Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).

U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.

Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.

Donacija za prevod ove glave bila je sasvim pristojna, 6000 rubalja, ali je i obim teksta u njoj prilično izuzetan, tako da je moralo biti naporno rada, u pauzama između dobrovoljnog libertarijanskog robovanja na pilani.

U ovoj glavi Erik Mak priča kako je Mizesov kalkulacioni argument o neodrživosti totalne planirane ekonomije uticao na Hajeka, opisuje alternativni pristup koji je Hajek razvio za opisivanje društva kroz ideju spontanih poretaka, a takođe detaljno (po mom mišljenju, čak i previše pedantno) analizira ideju da je sloboda situacija u kojoj svi poštuju određeni jedinstveni set apstraktnih pravila, koji nosi ponosno ime pravila pravednog ponašanja, pri čemu ih ne poštuju iz razloga koristi, već ih uzdižu na rang transcendentalne vrednosti. Ukratko, ako je Bog umro, to ne znači da je sve dozvoljeno.

Nadam se da će sledeća donacija biti za prevod Stefana Molinja, kod njega je stil jednostavniji, a poglavlja nisu toliko monstruozne veličine, tako da se razmak između donacije i proizvoda može učiniti ne previše dugim.

Nastavljam sa prevodom „Libertarijanizma“ Erika Maka. Prošli put sam završila sa Delom 2 o filozofskim pretpostavkama, a sada se bacam na Deo 3 o temeljima libertarijanizma, i danas vam predstavljam kratak uvod u treći deo i prilično dugačko poglavlje o tome kako je Nozik objašnjavao samoposedovanje i moralna ograničenja koja iz njega proizlaze. Nozikov pristup se poredi sa poznatijom Rolzovom koncepcijom — o velu neznanja i svemu tome — nakon čega Erik Mak pokazuje u kojim delovima mu Nozik deluje ubedljivije.

Trudila sam se da prevodim tako da bude što jasnije o čemu je reč, ali ne mogu da garantujem da nisam propustila neke ustaljene izraze iz žargona moralnih filozofa koji mi nije naročito poznat, pa ću biti radoznaia ako bi neki hipotetički Artem Severski kratko pregledao prevod i ponudio svoje ispravke tamo gde smatra potrebnim.

Prevod ovog poglavlja je podstaknut donacijom u iznosu od hiljadu rubalja — što je prilično mnogo za pojedinačnu donaciju, ali vrlo skromno s obzirom na obim posla. Tako da ću biti srećna ako bacite još nešto.

Sledeće poglavlje je takođe prilično veliko, i biće o tome šta je autor izvukao u smislu osnova libertarijanizma od Fridriha Hajeka.

Takođe sam malo popravila formatiranje ranije objavljenih poglavlja, prevela napomene uz njih i poboljšala navigaciju između poglavlja. Odlično sam to uradila)))

Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.

Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.

Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.

Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.

Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.