Koje su mane Austrijske škole ekonomije, unutrašnji problemi?

Da bi odgovor na ovo pitanje bio autoritativniji, obratila sam se najpoznatijem popularizatoru austrijske škole u Rusiji, Pavlu Usanovu (obavezno se pretplatite na njegov youtube-kanal, ako već niste). Inače, uskoro će izaći moj pregled njegove nove knjige „Retrospektiva ekonomske misli“.

Dakle, prema mišljenju Pavla, glavni problemi austrijske škole su sledeći:

1. Nije jasno kako uskladiti Mizesovu praksijologiju i Hayekov tržišni proces

U čemu je težina? Praksijologija je logika ljudskog delovanja, izvedena deduktivno iz opštih osnovnih principa. Tržišni proces je nastanak spontanih poretaka iz mnoštva pojedinačnih akata izbora koje vrše ljudi. Proučavanje ovih spontanih poretaka odvija se metodom indukcije. Fizičarima bi verovatno bilo najjasnije ako bi praksijologiju uporedili sa molekularno-kinetičkom teorijom, a tržišni proces sa termodinamikom. Drugim rečima, ovde imamo posla sa problemom od kog zrno peska počinje gomila, a na jeziku dijalektike – sa prelaskom kvantiteta u kvalitet.

U principu, negde na spoju jednog i drugog leži teorija igara, ali ona ipak ne popunjava jaz u potpunosti.

2. Kryptovalute i regresivna teorema

Kada su me pitali za bitcoin, sama sam upala u tu zamku, pozivajući se na članak o tome da bitcoin ispunjava regresivnu teoremu, a zatim dobila kritiku da to nije ubedljivo. Iskreno se nadam da će Pavlu uspeti da unese izvesnu jasnoću u ovo pitanje u svojoj knjizi „Budućnost novca“, čije je izdavanje već najavio. Očigledno, treba je očekivati je 2019. godine.

3. Teorija države: poreklo i evolucija u demokratiju

O poreklu države, predstavnici austrijske škole se zaista izražavaju na različite načine.

Hoppe izvodi državu iz prirodne aristokratije, odnosno institucije preusmeravanja poteškoća na kompetentnije osobe. To je zaista najobičnija ljudska praksa koja se reprodukuje u svim zajednicama, od prvobitnih plemena i mafijaških klanova do modernih lidera nesistemske opozicije i profesionalnih gurua.

Zolotarev tvrdi da ne treba mešati božiji dar sa prženicama, i ako je prženica u obliku institucije neformalnog liderstva rasprostranjena svuda, onda je božiji dar u licu države – istorijski nedavno parazitsko formiranje, samo ostaje nejasno, da li je istorija čovečanstva mogla proći bez ovog sumnjivog usvajanja.

Neslaganja postoje i u vezi sa evolucijom ka demokratiji. Hoppe piše da je krivac za to težnja vladajuće klase ka umnožavanju neodgovornosti, a Četvernin ukazuje da je za pojavu stabilnih libertarijanskih pravnih institucija bila potrebna retka kombinacija klimatskih faktora, kada je umesto stroge podele na kast radnika i ratnika u Eladi došlo do mešanja uloga u vidu slobodnih komunara, poljoprivrednika-ratnika, i to je već rodilo libertarijansku etiku, pravo i poljsku demokratiju umesto obične doktrine pljačke i prisile.

4. Enforsment bez države

Ovde reč nije toliko o nekom unutrašnjem problemu austrijske škole, već o tome kako se taj problem postepeno rešavao kako se razvijala libertarijanska teorija. Mises uopšte nije osporavao neophodnost države. Rothbard je razvio generalno teoriju anarhokapitalizma, ali je ostavio nekoliko etatističkih rudimenta, poput roka važenja patenata uzetog „s fenjera“ ili prisustva prinudnog zatvorskog zatvaranja kod ankap-a. Savremeni teoretičari, poput samog Zolotareva, ili, na primer, ja, demonstriraju mogućnost da se snađemo uključujući i bez tih rudimenta, nudeći alternative.
Ipak, tema vandržavnog enforsmenta još uvek nije ustaljena i predstavlja više doktrinu nego teoriju, tako da ima još posla.

