Тег: NAP

Pitanje o ubicama

Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?

Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.

Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.

Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.

A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.

Vertikala je dvoslepi mač.

Kako postupiti sa preventivnim merama u uslovima NAP-a?

Razumem da se ovo može regulisati u okviru ugovornih jurisdikcija, ali kako postupati u opštem slučaju? Na primer, ako vidim da osoba izvlači oružje na javnom mestu, mogu li ja pucati prvi, dok još nikome nije naškodio?

Han Solo

Veoma dobro razumem vašu želju da skinete odgovornost sa sebe za izbor najboljeg načina postupanja u ekstremnoj situaciji. Nažalost, to ne funkcioniše tako.

Vidite kako neko izvlači oružje na javnom mestu. Možete i vi izvući oružje i pucati prvi, ili ne možete to da uradite. Ne znate koja će odluka biti ispravna jer ne raspolažete potpunim informacijama o situaciji. Mogu se navesti stvarni primeri iz života kada je osoba izvlačila oružje da bi se zaštitila od napada, ali su prolaznici odlučili da upravo ta osoba napada i pucali u nju. A šta ako ta osoba sama izvlači oružje da bi se zaštitila od nekoga van vašeg vidokruga?

Zato se kao bezbednija praksa smatra da, pre nego što u nekoga pucate, viknete sakramentno „Stoj, pucam!“ – to se radi prvenstveno da bi se obavestili svedoci da niste vi započeli napad i da računate na mirno rešavanje konflikta. To se, inače, uči na kursevima bezbednog rukovanja oružjem, tako da ovde ne otkrivam Ameriku.

Da, svako odlaganje pre pucanja nosi rizik da ne budete prvi koji puca. Ali niko bolje od vas u konkretnoj situaciji neće odlučiti koji je rizik poželjniji: pucati bez upozorenja i odgovarati za to što ste napali, ili upozoriti i primiti metak.

Čime se NAP razlikuje od zakona koji trenutno postoje?

Jer i jedno i drugo može jednako dobro funkcionisati uz neizbežnost kazne.
Zar zatvori (oni će ipak biti u ankapu, zar ne?) ne krše NAP? Ili čak ne zatvori, nego bilo kakvo ograničenje slobode ili prisila. Razumem da je kažnjena osoba sama prekršila NAP, ali onda dobijamo neki princip „oko za oko“. Lično, prema mom razumevanju, tako ne bi trebalo da bude.

Kiril

Već sam morala da odgovorim na pitanje, u čemu se NAP razlikuje od ugovornih jurisdikcija, i sada mi se isto tako nudi da pronađem razlike između različitih stvari, između opšteg principa i pojedinačnih propisa koji mogu biti zasnovani na tom principu, a mogu i ne biti.

NAP je princip koji glasi da niko nema pravo da neopaidano inicira nasilje — on ne precizira kakva bi mera odmazde trebalo da bude. Državni zakoni, naprotiv, regulišu meru odmazde kako za kršenje NAP-a, tako i za mnoštvo radnji druge vrste, ali pritom obavezuju da se ta ista odmazda vrši uz posredovanje stručnjaka plaćenih iz poreza, uskraćujući to pravo onima koji su, zapravo, direktno zainteresovani za odmazdu.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća državi da bi ona držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Obično nije spreman, pa država sama poseže građaninu za novčanikom i nemarljivo izvlači potrebnu sumu, nakon čega je neuredno troši na šta joj padne na pamet, ali nešto i za zatvore ostane.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća nekoj privatnoj kompaniji po svom izboru, kako bi ona, u odsustvu države, držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Jasno je da je spreman ne više nego kod države. Dakle, jedini koji bi u ankapu mogao da plati usluge držanja čoveka u zatvoru je sam čovek koji se nalazi u zatvoru, i o tome sam takođe dovoljno detaljno pisala. Druga stvar je što bi, recimo, lopovu, ako imam isključivo imovinske zahteve prema njemu, teško imalo smisla da se zaključava u zatvor, uvek se može dogovoriti o isplati nadoknade, kao civilizovani ljudi.

