Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.
Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.
Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.
Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.
Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.
Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.
Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.
Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
Kako odrediti kada treba završiti rat?
Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?
Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.
Tako je ispalo? Tako je lakše objasniti liberalima sa ostacima religijske svesti? Postoje li neke neočigledne zamke kod sloboda koje ne postoje u objašnjenju kroz prava?
Λ (izvučeno iz ćaskanja)
Sloboda je prirodno stanje čoveka izvan društva. Robinson je slobodan na nenastanjenom ostrvu do pojave Petka, i on nema nikakva prava, jer nema kome da uputi zahteve, niti kome da se pomiri sa njima. Kada se pojavi društvo, to znači ograničavanje sloboda i pojavljivanje prava. Pošto je knjiga o ankapu posvećena upravo životu u društvu, u njoj se više diskutuje o pravima, jer su upravo ona stvorena od strane društva.
Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.
Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.
Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.
Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.
Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.
U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.
A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.
Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.
Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.
Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.
Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…
Ubrzo nakon mog prepričavanja članka Konstantina Morozova o tome da libertarijanci moraju ili priznati moralni realizam, ili odustati od ideje da dokažu da je njihova ideologija najbolja, počela sam da pregledam materijale sa nedavno održane konferencije „Kapitalizam i sloboda“ u Sankt Peterburgu. Tamo sam naišla na izlaganje Sergeja Sazonova „Preduzetnička teorija vlasništva“.
Delovalo mi je, a Valerij Kizilov u komentarima na Fejsbuku je potvrdio moju sumnju, da se tema ovog izlaganja prepliće sa Morozovim člankom.
U izlaganju je prikazano da se čisto filozofski koncept vlasništva može zasnovati na dve suprotne osnove: dubinsko privatno vlasništvo (prvobitno je sva svojina imovina pojedinaca, a zatim oni mogu delegirati svoja prava društvu) i dubinsko javno vlasništvo (prvobitno sve pripada svima, a zatim društvo može pristati na izdvajanje nečega u individualno vlasništvo).
Dalje je objašnjeno da ideja dubinskog privatnog vlasništva, u najopšteprihvaćenom Lokovom tumačenju, ima neizbežnu manu – to je upravo ono na šta ukazuje Konstantin Morozov. Osnova primarnog prisvajanja je opšte pravo neisključivog korišćenja bilo kojih napuštenih resursa, ali svaki ko ih prisvoji time lišava sve ostale njihovog prava neisključivog korišćenja. Dubinsko javno vlasništvo, s druge strane, nema takvu logičku manu.
Iako oba koncepta porekla prava vlasništva omogućavaju izvođenje sličnih slika sveta, između njih postoji ozbiljna razlika. Izvodimoći prava vlasništva iz dubinskog privatnog vlasništva, moramo dokazati krajnju neophodnost bilo kakvog državnog uplitanja. Izvodimoći ih iz dubinskog javnog vlasništva, mi, naprotiv, moramo dokazati svako svoje pravo na raspolaganje određenim stvarima – odnosno, da li će to zaista biti društveno korisna upotreba imovine.
Zatim Sergej demonstrira obrazloženje duboke privatne svojine, bez gorenavedenog nedostatka. Pretvaranje običnog objekta u resurs koji se može pretvoriti u svojinu ne dešava se u trenutku Lokovog „mešanja rada sa zemljom“, već u trenutku donošenja preduzetničke procene u njihov račun. Video je kako se može primeniti nešto što nikome nije potrebno – i sve je prisvojio. Lokova kontradikcija se rešava time što se običan objekat pretvara u resurs trenutno, i niko pritom ne gubi svoje neisključivo pravo korišćenja. Ideja duboke javne svojine u okviru ovog pristupa, naprotiv, dobija neotklonjive probleme.
Ukratko, veoma preporučujem da se upoznate sa izveštajem, odlična je zagrevačica za mozak. A ja ću morati da razmislim da li da uključim, i ako da, u kom obliku, ovaj materijal u svoju knjigu.
Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.
Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).
Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?
Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.
Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.
Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.
Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.
Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.
Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.
Tekstovi su izuzetno naučanstveni, prepuni su „vode“ i referenci na autoritete, pa ću vam dati kratak sažetak, možete se proveravati sa originalom.
Rezime članka
Prvo se u člancima formuliše ono zapažanje koje je očigledno onima koji poseduju minimalni konceptualni aparat AES-a, a to je da pri pokušaju primene metoda prirodnih nauka za opis interakcije subjekata istraživača čeka neizbezan neuspeh, pošto akcije subjekata nisu determinisane, jer oni imaju sopstvene interese i slobodnu volju.
Zatim se pravi korak napred i kaže: a glede, kvantna mehanika – i tamo nema nikakvog determinizma, i tamo posmatranje direktno utiče na rezultat, i uopšte sve veoma liči na ponašanje delujućih subjekata. Zar ne bismo mogli da primenimo aparat kvantne mehanike na praksiologiju?
Dalje, konceptualni aparat se koristi kao primer za opis kontekstualno zavisnog izbora (to je jedan od objekata proučavanja današnje moderne behavioralne ekonomije), i pokazuje se da, vidite, opisivanje je uspelo, tako da ćemo vam sada bilo koji subjektivizam i iracionalnost dokazati algebrom.
Zatim se pravi sledeći korak. A glede, kvantna mehanika nam je dala laser. Sada smo primenili terminologiju kvantne mehanike na društvo, pa hajde da konstruišemo socijalni laser. Običan fizički laser daje snop koherentnog zračenja, socijalni bi trebalo da nam daje usmerenu koherentnu društvenu delatnost. Običnom laseru je za iz koherentnog izbacivanja potrebno pumpanje, i društvu je potrebno pumpanje. Ostalo je samo shvatiti kako pravilno sprovesti pumpanje društva, i moći će se, vešto šaljući mu seriju signala, na izlazu dobiti akciju koja je inicijatoru potrebna. Sve je samo pitanje finansiranja, i oni koji su se već setili, već troše grantove.
Štaviše, grant se troši na neki anti-laser, čiji zadatak nije stimulacija društva, već njegovo smirivanje, putem odabira signala u protivfazama ili nečeg sličnog u tom duhu.
Diskusija
A sada hajde da razgovaramo o tome šta nije u redu sa predloženim modelom društva i mogućnostima upravljanja njime.
Čovek stalno prima senzacije preko svojih čulnih organa, interpretira ih i izvodi zaključke. Nove senzacije se interpretiraju uzimajući u obzir prethodno donete zaključke. Dobijajući informacije koje je lakše interpretirati ili koje doprinose postizanju subjektovih ciljeva, on će težiti tome da u budućnosti taj izvor informacija smatra autoritativnijim i pokušaće da se oslanja na njega. Tako neizbežno svako za sebe formira određeni skup preferiranih izvora informacija.
Dobijajući informacije koje se naglo razlikuju od prethodnog iskustva, ili koje su pri pokušaju korišćenja dovele do neprijatnih posledica, čovek je sklon tome da označi izvor informacija kao štetan i da kasnije pokušava da ignoriše signale odatle.
U principu, čovek može biti iracionalan (sa tačke gledišta spoljnog posmatrača). Verovaće u ono što je apsurdno, radiće ono što mu nanosi štetu, stavljaće tuđe interese ispred svojih. Ali i on će na isti način formirati za sebe određenu sliku sveta, što u ovom slučaju znači preferencije u pogledu izvora informacija, skup predrasuda i obrazaca ponašanja.
Štedeći energiju za razmišljanje, čovek uvek teži izvorima informacija koji se najlakše interpretiraju. Zato će naučnom traktatu dati prednost popularno-naučnoj brošuri, brošuri – publicističkom članku, članku – memu.
Zbog toga ne treba da bude čudno što su ključni izvori najsvežijih i najpouzdanijih saznanja za čovečanstvo uvek bile tračevi. Sa erom društvenih mreža, tračevi su napravili kvalitativni skok, i sada je njihov uticaj u poređenju sa bilo kojim drugim izvorima još više porastao.
