Тег: NAP

Eksternalije nasilja

Bitarch kolumna

U diskusijama sa pretplatnicima povremeno se sreću mišljenja „moralnih monstruma“ koji smatraju da nikakav moral ne postoji, da su to sve samo „priče za siromašne“ i da će samo budala odustati od tako efikasnog alata kao što je fizičko nasilje. Takvi ljudi, naravno, zaslužuju najstrožu osudu i ostracizam, po primeru onoga što rade borci protiv rasizma i homofobije u SAD. Ali da bismo uverili širu javnost u to, ipak ćemo morati da navedemo utilitarističke argumente u vezi sa neprihvatljivošću agresivnog nasilja u društvu. Jer, zaista, deontološki moral ne pojavljuje se „iz vazduha“, on je proizvod višestrukih interakcija subjekata u društvu.

Za početak ćemo primetiti da moral neagresije postoji čak i kod mnogih vrsta životinja. Kao što je dokazao poznati biolog Konrad Lorenc, urođena nasleđena moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste prisutna je kod svih životinja sa „urođenim naoružanjem“ (na primer, ježevi, ježinastci, ehidne, otrovne zmije). Ona se učvrstila u njihovom DNK tokom prirodne selekcije, kada su jedinke sklone agresiji umirale u sukobima, ne ostavljajući potomstvo.

Šta mislite, kada se pojavljuje moralna zabrana određenog ponašanja u društvu? Pretpostavljam da je odgovor očigledan — kada većini članova društva takvo ponašanje predstavlja neprijatnost, smanjuje kvalitet života ili stvara prekomerne rizike. Govoreći ekonomskim jezikom — ponašanje jednog subjekta stvara ogromne negativne eksternalije za članove čitavog društva, iako konkretno za tog subjekta takvo ponašanje može biti veoma profitabilno.

Možemo pronaći dovoljno primera takvih negativnih eksternalija ako pogledamo svetsku istoriju. Evo nekih primera takvih eksternalija:

1) Različiti ekološki izazovi (zabrana etiliranog benzina, insekticida DDT, freona u rashladnim uređajima, poslednjih godina — motora sa unutrašnjim sagorevanjem u nekim zemljama).

2) Problemi rizika koji su neprihvatljivi za društvo (zatvaranje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama nakon nesreća u Černobilju i Fukušimi, ograničavanje emisije ugljen-dioksida radi smanjenja rizika od globalnog zagrevanja).

3) Loše postupanje sa decom (zabrana primene nasilja nad decom uvedena je već u većini zemalja sveta). Dokazano je da to dovodi do povećanja slučajeva narkomanije, alkoholizma, samoubistava, smanjuje njihove šanse za uspeh u životu, kao i dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.

4) Zločin nad životinjama — dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.

Kao što možemo primetiti, u svim ovim slučajevima primećuje se konflikt između pojedinca kojem je koristan egoistično opasno ponašanje i celog društva koje će snositi troškove njegovog ponašanja. Na primer, za nemarne roditelje, ošamariti dete je mnogo jednostavnije nego mu rečima objasniti zašto se mora ponašati na određeni način, samo što će posledice tog postupka biti rasprostranjene na celo društvo. Isto važi i za korišćenje dizel automobila — za njegovog vlasnika to je jeftino i praktično, a za ostale stanovnike grada — loš vazduh i različita oboljenja. O sličnim eksternalijama počinju ozbiljno govoriti tek kada šteta od njih postane primetna značajnom delu društva.

Primena agresivnog nasilja kao alata za postizanje bilo kakvih ciljeva (što je po pravilu prinuda i kazna) nosi sa sobom najveće eksternalije koje uopšte postoje na Zemlji. Mnogo, mnogo veće nego čak i korišćenje nuklearnih elektrana sa reaktorima „černobiljskog“ tipa ili termoelektrana na ugalj bez ikakvih sistema za prečišćavanje u gradu. Evo samo nekoliko utilitarističkih argumenata zašto je agresivno nasilje loše:

1) Povećava se prosečan nivo nasilja u društvu. Ako statični bandit (država) primenjuje surove metode prisile na svoje „sluge“, oni brzo postaju okrutni i više ne smatraju sramotnim da prečklapaju ženu i dete, oduzmu novac i telefon slabijem. Stalne pucnjave i potere policije dovode do čestih ranjavanja slučajnih (nepripadajućih slučaju) lica. Povećava se nivo stresa kod mnogih ljudi, što dovodi do povećanja broja psihičkih oboljenja, samoubistava, upotrebe droge, smanjenja kreativnih sposobnosti i usporavanja ekonomskog rasta. Iz ovih razloga, u skandinavskim zemljama država već sada šalje u zatvor uglavnom samo zbog namernog ubistva, a sami zatvori više liče na sanatorije.