Da li će se prilikom ankapije obezbediti ta ista neizbežnost kazne? Nije izvesno. Šteta može ispasti previše mala da bi se pokrenule potrage samostalno. Ali ako se neko bavi oduzimanjem tuđe imovine na sistemskoj osnovi, na kraju će skoro sigurno biti uhvaćen. Može imati sreće, pa će od njega ljubazno zahtevati solidnu nadoknadu. A može i nemati sreće, pa će biti upucan na licu mesta. Opasan posao, šta da se kaže.

Ali što je društvo bogatije i prosperitetnije, to je veća verovatnoća da će hvatanje raznih bandita i lopova biti stavljeno u sistem, i da će se time baviti stručnjaci. Na kraju krajeva, dok država nije regulisala tržište potrage do krajnjih granica, u istim SAD je Pinkertona agencija veoma cvitala.

Kako je to sa ženskim obrezivanjem u Prelepoj Rusiji budućnosti?

Odgovara Aleks Morin

Žensko obrezivanje, kao i bilo koja prisilna medicinska procedura izvršena bez neophodnosti, predstavlja zločin protiv čoveka. Glavni problem je u tome što je ona najčešće počinjena od strane rođaka nad maloljetnom devojčicom. U Rusiji su slučajevi ženskog obrezivanja zabeleženi u Dagestanu. Ako pokušamo da to analiziramo sa stanovišta NAP-a (Principa neagresije), to je napad na osobu sa ciljem nanošenja telesnih povreda, pri čemu je njen život ugrožen. Obrezivanje se najčešće izvodi u kućnim uslovima, i to od strane ljudi koji nemaju čak ni minimalno medicinsko znanje.

Princip neagresije podrazumeva zaštitu osobe u bilo kom uzrastu. Shodno tome, rođaci devojčice u Prelepoj Rusiji Budućnosti snosiće odgovornost: bilo u vidu naknade štete, bilo u vidu odbitaka od prihoda stečenih u privatnom zatvoru.

Smatram da je stav koji posmatra dete kao vlasništvo njegovih roditelja neodrživ; dete i roditelj su u odnosu starateljstva. Namerno nanošenje štete pod starateljstvom je zločin strašniji od agresivnog nasilja nad osobom koja bi mogla da se odbrani. Uz to, logično bi bilo da sud prizna starateljstvo od strane takvih rođaka nelegalnim. Žrtva, koja nije sposobna da se sama izdržava, ima pravo da izabere dostojnijeg staratelja ili da živi i uči u ustanovama koje finansiraju privatni fondovi.

Vremenom će ta tradicija otići u prošlost. Trenutno se ona održava zahvaljujući nekažnjivosti onih koji su izvodili operaciju. Razlog ove nekažnjivosti je totalno kumstvo u onim regionima gde je ova praksa rasprostranjena. Tamo dete jednostavno nema kome da se obrati za zaštitu. Policija neće prihvatiti prijavu za nanošenje teške telesne povrede jer je tamo tako običaj. Nezavisni sud opštine ili arbitražni sud će sa većom verovatnoćom stati na stranu žrtve kako bi potvrdili svoju reputaciju.

Ova tradicija teško da će naći podršku kod osiguravača. Veoma često kod ženskog obrezivanja dolazi do infekcije. Najčešće komplikacije ovakve procedure su: upale, stvaranje ožiljaka, otežano mokrenje i izbacivanje menstrualnih izlučevina. Osiguravači će morati da plaćaju lečenje svakog neuspelog slučaja. Još jedan motiv koji će zaustaviti rođake biće višestruko povećanje troškova osiguranja.