Dakle, neki uslovni gospodin Kiseljov želi da sastavi socijalni laser i da negde pucne koherentnom zrakom društvenog entuzijazma. On nastupa na popularnom televizijskom kanalu sa porukom da Hlohlji žele da Rusima u Novorosiji budu salo. Prigozinska fabrika počinje da piše o salu na društvenim mrežama, komentariše i deli jedne druge, komentariše sve koji su bilo šta pomenuli o Ukrajini, salu, bilo kojoj od naseljenih mesta oblasti označene u priručnicima kao Novorosija, ili jednostavno popularne blogere. Dalje, prema autorovoj zamisli, počinju pozivi da se ide u Novorosiju i da se tamo iz Hlohlja izvuče gorilka. Određen broj ljudi se zaista okuplja i odlazi, tamo ih pretvore u crnicu. Tema se diskredituje, kao i kanali koji su se pojavili u toj temi. Sledeći pokušaj sastavljanja lasera pomoću ovih alata biće neuspešan, mora se smisliti nova tema.
Ili drugi primer. Neki uslovni gospodin Navaljni objavljuje razotkrivajući film o premijeru, ovaj ignoriše signal, i tada počinje pumpanje: ljudima se nudi da izađu na ulicu i zahtevaju javnu istragu činjenica osvetljenih u filmu. Hajp, milioni pregleda, ljudi izlaze, dobijaju štapove u glavu, razilaze se. Pokret postaje još širi, u prodavnicama nestaju žute patke, krug podrške Navaljnom višestruko raste, i on započinje predsedničku kampanju.
U čemu je razlika između ova dva slučaja? Razlika je u tome što nije dovoljno samo preneti informaciju čoveku – potrebno je da se informacija potvrdi neposrednim osećajima, upravo to jača autoritet izvora informacija. Može se pokušati uključiti „antilaser“ i ubeđivati ljude u uspehe zamene uvoznih proizvoda domaćim, ali te informacije će se veoma loše potvrđivati neposrednim podacima iz frižidera. A laser, gde će se u pumpanju gurati tema „sve su pokrali“ praznim frižiderom, savršeno se potvrđuje.
Zato je polje za manevrisanje predstavnika režima, koji ne žele da prestanu sa pljačkom, prilično malo – morat će da traže neke spoljne ili unutrašnje neprijatelje krive za trenutnu nesrećnu situaciju. Međutim, to je veoma klizav put:
Propagandista gomili: – Ako u slavini nema vode, to znači da su je popili Židovi! Udari Židove, spasi Rusiju! A gomila mu odgovara: – Ej, braćo, pogledajte ga samo, ima oprano lice, znači, u njegovoj slavini ima vode! Udari Žida!
Rezime
Ono što se u razmatranim člancima naziva zamršenom reči „lazer“ – to je najobičnija kampanja za kreiranje hajpa. Opis društvene kampanje jezikom kvantno-slične matematike neće doneti novo razumevanje, već će samo zbuniti one koji će morati da rade na kampanji, jer oni neće raditi sa nejasno fiksiranim infopoljima i nejasno izmerenom socijalnom energijom – već sa temama, smislima i konkretnim ljudima. Ukratko, čista humanistička stvar.
Ali neka grantofageti u institutima sa velikim prozorima pokušavaju da izračunaju vektor društvene napetosti i simuliraju kaskadu info-talasa u medijskim poljima, a neka zvaničnici u kancelarijama sa visokim plafonima čekaju od njih rezultate koji daju magični ključ za upravljanje podređenim narodom – ljudi će u međuvremenu relativno mirno baviti svojim svakodnevnim poslovima.