2) Rizik od veštačke globalne katastrofe ili čak samouništenja čovečanstva. Razvojem tehnologije, ukupna šteta koju jedna osoba može naneti neprestano raste. Ako je agresivno nasilje u društvu norma (naročito državno, jer je od njega najteže pobeći), onda će čovek doveden do očaja pre ili kasnije odlučiti da iskoristi neku opasnu tehnologiju kao oružje sudnjeg dana (OSD) — zapretiti eksplozijom reaktora nuklearne elektrane ili pustiti u svet smrtonosni virus. Kada ti stacionarni bandit preti da te zatvori u zatvor zauvek, nema govora o bilo kakvoj humanosti; sva sredstva su dobra da bi te ostavili na miru, čak i pretnja izazivanjem svetske pandemije. Za društvo je čak i zanemarljiva verovatnoća takvog događaja neprihvatljiva, jer bi potencijalna šteta od njega bila jednostavno katastrofalna i mogla bi čak dovesti do uništenja čoveka kao vrste.

3) Zaustavlja se produktivni razvoj ekonomije i kvaliteta života jer nasilje postaje „ciljna funkcija“ razvoja društva. Umesto razvoja tehnologija, proizvodnje dobara i usluga koje donose korist većini stanovništva, resursi društva troše se na stvaranje alata za nasilje. Postoji rasprostranjena zabluda da „trka u naoružanju“ pokreće naučno-tehnološki progres. To je zaista tačno, ali samo na veoma kratkom vremenskom periodu. Potencijal nasilja se može posmatrati kao analog pojma „ciljna funkcija“ u matematici. Ona teži sasvim konkretnoj i praktično nepromenljivoj vrednosti kroz vreme (preciznije, konstantno smanjujućoj) — nanošenju neprihvatljive štete protivniku (tolerancija na nasilje ima stalnu tendenciju ka opadanju, pa se s tim smanjuje i prag neprihvatljive štete). To razlikuje nasilje od svih ostalih oblasti ljudskog delovanja u kojima je cilj poboljšanje ljudskog života. Potrebe ljudi stalno rastu i to daje podsticaj naučno-tehnološkom progresu, pojavljivanju novih niša u ekonomiji i rastu kvaliteta života. S druge strane, društvo koje se razvija kroz „trku u naoružanju“ dolazi do kolapsa, kao što se već dogodilo sa SSSR-om. Kada je mogućnost nanošenja neprihvatljive štete jedni drugima postala dostupna svim razvijenim državama, tehnološki razvoj je naglo usporio.

4) Formiranje vojnog hegemona, hijerarhije dominacije, i, kao posledica toga — urušavanje nataliteta, izumiranje čovečanstva. U istraživanjima Džeka Hiršlejfera navodi se dokazana tvrdnja da narušavanje ravnomernosti distribucije balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu dovodi do pojavljivanja hijerarhije dominacije (država u ljudskom društvu je jedan od njenih primera), a ako se neujednačenost BPN nastavi povećavati — do globalnog „vojnog hegemona“. Opasnost dugotrajnog postojanja krute hijerarhije dominacije identifikovana je u različitim eksperimentima na životinjama, na primer „Univerzum 25“. Populacija je jednostavno izumirala zbog pada nataliteta. Verovatno ćete sada reći „uslovi nisu isti“, „čovek nije pacov“, „analogija nije argument“, ali pogledajte istini u oči i na statistiku ukupnog koeficijenta nataliteta u različitim zemljama sveta: u većini zemalja on je već sada ispod nivoa reprodukcije (u proseku 2.1 dete po jednoj ženi). Takođe postoji određena zavisnost između nivoa nataliteta i stvarne mere umešanosti države u život čoveka. U Africi i Indiji formalno može biti mnogo regulacija različitih sfera života i visoki porezi, ali u stvarnosti država fizički nije sposobna da dopre do svakog stanovnika. A u Singapuru sa izlaznim vizama i bičevanjem zbog drugačijeg mišljenja, stanovništvo nekako ne žuri da se razmnožava uprkos čak i visokom nivou prihoda. Kao i u Južnoj Koreji, gde je nivo ličnih sloboda, ako se gleda nepristrasno, ne mnogo viši nego u Severnoj.