U ulozi Franka Underwooda – Pavel Usanov

Šta raditi sa atomskim oružjem u ankapu?

Поскольку я уже отвечала на схожие вопросы, теперь для разнообразия на него отвечает Битарх. Если вы считаете, что ваше понимание идеологии анкапа достаточно стройное, можете также попробовать ответить на какой-нибудь из вопросов публики, и если ответ мне покажется стоящим, он будет опубликован.

Na početku treba pomenuti snažno preuveličavanje značaja nuklearnog oružja (NO) u savremenom svetu. Razvojem tehnologije i pojavom visokopreciznog oružja (krilaštih raketa, operativno-taktičkih raketa, napadnih dronova) i varijanti njegovog skrivenog baziranja na teritoriji potencijalnog neprijatelja (na primer, Club-K), pojavljuje se mogućnost nanošenja neprihvatljive štete vladajućim elitama bez upotrebe NO. Mogućnosti ovakvih sistema će samo rasti sa razvojem tehnologije — uskoro treba očekivati pojavu dronova-ornitoptera (izgledaju i lete kao obične ptice, mašući krilima, obmanjujući PVO), raketa i dronova sa veštačkom inteligencijom (ne treba se plašiti terminatora, to će u principu biti obične rakete, ali sa veštačkom inteligencijom u sistemu navođenja za rad u uslovima ometanja komunikacionog kanala sredstvima elektronskog ratovanja), kao i ne nuklearnog elektromagnetnog (EMP) oružja.

Razmišljajući o libertarijanskom društvu, vredi pomenuti njegovu glavnu razliku od države sa teritorijalnim monopolom — članovi različitih zajednica (KJ) živeće veoma blizu jedni drugima, pa će upotreba NJ u skladu sa tim dovesti do uništenja sopstvenih građana KJ-agresora. Naravno, to će imati neprihvatljive posledice po vladajuću elitu napadajuće strane, što rizik svesne upotrebe NJ praktično svodi na nulu!

Ostaje samo rizik upotrebe nuklearnog oružja od strane iracionalnih subjekata — religijskih i političkih fanatika, ludih ljudi, ljudi koji su „povređeni u odnosu na ceo svet“. Shodno tome, pretežni deo društva će biti zainteresovan da se nuklearno oružje ne širi svetom, a da se postojeće uništava (to će se dogoditi samo od sebe ako se ne proizvode nove borbene glave, jer nuklearno oružje ima ograničen rok trajanja).

Kako uopšte može biti implementiran mehanizam neširenja nuklearnog oružja kod ankapije? Ovaj problem se rešava veoma jednostavno, primer već postoji danas u obliku samoregulacije proizvođača komponenti za hobi rakete u SAD. Verovatno ćete biti veoma iznenađeni, ali u SAD vlada ne reguliše izradu hobi (samodeljenih) raketa čije dimenzije mogu sasvim uporediti sa Iskander balističkom raketom. Razumljivo je da niko ne može sam da napravi sve komponente za ozbiljnu raketu i biće primoran da kupuje gotove module. Proizvođači ove tehnike pripadaju samoregulirajućim organizacijama, kao što je Tripoli Rocketry Association, koja vrši proveru modelara raketa u pogledu poznavanja osnova bezbednosti i proverava njihovu psihičku stabilnost. Ako osoba nema ovu akreditaciju, neće joj prodati komponente za raketu (primetite, to je bez ikakvog prisiljavanja od strane države). Mislim da će kod ankapije biti nešto slično u vezi sa komponentama nuklearnog oružja.

Zašto se libertarijanci postavljaju konkretna pitanja, poput „od koje starosti čovek postaje subjekt prava“ i slično?

