Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?
U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.
U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.
U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.
Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.
Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.
Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.
Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.
Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.
Pročitao sam o ideologiji nenasilja i pojavilo se pitanje. U nekim „levim“ zemljama Evrope mešovite borilačke veštine su dugo bile zabranjene – smatrane su ne kao sport, već kao spektakl koji podstiče жестокость. Kako na to gleda Ankap-tjan? Jer je to, s jedne strane, zabranjujuća mera, a s druge, ideološki ispravna.
анонимный вопрос
Ovde vidimo određenu pomešanost uzroka i posledica. Razne brutalne igre ne podstiču brutalnost, već su jednostavno manifestacija već postojeće brutalnosti običaja, kao i u određenoj meri mode. Želja ljudi da „prodrmaju“ nerve ostaje, bolje poznato kao traženje uzbuđenja, ali za ogromnu većinu danas je važno da sve bude dobrovoljno i pomalo „za glumu“. Film-katastrofa, a ne stvarno spaljivanje Rima. BDSM umesto stvarnog mučenja. Sportske borilačke veštine različitih stepena brutalnosti umesto sudskih pojedinacaka. Cirque du Soleil umesto šapita sa nepromenljivim lavovima.
Šta će biti ako se u svakom kvartu otvori klub mešovitih borilačkih veština ili nekog drugog brutalnog fizičkog obračuna? Polovina će bankrotirati (u ruskom slučaju će potrčati državi da moli za subvencije za razvoj sporta). Četrdeset procenata će smanjiti intenzitet i prekvalifikovati se na uslovnu kapoeru. Tržište ne treba toliko brutalnosti. Ali neka količina je potrebna. Povodom toga sam davno napisala prilično zabavan post.
U Petrozavodsku su nedavno ukinuta pravila za postavljanje natpisa i, najverovatnije, preduzetnici će ponovo početi da kače veoma jarke banere kako bi promovisali svoje objekte, mada običnim ljudima takav ishod očigledno neće mnogo odgovarati. Šta će se desiti sa dizajnerskim kodom natpisa (i sa fasadama zgrada, jer različito staklene balkone, kao i jedinice klima uređaja, kvare izgled objekta) u slučaju ankapa?
Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?
Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.
Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.
Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.
Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.
A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.
Među autoritarnim desničarima je rasprostranjeno mišljenje da kapitalizam i tržište mogu postojati i funkcionisati samo uz strogu državnu kontrolu. Oni smatraju da se samo na taj način može osigurati zaštita prava svojine, poštenje i bezbednost sporazuma, kao i ispraviti određene navodne nedostatke slobodnog tržišta. Naravno, uz to oni poriču da je takvo државно вмешаvanje u tržišne procese čin nasilja. Po njihovom mišljenju, upravo ovo intervenisanje štiti sve od nasilja. Ali, da li je to zaista tako?
Iz ekonomske teorije znamo da državom intervencijom država narušava tržišnu ravnotežu. Najočigledniji primer mera koje vode ka takvom procesu je uspostavljanje minimalnih i maksimalnih cena. Prva mera dovodi do toga da preduzetnici počnu da smatraju proizvodnju određenog proizvoda profitabilnijom nego što to zapravo jeste. Kao rezultat toga nastaje višak proizvodnje tog proizvoda, a sami preduzetnici, ne mogući da ga prodaju, samo propadaju. Druga mera, naprotiv, vodi ka deficitu robe, jer postaje neisplativo proizvoditi i prodavati je, a i vrednost niža od tržišne dovodi do toga da prvi u redu za tom robom odmah otkupite sav ponuđeni asortiman, ne ostavljajući ništa onima koji su završili na kraju reda.
Obično pristalice državne kontrole govore da su ove mere potrebne za podršku preduzetnicima i za garantovano obezbeđivanje svih ljudi određenim blagom, a navedeni problemi se rešavaju dodatnim merama (subvencionisanjem preduzetnika i kontrolom preraspodele dobara među ljudima). Ali, naravno, ove mere zahtevaju dodatne birokratske troškove, što poništava navodne koristi dobijene uvođenjem ovih regulacija.
Takođe, država oduzima deo sredstava stanovništva putem oporezivanja, i time ih delimično lišava mogućnosti da investiraju svoja sredstva u one vrste proizvodnje u koje su zaista zainteresovani. Pored toga, svojim regulacijama država otežava ulazak biznisa u određene ekonomske sfere, čime takođe iskrivljuje tržišnu ravnotežu i otežava ljudima pristup određenim vrstama dobara.
Takođe ne smemo zaboraviti da se u nekim sferama država proglašava čak i neprikosnovenim monopolistom. Ne vadeći mogućnost da uporedi rezultate svog delovanja sa mogućim alternativama, a takođe neizvesno ostvarujući profit u vidu poreskih sredstava bez obzira na kvalitet tih rezultata, državni monopol je neefikasan proizvođač, što udara na blagostanje građana.