Zaključci. Kao što vidimo, moral o neprihvatljivosti agresivnog nasilja nije samo nečija „želja“, već banalni uslov preživljavanja civilizacije, pa čak i čovečuljka kao biološke vrste. Odbacivanje ovog morala u suštini znači upravo jedno: „ja sam ovde najvažniji i ne zanima me što će celo čovečanstvo skaputi“. Prema takvom čoveku svi normalni ljudi bi trebalo da imaju odgovarajući stav — kao prema najgorem podlacu, novom Hitleru ili Pol Potu.

U celom razvijenom svetu, društvo je prihvatilo neprihvatljivost korišćenja etiliranog benzina, DDT-a, eksploatacije nuklearnih elektrana i nasilja nad decom iz utilitarističkih razloga. Sledeći na redu je nasilje od strane stacionarnog bandite (države).

Argument za BPN od teorije evolucije

Bitarh kolumna

Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).

Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.

Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.

Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.

Kritika apsolutne neagresivnosti

Sa malim zakašnjenjem sam videla na kanalu RLN.Today članak Antona Epihina, u kojem on raspravlja sa idejom apsolutnog NAP-a, koju iznosi Bitarh. Ove misli su mi se učinile veoma zanimljivim, jer deluju praktičnije i ilustruju da isti cilj, ako se teži njemu kao taktičkom, zahteva jedne metode, a ako kao strateškom, onda ponekad potpuno suprotne.

Sa pozicija prioriteta radikalnog tumačenja primarnosti i absolutizacije NAP-a, na primer, ugovorna vojska je nesumnjivo bolja od vojske zasnovane na regrutaciji, a potpuno odsustvo vojske je još bolje nego njeno postojanje.

Međutim, ako se NAP razume kao projektni pravac pokreta, a ne kao religijska dogma, biće očigledno da postojanje nacionalne vojske obezbeđuje društvu kolektivni suverenitet. Zato je bolje da ona postoji nego da ne postoji, a postojanje masovne vojne regrutacije, za razliku od kompaktne vojske zasnovane na regrutaciji, raspoređuje silu u društvu, uključujući široke slojeve stanovništva u odbrambenu funkciju, ne dozvoljavajući da se represivni aparat koncentriše samo u rukama vlade.

Stoga će optimalni sistem odbrane za kretanje ka NAP-u biti sveprisutna, čak i ako je u ovom trenutku prinudna milicija-milicija, a ne isključivo „profesionalna vojska“ ili još manje eliminacija represivnog aparata države kao takvog, jer to samo garantuje uspostavljanje tuđeg represivnog aparata koji nije podređen lokalnoj zajednici. Postepeno, kada postanu opšteprihvaćena norma, prakse lokalnih milicija ujedinjene u nacionalni sistem odbrane moći će postati potpuno dobrovoljne, ali je ovde za NAP važnija ne sama ta dobrovoljnost, već fizičko postojanje takve milicije.

Pročitajte ceo članak na Dzenu

U čemu je razlika između ozloglašenih svetovnih „elementarnih“ okolnosti i „skrivenih“ pretnji?

Zamislimo situaciju: u prostoriji se nalaze dve osobe i stolica; samo jedna od njih ima oružje i obe to znaju; naoružana osoba glasno izgovara: „bilo bi lepo da neko sedne na ovu stolicu, a uz pomoć oružja se može nanositi bol i ubijati“ – i to je, na neki način, pretnja, ali se to ne može dokazati, a ako se rizikuje i ne ispune zahtevi, naoružana osoba može upotrebiti oružje i konačno zvanično izaći iz ugovora o neagresiji, ali mrtvoj osobi će biti svejedno. Naravno, ako su obe naoružane, obe prete jedna drugoj i obe su time zaštićene, ali ako jedna strana u nekom trenutku ostane bez oružja, onda se javlja pravo jačeg.

Han Solo

Primer je, naravno, malo proizvoljan, ali uzećemo šta imamo.

Osoba koja smatra da joj se preti ima neke osnove za to. Upravo joj se tako u ovom trenutku čini i to joj je važno. Ako ima bilo kakve sumnje u činjenicu pretnje, ili smatra da je važno uveriti treće strane u činjenicu pretnje, trebalo bi da učini situaciju jasnijom. Na primer, da se raspita:

– Da li dobro razumem da mi pretiš ranjavanjem ili ubistvom ako ne sednem? Ili mogu slobodno da odem?

Sagovornik može još neko vreme govoriti implicitno, ali pre ili kasnije će morati da formuliše jasan zahtev ako želi da druga osoba sedne, ili će upotrebiti oružje ako jednostavno želi da joj naudi. Naravno, to podrazumeva određeni rizik. Radi čega vredi preuzeti taj rizik? Prvenstveno da bi sam stekao izvesnu sigurnost i, možda, dobio dokaznu osnovu za treće strane koje će na neki način proceniti nastalu situaciju.