Takođe, na iskorenjivanje tradicije može uticati i narušena reputacija onih koji praktikuju takvo maltretiranje. Ako sada ne možemo na bilo koji način uticati na silovce i vođe klanova Severnog Kavkaza, bez državne podrške oni će morati da se pomire sa opštom praksom primene zakona u celoj zemlji, inače ljudi neće pristati da žive u njihovim jurisdikcijama.

I da, postoji možda izuzetak. Ako žena želi na taj način da dobije određeni status, poštovanje među muslimanima koji se pridržavaju takve tradicije, ona ima pravo da se obrati klinici i dobrovoljno prođe proceduru. Prilično je teško sprečiti je, ona je gospodarica svog tela.

Dodatak od Ankap-tjan

U situaciji kada je slična praksa sveprisutna u nekoj zajednici (pri čemu obrezivanje može biti i muško, što nije ništa manje odvratno), besmisleno je pokušavati na sudu da se oštećeno dete oduzme roditeljima i preda drugim rođacima, jer će oni verovatno imati slične stavove. Još besmislenije je pokušavati da se kažnjavaju roditelji novčanim kaznama, jer oni imaju zajednički budžet sa detetom, pa će dete, pored invaliditeta, biti kažnjeno i novcem.

Ali, kada odraste i stekne samostalnost (a u PRB čak i tradicionalno društvo će biti primorano da ženi pruži tu samostalnost), žena tada može tužiti roditelje za svoj invaliditet na sudskom putu; možda će postati poznata kao nezahvalna skotina, ali će odbraniti tu verziju pravde koju sama deli.

Država, naravno, takođe ume da se nosi sa tradicionalnim društvom, ali je takav lek gori od same bolesti. U libertarijskom okruženju, tradicionalno društvo će se rastapanje dešavati mnogo brže i pouzdanije, kroz bunat pojedinaca.

Može li se hvaliti tiranin da bi se spasili životi?

Na primer, hvaliti i promovisati Putina kako biste dobili mogućnost postojanja svog dobrotvornog fonda, gde ćete spasavati živote. Da li ovde postoji kršenje NAP-a?

Predstavljam vam mog novog koautora, on će povremeno odgovarati na vaša nagomilana pitanja, a tamo gde poželim nešto da dodam, uradiću to. Dakle, odgovara Aleks Morin.

Princip odbacivanja agresivnog nasilja podrazumeva samo odbacivanje agresivnog nasilja. Sve što pišete, govorite, ne odnosi se na NAP. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip. Postoji još princip slobode ugovora, institucija reputacije, javno mnjenje, tradicije. Uopšte, postoji mnogo različitih faktora koji nemaju veze sa NAP-om. Ako sve svedemo na NAP, možemo se jednostavno izgubiti u logičkim i pravnim konstrukcijama. Ne vredi to raditi.

Sa tačke gledišta NAP-a, hvaliti Putina kako biste dobili novac za dobrotvorstvo ili javnu organizaciju je dopustivo. Vi ne napadate ljude da biste ih ubili ili opljačkali.

A zatim postoji reputacijski momenat: ubeđujete ljude u to da je sistem koji trenutno postoji u Rusiji jedini moguć, da zemljom upravlja čovek koji je vodi ka prosperitetu. Ako u to ne verujete, već želite da od toga dobijete novac za realizaciju humanitarne misije, onda sami sebe osuđujete. Niste napali, niste ubili, niste opljačkali. Napisali ste ili izgovorili reči koje ćete kasnije na neki način ponoviti. Ljudi koji vas nisu videli, sudit će o vama na osnovu tih reči. Hoće li želeti da primaju pomoć od osobe koja veliča sistem koji ih je odgurao na dno života? Sve navведено u pitanju nema nikakve veze sa zabranom agresivnog nasilja. Ako, po vašem mišljenju, lažete, a zatim činite dobra dela kako biste okupili sopstvenu krivicu, onda radite dvostruki posao. Ako verujete u to da je Vladimir Vladimirovič čovek kojeg vredi uzdići, a pritom činite dobra dela, onda je „blagosložen onaj koji veruje“, vaša savest je čista. Ako tako zarađujete novac, vaš sudija je vaša savest. Ukratko: to nema veze sa NAP-om, na osnovu definicije. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip.