Na kraju, država kvari privatni sektor. U uslovima slobodnog tržišta, kompanije imaju samo jednu opciju da nastave sa funkcionisanjem i povećanjem svog bogatstva – da ljudima pružaju dobra najvišeg kvaliteta po najnižim cenama. Inače će ljudi jednostavno otići kod konkurenata. Država, pak, pojedinim preduzetnicima daje alternativnu opciju – korupciju. Preduzetnik podmićuje službenike (ili unapređuje svoje rođake, prijatelje i poznanike u državni aparat) i dobija zakonite osnove za ograničavanje obavljanja određenih aktivnosti njegovim konkurentima. U najmanju ruku, on može izbeći primenu državnih regulacija prema sebi i postići aktivno namećanje tih regulacija svima ostalima. U najboljem slučaju, on može čak i lobirati za zakon koji će ga učiniti jedinim zakonskim proizvođačem u konkretnoj ekonomskoj sferi.
Svojim regulacijama i monopolskim prinudnim kontrolom, država nanosi veliku štetu ekonomskim procesima, iskrivljuje tržišnu ravnotežu i smanjuje blagostanje ljudi. Kapitalizam, kao vid ekonomskog sistema u kojem mora postojati pravna jednakost, kao i princip slobode delovanja i dogovora, apsolutno je nekompatibilan sa radnjama koje preduzimaju bilo kakve vlade.
2) Država ne štiti prava svojine i ne osigurava bezbednost transakcije
Važna tačka u programu etatista jeste to da je država neophodna za zaštitu prava svojine i garantovanje bezbednosti transakcije, bez kojih kapitalizam i tržište uopšte ne mogu funkcionisati. Posebno na ovo akcentuju minarhisti – pristalice minimalne države, koja bi trebalo da se bavi samo time.
Da, slažem se sa tim da su prava svojine i bezbednost transakcije neophodni za funkcionisanje ekonomskog sistema u celini. Međutim, država ih na bilo koji način ne može obezbediti.
Podsećamo da je država monopolska i neosporna instrument moći. Nalazeći se u određenom trenutku u određenim rukama, ona služi samo interesima svojih vlasnika. I ništa ne može sprečiti njihovo zloupotrebljavanje ovlašćenjima i kršenje normi koje su sami propisali. Naravno, može se reći da se to rešava demokratizacijom politike ili stvaranjem sistema u kojem će na vlast dolaziti samo pametni i dobri vladari. Ali u stvarnosti, ni jedno ni drugo jednostavno neće funkcionisati. Obezbeđivanje prvog, čak i u svom apsolutu (tj. u obliku direktne demokratije), znači samo poštovanje interesa većine na štetu interesa manjine. Obezbeđivanje drugog se potpuno ruši pred fenomenom korupcije i potencijalnom nekompetentnošću agenata i agencija koje se bave pronalaženjem i dovođenjem na vlast navodno „belih i mekih“ vladara-anđela.
Čak i u slučaju da je vlada manje ili više razumna, ona ipak, za razliku od tržišnih i konkurentskih agenata, nema nikakve podsticaje da deluje na najefikasniji način. Dovoljno joj je samo da deluje onoliko efikasno koliko ogorčenje stanovništva ne premašuje određeni kritični nivo, iznad kojeg akcije bezbednosnih struktura postaju ili neefikasne, ili nanose vladi značificnu reputacionu štetu i time stimulišu ostatak stanovništva i svetsku javnost u celini da takođe izraze ogorčenje.
Kao što Mihail Svetov uvek tačno primećuje, država je prsten moći. I nije važno u čijim se rukama taj prsten nalazi, ne treba očekivati da će on raditi za dobrobit.
Obezbeđivanje poštovanja prava svojine i bezbednosti transakcije mogu samo Balans potencijala nasilja i Reputacioni instituti. Prva koncepcija govori o tome da monopolska vlast uopšte ne bi trebalo da postoji, odnosno da različiti subjekti i grupe subjekata treba da poseduju približno iste mogućnosti da nanose jedni drugima neprihvatljivu štetu. U takvim uslovima, saradnja će biti mnogo isplativija nego prisila. Druga koncepcija tvrdi da se reputacioni instituti i servisi mogu koristiti kao instrumenti za garantovanje bezbednosti transakcije. Pored toga, oni pružaju ostracizam kao efikasan i delotvoran alat za kažnjavanje onih koji nisu bili iskreni u svojim namerama.
Više o konceptu Balansa Potencijala Nasilja možete pročitati ovde. O tome kako funkcionišu Reputacijski Instituti, čemu služe Reputacijski Servisi i šta je ostracizam možete saznati ovde.
3) Državno uplitanje – to je uvek nasilje
Kako nazvati subjekt (čoveka ili organizaciju) koji jednostrano postavlja određene uslove, primorava me da mu predam deo svojih sredstava i preti mi oduzimanjem još većeg broja mojih sredstava ili čak nasilnim zatvaranjem iza rešetaka u slučaju nepoštovanja uslova koje je nametnuo? Očigledno, to je nasilnik i agresor, a radnje koje oni sprovode su nasilje i agresija. Institucionalizacija ovih pojava ni na koji način ne menja njihovu suštinu.