U državi se dovoljno redovno susrećemo sa situacijama kada nadređeni ne izdaju jasna naređenja jer izvršilac treba da razume naznake. Ako situacija ispadne neuspešna za nadređenog, on uvek može tvrditi da je pogrešno shvaćen, i fraza „ovaj tip me nervira“ nipošto nije značila naređenje da ga se upuca prilikom privođenja i proglasi teroristom. Ako podređeni loše razume naznake, neće dugo zadržati svoju poziciju.

thought

Pravo jačeg je ista fiksija kao i ugovor o neagresiji. Čak će i jaki radije pokušati da opravdaju svoje zahteve, prilagođavajući ih nekim predstavama o pravdi. To je manje troškovno nego da dokazuju svoju snagu svaki put kada žele nešto da dobiju. Isto važi i za ugovor o neagresiji. Ljudima nema potrebe da se namerno dogovaraju da ne napadaju jedni druge, oni će to svakako raditi samo onda kada imaju razlog koji smatraju opravdanim. Ali kada takav razlog postoji, nijedan ugovor ih neće zaustaviti.

Zato mi se čini da je korišćenje takvih spekulativnih konstrukcija za opisivanje sveta jednostavno nepraktično. To je otprilike kao raspravljati o ljudskim aktivnostima u kategorijama greha, karme ili klasnih interesa.

Mnogo je korisnije koristiti adekvatnije konstrukcije za opisivanje sopstvenih postupaka i motiva. „Činilo mi se da je blizu ostvarenja svoje implicitne pretnje, pa sam radije odlučio da ispunim zahtev, iako nisam baš imao želju za tim. Sledeći put ću se potruditi da ne budem sa njim nasamo, ne naoružan.“

Otprilike tako.

Tako je, bravo, dobar dečko

Glavna greška ankapova

Bitarch kolumna

U svojoj nedavnoj objavi Ankap-tjan je napisala da nije ubeđena mojim argumentima o neophodnosti apsolutnog NAP-a. Nažalost, takvo nerazumevanje činjenica i protivrečnost stavova stalno se sreće kod mnogih libertarijanaca. Pošto Ankap-tjan nije ubedila stvarna pretnja globalne katastrofe (primer sa virusom), mora je ubediti jača pretnja, u razumevanju bilo kog libertarijanca — nemogućnost realizacije slobodnog društva (panarhije i ankap-a) bez usvajanja apsolutnog NAP-a. Bez njega, ankap je zaista utopija. Evo zašto:

1) Naučno priznato istraživanje Džeka Hiršlejfera o održivosti anarhije, gde se, između ostalog, pominje scenario pojavljivanja „ratnog hegemona“ (što je ništa drugo do pojavljivanje stacionarnog bandite — države) prilikom narušavanja ravnomernog balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu. A tamo gde postoji ravnomerni BPN, primoravanje pomoću fizičkog nasilja je po definiciji nemoguće.

2) Ako nekoga u društvu možemo naterati pomoću nasilja da isplati odštetu, isto tako možemo naterati da plaća poreze — tehnički nema nikakve razlike! A tamo gde su porezi, ponovo dobrodošli u etatizam! Mihail Svetov to odlično razume, zato na svakom strimu ponavlja: treba se osloboditi loših alata, uništiti „prsten moći“ (što je ništa drugo do mogućnost da se sa koristi za sebe primenjuje agresivno fizičko nasilje bez obzira na ciljeve — to je ipak samo alat, moralne kategorije ovde ne igraju ulogu).

3) Razumevanje pravde je kod svih različito. Za člana EKJ „Socijalista“, organizovanje štrajka je herojski čin, za EKJ „Klaslib“ to je zločin. Recimo, radnik — građanin EKJ „Klaslib“ organizovao je štrajk, poslodavac je podneo tužbu i on je osuđen na isplatu neizdržive odštete, što u suštini znači slanje u ropstvo. On traži zaštitu od EKJ „Socijalista“, koja pristaje. Vaše akcije?

(a) Ako priznajete apsolutni NAP, onda je sve u redu — maksimalno će sa njim prestati sarađivati biznisi iz EKJ „Klaslib“.