I da, ne bih koristio trikove baptističkog propovednika da utičem na vaše mišljenje, to bi bilo nepošteno.

Svet hodajućih mrtvaca – ankap? I da li je moguće stvoriti Ankapistan tokom zombi apokalipse?

Nažalost, teško mi je da odgovorim na prvi deo pitanja. Moje znanje o seriji se u potpunosti svodi na informaciju da negde tamo postoji tužni dečak po imenu Karl. Tako da neću ulaziti u detalje, razgovarajmo o zombi apokalipsi uopšte, bez vezivanja za konkretnu seriju.

Zombi apokalipsu ću definisati otprilike ovako. To je fenomen neistraženog prirode, u toku kojeg tela mrtvih ljudi postaju smrtonosna opasnost za žive. U takvoj opštoj formulaciji, čovečanstvo se suočavalo sa zombi apokalipsom nebrojano puta. Svaka epidemija neke kuge postajala je zombi apokalipsa. Prema jednoj od verzija, veliki zombi apokalips u Engleskoj u 17. veku čak je doprineo industrijskoj revoluciji i pojavljivanju liberalizma, jer je povećao vrednost radne snage.

Tipični filmski zombi apokalips se razlikuje od istorijskih analogija samo po tome što mrtvo telo progoni žive ljude uz sve prateće filmske specijalne efekte: prilazi tragičnim hodom, zastrašujuće maše kućnim aparatima i alatima, a u besmoćnom besu grebe noktima po kamenu ako je žrtvi uspelo da se popne na uzvišenje. Higijenske mere protiv zombija su u celini otprilike iste kao i tokom epidemije: spaljivanje leševa.

Dobro, to su sve veoma simpatična razmišljanja, ali kako će zombiji pomoći u izgradnji Ankapistana? Za to ćemo morati da uvedemo još jednu fantastičnu pretpostavku. Zombi se ne baca na sve redom bez razloga. Ne, on ciljano i pronalazljivo kreće da se osveti upravo onome koga smatra krivcem za svoju smrt. Po analogiji sa filozofskim zombijem, nazvaću ovaj podtip „pravnim zombijem“. Slažite se, u poređenju sa fantastičnom pretpostavkom da energični leševi uopšte postoje, takva konkretizacija njihovih motivacija deluje kao sasvim skromno i realistično dopunjenje.

Takav zombi je živa… pardon, neživa inkarnacija principa neagresije: niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Dodajmo još da se pravni zombi takođe baca na svakoga ko smeta drugom pravnom zombiju da ostvari svoju osvetu. Nakon što završi sa odmazdom za svoju smrt, pravni zombi pronađe mir.

Tvrdim da će u svetu pravnog zombi-apokalipse Ankapistan biti izgrađen prilično brzo. Živa osoba je toliko prijatniji saputnik od zombija da će sama ideja o doprinosu pojavljivanju novog zombija izazvati užas. Zato će ljudi ubrzo naučiti uzajamnu ljubaznost, razviti spremnost za dobrotvornost, saradnju u teškim situacijama, pa će čak i sa Titanika izlaziti u čamce, tek nakon što se uvere da su im dobrovoljno omogućena mesta.

Ali ne moramo čekati nastanak pravnog zombi-apokalipse, već se možemo unapred učiti uzajamnom poštovanju, saradnji, saosećanju prema slabima, i biti spremni da se jurnemo na bilo kog kršitelja NAP-a. Zašto odlagati za posmrtno ono što se može uraditi danas?

Hvala na pažnji.