Ako sam dobro razumeo, razne vrste pravila/zakona su u nadležnosti ugovornih jurisdikcija, koje mogu na svojoj teritoriji da uspostave bilo koja pravila, uključujući i starost punoletičnosti, i da prihvate čak i sud po šerijatu, a u donošenju zakona su ograničene samo NAP-om u odnosu na druge jurisdikcije, tj. subjekte koji sa njima nisu zaključili sporazum o poštovanju njihovih pravila. A taj institut (ne znam kako nazvati, ako ne državom) koji je pravno iznad jurisdikcija, nije zabrinut za uspostavljanje takvih konkretnih pravila, već samo prati poštovanje NAP-a. Pretpostavljam da mogu katastrofalno grešiti, jer sam sa libertarijanstvom upoznat tek nedavno, i biću radoznao ako razjasnite ove nijanse sa jurisdikcijama i njihovim pravom da na svojoj teritoriji uspostave bilo koja pravila.

O ugovornim jurisdikcijama sam već morao da odgovaram. Ukratko: jurisdikcija nije teritorija, već nadležnost, a ugovorna jurisdikcija se razlikuje od bilo koje druge svojim dobrovoljnim karakterom. Konkretne strane konkretnog konflikta su pristale da svoju stvar razmatraju pred konkretnim sudom i zaključile su ugovor sa sudom. Ali danas, nakon mnogo vremena, ne govorimo o sudu, već o pravilima, tako da jurisdikcije ovde uopšte nemaju veze.

Svaki vlasnik teritorije teoretski može da uspostavi bilo kakve uslove pod kojima je pristao da trpi prisustvo stranaca na svojoj teritoriji. Stranci, s druge strane, mogu kako da poštuju ova pravila, tako i da ih sabotiraju, ako smatraju da su potencijalni troškovi sankcija zbog sabotaža niži od troškova poštovanja pravila.

Što su pravila koja uspostavlja vlasnik teritorije bliža onima koja su ljudima jasna i uobičajena, to će on morati manje truda da uloži u osiguravanje njihovog poštovanja. Da, mogu uspostaviti zabranu oružja, fotografisanja i nošenja odeće na svojoj teritoriji, ali ako potencijalni posetioci moje plaže još nisu navikli na to da plaže mogu biti nudistički, u početku ću morati da vodim dugotrajnu edukativnu kampanju. I to nije siguran ishod da ću uspeti da ubedim ljude u vezi sa oružjem i snimanjem, možda će pristati samo na to da se ogole, i tada ću se ja sama predati i promeniti pravila. Tako se iz sume mnoštva privatnih želja i postupaka formiraju spontani redovi koji na kraju čine naše razumevanje norme. Upravo iz tog razloga postoje sve te beskrajne diskusije o kriterijumima normalnog.

Neki kriterijumi norme postaju gotovo sveprisutni kao rezultat mnoštva pojedinačnih radnji, dobijaju jasne formulacije i postaju opšteprihvaćeni principi. Zapravo, upravo je to princip neagresije – to je praktična konvencija čije se poštovanje smanjuje trenje u društvu, pa stoga društva koja ga se pridržavaju imaju tendenciju ka uspehu. A neki kriterijumi norme ostaju čista stvar ukusa. U jednoj zajednici norma je da se pravosposobnom osobom smatra neko stariji od 16 godina, a u drugoj bilo koji član plemena koji je prošao obred inicijacije, i nije bitno u kojoj je dobi ga prošao.

Poštovani odrasli pravosposobni plemenički saplemeniku

Šta je to sa bitkoinom?

anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0,0002btc)

Ukratko, sa bitcoinom je sve u redu. Tokom cele godine cena je polako opadala, kao što su opadali i obim trgovine, veličina provizije i učestalost pominjanja bitcoina u medijima. Drugim rečima, balon koji je pukao krajem prošle godine uspešno se skupljao, i sada cena iznosi otprilike jednu petinu vršne vrednosti. Ovo je pad koji je po amplitudi uporediv sa padom koji je trajao tokom cele 2014. godine, i znatno manji od katastrofalnog pada leta i jeseni 2011. godine, kada je cena bitcoina u dolarima pala 13 puta.

Naravno, što je manji obim trgovanja, to je veća mogućnost izazivanja značajnih skokova cena pomoću relativno skromnih sredstava. Ali velika volatilnost privlači spekulante, pa obimi ponovo počinju da rastu, što znači da mogućnosti za manipulaciju cenama počinju da se smanjuju, tako da ove tržišne povratne informacije ne dozvoljavaju kriptovaluti da potpuno izmakne kontroli.