(b) Ako ne priznajete — sami ste mrtvac, čak i ako nemate nikakve veze sa tim slučajem. ECU „Classlib“ šalje snage bezbednosti kod odmetnika, snage bezbednosti „Socijaliste“ kontratakuju, „Classlib“ ispaljuje rakete po vojnim objektima i glavnoj kancelariji „Socijaliste“, a oni odgovaraju pomoću oružja masovnog uništenja. Bićete veoma srećni ako to bude samo taktičko nuklearno oružje. Ali nuklearno oružje je komplikovano i skupo, pa će se, najverovatnije, izbiti globalna pandemija zaista ozbiljnog virusa sa smrtnošću od 30-50%, i taj virus će testirati imuni sistem već u vašem organizmu.

4) Pre pojave oružja masovnog uništenja i doktrine odvraćanja (M.A.D. Džona fon Nojmana), sličan konflikt između ECU („zaštitnih agencija“, plemena, fratrija) uvek je vodio do formiranja države kakvu poznajemo, sa džinovskim, razvučenim granicama poput Rusije. Iako mi se ne sviđaju mnogi razgovori Roberta Noziка, ovde je bio u pravu. Ako ne priznaješ apsolutni NAP — dobrodošao si ponovo u državu!

5) Recimo da priznajemo da se ne može koristiti nasilje protiv ECU, ali zašto se može protiv jednog čoveka? A protiv 10 već ne može? Gde je granica?! Kod panarhije, mogućnost stvaranja sopstvene ECU i izlaska iz jurisdikcije prethodne je osnova postojanja modela, bez toga panarhija nije moguća. Isto kao i kod ankapa „suverenitet pojedinca“: jedna osoba je jednaka jednoj državi u modernom smislu. A suverene države, kao što odlično znamo, ne primenjuju nasilje jedna prema drugoj, inače nisu nikakve suverene.

6) Svet „Džona Vika“ se neće dopasti većini stanovništva. Šta god da se kaže, čak i meni se umerena država poput Švedske čini privlačnijom opcijom nego život u takvom paklu pod mafijom. Većini ljudi je tim pre, naravno, privlačnost takvog „ankapa“ nikakva!

7) Na kraju — dokaz same istorije. Tako omiljeni primeri ankapa u prošlosti među mnogim libertarijancima — srednjovekovna Irlanda i Islandija — završili su svoj put uopšte ne zbog nekih tipičnih problema ankapa o kojima se neprestano govori (putevi, sudovi). Već zbog banalnog razloga — osvojeni su. Ali to se nije desilo tek tako i bilo je potpuno očekivano. Da su ova društva bila idejno-voluntaristička, oni bi se namerno borili protiv agresivnog nasilja, stvarali za tu svrhu kulturna dela, metodike, tehnologije i, što je najvažnije — širili bi te vrednosti celom svetu. U tom slučaju, sami Englezi bi izbacili Kromvela iz društva već pri prvom pokušaju da inicira agresivno nasilje negde u mladosti i Irlanda bi i danas bila ankapska.

Inače, u nekim društvima su se ponekad spontano pojavila prava žena, ali su kasnije nestajala kada bi dolazili osvajači ili novi surov vođa. Globalno gledano, prava žena su postala nova normalnost, dadaost za sve, tek u 20. veku nakon usmerenog delovanja sufražistkinja. Isto važi i za ankap — da bi on postao stvarnost i ne nestao za sekundu, potrebno je usmereno delovanje u borbi protiv agresivnog nasilja, tj. apsolutni NAP mora postati nova normalnost života.

Scila i Haribda diskursa o nenasilju

Na ovom kanalu je već bilo nekoliko Bitarchovih članaka o „apsolutnom NAP-u“, pod kojim on podrazumeva zabranu ne samo agresivnog nasilja, već i odložene odmazde ili izvršenja presuda.

Ukratko, ideja je sledeća. Tehnički progres povećava dostupnu ljudima razmer nasilja i smanjuje relativnu cenu nasilnog delovanja. Svaki student biologije sutra će moći da pokrene pandemiju poput ove sadašnje, zato nam je potrebno društvo u kojem ljudi imaju što manje razloga da prete takvim stvarima i što više moralnih ograničenja koja ih primoravaju da o tome čak i ne razmišljaju. Kao jednu od opcija delovanja, Bitarch razmišlja o nasilničkoj državi. Kako bi hipotetičkoj Greta Tunberg pružio argumente, objavio je članak o eksternalijama nasilja, u kojem nabraja na koji način nasilje šteti društvu. Ukratko ću proći kroz teze tog članka i još nekoliko na slične teme.

