. Tamo nije bio današnji, relativno uravnotežen članak, već je već na samom početku tvrdilo: libertarijanci su, navodno, neki likovi koji se zalažu za odbacivanje agresivnog nasilja. Ja sam se zapitala: šta? Kakve veze ima ta stvar uopšte sa predmetom mog interesovanja? I krenula sam detaljno da istražujem pitanje. Od tada sam kao ona Šulman, koja ne razume da nešto može biti zanimljivije od parlamentarizma (osim možda britanske literature, ali najbolje britanske literature o parlamentarizmu), ne razumem da nešto može biti zanimljivije od ekonomske teorije i libertarijanskog prava, ali me skraćenica NAP i mnoštvo njenih derivata i dalje malo uznemiravaju.
Iskreno smatram da je prodavati libertarijanstvo ljudima preko NAP-a metodološki neispravno i provocira stav prema nama kao prema nekim čudnim frikovima. Za NAP, čisto estetski ubedljivo može da se zalaže samo osoba sa oružjem, spremna da ga u svakom trenutku upotrebi u samoobrani, jer princip neagresije jeste etika naoružanih ljudi, a ne kapriz naoružanih. Ako si nespretna tetka, fika sa manikirom ili vitki metroseksualac, onda se zalaži za nešto drugo.
Izvinite, odletela sam, ali vi ste tražili lične priče, i ja ih imam.
„Zapamtite, deca: NAP je kada svako drži svakoga na nišanu, ali ne puca“
Radi raznolikosti odlučila sam da naglas pročitam priču, možda nekome bolje legne glasom
Iz nekih razloga koji su mi nejasni, u ruskom libertarijanstvu se izuzetno često stavlja glavni akcenat na NAP, pri čemu se princip neagresije pridaje ne toliko pravnom, koliko etičkom, pa čak i mističnom značenju. Razne odvratne konstrukcije poput „nisam sa tobom sklopio NAP“ ili „on je izašao iz NAP-a“ – sve je to posledica tog intelektualnog poremećaja. Kršenje NAP-a postaje magični okidač koji čoveka pretvara iz pravnog subjekta u objekat legitimnog nasilja.
Podsećam da je ispravna formulacija NAP-a: „niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja“. I ovaj princip je izveden iz mnogo fundamentalnijeg principa samopripadnosti, koji tvrdi o neotuđivom pravu vlasništva čoveka nad sopstvenim telom. Nasilje je, na taj način, napad na vlasništvo. Taj napad povlači pravne posledice, ako vlasnik to bude želeo.
NAP, tvrdeći da ne postoji pravo na nekažnjivost agresivnog nasilja, ne govori ništa o meri kazne. Jednostavno ste stekli imovinsku pretenziju prema drugoj osobi: zgazio vam je nogu. Vi mu iznosite tu pretenziju. On vam zauzvrat predlaže da ne stavljate noge gde god želite, odnosno tvrdi da ste mu stvorili prepreku, ne dozvoljavajući mu da se slobodno kreće po teritoriji koja, recimo, ne pripada nikome od vas. Gazivši vas po nozi, izbegao je sapaticu koja bi mu nanela imovinsku štetu. Vi kao odgovor ostajem u šoku i predlažete mu da opere oči i gleda gde ide, odnosno tvrdim da njegovo ponašanje nosi stalnu sistemsku pretnju po okolinu. On vam zauzvrat poručuje najgore i predlaže da odete u vetar. Na taj način, ako se njegova tvrdnja ne shvati doslovno, on tvrdi da je spreman da upotrebi nasilje protiv vas ako ne prestanete da mu iznosite pretenzije. Vi mu kao odgovor poručujete da je poludeo i da ćete ga naterati da liže vaše čizme. Drugim rečima, vi obećavate prinudno izvršenje (enforcement) zadovoljenja vaših imovinskih pretenzija, ali ostavljate njemu mogućnost da pregovara o iznosu kompenzacije. On vam zauzvrat obećava da će vam gurnuti čizme u guzu, odnosno kategorički odbija zadovoljenje vaše imovinske pretenzije u bilo kom obliku i izražava spremnost na eskalaciju štete kao odgovor na vaš pokušaj prinudnog izvršenja. Vi ga kao odgovor upucate, odnosno primenjujete na njega ultimativne ekonomske sankcije, uništavajući njegovu imovinu.