Kvantno-sličan model za opisivanje kognitivnih distorzija tokom uzastopnog češanja leve pete iza desnog uva i češkanja desnim malim prstom u levoj nozdrvi
Dugo se smatralo da je država prirodno, pa čak i božanski dat stanje društva. Potom su se koreni države počeli izvoditi iz nekog mifičkog društvenog ugovora, ili iz nepromenljivih zakona ekonomskog razvoja. Međutim, savremeni istorijski i antropološki podaci pokazuju da su sve ili gotovo sve države rezultat osvajanja mirovnog bezdržavnog društva od strane spoljnog neprijatelja – obično to su relativno mali broj nomadskih razbojnika kojima je prijalo ne samo da izvrše uspešan upad, već i da uspostave svoju stalnu vlast nad osvojenim društvom. To je takozvana teorija stacionarnog banditije, koju je predložio ekonomista Mansur Olson.
Stare preddržavne prakse interakcije u društvu nisu nigde nestale, one i dalje funkcionišu i savršeno su kompatibilne sa savremenim visokim tehnologijama. Ukidanje države će samo osloboditi ljude, i da bi dalje vodili slobodan miran život, oni jednostavno ne treba da pokušavaju ponovo da uspostave režim političke vlasti.
Uvod
O poreklu države je mnogo raspravljano i smmišljeno je nekoliko duhovitih teorija povodom toga. Pre nego što izložim jednu od njih, želim da razumem cilj takvih proučavanja.
Zašto je uopšte potrebna teorija nastanka države? To je jednostavno pitanje. Teorija je potrebna da bi se na njoj zasnjavili sopstveni postupci i da bi se novi činjenice posmatrale iz njenih pozicija. Ali da bi postupci zasnovani na teoriji bili uspešni, teorija mora biti funkcionalna. Funkcionalna teorija je, prvo, sposobna da objasni postojeće činjenice ne gorje od drugih teorija. Drugo, ona mora da objasni niz činjenica koje se ne uklapaju u ranije kreirane teorije, inače čemu je uopšte smisao smmišljati je, ako su se i stare služile svrsi. Treće, teorija se može koristiti za predviđanje novih činjenica. Ako su činjenice predviđene teorijom zaista uspele da se utvrde, to je težak dokaz u korist toga da je teorija funkcionalna.
Božansko pravo
Najstarija i najuglednija teorija nastanka države bila je teorija božanskog prava, prema kojoj je lice koje je postajalo na čelu države to činilo božanskom voljom. Takođe, to lice je samo moglo biti bog. Teorija je savršeno odgovarala tadašnjim prevladavajućiim uverenjima o tome da bogovi uopšte odlučuju o sudbinama ljudi: zaključujući čisto logički, vladare je u tom slučaju trebalo proglašavati ili konkurentima bogovima ili izvršiocima njihove volje. Teorija je imala taj nedostatak što je objašnjavala samo prošlost, a nije predviđala nove činjenice. Svaka uzurpacija vlasti u okviru božanske teorije ispostavljala se kao potpuno neočekivana, i potom je moralo da se traži trag providnosti već na čelu novog vladara. Takođe, ovoj teoriji je odlučujuće neodgovarao model raspodele ovlašćenja svojstven poljskim demokratijama.
Radi čega se ova teorija aktivno propagovala? Radi smanjenja troškova za suzbijanje otpora ljudi vladarevoj vlasti. Sa božanskim autoritetom je teško raspravljati ako božanstvo odgovara ne samo za figuru vladara, već i, recimo, za prinos. Ipak, slično je moglo postati i nepogodnost za vladare, jer su neuspehi u poljoprivredi ispadali dokaz božanske kazne i znak da vladara treba svrgnuti.
Društveni ugovor
Sledeća teorija porekla države bila je teorija društvenog ugovora. Navodno, u prirodnom stanju postoji rat svih protiv svih, i da bi se taj rat prekinuo, uspostavlja se neka vlast koja uređuje nasilje. Razumljivo je da čak ni očevi osnivači teorije nisu direktno tvrdili da su se ljudi okupili na livadi i dogovorili da osnove državu. Govorilo se samo o tome da se ljudi prema državi ponašaju kao da su se dogovorili o njenom osnivanju.