1. Pozivajući se na Konrada Lorenca, govori se o tome da čovek nema prirodnu moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste koja je zapisana u genima, jer je prirodna naoružanost čoveka mala. Odavde jedna od alternativa nasilnim kaznama za nasilne zločine može biti dobrovoljna genetička korekcija ponašanja, ako se ona uspe razviti.

Čovek skoro uopšte nema genetski uslovljene obrasce ponašanja, postoje samo određene sklonosti, a sva konkretnost se zadaje putem društvenih mehanizama. Dakle, pozivanje na biološku evoluciju više služi za ilustraciju, nego kao bukvalno uputstvo za delovanje. Društvena evolucija takođe postoji, pa je bolje orijentisati se na primere odande.

2. Navode se primeri kako je čovečanstvo uvodilo zabranu određenih aktivnosti i uspešno ih sprovodilo (upotreba etiliranog benzina, DDT-a, freona). Ukazuje se na to da na isti način čovečanstvo uspešno sprovodi i ograničenja na moralno neprihvatljive radnje (na primer, zlostavljanje životinja, dece i zatvorenika). Dakle, kampanja političkog pritiska će pomoći i u uspostavljanju apsolutnog NAP-a.

Država je uvek rado nešto zabranila, obrazloženje nije toliko važno. Tako su argumenti protiv zabrane freona, koji navodno troše ozon u stratosferi, i DDT-a, koji navodno može izazvati rak, uglavnom sveli na takozvani naučni konsenzus. Isto važi i za argumente za zabranu emisije ugljen-dioksida, koji navodno krivi globalno zagrevanje, koje navodno nosi pretnju čovečanstvu.

Dakle, za politički pritisak na globalnom nivou nisu potrebni čak ni ozbiljni argumenti, potrebno je samo zauzeti mesto u dnevnom redu. Da bi se to postiglo, moralo bi se pomeriti climatechange, ali pre toga treba poraziti njegove mlađe brate poput Rotšilda, čipovanja i GMO. Zadatak je rešiv, ali metode takvih kampanja zahtevaju više vikanja nego razmišljanja, a to je meni lično teško, iako vičem na svojoj avatarici.

3. Navode se argumenti o dugoročnim negativnim posledicama visoke tolerancije društva na nasilje. Bar minimum, sveprisutno nasilje postaje faktor kočenja ekonomije – preveliki udeo resursa odlazi na obezbeđivanje sigurnosti, uključujući sigurnost transakcija. I obrnuto, prikazuju se dugoročne pozitivne posledice niske tolerancije na nasilje. Na primer, u svežoj belešci pominje se istraživanje o tome kako kultura zagrljaja i slobode adolescentnog seksa dovodi do smanjenja hijerarhijske strukture u društvu.

Evo, argumenti su druga stvar, tu ima o čemu diskutovati.

Rezimiram. Onome ko želi da osigura uspeh idejama nenasilja, moraće da prođe između Haribde moralne histerije i Skile ograničenog uticaja naučne diskusije. Savetovala bih Bitarchu da drži bliže Skili, kao što nam je Homer zapovedio, ali neka svako ko plovi vodama javnog diskursa sam bira svoj put.

Onaj levičarski vrtlog je opasniji

P.S. Mi se, naravno, nismo složili sa Bitarchom u stavovima o sadržaju članka. Neke teze sam preuredila, ali ne sve. Tako da nas, najverovatnije, čeka nastavak diskusije.

Apsolutni NAP ili smrt celog čovečanstva. Treće nije opcija.

Bitarh kolumna

Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.

Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.

Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.

Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.

Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.

Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.

Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.

Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.

Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.

Zato razmislite, šta je za vas bolje?:
1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva.
2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.

Komentar Ankap-tjan

Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.

Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.

Vaše mišljenje o nap.world?

Valja

Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.

Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.

Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.

Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.

Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.

Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.

Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.

Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.

Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.

NAP i enforcement ugovora, diskusija

Jučerašnji post o tome da li NAP krši nasilne radnje prisiljavanja na plaćanje po izvršenom ugovoru, izazvao je diskusiju, pa se vraćam temi.

Kao što Ekaterina Shulman voli da istakne u svojim predavanjima, svet je krajnje nepravedljiv, i društva u kojima ima malo poverenja zbog toga nose dodatne troškove, što pogoršava njihovo siromaštvo i još više smanjuje poverenje – pri čemu se samim propovedanjem poverenja ne može obnoviti. Ova primedba se ne odnosi samo na građane neke države u celini, već i na druge grupe. U kontekstu prelaska na ankap, nama je najzanimljivije društvo agorista koji se bave kontrekonomijom, a samim tim dobrovoljno ili prisilno odsečeni od državnih usluga za obezbeđivanje poštovanja ugovora.