Čak i u slučaju kada država postoji isključivo da bi zaštitila svoje građane od nasilja, ona ipak sama prva vrši akt agresije prema njima, jer se nezavisno od želje i izbora ljudi postavlja kao njihov zaštitnik. U stvarnosti, to je najobičnije banditovštvo i iznuđivanje zaštite. Ako mi neko upadne u kuću, uperim mi pištolj i kaže „daj mi toliko i toliko novca, pa ću te ja štititi, a ako ne, sam ćeš biti kažnjen“, to bi takođe bio očigledan akt agresije.
Nasilnik i agresor ne može biti vaš zaštitnik, jer da bi obezbedio tu zaštitu, on prvo mora primeniti agresiju na vas. Na osnovu toga, država, političari, birokrate, kao i svi oni koji otvoreno podržavaju državne aktivnosti, jesu nasilnici i agresori, jer njihovo delovanje podrazumeva da se na ljude mora prvo napasti, priкрыvajući se pričama da će, ako mi ne napadnemo vas, to učiniti neko drugi. Naravno, odnos prema navedenim subjektima mora biti odgovarajući.
Zaključke koje možemo izvući su sledeći: država ometa funkcionisanje ekonomije i tržišne procese, nesposobna je da obezbedi zaštitu prava svojine i bezbednost transakcije, a takođe je samo nasilnik koji vam je nametnuo svoju volju metodama agresije. I kako nakon svega toga uopšte može se podržati ideja državne kontrole i mešanja? Nijedan adekvatan čovek to neće raditi, a on ko bude – taj će sam priznati da ne poseduje ni najmanju kompetenciju u pitanjima ekonomije, društvenog upravljanja, i uopšte je otvoreni nasilnik i manijak!
Prema libertarijanskom pravu, prodaja alkohola i duvana ne bi smela da se zabranjuje silom zakona (i ne bi smela da se kažnjava novčanim kaznama), uključujući i maloletnike, jer je to zločin bez žrtve.
S obzirom na to da trenutno radim kao kasir, ja i moje kolege tražimo pasoš svima, osim onima koji izgledaju mlađe od 50 godina, jer u kontrolisanim kupovinama učestvuju 17-godišnjaci koji izgledaju mnogo starije od svojih godina: mladići sa sedom, gustom bradom i mišićavom građom, devojke visoke, krupnije građe, sa šminkom i „prvim“ borama. Desetine kupaca nam svakodnevno izlaze na živac da „ne dovodimo do apsurda“, da ne pravimo „kafkanizam“. Rešenje koje mi nude okružni etatisti je još više pakla – da tražimo od svih, da lobiramo za skeniranje dokumenta na kasi kao u SAD itd. Moji stari poznanici i prijatelji mi izlaze na živac time što konzumacija alkohola u mladom uzrastu višestruko povećava rizik od alkoholizma. Da, u to sam u toku. Štaviše, i sam sam aktivno stajao na tako zabranjivačkoj poziciji, bio sam aktivan lobista i advokat kontrolnih mera za alkohol i duvan, što je ponekad bila tema diskusije sa tim prijateljima i poznanicima ili čak povod za upoznavanje. Zato su moje društvene mreže sada pod pritiskom. Ali to je neizbežno. Od tada je prošlo mnogo vremena, tri godine proučavam ekonomiju i istoriju, i poslednjih meseci se otvoreno smatram libertarijancem.
Dakle, prodaja robe koja stoji na polici u prodavnici za legalan novac nije nasilje. Ali neki ljudi smatraju da prodajom onima koji nemaju 18 godina vršim nasilje. Ljudi mi govore da reklama i propaganda primoravaju na početak pijenja, i da do određene starosti čovek, kao da, nema slobodu izbora. Kao da je stiče na svoje 18. rođendanu. Kao da je ranije uopšte nema. Jednostavno vaspitanjem treba da se bave roditelji dok deca žive sa njima, a ne država. Odgovor takvih ljudi me ne zadovoljava.
Kako im na pregledan način objasniti da o tome da li će prodavati ili ne prodavati bilo šta treba da odluči vlasnik, i da ne bi trebalo da bude kažnjen zbog prodaje ili neprodaje?
Sergej Sušinski
Predložila bih da u svojoj argumentaciji pristupiš sa dve strane.
Prvo, morate pokazati da je sama ideja da država čini dobro zabranama trgovine – tako i tako loša ideja. Podsetite ih kako su u Sovjetskom Savezu ljude zatvarali zbog trgovine stranim valutama, pa čak i zbog bilo kakvog preduzetništva povezanog sa preprodajom (za to se koristio, kao osuda, potpuno, naizgled neutralan ekonomski termin kao što je spekulacija). Kasnije je trgovina valutama dozvoljena, ali niko nije nadoknadio troškove onima koji su ranije bili zatvoreni zbog valutnih operacija. U celom svetu se postepeno legalizuje trgovina marihuanom, a u Rusiji se zbog prodaje supstanci zatvara više ljudi nego zbog krađe. I kada se i u Rusiji dozvoli trgovina marihuanom, takođe će sigurno niko ne nadoknaditi troškove svima koji su ranije osuđivani po članu 228 Krivičnog zakonika RF. Podsetite ih da je u mnogim islamskim zemljama ilegalna prodaja alkohola ne samo deci, već i odraslima. Reč je o tome da postoji mnoštvo ograničenja slobodne trgovine koja uvodi država, a zatim ih ukida. Pa odakle su zaključili da je i zabrana prodaje alkohola deci zaista potrebna i da je neće naknadno ukinuti ista ta država kao pogrešnu ili čak kriminalnu? I ko će nakon toga trgovcima alkoholom nadoknaditi njihove gubitke od kazni i mitoća u periodu trajanja zabrane?