Ova teorija je objašnjavala kako one države koje je objašnjavala teorija božanskog prava, tako i poljske demokratije, Rimsku republiku i slično. Logična posledica teorije društvenog ugovora bila je razmatranje da, ako su ljudi jednom već uspostavili neki oblik vlasti, ništa ih ne sprečava da to ponove čim ih trenutni oblik više ne zadovoljava. U eksplicitnom obliku ova posledica se nalazi u Deklaraciji nezavisnosti SAD, a i uopšte, SAD su postale jasan primer praktične primene teorije društvenog ugovora.
Ozbiljna mana teorije je u tome što se ona zasniva na prilično upitnoj tvrdnji o ratu svih protiv svih kao neizbežnoj atributu prirodnog stanja. Istraživanja antropologa pokazala su da ova tvrdnja ne odgovara stvarnosti, i da odnosima kooperacije u ljudskim zajednicama prethodi pojavljivanje odnosa moći. Na taj način, sama tvrdnja o dobrovoljnoj prirodi institucije kao što je država ispostavlja se kao neopravdana – nimalo manje neopravdana od tvrdnje o božanskom pravu kraljeva na presto.
Klasna teorija
Klasna teorija
uzima u obzir predstave o antropologiji
19. veka i jedan od pravaca političke ekonomije
tog istog vremena. Teorija ukazuje na to da
država nastaje kao neizbežna
posledica ekonomskog razdvajanja,
koja je, sa svoje strane,
neizbežna posledica povećanja
produktivnosti rada i, shodno tome,
akumulacije viška. Država u
okvirima klasne teorije predstavlja
instrument ugnjetavanja potčinjenih
klasa od strane vladajuće klase.
Na taj način, prvi put
u istoriji pogleda o mehanizmima
formiranja države ukazuje se
na to da je država principijelno
antagonistična većini
stanovništva i da treba da bude ukinuta.
To je važna prednost klasne teorije,
koja objašnjava mnoštvo uočljivih
činjenica ugnjetavanja ljudi predstavnicima
moći, sa čim se prethodne dve
teorije nisu nosile.
Mana klasne teorije je bila u tome što se ona zasnivala na teoriji vrednosti zasnovanoj na radu, teoriji eksploatacije i sličnim pretpostavkama koje je kasnije ekonomska nauka odbacila. U međuvremenu, ove lažne pretpostavke su diktirale pristalicama klasne teorije takve metode suprotstavljanja državi koje su samo pojačavale njen represivni karakter. Mnoštvo političkih režima osnovanih pristalicama klasne teorije tome ide na svedočanstvo: svi su oni vodili samo do širokih represija među stanovništvom, a obično su se završavali ekonomskim slomom.
Dakle, iako je država zaista neprijatelj sopstvenog naroda, ona nije nastala pomoću ekonomskih radnji, stoga ni put ka ukidanju države ne leži kroz ukidanje prirodnih ekonomskih mehanizama.
Teorija stacionarnog
bandite
Kada je postalo jasno da se država ne formira pomoću ekonomskog ugnjetavanja, već putem čiste sile, još u 20. veku ponuđena je teorija koja je tvrdila da je država nastala iz sukoba između mirnih, naseljena proizvođača i nomada koji su, kao sredstvo povećanja svog blagostanja, preferirali da praktikuju pljačku. Sve dok su naseljeni stanovnici manje-više uspešno pružali otpor upadima, bandit je ostajao nomadski. Čim bi pokazali slabost, nomadi bi ih opterećivali redovnim dankom, a zatim postepeno učvršćivali svoju vlast, uvodeći za pokorjeno stanovništvo takva pravila koja su omogućavala maksimizaciju danka i minimizaciju mogućnosti stanovništva za pobunu. Konkretno, za to se proglašavalo božansko pravo osvajača da vrše svoju vlast nad osvojenima.