Tako, bilo koji sivi preduzetnik može lako doći u situaciju kada je snosio troškove izvršavajući uslove ugovora, nakon čega mu se odbija plaćanje. U takvoj situaciji ne možeš ne samo podneti tužbu sudu, već čak ni izložiti situaciju široj javnosti, jer je delatnost u sivoj zoni, i javnost nije isplativa u još većoj meri nego gubitak zbog neplaćenog rada. Bez javnosti, institut reputacije ne funkcioniše.

Uzmimo kao primer seks-posao u savremenom ruskom društvu. On je nelegalan, pa u slučaju neplaćanja po ugovoru, taj novac neće moći biti naplaćen putem suda, čak ni ugovor u pisanoj formi, sa navedenim sankcijama za neplaćanje, ne može se sastaviti jer bi to bio dokaz. Zbog toga je čak i samostalna preduzetnica obično primorana da sarađuje sa nekim kome se može obratiti u sličnim slučajevima za zaštitu, kako bi taj neko silom ili pretnjom primene sile izvukao isplatu. To su dodatni troškovi koje društvo snosi zbog nedostatka poverenja, ali to su troškovi koji omogućavaju takvom biznisu da ostane stabilno profitabilan; bez kupovine enforcement-a ugovora, seks-radnice brzo postaju seks-robkinje.

U legalnom biznisu se ovo manifestuje ređe, ali prilično je lako zamisliti, na primer, kako pijanog skotera izbacuju iz bara nogama, jer nije u stanju da plati štetu koju je izazvao (pogledajte uzto i moj stari članak o samoupravi/samozakonstvu). Ovde se mnogo češće dešava uslovna međusobna kompenzacija štete, a ne slanje računa za plaćanje naknadno, iako su varijante moguće.

Ipak, potrebno je jasno razumeti da su svi slučajevi u kojima se, umesto civilizovanih postupaka sa odlaganjem plaćanja, ugovornim kaznama, zaplenom imovine i tako dalje, praktikuje direktno nasilje – upravo ekscesi, i što više poverenja postoji između ljudi u društvu, to će biti manje takvih ekscesa.

U objavi Libertarianstvo ex machina pozvala sam se na predavanje Aleksandra Auzana, gde se govori o uslovima neophodnim za stabilno postojanje bezdržavnog društva. Ključnim uslovom on naziva balans potencijala nasilja. Kada seksualna radnica ili vlasnik bara angažuju obezbeđenje, oni izjednačavaju balans potencijala nasilja, suprotstavljajući potencijalnu agresiju klijenata potencijalnoj agresiji obezbeđenja. Drugim uslovom u predavanju naziva se održiv sastav zajednice. Ovaj faktor omogućava prelazak sa klasične zatvorničke dileme na ponavljajuću, pokreće instituciju reputacije, daje mogućnost predviđanja tuđih postupaka – i postepeno razvija poverenje u društvu, čak i ako se ne koriste različite dodatne mere koje predlaže Ekaterina Šulman – odnosno udruživanje u određene društvene organizacije radi sticanja iskustva u mirnoj, konstruktivnoj interakciji (ali uz njih se proces znatno ubrzava).

Internet omogućava ovakvim stabilnim zajednicama da se formiraju čak i bez vezanosti za određenu kompaktnu teritoriju: prenos informacija je eksteritorijalan, a zajednice počivaju upravo na razmeni informacija. Garancija ugovora, putem mehanizama zaloga, esro (escrow), osiguranja i drugih nenasilnih instrumenata – to su usluge koje se pojavljuju na modernim tržištima u prilično ranim fazama njihovog razvoja, i odmah radikalno smanjuju kako nivo troškova usled kršenja ugovora, tako i nivo potencijala nasilja neophodan za rad na takvom tržištu.

Zato ne kršite NAP – to nije samo ružno, već i neisplativo, postoje bolji alati.

Da li je po NAP-u pizdeti zbog neplaćanja izvršenog ugovora?

L29Ah (pitanje praćeno je donacijom u iznosu od 0.00035466btc)

Za početak želim da preporučim nedavnu kolonu Bitarcha o sprovođenju ugovora. Tamo se navodi nekoliko istorijskih primera kako se na slobodnom tržištu sprovođenje ugovora dešavalo ne kroz nasilje, već kroz odbijanje saradnje, i navodi se da je to neizbežna posledica dovoljno uravnoteženog potencijala nasilja u društvu – a ankap bi navodno upravo takav, u suprotnom bi dominantni nasilnik brzo došao do izražaja. Zato relativno stabilna tržišta obično već imaju sve neophodne alate za mirno rešavanje konflikata – poput arbitraže, sistema rejtinga i sankcija.