Skup nagrabljenog

Ako nezakonito prisvajam tuđu svojinu – to je agresivno nasilje i kršenje NAP-a, a ako kupim tuđu svojinu koju je drugi pojedinac prisvojio nezakonitim putem, da li će se to smatrati kršenjem NAP-a? A šta ako naručim bilo kakvu robu od osobe koja se bavi takvim?

Emmanuel Goldstein

Ovo pitanje odjekuje pitanjem o tome da li naručivanje ubistva krši NAP. I isto tako, odgovor na njega je jednoznačno „ne“. Potpuno je nebitno da li je neko stvorio pozitivnu materijalnu motivaciju lopovu, razbojniku ili ubici – odluku da izvrši agresivno nasilje on je doneo sam. Međutim, ako je reč o tome da je neko pretio izvršiocu nekim sankcijama u slučaju neizvršenja krađe/razbojstva/ubistva, tada, naravno, i naručilac i izvršilac nose odgovornost: jedan za pretnju akcijom, drugi za akciju kojoj je pristao kako bi izbegao pretnju.

Znači, da li to znači da kupac ukradenog stiče legalna prava na kupljenu stvar? Ne, ne stiče. On upravo zato kupuje stvari sa ogromnim popustom što dobija stvar samo na faktično posedovanje, i u cenu uračunava rizik da će se pojaviti bivši vlasnik kojem će morati da je vrati bez ikakve nadoknade.

Dakle, ako vlasnik servisa automobila kupi ukraden auto i rastavi ga na delove kako bi otežao pronalaženje, da li će mu se desiti bilo šta? Hoće. On će i dalje ostati dužan da vrati auto vlasniku, ali zbog tehničke nemogućnosti da to uradi, morat će da pregovara o odšteti, koja će očigledno biti sa značajnom premijom u odnosu na tržišnu cenu automobila.

Na kraju, želim da napomenem da imovinski zahtevi ne moraju uvek biti povezani sa kršenjem principa neagresije. Ako postanete žrtva prevare, NAP nije prekršen, ali imate pravo na zahtev, i sud, uz postojanje dokaza, ima svako osnovno pravo da stane na vašu stranu. Zapravo, kupac ukradenog prema zakonitom vlasniku je upravo prevarant: on vas obmanjuje tvrdeći da nije bio svestan statusa stvari, rekavši da su mu delovi bili hitno potrebni, pa zašto ne bi kupio skoro nov auto za delove.

Dakle, iako u ovoj delatnosti nema kršenja NAP-a, to ne znači i nekažnjivost.

Da li je za ankapove primena nasilja prema predstavnicima silovih struktura, poput policije ili vojske, koji nasilno sprovode državu i njene zakone, agresivno ili ipak odbrambeno?

Iskreno govoreći, ovakva pitanja mi deluju pomalo dogmatski. To je kao da nekog imama počnete, na primer, ispitivati: „A da li je ubistvo nevernika odbrambeni džihad – ili napadački?“

Pa, u ime velikog, milostivog tržišta, počeću!

Pošto je država sistem institucionalizovanog nasilja nad privatnom svojinom, onda, naravno, svaki čovek koji je podanik te ili one države ima razlog da državi iznese imovinske zahteve. Pošto nijedna država ne samo da ne razmatra mogućnosti restitucije nasilno oduzete imovine od ljudi, već i uvodi sankcije za samo osporavanje takvog oduzimanja, treba zaključiti da između države i čoveka postoji otvoren konflikt, što je, u suštini, eufemizam za termin „rat“. U našem slučaju, to je vrsta gerilskog rata.

Tako da je pitanje o tome koliko je opravdana primena nasilja nad određenim državnim službenicima sa strane pojedinca samo pitanje zakona i običaja ratovanja, kao i pitanje taktike i strategije.