Drugo, ukazite im da ako se zadovoljavanje potreba istiskuje iz legalnog polja, počinju se potrebe zadovoljavati ilegalno. Dete nije moglo da popije pivo i popuši cigarete – ono ima nezadovoljenu potrebu i neprospendeno novac. Sutra će kupiti mefedron. Možda je bilo bolje prodati mu pivo?
Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.
Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.
Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.
Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.
Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.
Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.
Ako ovde živite, to znači da vam je to iz nekog razloga potrebno
Postoji poznata pretpostavka da će, ako se ukine državna regulativa koja se odnosi na zoniranje četvrti, površinu zelenih površina, parkova, broj spratova zgrada itd., investitori početi da izvlače profit sa svakog kvadratnog metra zemlje, gradeći nepregledne masovne blokove neboderima od stotinu spratova.
U stvarnosti, investitoru nipošto nije uvek isplativo prodavati što više kvadratnih metara u zgradi u kojoj u blizini nema parka i zelenila. Prosečna cena kvadratnog metra u takvoj zgradi biće mnogo niža nego u identičnoj zgradi, ali sa odgovarajućim uređenjem okolnog područja. To potvrđuje primer Njujorka, gde je vrednost nekretnina sa pogledom na Centralni park značajno veća od vrednosti sličnih nekretnina jedan kvart od njega. Onoga ko pokuša da izgradi na tom prostoru, stanovnici obližnjih zgrada će vući po sudovima, jer bi to srušilo vrednost njihove imovine.
Skeptici mogu prigovoriti — pogledajte Hong Kong, tamo zaista postoji minimum državne regulative, a izgradnja liči na „betonske mravinjake“. U stvarnosti, prvo, država je namerno gradila takve četvrti kako bi obezbedila „pristupačan smeštaj“ svojim biračima. Drugo — Hong Kong je posebna slobodna zona sa sićušnom teritorijom u ogromnoj totalitarnoj Kini. Shodno tome, potražnja za nekretninama višestruko premašuje ponudu i ljudi su spremni da žrtvuju komfor okruženja radi ekonomskih i ličnih sloboda. Za tako ogromnu zemlju kao što je Rusija, kao i za zemlje Evrope, problem nedostatka slobodnog prostora nije toliko aktuelan.
Prvobitno sam želela da ubacim fotografiju Centralnog parka u Njujorku, ali ne, evo vam betonski mravinjak bez ikakvog zoniranja.
Zapravo, savremeni Kina nije samo Narodna Republika Kina, već i Republika Kina, kao i Makao, Hong Kong i u značnoj meri Singapur. I upravo u smislu blagostanja građana, Narodna Republika Kina živi lošije od svih ostalih navedenih država, uprkos tome što su polazni uslovi u smislu ekonomskog razvoja za NRK, Republiku Kina i Singapur bili otprilike isti.
Dakle, sa pozicije libertarijanizma, potrebno je objašnjavati pre neuspeh Kine, a nikako ne njen uspeh. Da, naravno, Deng Sjaoping se pokazao boljim za NRK nego Mao Ce Tung. Ali stanovnici Republike Kina, bez ikakvih svetski poznatih reformatora, postigli su daleko značajnije uspehe. Kakva je ovde uloga državne regulacije? Kao što se lako može videti, ona je negativna.
U stvarnosti, naravno, ovde postoji doza lukavstva, i velikoj kontinentalnoj zemlji je mnogo teže da se izvlači iz siromaštva i socijalizma nego maloj i morskoj. Ali bilo koji od gradova na obali kontinentalne Kine mogao bi danas živeti ne lošije od Hong Konga ili barem Republike Kina, i ako to nije slučaj, odgovornost za to leži isključivo na rukovodstvu NRK. Prevelika je uloga vođstva i usmeravanja komunističke partije, preveliki je udeo državnog sektora u ekonomiji, previše resursa se troši ne na ono što ljudi žele da kupe, već na izgradnju velikog fajrvola i sistema socijalnog rejtinga.
Veliki kineski fajrvol i njegova uloga u uspehu savremene Kine
Ekonomska kriza koja je počela 2014. godine snažno je pogodila rusku mašinsku industriju. U poređenju sa 2008. godinom, položaj preduzeća dodatno su otežale političke sankcije protiv Rusije. Dvostruki pad rublje je, s jedne strane, postao pozitivan faktor koji je povećao cenu sličnih stranih mašina i smanjio konkurenciju na domaćem tržištu za domaće proizvođače. S druge strane, poskupela je uvozna komponenta od koje proizvodnja ruske tehnike snažno zavisi. Cena mašinskih proizvoda je porasla. Proizvođački pogoni su se pozabavili zamenom uvoza, ali to pitanje još uvek nije rešeno.