Ponovo, kao i 2014–2015. godine, profitabilnost rudarenja je opala, što dovodi do toga da se najmanje efikasni rudarstva pretvaraju u otpad. U 2015, uz nisku kursnu listu, takođe je došlo do bankrota pojedinih pool-ova. Dakle, ovo tržište se aktivno čisti od neefikasnih igrača, što znači da kraj krize nije daleko.

U pozadini svega ovog, prilično negativnog okruženja, nastavlja se aktivan rad i na samom bitcoin protokolu i na lightning protokolu drugog nivoa, koji omogućava kreiranje direktnih platnih kanala van blockchaina i prebacivanje novca putem njih uz zanemarljivo trošenje vremena i zanemarljive provizije. Tako da, prilikom novog uspona cene, verovatnoća da će se mempool zapušiti kao jeseni prošle godine, a da će provizija za transakciju skočiti do neba, postaje mnogo manja, jer je zajednica sada mnogo bolje pripremljena za takve situacije.

Dakle, je li vreme za kupovinu? Znate, beloruski braća imaju poslovicu da nikada nije kasno za kupovinu dolara, isto se može reći i za bitcoin. Treba ga uzimati uvek kada imate slobodan fiat koji nemate potrebu da potrošite u narednih pet godina. Time ne samo da ćete očuvati svoju kupovnu moć, već ćete učiniti uslugu i zajednici.

U logaritamskoj skali se jasno vidi da je sa bitcoinom sve OK

Šta raditi ako prijatelj i saveznik promoviše politiku autoritarizma i političkih regulacija?

Da li je to razlog da ne komuniciramo sa njim osim putem formalnih instrumenata, kao što nam je Mihail Svetov zaveo? Čak i ako je prijatelj, čak i ako je protiv Putina?

Vasilij

U tom smislu nisam tako puristkinja. Pre čitanja Adama Smita, objavila sam izbor svojih omiljenih materijala odande, a prva stavka na listi mi je bio izveštaj Dmitrija Butrina „Nekooperativne igre“, o tome koliko je važno ne praviti gađivo lice pri pominjanju malih taktičkih uspeha, o tome kako težnja ka potpunom i konačnom dominiranju nad svim ideološkim rivalima nadjačava celu rusku politiku, i koliko je važno znati kako graditi koalicije.

Naravno, ako propagiraš mržnju prema nomenklaturi, za tvoju reputaciju vatrenog lustratora veoma je važno da ni u kom slučaju ne zakočiš nekim neformalnim odnosima čak i sa liberalnom opozicijom, ako ona nije prošla strogu proveru ideološke čistoće. Ali ako planiraš, na primer, da postaneš poslanik, sposobnost pregovaranja, kako formalnog tako i neformalnog, biće neprocenjiva. Da bi znao odakle početi demontažu sistema na svom malom delu, moraš proučiti kako sistem na tom delu funkcioniše. Dakle, za to je sasvim prihvatljivo ne samo proslaviti rođendan liberalne radio stanice, već čak i otići da radiš kao asistent komunističkog poslanika.

Ako sudimo ljudima po delima, onda i treba suditi po delima. Popiti nešto s nekim na žurci – to nisu dela, to je slobodno vreme. Imala sam kratku romansu sa momkom iz neke vojne nacionalističke grupicu, kojih nema na broj, čak mi ni naziv nisam zapamtila. Stalno smo se svađali oko političkih tema, i on je iskreno izjavljivao da će, ako dođu do vlasti, to biti po cenu velike krvi, i da će nas, liberale, obesiti na svetiljke odmah nakon što streljaju vladu. Da li je to smetalo našem odnosu? Ne, uopšte nije smetalo. Da li je to uticalo na moje stavove? Da, uticalo je, bolje sam razumela pogled na svet tih ljudi, njihovo poimanje pravde i nacionalnog ponosa. Ako se u Rusiji realizuje minarhistički scenario, stečena znanja će mi omogućiti da izbegnem njihovo obesivanje na svetiljke, jer te mačke sasvim može pripremiti na drugi način.