Ipak, reputacija dobro funkcioniše samo tamo gde je lako odbiti saradnju, zamenivši nepoštenog ugovornika njegovim direktnim konkurentom, a kada svi ostali učesnici na tržištu takođe prate takve situacije i trude se da sarađuju sa ugovornicima koji imaju dobru reputaciju.

Međutim, ako imate kratak horizont planiranja i nije vam previše važno sa kakvim će dugoročnim negativnim posledicama ta osoba koja nije platila vaš rad morati da se suoči, a vama je cilj da brzo dobijete novac prema ugovoru i potrošite ga na hitne potrebe – onda je važno imati u rezervi pretnje ozbiljnije od „neću više imati posla sa tobom i pokušaću da učinim da me svi slede“. Na primer, mogućnost da mu ugurate cev u jetru, nakon čega mu ponudite da se rastavi od ključeva od automobila kao zalog da će sutra novac prema ugovoru biti isplaćen. Ili, kao što ste i naveli u pitanju, prosto ga izbušiti/izgledati.

Pri tome je važno razumeti kakvu tačno reputaciju stvarate takvim postupcima. Ako vam odgovara reputacija eksplozivnog, ali popustljivog tipa (izdao šamar i oprostigao dug) – pa, napred, nabijajte pesnice, a nakon toga otpišite gubitke, vi ste u rangu. Ako vam je draža reputacija tvrdog momka sa kojim se šale ne igraju, možete pokušati prvo da ga izpaprite, a zatim da izjavite da su to bili kamate na dug, dok se osnovica duga mora vratiti u određenom roku, inače će biti naplaćene nove kamate. Ali to je već ozbiljna tvrdnja da ste u stanju da potpuno određujete pravila igre na ovom igralištu (jer ste de facto jednostrano revidirali uslove ugovora, što je ne manji propust od kršenja ugovora od strane onoga ko kasni sa plaćanjem), i može se pojaviti mnogo onih koji će takvu tvrdnju osporiti, čak i ako ste im ranije, u suštini, bili nezainteresovani.

Dakle, preporučila bih da po mogućstvu izbegavate nasilje i ograničite se na pretnje nasiljem. Demonstrirajte kršiocu ugovora svoju sposobnost da mu nanosite neprihvatljivu štetu, a zatim ponudite kao alternativu tom jadnom scenariju reviziju uslova ugovora, pružajući mogućnost plaćanja na rate – ili, ako vam je tako jasnije, da ga stavite pod pritisak kamate. I, ponovo, bolje je dobiti njegov pristanak na nove uslove u eksplicitnoj formi, jer nema koristi od toga što ste pustili čoveka koji ima jedinu želju – da pobegne što dalje, ali da ipak ne plati račune. Mnogo je isplativije ako ode srećan, shvatajući da je prošao bez mnogo posledica, da je prema novim uslovima dug zaista realno vratiti, da njegova poslovna reputacija neće biti oštećena i da ne mora od nikoga da beži.

I za kraj, ako vas brine upravo formalna usklađenost određenih postupaka principu neagresije, opisaću konflikt i iz te perspektive.

Nisu vam platili, postupate u skladu sa odredbom ugovora o kašnjenju: tamo se obično navode i ugovorena kazna i konkretni arbitrarni organ. NAP nije prekršen.

Nisu vam platili, izpapirali ste onoga ko nije platio, nakon čega ste predložili da se smatra da su strane poravnate, i izpapireni je pristao. Došlo je do uzajamnog kršenja NAP-a, nakon čega je došlo do pomirenja strana.

Niste dobili isplatu, pretukli ste onoga ko nije platio, a zatim zahtevali da vam vrati dug – došlo je do kršenja NAP-a sa vaše strane, osim ako tuče nije bila zapisana u ugovoru kao mera vaspitavanja u slučaju kašnjenja u plaćanju ili čak kao sama isplata (opis odnosa u radu koji nam je poznat po klasici, a završava se rečima „ne bi jurio, pop, za jeftininu“).

Niste dobili isplatu, nema nade u arbitražu, vi uz pomoć pretnji insistirate na reviziji ugovora, nakon čega ugovornik izvršava novi ugovor – nema kršenja NAP-a (ali ako ste preterali, situacija može samo da se zakomplikuje, to je omiljeni scenario akcionih filmova, a akcione filmove o mirnim i bezoblačnim tržišnim odnosima niko ne snima).

Obračun po ugovoru