Naravno, u ovom slučaju možda ne bi bilo prepirke, već biste odmah primenili ove ekonomske sankcije, ne čekajući odbijenicu ugovorne strane da isplati kompenzaciju štete. Ali za potencijalnog sudiju slučaj izgleda upravo ovako: naneta vam je relativno mala šteta, a vi ste zauzvrat naneli znatno veću štetu. Da li bi u vezi sa tim trebalo obavezati vas na neke kompenzacijske isplate nekom drugom, izbaciti vas iz lokalne zajednice, ili vam reći hvala što ste srušili opasnog kretena koji voli da se kači sa ljudima, ali je, srećom, ne toliko spretan u rukovanju oružjem kao vi – koja će tačno odluka biti doneta zavisiće od mnoštva okolnosti koje sud i treba da razmotri. Ovde će igrati ulogu i vaša reputacija, i reputacija ubijenog, i tradicije zajednice, i to koliku kompenzaciju traže prijatelji ubijenog, i lični moralni stavovi sudije, i možda još niz faktora.
I upravo ti pravni okviri, koji se tiču dozvoljenih sankcija za određenu imovinsku štetu – to je spontani poredak koji će se formirati u libertarijanskom društvu, optimalno prilagođavajući ga potrebama ljudi tako da se zadovoljstvo ljudi u društvu maksimizuje, a konflikti minimizuju. Jer to je upravo funkcija prava – rešavati konflikte.
Mislim, da ste podrazumevali bukvalno značenje izraza „skače po glavama“, odgovor bi bio banalan: to je nasilje koje nije odgovor na kršenje NAP-a, stoga onaj ko skače po glavi nema pravo da ostane nekažnjiv, i njegovo ponašanje definitivno u ovom trenutku ne odgovara libertarijanskim principima.
Takođe, mislim da je jasno da zapravo ne pitate da li čovek može nekako da sebe naziva. Čovek može sebe nazivati kako god želi, u to je i sloboda govora.
Dakle, odgovoriću na pitanje u sledećoj formulaciji:
Treba li verovati tvrdnji čoveka da je on libertarijanac ako je poznato da pokazuje nenasilnu agresiju prema onima koji se (takođe) pridržavaju drugih ideologija, ali ih pritom nikome ne nameću i ne krše NAP?
Nažalost, koliko god bilo primamljivo odbijati bilo kog kretena od ponosne titule libertarijanca, mora se priznati: libertarijanac može biti kreten. On vam, usled ličnog neprijateljstva, može nenasilno priređivati bilo kakva neprijatna iskustva, pa čak i provocirati na nasilje, ali on je u svom pravu, i to je sasvim konvencionalan libertarijanski način ponašanja u konfliktu. Primena protiv njega uzvratnih nenasilnih sankcija – slobodno. Pljuvanje u lice – na ivici pravila. Napad nožem – budite spremni na to da će i on i svako od prisutnih moći nekažnjeno primeniti bilo kakvo nasilje nad vama kako bi sprečili vaše postupke.
A kojoj god ideologiji se vi mirno pridržavate – to je uopšte nebitno – čak i socijalističkoj.
To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.
NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.
Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima. Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.
Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.
U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.
Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama. Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.
U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.
Kada postupci jedne osobe postanu uzrok štete koju je pretrpela druga osoba, a dokazi o šteti i njena procena mogu biti demonstrirani, to je dovoljno da se zahteva naknada štete, i potpuno je nebitno da li je reč baš o fizičkom nasilju.