Podsetiću vas, primarno u ovom ratu jeste prisustvo imovinskih zahteva čoveka prema državi, koji su nastali usled prinudnog oduzimanja privatne imovine od strane države i ograničavanja njegove slobode. Stoga pobedu u ratu približava smanjenje norme oduzimanja i ograničenja, smanjenje udela državne imovine u ukupnom bogatstvu, smanjenje broja državnih službenika i drugih lica koja država izdržava.

Dakle, može li se ipak j***ti policajce – ili ne može? Teoretski – može. Praktično – obično nema potrebe. Mnogo je korisnije privatizovati nešto što je državno ili postići poreski odbitak. Postizanje smanjenja poreskih stopa je čak i izuzetno plemenit čin. A ubiti državnog službenika je jednostavno ubistvo čoveka. To je dozvoljeno ako on vrši neposredan napad opasan po vaš život, ali to nimalo neće smanjiti državu, neće smanjiti poreze, neće oslabiti regulacije. Naprotiv, to često dovodi do stezanja šrafa i ličnog oštrenja stavova prema vama od strane do tada ravnodušnih kolega pokojnika. Dakle, ovaj napadački džihad nije obaveza libertarijanca.

A evo masovnog razgrabljivanja državne imovine koje ubija državu brzo i pouzdano, čak i onu tako moćnu i jezivu kao što je bio pokojni SSSR. Masovni sabotiranje poreza i regulativa radi isto to. Upravo je ovaj odbrambeni džihad pogodniji tržištu.

Neka vas tržište vodi direktnim putem i neka vam blaguje. Amin!

Svemoćno tržište zna bolje!

Zamislimo situaciju: mladić preti ženi igračkom pištoljem (kopijom pravog).

Žena je uključila režim samoodbrane i ubila muškarca. Da li je žena u ovoj situaciji u pravu? Da li je moguće ubiti čoveka ako ti on uperio repliku pištolja?

Aleksej Deripaska

Znate, odmah mi je na pamet došao nedavni epizod, sličan zapletu komedije „S lagkim parom“, samo u savremenim SAD. Žena policajka, misleći da ide kući, greškom ulazi u tuđi dom. Tamo vidi stranca i odmah ga ubija, misleći da je provalnik.

Dovoljno je očigledno da u ovom tragičnom nesporazumu sva odgovornost u potpunosti leži na ženi, jer objekat napada nije učinio ništa da izazove taj napad. Ponašanje žene, uverene da je pronašla provalnika, potpuno je logično i pohvalno: samo takva munjevita reakcija daje garanciju da provalnik neće stići da izvuče i upotrebi oružje prvi. Ali greška ne oslobađa odgovornosti, i sudski postupak između žene i tužioca koji je podneo tužbu za naknadu štete zbog ubistva, najverovatnije će dovesti do toga da žena mora da plati sve troškove po punoj zaradi.

Ali sada u zadatak dodajemo provokativno ponašanje ubijenog. Ispostavlja se da je pojavljivanje situacije u kojoj se žena branila od pretpostavljenog napada izazvano ne samo tragičnom greškom, već je i direktna posledica nepromišljenih postupaka pokojnika. Njeno ponašanje je takođe potpuno logično i pohvalno, kao i u prvom slučaju, ali se razlikuje strana čiji su postupci direktno izazvali nesrećan slučaj.

Zato će ovde potencijalni sudski postupak najverovatnije doći do zaključka da punu odgovornost snosi muškarac koji je pretio ženi maketom. Hteo da se šali? Pa, čestitam, fenomenalno si se našalio!

… to je zato što na boku tvog pištolja piše „maket“…

Kakva je za libertarijanca dopuštena reakcija na verbalnu uvredu (koja se vrši bez primene fizičkog nasilja)? Kako se može delovati na uvreditelja da izgubi želju da to ponovi?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Ovo je veoma popularno pitanje koje mi je postavljano u različitim formulacijama već više puta. Evo – nedavni odgovor o stajanju na nogu. Evo još jedan, o ideološkom neprijateljstvu. Evo – o psihološkoj agresiji. Evo – o nemogućnosti da se pobegne od neprijatnog komšije. Evo – o stalking-u.