Ova teorija je objašnjavala
mnogo istorijskih primera kada je
država nastajala upravo kao rezultat
spoljnog osvajanja, nakon čega su bivši
nomadi postajali nasledna plemićka
klasa u narodu koji je tako nastao.
Takođe, teorija je tvrdila
da je u određenim slučajevima za osvojene
postojanje jednog stacionarnog bandite
isplativije nego situacija u kojoj su
okruženi mnoštvom nomada koji se
ni na koji način ne ograničavaju u nasilju. Tako, poznata predaja
o pozivu Varjaga da uspostave red među Slovenima i da njima potpuno vladaju
odgovara ovom zaključku iz teorije
stacionarnog bandite. U izvesnoj meri
takav mehanizam uslovno dobrovoljnog
prihvatanja države približava se
teoriji društvenog ugovora.
Međutim, iako je mnogima
pasti u ropstvo isplativije nego poginuti,
to ne rehabilitiše vlasnika robova,
jer da njega uopšte nije bilo, ne bi bilo ni
razloga da se bira između smrti i
ropstva, kada je moglo ostati
slobodnim. Dakle, čak i uz
napomenu da je stacionarni
bandit mogao biti isplativiji za mirne
stanovnike od nomadskog (a mogao je i ne biti),
to ni u kom smislu ne
ukazuje na neželjnost potpunog
oslobađanja od bandite.
Velika fikcija
Malo brojni osvajači nisu u stanju da duže vreme zadrže svoju vlast nad osvojenima ako se njihova vlast oslanja samo na pretnju nasiljem. Ili, govoreći rečima Tale rana, bajoneti su dobri za sve osim za jedno: ne mogu se na njima sedeti. Najdugoročniji projekat čisto silnog zadržavanja vlasti u poznatoj nam istoriji ispostavio se Lakedemon, poznatiji po imenu svog glavnog grada, Sparte. Građani Sparte su kolektivno posedovali ilote — stanovnike oblasti Ellade koje su osvojili — tokom otprilike petsto godina. Do kraja tog perioda, spartijati su se fizički jednostavno istribali, i njihova država je prestala da postoji.
Tako je, da bi stacionarni bandit zadržao svoju dominaciju nad osvojenima duže vreme, bilo neophodno da njegovo vladanje se ne zasniva samo na strahu od nasilja, već i u izvesnoj meri na saglasnosti upravljanih (ponovo pozdrav teoriji društvenog ugovora). U različitim slučajevima, ta saglasnost je osiguravana različitim sredstvima, ali su osvajači obično, radi dobijanja takve saglasnosti, postepeno delili svoju vlast. To je širilo njihovu socijalnu bazu. Vrhunac razvoja ovog mehanizma mogu nazvati moderne socijaldemokratije. Ekonomista Frederik Bastija nazvao je takvu državu velikom fikcijom u kojoj svi pokušavaju da žive na račun svih. Ugnećenih i ugnjetaljači su se pomešali do stepena neprepoznatljivosti, niko ne može tačno da kaže koliko plaća državi, a koliko od nje dobija — drugim rečima, moderna država postaje slična nekoj svojevrsnoj sadomasohističkoj orgiji, gde čak i oni koji ne osećaju posebno zadovoljstvo, moraju da ga simuliraju kako ne bi opterećivali ostale učesnike, jer su takva pravila igre.
Šta činiti?
Pre svega, potrebno je
prestati da se pretvaramo da uživamo
u orgiji. Nasilje u svrhu
ostvarivanja dobiti nije samo nemoralno,
već i neisplativo. Nivo proizvodnih
sila (pozdrav klasnoj teoriji!) je već sada
porastao toliko da mirna saradnja
obezbeđuje mnogo brže i
stabilnije povećanje blagostanja
nego pljačka. Može se nastaviti podržavati
takva pravila igre, u kojima će ti država
silom obezbediti preferencije na
račun drugih, ali će ti država isto tako
obezbediti preferencije drugima na
račun tebe. Saradnja se ispostavlja
isplativijom i predvidljivijom, a tržišna
konkurencija sigurnija od rata, čak i ako si
jači od konkurenata.