Druga stvar je to što se šteta usled nenasilnih postupaka mnogo teže dokazuje, pa spoljni arbitar može i odbiti naknadu štete u sličnim slučajevima. Upravo zbog toga, u slučaju psihološkog nasilja, uspešnija protivna taktika može biti ne tužba, već, na primer, uzvratno psihološko nasilje.
Naravno, kada žrtva psihološkog nasilja dobije ovakve preporuke, ima razloga za očaj. Šta se tu može reći? Baš kao što je za direktnu odbranu od fizičkog nasilja veoma korisno posedovati oružje i znati ga koristiti – a tek nakon uspešne samoodbrane podnositi tužbe onima koji su preživeli – tako je i za direktnu odbranu od psihološkog nasilja korisno trenirati psihu i znati koristiti psihološko oružje – a tek nakon uspešne samoodbrane baviti se uništavanjem reputacije nesrećnog abuzera, ako on već nije završio u petlji.
Šta je pravo na određene radnje? To je stanje stvari u kojem okolina pristaje da te radnje trpi. Drugim rečima: imaš pravo da nešto radiš sa stanovišta određenih spoljnih subjekata, ako oni pristaju da ne protiveče tim radnjama.
Tako, jedno mače može imati pravo da spava na nečijem licu, a drugo možda čak nema pravo ni da uđe u tuđe sobu. Libertarijanizam je pravna doktrina koja tvrdi da nijedan pravni subjekt nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad drugim pravnim subjektima i njihovom imovinom. Time libertarijanizam svodi pitanje prikladanog odnosa prema životinjama na pitanje pravnog subjektiviteta. Stranac koji dođe izvan sela – da li je on subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njim. Žena – da li je ona subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njom. Dete – da li je subjekt prava? Embriji – da li je subjekt prava? Pas – da li je subjekt prava?
Drugim rečima, čisto logički, libertarijanizam može biti osnova za odbranu prava životinja – ali samo među onima koji priznaju pravni subjektivitet životinja. Što se tiče onih koji životinje smatraju objektima, oni, ostajući u okvirima iste libertarijanske doktrine, mogu postupati sa životinjama koje su u njihovom vlasništvu po sopstvenom nahođenju. Problem se pojavljuje onda kada se sudare stavovi ljudi koji životinje smatraju bar delimično pravnim subjektima (na primer, na nivou dece) i ljudi koji životinje smatraju objektima svojine. Najuporniji sporovi se uvek vode upravo zbog definicija.
U suštini, zagovornici prava životinja, iz perspektive svojih protivnika, iznose protiv njima zahteve zbog patnje koju oni osećaju, shvatajući patnju životinja u rukama svojih mučitelja. Kako reagovati na takve zahteve? Kao i na bilo koje zahteve etičke, a ne pravne prirode: uzeti u obzir, odmeriti moguće troškove ispunjenja i neispunjenja zahteva, a zatim delovati.
Što su grupe za vršenje moralnog pritiska bolje organizovane, to pre odgovarajuća moralnost postaje mejnstrim u društvu. Dakle, oni koji žele da ipak bez prepreka razapinju pse u libertarijanskom društvu, moraju unapred početi da propagiraju tu svoju strast – pod zastavom očuvanja kulturnih tradicija, ili na neki drugi način.
Da bi se na ovo pitanje odgovorilo detaljnije, kao ekspert je angažovan Aleksej Tereščuk aka @kamendant, vodeći javnosti o austrijskoj ekonomskoj školi na VKontakte i četa po istoj temi na Telegramu. Ispod je prikazana mešavina njegovih objašnjenja i mojih sopstvenih razmatranja.
U čemu se razlikuju slučajevi sa fabrikom koja zagađuje okolinu i fabrikom koja svojim komšijama povećava cenu osiguranja nekretnina?