Još jedan negativan faktor bilo je smanjenje potreba ekonomije. Pored porudžbina koje je postavljao vojno-industrijski kompleks i državne korporacije, celo ostalo tržište je naglo opalo. Ukupna potražnja za proizvodima mašinskih kompanija smanjila je više nego 2008. godine.
Za razliku od naših preduzeća, strane kompanije su se brzo reorganizovale i počele su dodatno da stimulišu potražnju za svojim proizvodima u Rusiji uvođenjem novih finansijskih usluga. Počele su da nude kupcima nezapamćene popuste, dugoročne odložene uplate bez kamate, lizing i druge metode koje stimulišu kupovnu aktivnost.
U kriznoj situaciji, domaće kompanije su izabrale različitu taktiku. Niz preduzeća (na primer, fabrika za proizvodnju kranova u Čeljabinsku) je naglo diverzifikovalo svoju delatnost, promenilo asortiman, fokusirajući napore na izvoz i rad sa ključnim klijentima. Međutim, većina mašinskih kompanija odlučila je da naglo smanji količinu proizvedenih proizvoda i fokusira se na različite načine optimizacije troškova i smanjenja izdataka.
Jedno od preduzeća koja su upala u vrtlog ovih ekonomskih događaja i doživela negativne posledice krize je holding „Mašinstroj“ (naziv je promenjen).
O kompaniji
Proizvodni holding „Mašinstroj“ ima dugu istoriju i tradiciju. On obuhvata proizvodna preduzeća, projektni biro i sopstvenu prodajnu jedinicu. Holding proizvodi traktore, komunalnu tehniku, buldožere i specijalnu tehniku za vojno-industrijski kompleks sa prilično širokom linijom modifikacija. To je jedna od retkih mašinskih kompanija u Rusiji koja je zadržala inženjerske kompetencije i proizvodnu bazu neophodnu za proizvodnju moderne robe.
Tržište prodaje
„Mashinstroj“ sarađuje sa kupcima iz Rusije i malih zemalja u razvoju, gde se prodaja uglavnom odvija putem političkih kanala. Konkurentsko okruženje u kojem nudi svoje proizvode nije previše zasićeno. S jedne strane su zapadni proizvođači, čija tehnika nakon pada rublje premašuje vrednost sličnih proizvoda holdinga za 30% i više, a s druge strane kineske fabrike, čija je tehnika lošijeg kvaliteta i još uvek malo zastupljena u Rusiji.
Upravljanje
Mašinsko holding predstavlja niz samostalnih preduzeća smeštenih u različitim regionima Rusije. Njima upravlja upravljačko kompanija sa sedištem u Jekaterinburgu. Ovlašćenja direktora fabrika ograničena su na rešavanje samo operativnih pitanja. Sve strateške zadatke formira upravljačko kompanija. Sve komunikacije između preduzeća su u većini slučajeva takođe išle preko upravljačke kompanije.
Formalizovana strategija razvoja mašinskog holdinga u trenutnim uslovima postala je neaktuelna. Nova antikrizna strategija nije usvojena. U ovoj situaciji, svaki rukovodilac preduzeća koje pripada holdingu samostalno traži rešenja za izlazak iz krize.
Finansije
U holdingu je zadržan visok nivo fiksnih troškova. Pri tome je naglo opala proizvodnja, što je dovelo do pada prometa i rentabilnosti. Visoko zaduženost i nemogućnost uzimanja novih kredita u bankama povećali su potrebu za obrtnim sredstvima. Iz tog razloga su propali rokovi za izvršenje niza ugovora. Finansijski tokovi su u tom kontekstu još više smanjeni.
Osoblje
Kao rezultat smanjenja obima proizvodnje, u većini jedinica holdinga su opale plate. Ključni stručnjaci su počeli da daju otkaz. Nivo motivacije i angažovanosti osoblja je naglo opao. Postepeno, deo preduzeća je počeo da prelazi na nepunu radnu nedelju, što je poslužilo kao još jedan podsticaj za odlazak niza važnih stručnjaka.
Proizvodi
Linija proizvedenih proizvoda je prilično široka: to je komunalna, poljoprivredna, rudarska i građevinska tehnika. Pored toga, niz preduzeća poseduje kompetencije za proizvodnju vojne tehnike. Inženjerska kompanija neprestano radi na razvoju nove tehnike, uključujući i inovativnu. Stalno se razvijaju nove modifikacije postojećih proizvoda i obnavljaju modeli koji su se već dokazali na tržištu.
Opšta situacija
Počev od 2014. godine, situacija u holdingu se konstantno pogoršava. Deficit obrtnih sredstava ne omogućava poštovanje rokova izvršenja postojećih ugovora. Uprkos potražnji za tehnikom holdinga, mogućnosti preduzeća da zadovolje potrebe mašinskog tržišta takođe su opale. Paralelno sa tim, smanjuje se kapacitet ruskog tržišta.
