Dočekajte novi video na kanalu Libertarian Band! U okviru drugog dela serijala priča o libertarijanstvu, došli smo do tako važnog termina kao što je NAP, odnosno princip neagresije. Analiziramo kako je nastao iz doktrine obuzdavanja, kako je evoluirao, kuda bi trebalo da evoluira i koja su njegova ograničenja (jer u libertarijanskom okruženju ima mnogo onih koji žele da na bazi NAP-a izgrade bukvalno sve).
Naravno, u šest minuta se ne može smestiti potpuna i detaljna analiza, ali potrudili smo se da ne zauzimamo vašu dragocenu pažnju predugo. O drugim aspektima života u društvu pričaćemo u narednim videima. Rad na novom videu – o institutu reputacije – je već započet.
Svaki čovek je u mom poimanju subjekt prava po samoj činjenici svog pripadanja ljudima. Uz to, svaki čovek može biti objekat prava po činjenici da drugi ljudi, u toku pravne interakcije među sobom, deluju na tog čoveka kao na objekat. Tako, na primer, moj otac mi može pokloniti stan ili, naprotiv, ostaviti neko svoje imanje trećim licima, čime bi time poništio moje pravo na nasleđivanje tog imanja koje imam po podrazumevanim okolnostima. To je jednostrano delovanje na moja prava, odnosno ja sam ovde – objekat prava.
Ako je osoba nesposobna ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da vrši subjektivnu pravnu delatnost, u njeno ime i u njegov interes mogu nastupati druga lica. I iako je njegovo direktno izražavanje volje ovde odsutno, sa tačke gledišta lica sa kojima se u njegovo ime sklapaju poslovi, on je već punopravni subjekt prava. Tako, posao zaključen putem punomoćja ostaje posao sa onim ko je izdao punomoćje, a ne sa onim na koga je ono izdato. Ali on ostaje subjekt prava i u bilo kom trenutku može delegirati pravo vršenja poslova u svoje ime nekom drugom – ili pak početi da ih vrši samostalno. Za to nije potrebno da potpisuje bilo kakve ugovore o neagresiji – ni doslovno, ni figurativno. On jednostavno, tako reći, konzumira to pravo koje već ima i koje je oduvek imao.
Upoznavanje subjekta u ostvarivanju njegovih prava je uzurpiranje prava. Dete ima pravo da u bilo kom trenutku napusti kuću i živi samostalno, a ako poseduje udeo u toj kući, da zahteva podelu imovine. To će verovatno biti nepromišljena odluka sa njegove strane, i ako svima oko njega ta nepromišljenost bude očigledna, pokušaće da ubede dete da bi bilo bolje da se predomisli. Ili jednostavno neće pomagati (ali ni sprečavati) u pravnom oblikovanju radnji za podelu imovine. Ali opravdavati uzurpiranje tuđeg prava time da nije potpisan neki ugovor o neagresiji – to je neka vrsta zamračivanja uma koje mi je nedostižno.
Na leva-anarhističkom kanalu Prometej nastavlja se analiza preglednog članka o libertarijanstvu sa sajta LPR. Ponovo se govori o principu neagresije. U članku se o kojem je reč jednostavno objašnjava šta je taj princip i navodi se da on pripada etici. Podrazumeva se da su i mehanizmi sprovođenja etičkog principa — etički, odnosno reputacioni. Naravno, oponent primećuje da je etički princip izuzetno nestabilna osnova za izgradnju društva.
Zatim sledi mnogo razmišljanja o tome kako, po mišljenju autora, libertarijansko društvo treba da osigura poštovanje navedenog principa. Naravno, pojavljuju se pomenute privatne vojne kompanije, i dalje se sasvim logično navodi da će, ako ih krajnji klijenti angažuju za agresivne operacije protiv konkurenata, sve izroditi u pravo jačeg, a zatim i u reinstalaciju države. Takođe se ukazuje na logističke probleme, usled kojih će svaku teritoriju kontrolisati svoje silovke, a desant silovki sa tuđe teritorije ispostaviti se kao skup i troškovan poduhvat.
Koje nijanse autor nije razmotrio?