Još po njegovom insistiranju, uz veliki napor, savladala sam „Strategiju indirektnih akcija“ Bazila Lidela Garta (pozdrav Velizariju iz prethodne objave), ali to je već malo drugačija priča.

Ser Bezil kao da kaže: Mihail, ne idite direktno napred

Kako će biti sa dokumentima tokom ankap-a?

Na primer, pasoš, smrtni list i ostalo. Hoće li ih izdavati, i ako da, koja organizacija, a ako ne, šta će ih zameniti?

Verovatno, ako će istoriju čovečanstva pričati neki IT stručnjak, cela ona će se svoditi na to ko je kome i kako izdavao sertifikate…

Sve komunikacije u manje ili više složenom društvu neizbežno udaraju u problem poverenja. Prenos informacija od čvora do čvora odvija se preko nezaštićenih kanala uz korišćenje nepoznatog broja posrednika. Natasha Rostova, koja se spotakla pri izlasku iz kočije, nakon niza prepričavanja pretvara se u Nikolaja Vasiljeviča Gogolja koji sedi na grani. Iz nepostojanja se pojavljuje poručnik Kiže. Orwell piše iz Španije o tome kako se izveštaji o ratu sastavljaju bez ikakve veze sa stvarnim događajima. Kineski vojni komandanti za izveštavanje koriste tela sopstvenih seljaka jer je to lakše nego pobediti u bitkama sa stvarnim neprijateljem. Ruski FSB agenti ponavljaju podvige kineskih vojnih komandanta. I sve se to zove problem vizantijskih generala – što nam, kao što se može pretpostaviti, govori da i u Istočnom Rimskom carstvu nije bilo baš lako sa pouzdanošću podataka.

Država problem vizantijskih generala rešava kroz stvaranje procedura unakrsne provere podataka, dupliranje komunikacionih kanala i slične mere. Ipak, veoma često nailazimo na epizode kada je migrant u EU imao četrnaest ličnih karata i po svakoj dobijao pomoć, ili obrnuto, kada je ruski penzioner nekoliko meseci dokazivao državi da nije umro, kao što piše u dokumentima, i da mu penzija i dalje pripada, ili kada Petrov i Boširov ispostave da su Čepiga i Miškin.

Srećom, sva tehnička sredstva za rešavanje problema su kod ankap-a već dostupna. Godine 2008, Satoshi Nakamoto je opisao mehanizam rešavanja problema vizantijskih generala putem blockchaina. Distribuirani javni registar čuva neiskrivljive i neobrisive zapise zahvaljujući pohlepi rudara i sumnjičavosti vlasnika čvorova mreže. A još ranije, asimetrično šifrovanje je omogućilo rešavanje privatnog zadatka odbacivanja poverljivih posrednika pri prenosu podataka, i sada komuniciramo u tajnim četovima znajući da čak ni Durovi nema ključeve za šifrovanje, a kamoli drugar major.

Uz pametni pristup može se obezbediti gotovo potpuna sigurnost da će digitalni podaci biti sačuvani bez izmena i dospeti u ruke samo onima kojima to pripada, dok će za sve ostale biti ništa više od informativnog smeća. Problem poverenog posrednika javlja se samo u fazi digitalizacije. Da, možemo biti sigurni da je dokument potvrđen Alisinim potpisom, ali nemamo pojma da li je potpis kompromitovan, da li je Alisa bila pod prisilom i kakvu je mito dobila za svoj potpis. Tako da problem oflajn reputacije neće nestati ni u ankapu, ali ćete barem uvek tačno znati da ako je Alisa potpisala dokument, možete verovati dokumentu u istoj meri u kojoj uopšte verujete Alisi – kako njenoj kompetenciji, tako i sposobnosti da ne jajbi svoj privatni ključ.

Najpoznatiji primer implementacije upravo pasoša i drugih dokumenata, koji se kod etatista povezuju sa državom, ali bez države, je verovatno bitnation. Države koje naklonjeno gledaju ka minarhizmu, kao što je na primer Estonija, već sarađuju sa projektom, ali bilo koja privatna kompanija to može raditi sa istim uspehom.