Zbog nedostatka aktuelne strategije u oblasti prodaje i marketinga, pojavio se veliki broj nedovršene proizvodnje, što u kontekstu deficita obrtnih sredstava još više pogoršava položaj mašinskog holdinga.
Uz naglo opadajući promet, stalni troškovi holdinga su dovoljno dugo ostali na istom nivou. Rentabilnost je počela naglo da opada, te je već nakon godinu dana prešla u minus. Imajući veliki kreditni portfolio, holding je počeo da kasni sa otplatama kredita. Na preduzeću su se pojavila kašnjenja u isplati plata u svakoj od poslovnih jedinica.
Pitanja
Kakva rešenja vidite za izlazak holdinga „Mašinstroj“ iz krize?
Kako bi ta rešenja trebalo da budu uklopljena u opštu strategiju razvoja holdinga?
Odgovor
1. Koji su nedostaci ovakvog tipa organizacije preduzeća kao što je holding? Pre svega – transferno određivanje cena. Vlasnik holdinga uvek ima iskušenje da proizvode jednog svog preduzeća prodaje drugom svom preduzeću ne po tržišnoj, već po nižoj ceni. Do čega vodi takva protekcionistička politika? Upravo isto kao i protekcionizam na državnom nivou. Preduzeća holdinga postaju manje konkurentna u poređenju sa svojim direktnim konkurentima na svetskom tržištu, jer ne moraju previše da brinu o prodaji. Zašto se brinuti ako je kupac „svoj“? On će ionako kupiti.
U periodu ekonomskog rasta sve to deluje kao sitnica, ali u krizi sitnica nema.
Na taj način, prvi i očigledan pravac optimizacije je povećanje autonomije preduzeća unutar holdinga.
2. Kriza je uvek karakterisana time što se u budžetima preduzeća smanjuje udeo CAPEX-a i povećava udeo OPEX-a. Tako da će drugi očigledni pravac optimizacije biti reorientacija sa tržišta gotovih proizvoda na proizvodnju rezervnih delova, garantno i postgarantno održavanje, a što se tiče gotove tehnike, ne treba se toliko boriti za skupljajuće rusko tržište, koliko se svim silama probijati na svetsko.
3. Snažna strana ruskog mašinstva do sada je prilično moćna projektantska škola. Ima smisla dogovarati se sa Kinezima o proizvodnji u Kini prema ruskim projektima. Da, to znači da projektantske jedinice holdinga deluju direktno na štetu proizvodnim. Sa aspekta socijalnih obaveza, smanjivanje više zahtevne proizvodnje nekako nije pristojno, a sa aspekta vlasnika holdinga, razvijanje potencijalno profitabilnijeg istraživačko-projektantskog pravca je, nesumnjivo, isplativo.
4. Kada cena radne snage još više opadne u poređenju sa kineskom, proizvodnja u Rusiji će moći da se obnovi, i prodavati mašinsku proizvodnju made in Russia u Podnebesnoj, što za sada zvuči fantastično, ali rusko rukovodstvo odlučno vodi zemlju upravo u tom pravcu. Naravno, to će značiti ulazak kineskih kolega u kapital odgovarajućih preduzeća holdinga. Moguće je i da će se preduzećima moći prepustiti u celosti, i to čak po relativno dobroj ceni. Naravno, taj plan možda neće proći, jer nikada ne znaš u kom tačno trenutku će država odlučiti da veže ruke onome ko tone, kao da je smislio da spasi sebe. Uostalom, ova napomena se odnosi na apsolutno svaki korak koji pravi legalno poslovanje, tako da nije neophodno to ponavljati svaki put.
5. Nedostatak obrtnog kapitala znači da je potrebno tražiti strateške investitore. Možda će za to biti potrebno izvesti neka od preduzeća holdinga na IPO, što će u suštini značiti njihov izlazak iz holdinga i zadržavanje, recimo, kontrolnog paketa akcija kod sadašnjeg vlasnika. S druge strane, dodatno finansiranje, zamena menadžmenta efikasnijim i uključivanje u nove tehnološke i prodajne lance može dati ovim preduzećima impuls razvoja, a za sadašnjeg vlasnika značiti prelazak sa gubitka na profit.
Jedan naučnik i talentovani rukovodilac, recimo ga UR, u sumrak sovjetske vlasti preuzeo je eksperimentalnu laboratoriju, a nakon 1991. godine osnovao privatnu firmu koja je monetarizovala njena naučna istraživanja. Partnerstvo se pokazalo uspešnim. Pojavila se klijentela koja je postavljala komercijalne porudžbine i stabilan priliv gotovine. Zarade naučnika su porasle, u laboratoriju je postalo prestižno upasti, uključujući i odbranu disertacije. U novim ekonomskim uslovima, UR je učvrstio svoje dobro ime, lični brend, kako se sada kaže.