U prvom slučaju fabrika nanosi direktnu štetu okolini, i ta šteta teorijski može podleći kompenzaciji, čak i ako su načini obračuna štete prilično nepouzdani – na kraju krajeva, ni za određivanje cene snopa rotkvica baki na pijaci nije neophodno detaljno obračunavati njegovu proizvodnu cenu.
U drugom slučaju radi se samo o povećanju rizika, a sam pokušaj osiguranja tih rizika dovodi do dodatnih troškova. Takva posredna šteta nije povezana sa kršenjem principa neagresije, te stoga ne podleže kompenzaciji. Zaista, oko nas je puno faktora koji povećavaju naše rizike, ali sa kojima moramo da se pomirimo ako želimo da zadržimo postojeći stil života.
Tako što u gradu imamo veće šanse za saobraćajnu nesreću nego u selu, što povećava rizik i, shodno tome, cenu osiguranja od tog osiguravajućeg slučaja – ali to nije povod za podnošenje imovinskih zahteva svim vozačima u gradu – već samo onom konkretnom koji je postao krivac za nesreću u koju je stradali učestvovao.
Dakle, libertarijanci ne smatraju problemom nemogućnost da se od fabrike pirotehnike koja se nalazi u centru grada zahtevaju novac samo zbog činjenice njenog prisustva u centru.
Druga stvar je to što će cena osiguranja za samu fabriku biti znatno veća ako se izgradi u centru nego ako bude na periferiji – jer će se osiguravati rizik od zahteva komšija koje je pogodila nesreća, što znači da je vlasniku fabrike isplativije da nema komšije u opasnoj zoni.
eksplozija u fabrici pirotehnike – zabavno i strašno
Tačna definicija principa neagresije glasi: Niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja. Ako je Alisa inicirala nasilje prema Bobu i nije snela odgovornost, društvo ne prestaje da bude libertarijansko. Ono prestaje da bude libertarijansko ako u njemu postoji pravilo prema kojem ni Bob, ni Keroj ne imaju pravo da privode Alisu odgovornosti za iniciranje nasilja. Država je organizacija nasilja uzdignutog u instituciju, to jest upravo onakvog reda u kojem Alisa ne snosi odgovornost za iniciranje nasilja, samo zato što je država tako naredila.
Pitanje je šta više odgovara ljudskoj prirodi: težnja da se odgovornim za iniciranje nasilja učini svako ko ga inicira, ili samo oni koje je dozvolio neki spoljni izvršilac zakona? Mislim, da više odgovara ljudskoj prirodi drugo, morali bismo priznati da pozivi na kašnjenje korumpiranih zvaničnika na svetlosnim stubovima ne odgovaraju ljudskoj prirodi. U međuvremenu, čak ni sami korumpirani zvaničnici ne tvrde takvu herezu; naprotiv, oni kažu da je to prirodni ljudski nagon, ali hajde da budete civilizovani ljudi i da se pokorno pridržavate zakona koje smo mi smislili.
simboličko nasilje, koje nije uzdignuto u instituciju
Pa razmislite sami, to je tako neprirodno: tek tako uzeti i donirati bitko omiljenom Telegram kanalu: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Sistem će raditi potpuno isto kao i u slučaju razbojnika. Naknade štete zbog ubistva zahtevaće oni koji su tu štetu pretrpeli. Upravo iz tog razloga u teorijskim razmatranjima ankapa važnu ulogu igraju osiguravajuća društva: ona snose direktnu novčanu štetu usled smrti osigurane osobe, pa će razvijeno tržište osiguranja sa svim očiglednim posledicama dovesti do smanjenja nivoa ubistava.
Ako se pak pokušamo ograničiti povratnu informaciju takvim arhaičnim mehanizmima kao što je krvna osveta, to će takođe, naravno, funkcionisati, ali u modernom društvu deluje divlje; u naše vreme razvijeni su efikasniji tržišni mehanizmi.