Na fotografiji su najpoznatiji od vizantijskih generala i najpoznatiji od vizantijskih imperatora (drugi je tu samo u društvu)

Koje filmove treba preporučiti prijateljima nakon improvizovane predavanja o korisnosti libertarijanizma?

…I pravda za sve

Zadatak improvizovane lekcije o koristi libertarijanstva jeste da promeni ugao gledanja čoveka. Nakon toga, on može gledati bilo koji film iznova, ili od nule, gde god se bilo kakav odnos između vlasti i pojedinca dotiče – i videti sve u novom svetlu.

Nažalost, ne znam neke filmove koji bi dovoljno uverljivo pružili predstavu o društvu u ankapu. To se mora veoma promišljeno tražiti, da li postoji nešto zanimljivo o bezdržavnom periodu na Divljem zapadu, ili o zlatnoj groznici na Alaski, da li su možda nestašni Japanci nacrtali neki anime o ankapu koji je uverljiviji od Cowboya Bebopa, i slično.

Dešava se da libertijanci pokušavaju da preporuče nešto poučno, o tome kako je država gadna i kako je nekome u konkretnom slučaju posebno neprijatno ugazila u žulj. Ne znam, ja nisam prevelika ljubiteljka baš direktne propagande, meni je zanimljivije da navijam za Trgovačku federaciju u njenoj potpuno opravdanoj težnji ka secesiji iz Galaktičke republike, nego da slušam patetične monologe iz adaptacije „Izvora“ (iako je Gary Cooper, naravno, zgodan!), a generalno je prijatnije primećivati razne sitnice usput, nego biti direktno napadana, jer bi to pre izazvalo odbijanje.

Može li libertarijanac biti grammar-nazi? Tačnije – da diktira drugima kako da pišu, čak i ako oni pišu sa greškama?

anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0,00005btc)

Jezik je jedan od najjasnijih primera onoga što je Hayek nazvao spontanim redom. Ne postoji nikakav reptiloid iz austrougarskog generalštaba koji bi mogao da izumije od nule jezik za mnoštvo ljudi, da ih ozrači nevidljivim zračenjem kako bi taj jezik usvojili, i da zatim sa sigurnošću tvrdi koje su tačno oblike reči istiniti, a koji su odvratno odstupanje od norme povezano sa zaštitnim svojstvima aluminijumske kapice.

Već sam prilično detaljno pričala o jeziku, odgovarajući na pitanje o esperantu, tako da ću ovde završiti uvodni deo i preći na kratak odgovor na samo pitanje.

Naravno, libertarijanac može biti gramatički nacista. U okviru svoje sfere uticaja, on može insistirati na bilo kakvim strogim standardima komunikacije, sve dok to nije povezano sa upotrebom nasilja. Možete me razumeti čak i ako ću se snažno odstupati od standarda, ali moraćete da uložite neki dodatni napor u to razumevanje, stoga mi tržište nalaže da se orijentišem prema trenutnim jezičkim normama, koje u većini slučajeva odgovaraju rečnicima. Ponovo, jezik na kojem pišem je u velikoj meri isti jezik na kojem čitam. Da se bavim poezijom ere dinastije Tang, sigurno biste osetili taj uticaj u jeziku mojih objava. Na taj način, gramatičkog nacistu se može razumeti: on želi da čita na jeziku koji mu je prijatan i daje signal povratne informacije svom krugu komunikacije. Ako to čini dovoljno taktično, i ako je uticaj njegovog autoriteta veliki, mnogi će mu čak biti i zahvalni na tom njegovom delovanju u uvođenju jezičke norme.

Uveličajmo onda pohvale neumornim borcima protiv entropije, jer je njihova stvar koliko je plemenita, toliko i bezizlazna, a mi ćemo sami govoriti kako nam je zgodno, ramin!

Kako se u slučaju ankap razrešavaju međunarodni zločini? Na primer, karding.

royal_hacker

Odmah želim reći da se reč „ankap“ loše slaže kako sa rečju „međunarodni“, tako i sa rečju „zločini“, jer se „međunarodni“ danas koristi kao sinonim za reč „međudržavni“, a „zločin“ označava kršenje zakona, kojih u ankapu, ponovo, nema, već postoje mnoga privatna pravila i preferencije koje formiraju spontane poretke. Tako da ću morati da prevedem pitanje sa etatističkog na ankapski jezik pre nego što počnem da odgovaram.