Naučnik je bio mudar, razumeo je da nije večan, i sredinom nultih godina, u svojih dobrih sedamdeset godina, izabrao je za naslednika svog najboljeg učenika (LU), koji je šefu bio veoma zahvalan. Usmeno su se dogovorili da će nakon nekoliko godina učitelj učeniku, pod određenim uslovima, predati svoju naučnu poziciju i udeo u biznisu. Dok se to nije dogodilo, naslednik je imenovan na funkciju zamenika UR-a sa pravom prvog potpisa.
Vreme je prolazilo. Ali deka je stario polako. Naprotiv, razvijši zavistnu energiju, uspeo je da se još jednom oženi mladom (veoma mladom i lepom) učenicom — kandidatkinjom za naučni stepen sa periferije. UR je intenzivno počeo da uređuje svakodnevni život nove porodice: široko je rešavao stambeno pitanje, počeo je da putuje sa mladom ženom na odmore, u starosti je zavoleo skijanje, a pritom se sve manje posvećivao radu. Ali poslovi su išli dobro: zamenik ga nije izneverio, novac je redovno leteo na UR-ovu karticu. Komercijalne porudžbine su rasle, laboratorija se učvršćivala novim kadrovima koje je već dovodio LU. Sa svoje strane, UR nije maltretirao budućeg naslednika i, kako je on sam smatrao, plaćao mu je velikodušno, veoma velikodušno. Sve je bilo dobro, za šefa je počela topla, skoro boldinska jesen.
Kulminacija
Međutim, u duši zamenika su se gomilala neprosta i loša pitanja poput „dokle čekati?“. Pojavljivale su se iste misli kao kod Puškinovog Onjegina o ujaku koji je, kako je poznato, bio najpoštenijih pravila. Najbolji učenik je nastavio da ostaje broj 2, iako se veoma trudio da zauzme poziciju broj 1. Direktno da pita šefa kada će je zauzeti, LU nije mogao. Ali pritom je od UR-a dobijao indirektne signale da su dogovori i dalje na snazi. Smisao je bio sledeći: sačekaj, druže, i biće ti sreće, a za sada naš biznis — to je moj lični biznis.
Ne odmah, ali LU je shvatio da je vreme da prestane da brine i da počne nekako da deluje. Počeo je od jednostavnog, kreiranjem sopstvene baze klijenata preuzimanjem klijenata svog šefa. Registrovao je sopstvenu kompaniju i podsticao naručioce ka tome da se, iz poreskih razloga, formalni ugovor o izvršenju radova treba zaključiti upravo sa njom, a ne sa šefovom firmom.
Vremenom je LU pokušao da preuzme najveće kompanije čiji su rukovodioci lično poznavali njegovog UR. Oni su potpisivali dokumente, šireći poverenje u ime učitelja na njegovog učenika. Možda bi i ovde sve prošlo bez problema, ali LU je počeo povremeno da „isceđuje“ u razgovorima sa starim naručiocima: da, na primer, sve poslove u naučnoj kompaniji zapravo vodi on, LU, a da od dede nema nikakve koristi. Da njime upravlja mlada žena, da malo razume u poslovi i da mu je već davno vreme za penziju. Sve to nije promaklo pažljivim ušima sagovornika. I neki od njih su ga, u ljubaznim izrazima, informisali o opasnosti koju on nije primećivao, budući zauzet intenzivnim porodičnim životom.
Rasplet
Tako je prošlo nekoliko godina. UR-ova žena je uspešno odbranila rad i uz protekciju dobila veoma dobro mesto, ostajući i dalje mlada i lepa. Što se nije moglo reći za njenog supruga, koji je prešao granicu svoje osme decenije. Ostao je besprekoran u obezbeđivanju materijalnih potreba porodice, ali više nije mogao da održava na odgovarajućem nivou značajno porasle duhovne i druge potrebe, koje je takva lepotica žudela i, svakako, zasluživala. A neki drugi muškarci, daleko od toga da su doktori nauka, sasvim su te druge potrebe obezbeđivali. I do takvog utešnog zaključka profesor je jednog dana došao, upoređujući odgovarajuće početke i krajeve. Porodični život je dobio pukotinu i brzo je došlo do logičnog kraja. Supružnici su se rastali, pri čemu je žena uspela da sebi, kao uspomenu na muža, osigura poželjnu zajedničku stambenu površinu.
Učitelj je, ostavši sam, kao da se probudio iz nesvestice, i nakon kratkog razmišljanja se vratio svojoj laboratoriji, ili, reći po novom, svom biznisu. Svojim biznisu. Ispostavilo se da radne veštine nisu nestale, omiljeni posao nije samo pružao utehu, već je ponovo počeo da donosi zadovoljstvo. Ali euforija povratka nije trajala dugo, samo sve dok UR nije počeo sa detaljnom analizom porudžbina i ugovornih odnosa. Prvo su se javile sumnje da porudžbine negde odlaze, a zatim je pogledao dokumenta, brzo se setio upozorenja svojih prijatelja i sastao se sa njima. I istina se pred njim otkrila u svom surovom obličju, i shvatio je, obrativši se konačno činjenicama, da ga njegov zamenik drsko i praktično otvoreno odvodi iz biznisa.