Prvo, on iz nekog razloga razmatra situaciju u kojoj određene privatne vojne kompanije imaju monopol na nasilje, i suprotstavlja im klasičnu anarhiju koja se gradi na masovnom naoružanju i dobrovoljnim teritorijalnim milicijama. Ali u uslovima slobodnog tržišta, pravo na naoružavanje ima svako ko želi, a ne samo licencirane kompanije, tako da će potencijalnom bezpravlju seпротивiti ne bespravna masa, već naoružani ljudi.
Drugo, potpuno nije razmatrajući osiguravajući princip funkcionisanja bilo koje kompanije za sprovođenje prava (enforcement). Situacija u kojoj čovek unajmljuje svoje telohranitelje je marginalna. Mnogo češće čovek jednostavno kupuje osiguranje, i ako bude napadnut, nanimši štetu, to je osiguravajući slučaj i može računati na isplatu od kompanije. To rešava logističke probleme (osiguravajuća kompanija ima svoje ugovore sa različitim silovnim grupama na terenu za brzu reakciju u ozbiljnim osiguravajućim slučajevima, a za manje samo isplaćuje osiguranje i ne brine). Neću prepričavati scenario svog videa o ankapu, samo preporučujem da pogledate.
Međutim, to što su se sva ova pitanja pojavila prilikom analize članka o libertarijanizmu, može se smelo pripisati nedostacima samog članka. Nadam se da će neko iz redakcije LPR-a razmotriti ovaj visokokvalitetni povratni feedback od ideološki srodne organizacije i iskoristiti ga za poboljšanje materijala.
Iskoristeći priliku, istovremeno najavljujem da će naš sledeći video biti u celosti posvećen upravo principu neagresije. Video je još uvek u procesu snimanja. Nadam se da ćemo uspeti da snimimo i deo pitanja leve publike u vezi sa ovim principom.
Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.
Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.
Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?
Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.
Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).
Institut superheroizma postoji već sada, iako bez posebnih specijalnih efekata. Gle, Vilijam Brauder se uvredio što je RF ubila njegovog zaposlenog, obukao je moćnu opremu i krenuo po lobiste, da bi na kraju kaznio prekršioce NAP-a Magnickim spiskom. Mihail Hodorkovski je obukao moćnu opremu i počeo da finansira istragu ubistva njegovih zaposlenih u CAR, a takođe kreira svoj Ševčenkov spisak. Aleksandar Litreev je obukao moćnu opremu, leti noću i deanonimizuje sramne policajce zajedno sa Rosgvardijcima koji su im se pridružili.
S obzirom na to koliko loše država funkcioniše u oblasti istrage određenih incidenta, ne možemo garantovati da superheroji već sada ne deluju i u oblasti neposredne fizičke kazne prekršilaca NAP-a. Gle, nedavno se neki vlasnik nagrađenog oružja za zasluge u aneksiji Krima nep pažljivo počeo tim oružjem. Hajde da se smejemo prekršiocu bezbednosnih pravila, neka superheroj ostane iza scene. Tajne podmornice, naravno, takođe tone bez ikakvog učešća superheroja.
Naravno, kada glavni neprijatelj svakog superheroja – država – bude poražen, moći će da se okrene borbi protiv sitnijih bandita. Biće mu lakše, čak će moći sebi da priušti da povremeno suptilno upadne u kadar u svojoj moćnoj opremi, jer je strah od osvete najvažniji element doktrine odvraćanja.
Princip neinicijacije nasilja je jedan od kriterijuma na osnovu kojih ljudi donose odluke živeći među drugim ljudima. Ali njegova dosledna primena nailazi na prepreku u činjenici da različiti ljudi u različitim situacijama imaju različite kriterijume onoga što predstavlja nasilje. Rok koncert je mnogo glasniji od bušilice u zidu, ali će čovek rado otići na koncert i tolerisati nasilje nad svojim ušima, dok bi bušilicu bio spreman da trpi u mnogo manjoj meri. Prema izduvnim gasovima motora ili pušenju u zatvorenom prostoru, ljudi su pre pola veka bili mnogo tolerantniji nego danas, ali nimalo nije izvesno da će se taj trend nastaviti.