Dakle, kako se u anarhokapitalističkom društvu rešavaju kršenja prava vlasništva pri korišćenju instrumenata globalnog tržišta? Kao primer uzećemo karding.

Jedan od popularnih karding poslovnih lanaca danas otprilike izgleda ovako:
1. Koristeći rupe u bezbednosnim sistemima banaka i internet prodavnica, hakeri izvlače baze podataka sa kreditnim karticama.
2. Karderi kupuju baze delimično za dalju primenu.
3. Karder kupuje robu u internet prodavnici koristeći podatke sa ukradene kartice.
4. Robu koju je poslala prodavnica prima „drop“.
5. Drop deli deo vrednosti robe sa karderom, a zatim prodaje robu.
6. Karder opere dobijeni novac i ostvari čist profit.

Nemojte pogrešno razumeti – sav ovaj materijal se može pronaći na Google-u za pet sekundi, i već za pola sata ćete imati više znanja o karding-u nego što sam ja potrudila da steknem 😉

Dakle, specifičnost ovog visokotehnološkog kriminalnog posla je u razvijenoj podeli rada, korišćenju naprednih tehnologija anonimizacije na svakom koraku, i, shodno tome, prilično visokoj ceni hvatanja čak i samo jednog učesnika lanca, a da ne govorimo o razotkrivanju celog lanca.

Još jedna specifičnost povezana sa kardingom je to što je vlasnik kartice osiguran od ovakve prevare putem procedure povraćaja sredstava od strane banke, koja, sa svoje strane, prebacuje troškove na internet prodavnicu. Na taj način, krajnji žrtve i glavni zainteresovani za uništenje ove kriminalne industrije postaju onlajn trgovci, a njihov glavni alat nije nipošto potraga za prevarantima, već usavršavanje zaštite, čime mogu odlično da se bave i uz prisustvo države i bez nje, jer ona ovde, čini se, nema veze sa slučajem, pošto, navodno, ni na šta ne utiče.

Zapravo, utiče. Državne regulative otežavaju prodavnicama prelazak na plaćanje u kriptovalutama – koja, za razliku od centralizovanih bankarskih sistema, ne poznaje pojam kao što je otkazivanje transakcije, što prodavnicu potpuno izbacuje iz zone udara u takvim situacijama i čini krajnjom žrtvom onoga ko je propustio svoj privatni ključ od kripto novčanika.

U odsustvu države, bankama će biti teže da prebacuju troškove na ritajlere, jer će morati iskreno da se takmiče na slobodnom tržištu sa kriptovalutama i nude prodavnicama što povoljnije uslove za ekviziring. Tako će morati barem maksimalno da se posvete zaštiti podataka, masovno da uvedu dvofaktorsku autentifikaciju pri onlajn kupovini i slično, a ako se ipak pojavi zahtev za povraćaj novca, u većini slučajeva će morati sami da snose taj gubitak. I to je odlično, neka ostanu u tonusu.

Dakle, mogu li karderima u ankapu (anarhokapitalizmu) da se osećaju bezbedno? To će zavisiti od strategije koju banke koriste. Ako se fokusiraju na pasivnu zaštitu, karderima će biti učinjeno da uđu u tehnološku trku, što će povećati cenu i intelektualni prag za bavljenje karding poslovom. Ali zaštita može biti i aktivna. Tržište se može preplaviti lažnim dropovima koji će varati kardere, lažnim prodavcima baza podataka koji će prodavati podatke o nepostojećim kreditnim karticama i pokušavati da prevare kupca, mogu se uvoditi blesari u tematske zajednice – reč je o tome da se ovu kriminalnu industriju može učiniti znatno skupljom i rizičnijom nego što je sada, i to takođe može dovesti do toga da se veći deo kriminalnih preduzetnika prekvalifikuje za nešto bezazlenije.

Beli karton – to je o još jednoj moćnoj grani kardinga, ali to je već sasvim druga priča