Ali, kao što je napisao jedan pesnik, koji je znao, kao i svi sovjetski ljudi, smisao jezika mržnje, „koliko puta ga vidiš, toliko puta ga i ubij!“ Tako da ću se pozabaviti vašim pitanjem i pokušati da otvorim temu malo na novi način.

Za početak predlažem da poslušate izlaganje Davuda Zulumhanova na sedmim Adamovim Smitovim čitanjima 2015. godine „O poreklu poštenja“. Tamo on prenosi veoma važnu tezu:

Poštenog čoveka je nemoguće uvrediti, jer on nema časti, to je razbojnički termin. Zato su „uvreda“ i „uvređenost“ oružje razbojnika. Uvređenost je povod da se dobije „zakonito pravo na primenu nasilja“. Uvreda je provokacija druge strane na postupke na koje se zakonski može odgovoriti nasiljem.

Pa kako se onda može delovati na onoga ko vređa, da mu nestane želje da to ponovi? Možete se ponovo obratiti Davudu i iskoristiti njegov recept:

Trgovca je nemoguće uvrediti.

— Ti si prostak, ti si gad, i ceo tvoj rod je bio lopov!<

A trgovac se smeška i kaže:

— Da, da, ali svakako manje od pedeset, neću dati.

Međutim, malo je verovatno da ovaj savet u potpunosti odgovara na vaše pitanje, jer takav odgovor ne garantuje da razbojniku nestaje nagon za uvredama. Možda bi trebalo da odgovarate na njegovom sopstvenom razbojničkom jeziku.

Tako je Navaljni prihvatio izazov generala Zolotova u tačnoj usklađenosti sa njihovim, razbojničkim, duelnim kodeksom, izaberavši ono oružje u kojem je on jak, a general slab. General se povukao, i sada se po tim istim zakonima časti, na koje se sam pozivao, ispostavilo da je lišen časti. Hoće li mu nestati nagon za nasiljem? Nije sigurno. Ali nagon za uvredama – skoro sigurno.

Ili, evo, Kadirov se pojavio pred inguškim starješinom Muhadžirem Nalgijevom sa stotinu ljudi, tvrdeći da je ovaj uputio nepoštovane izjave na njegov račun. Ali, lokalno stanovništvo je počelo da se okuplja u odbranu starješine, i do čega je to dovelo? Kadirov se izvinio i otišao. Kadirov, za razliku od Zolotova, zaista nešto razume u vezi sa čašću, što je i demonstrirao.

U objavi o gazenju po nozi opisala sam kako dolazi do eskalacije konflikta. Da su ljudima od svih alata za rešavanje konflikata bila dostupna samo eskalacije, oni bi veoma brzo nestali. Pa, znate, sve te priče tipa, dozvolite kratkoslovno oružje, i ti ludaci će se brzo pozastreljati međusobno. Ali, sasvim opravdana strepnja od takvog ishoda vodi i do razvoja tako važnog alata za deeskalaciju konflikta, kao što je izvinjenje.

Gde je najveća verovatnoća da dobijete uvredu na svoj račun? Naravno, na internetu. Jer internet je gun-free zone. A pojavite se na takmičenju iz praktičnog pucanja, i tamo ćete čuti samo učtiva laskanja: „poštovani strelac“, „poštovani sudija“. Jer svako ima cev, gomilu metaka i uzbuđenje – pokušajte tu da ne budete ljubazni.

Rezimiram. Uvredama se suprotstavljaju smirenost, ljubaznost i čvrstina stava, odnosno ukazivanje, s jedne strane, na svoju spremnost da se izvinim ako sam nekoga nehotice uvredio, ali s druge strane na spremnost da odgovorim silom ako uvreditelj sam ne izvine. A za prevenciju uvreda, moraćete da steknete reputaciju osobe koju ne vredi uvređivati.