Pošto univerzalni, objektivni i prirodni kriterijumi za takve stvari ne postoje, prisiljeni smo da koristimo različite heuristike, poput, recimo, principa estopele, koji kaže da onaj ko krši određeno pravilo nema pravo da zahteva kaznu za druge zbog kršenja istog tog pravila. Ako pušiš u zatvorenom prostoru – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne puše. Ako smećeš – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne smeće. Tako nastaju mesta gde svi manje-više ne smeće, i mesta gde je svima svejedno.
Zaista, negde će se ispoljiti jaka netolerancija prema emisijama, možemo lako uočiti takve teritorije koje se nazivaju rezervatima ili, na primer, nacionalnim parkovima. Tamo vlasnici izuzetno pažljivo održavaju „nepromenjenost“ na teritoriji i od drugih zahtevaju isto to.
Ako postoji bilo šta stalno u ljudskom društvu, to je raznolikost. Nijedan princip nikada neće apsolutno dominirati nad svima. Čak ni NAP. Dovoljno je da ga implementirate oko sebe do nivoa koji će biti pogodan i vama i okolini.
Tako razumem da vas tek u drugom redu zanima kako bi na to trebalo prikladno reagovati pravilnom ankapu u okviru ankapije (pravilan odgovor: nije neophodno, ako vidite mogućnost da privedete napadača odgovornosti, čuvajući veće dostojanstvo). Najverovatnije želite da razumete šta bi konkretni Svetov mogao da suprotstavi konkretnom napadu u konkretnom Putinovom Kazanu.
I ovde je, naravno, važno imati pratnju. Pošto ovakve simboličke akcije, po logici stvari, mogu biti snimljene od strane saučesnika napadača video-snimcima, važno je pre svega ne dati im priliku da dobiju kadrove koji prikazuju žrtvu napada u još neprikladnijem svetlu, a još manje one koji je eyeskim dokazima dovode do krivične odgovornosti. Dakle, sam objekat napada ne sme nikoga juriti niti na koga napadati.
U međuvremenu, privatno lice koje se potpuno slučajno našlo u ulozi svedoka napada, može sasvim slobodno da stigne napadača, zadrži ga i fotografiše izbliza, i nakon toga se protiv njega može podneti tužba, jer fotografija danas obično bude dovoljna za utvrđivanje identiteta putem otvorenih izvora. Naravno, u Rusiji, a naročito u sultanatima poput kazanskog, istraga vrlo lako može ne pronaći osumnjičenog, čak i ako joj se na tanjiru donese njegovo ime, prezime, adresa i telefon, i slučaj će ostati pokrenut protiv neidentifikovanih lica. Na kraju krajeva, vesti o istrazi napada na Svetova u drugom sultanatu – kemerovskom – takođe se ne čuju. Ali ako su tamo radili ljudi sa ovlašćenjima, onda su ovde napadači sasvim ranjivi. I (odgovaram konačno na direktno pitanje), nakon što se ispostavi da ih nije moguće zakonito privesti odgovornosti, može im se udariti u lice, pa čak i veoma poželjno. Ali to ne treba da radi Svetov, već neka neidentifikovana lica, koja nisu nikako povezana sa incidentom, već su samo saznali za njega iz otvorenih izvora. Pa, šta se tu može, nekome se ne sviđaju politički aktivisti, a nekome banditima.
NAP nije ugovor o neagresiji, kako voli da navodi poznati videobloger Mihail Svetov. To nije norma spuštena odozgo, poput jedine zapovesti libertarijanskog božanstva. To je čisto analitički izvedeni princip. Ako se u nekom društvu uglavnom sprovodi princip „niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje“, to znači da tamo radi, kako bi rekli inženjeri, negativna povratna informacija koja guši manifestacije nasilja. Društvo postaje slobodno od institucionalizovanog prisila, što uvek vodi ka eksplozivnom rastu blagostanja.
Pošto se princip neagresije ne uspostavlja odozgo, naravno, niko ne nameće svima konkretne granice, poput toga da neprikladan pogled ne krši NAP, dok stajanje na nogu već jeste. Takva konkretizacija se već izvodi iz prakse, i ta granica se može menjati kako se menjaju običaji. Jedino što je u principu neagresije definisano potpuno jasno jeste odsustvo određenih privilegovanih grupa koje, iz nekog razloga, imaju pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.