A kada prestanete da se oslanjate na državu, sigurno ćete osetiti želju da prestanete da delite svoje resurse sa banditom. Za to postoji mnoštvo recepata koji rade u mnogim pojedinačnim slučajevima, a vaša kreativna misao će vam, naravno, omogućiti da odaberete načine koji su aktuelni baš za vas.
Konačno, vaši nagoni da se oslobodite države biće mnogo efikasniji ako ih podrže drugi. Zato je u vašem interesu da u umovima sejete nepoverenje prema banditima i da ismevate spremnost da ih bez pogovora izdržavate.
Svako ko izbegava porez postaje vaš saveznik. Svako ko je oduzeo malo imovine od države i uzeo je sebi je vaš potencijalni saveznik, jer on oslabljuje državu, što znači da i vi možete sebi nešto da otmete. Država je stacionarni bandit, a vi ste mobilni, zato je pravo vreme da postanete upravo onaj nomad koji je odlično prilagođen da ruši takve stacionarne konstrukcije. Tako ćete pokrenuti istoriju po spiralu (pozdrav dijalektičkom materijalizmu!) i izvesti čovečanstvo na novi nivo razvoja.
Počecu od kraja. Kanal o koji pitate zove se „Platinaste misli mladih levičara“. Teze koje se predlažu za razmatranje zaista jesu platinaste misli mladih levičara. Zašto bih onda smatrala da je kanal propao? Naprotiv, konačno je postigao harmoniju forme i sadržaja, to je prelepo.
A ako ćemo ozbiljno, jedna neuspešna članak ili serija članaka još uvek ne stavlja pečat na kanal, naročito ako je to plod kolektivnih napora.
Na kanalu PLUM-TV izašlo je nekoliko beleški sa primerima kako kartelska dogovaranja nanose štetu potrošačima, i kako antimonopolne mere države donose korist potrošačima. Pri tom nije teško navesti primere kako karteli ne uspevaju da poštuju sopstvene dogovore iz očiglednih razloga u smislu ekonomske teorije (svakom učesniku je isplativo prekršiti dogovor). Takođe nije teško nabaviti primere kako antimonopolne mere države nanose štetu potrošačima.
PLUM iz toga izvodi zaključak da je država sasvim upotrebljiv instrument ako se dobro podesi. Zagovornici AEŠ (Austrijske škole ekonomije) iz toga izvode zaključak da su činjenice samo događaji koji se interpretiraju pomoću ove ili one teorije, da je statistika rezultat obrade mnoštva činjenica pomoću teorije o tome kako činjenice treba obrađivati, a da su rezultati statističkih istraživanja samo emocionalni argument u političkoj borbi, a ne argument u sporu o tome koja je teorija ispravna – jer već pri izdvajanju nebrojenog mnoštva događaja u ono što se naziva činjenica primenjuje se određena teorija, što znači da dokazivanje teorije pomoću činjenica predstavlja kruženje. PLUM iz toga izvodi zaključak da je AEŠ vera, a ne naučna teorija, s obzirom na to da je toliko gluva za činjenice. Zagovornici AEŠ ukazuju na to da je i matematika gluva za činjenice, opisuje sebi modele i uopšte ne mari za to da li u stvarnosti postoje idealni krugovi. To, međutim, ne smeta da se ona uspešno primenjuje na stvarni život – ali ne na bilo šta i ne bezmerno.
U suštini, spor je dug, mnogo kopija je polomljeno, i, u suštini, jasno je da i indukcioni i deduktivni pristup treba primenjivati pažljivo. Što se tiče toga da li treba ostaviti državi šansu da se ispravi ili je treba iskoreniti, više puta sam se toga dotakla u svojim prethodnim objavama. Evo, na primer, možete osvežiti pamćenje objavom o tome pod kojim okolnostima libertarijanci mogu smatrati svoje učenje lažnom idejom.