Povratna informacija radi zahvaljujući tome što je primena nasilja protiv agresora, ko god on bio, upravo legitimna. Takvo protivnasilje može, u suštini, bilo ko, ovde su ograničenja čisto tehničke: prvo, za to je potrebna fizička mogućnost, a drugo, pouzdana informacija o tome ko je protiv koga i kakvo nasilje primenio.
Ideja ograničene vlade je u tome da se jednoj konkretnoj organizaciji delegira identifikacija agresora i primena protivnasilja na njih. Ovo oslobađa veći deo društva od tako teške obaveze. Međutim, prvo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da direktno vrše protivnasilje, ne delegirajući ga nikome. A drugo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da delegiraju prava na protivnasilje bilo kojoj drugoj organizaciji, pored one koja se naziva vladom. Pokušaj da se to zabrani sam po sebi predstavlja kršenje NAP-a, što bi trebalo da povuče protivnasilje prema onome ko je pokušao da silom nametne ljudima takvu zabranu.
Na taj način, jedina mogućnost za ograničenu vladu da ne krši NAP je da bude tržišni monopol, odnosno da uslužuje svoje klijente na osnovu dobrovoljnih ugovora, i da to radi toliko jeftino i kvalitetno da konkurentima jednostavno ne isplati da ulaze na to tržište, a sami ljudi u ogromnoj većini slučajeva više vole da povere kontra-nasilje vladi, nego da ga sami praktikuju. Otprilike ovakvo gledište zastupa Robert Nozick u svojoj knjizi „Anarhija, država i utopija“.
Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“
Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.
Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.
Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).
Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.
Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.
Jasno je da vas verovatno ne zanima opravdanost ubistva koje izvršim na svom teritoriju, na primer, komarca. Štaviše, verovatno nećete obratiti pažnju ako ubijem komarca i na tuđoj teritoriji, osim ako mi direktno ne ukažu da je to vredan komarac u privatnom vlasništvu i da ga ne smem ubiti.
Takođe, nije sigurno da će vas mnogo zanimati opravdanost ubijanja različitih mesnih životinja u klanicama u svrhu naknadne prodaje mesa, iako postoje ljudi koji to ipak osporavaju. Jadni oni: sva ova klopka žive samo onoliko koliko je njih uzgoj isplativ. Nema koristi – nema stoke. Broj krava, svinja i ostalih zečeva naglo će se smanjiti, a oni koji su suvišni sa tačke gledišta kapaciteta prirodnog staništa će ili izgladneti ili će ih ljudi ipak morati pažljivo pojesti, ne obnavljajući postojeće stado. Čim čovečanstvo uspostavi proizvodnju sintetičkog mesa koje je jeftinije i ukusnije od prirodnog, desiće se upravo ta priča: niko nije zainteresovan da čisti stajsko đubrivo kada se stek štampa na štampaču.
Ali, sudeći po vašem nadimku, vi ipak ne govorite o životinjama uopšte, već o retkim vrstama čije je prirodno stanište neznatno i koje žive skoro isključivo u zoološkim vrtovima, uglavnom zato što bi čovek platio novac za pravo da ih vidi. Te životinje su predmeti luksuza i, naravno, niko ih neće ubijati bez ozbiljnih osnova za to. Nesrećan slučaj sa vašim imenjakom je situacija u kojoj su stradali svi učesnici: dete koje je povredilo, majka koja je pretrpela ozbiljan stres, zoološki vrt koji je bio primoran da, kako bi izbegao troškove povezane sa mogućom smrću deteta, uništi vrednu životinju, i na kraju, sam Harambe.
Ne znamo koliko brzo zoološki vrtovi prestati će biti isplativi jer će ljudima postati odvratno da gledaju životinje u kavezima. Kada se to desi, životinjama će za život ostati prirodni rezervati, a ljudi će sami od sebe odlaziti tamo u kavezima, ili na neki drugi način koji ne narušava privatnost životinja. Uopšte, što više resursa čovek može da izvuče bez ozbiljnih transformacija prirode, to je manja njegova potreba za tim transformacijama. U svetu gde se sve materijalne potrebe čoveka zadovoljavaju snagom misli, praktično cela planeta će dospeti pod vlast netaknute prirode. Takva je to naša bezazlena životinja.