Došlo je do razgovora između učitelja i učenika, ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom. Nakon toga, smirivši se i razmišljajući konkretno kao biznismeni, ali bez ekstremizma koji ponekad prisutan kod biznismena (ipak su inteligentni ljudi), UR i LU su shvatili da se našli u nezgodnoj situaciji i počeli da razmišljaju kako dalje živeti. U početku je svako video argumente emocionalne prirode za trenutni i oštar „razvod“. Ali prilikom detaljnije analize pojavljivali su se faktori za nastavak saradnje, šta god to podrazumevalo.
U međuvremenu, raskol između UR i LU se izrazio, što je dovelo do svađe među zaposlenima. Pri tome, kako bi bilo čudno, linija borbenog sukoba nije prošla između „starih“ i „novih“ kadrova koje su angažovali šef ili njegov zamenik, već po moralnim pozicijama strana, uglavnom po pitanju toga ko je koga prevario. A uz to je i zamršena šema prolaska porudžbina počela da utiče na kvalitet radova. Kod naručilaca se pojavilo i počelo da se učvršćuje nepoverenje prema laboratoriji, njenom rukovodiocu i zameniku: ko je od njih u pravu, a ko nije, sa strane se ne može razbediti. Pojavili su se i drugi negativni faktori, što je na kraju dovelo do oslabljivanja protoka porudžbina i odrazilo se na finansijsku situaciju zaposlenih.
Svakim danom situacija je postajala sve gora…
Pitanja
Kako su heroji ovog slučaja trebalo da postupaju kako ne bi upali u sličnu situaciju?
Kako rešiti nastalu koliziju? Šta biste vi preporučili UR i LU da preduzmu kako bi postigli sporazum?
Može li se u takvoj situaciji sačuvati profitabilan biznis koji je stvorio UR? Kako to učiniti?
Ograničenja. Vlasnik kompanije već ima više od 70 godina. Čak i ako se vrati operativnom upravljanju biznisom, neće moći dugo da se bavi razvojem kompanije. Pored toga, važno je uzeti u obzir da je privatna istraživačka firma osnovana zahvaljujući autoritetu i vezama vlasnika na bazi državne laboratorije. Jedan deo biznisa ne može postojati bez drugog.
Odgovori
1. Kako su protagonisti slučaja trebalo da postupaju?
Kao što se lako može videti, sva nesporazumi u navedenom slučaju pojavili su se zbog nejasnih dogovora. Prvi nejasni dogovor: LU je prinuđen da vuče sav posao za platu, uz obećanje da će u neodređenoj perspektivi naslediti biznis. Drugi nejasni dogovor: nedostatak bračnog ugovora i, shodno tome, konflikt očekivanja između UR i njegove supruge. Treći nejasni dogovor: sumnjiv pravni status celokupnog biznisa, pošto to zvanično sve ostaje laboratorija u državnom naučno-istraživačkom institutu, i upravo ta pravna forma primorava da prvi dogovor ostane nejasan.
Jasno je zašto je UR početkom devedesetih radije ostao pod okriljem države: to pruža ogromnu uštedu u fazi kada biznis još nije ustao na noge. Evo ti prostorije u institutu o trošku budžeta, plus gomila raznih neformalnih veza u državnim strukturama različitih nivoa, zahvaljujući kojima se mogu realizovati razni poslovi.
U novoj postsovjetskoj ekonomskoj realnosti, prenositi na nasleđe mesto rukovodioca laboratorije je pomalo arhaično. Blagovremeno postavljanje adekvatnije šeme organizacije kompanije moglo bi obezbediti instrumente za sprečavanje konflikta između UR i LU. Tako je UR mogao, pored plate, dobiti udeo u biznisu i postepeno ga povećavati. Sam biznis bi se mogao mnogo sigurnije skalirati, a ne ograničavati na razmere laboratorije – ali to je, naravno, već pitanje ukusa, ambicija i tržišne konjunkture.
Uopšte, jedini zadatak vlasnika biznisa koji je nemoguće delegirati menadžerima jeste kontrola nad tim da menadžment ne raznese biznis. Ako vlasnik biznisa ne izvršava ovaj jedini zadatak, onda samo on na kraju snosi odgovornost za to što biznis izmiče iz njegovih ruku. U meri u kojoj se država može uporediti sa komercijalnom kompanijom, naravno, narod snosi odgovornost za odvratan kvalitet državne uprave i za raznošenje državne imovine u džepove državnih službenika – ali to je u ovom slučaju oftopik.
Dakle, ako se u onome što se tiče biznisa rešenje sastoji u tome da se on po mogućstvu potpuno izvuče iz pod države regulacije, onda se u onome što se tiče braka, slično porodičnim kodeksom nije dozvoljeno. Bračni ugovor prema kodeksu ne može predviđati ekonomske sankcije za ljubavne veze van braka, što čini poziciju UR u ovom poslu ranjivijom. Uostalom, to nije baš ni važno. Svi dogovori se ipak mogu sklopiti unapred. Druga stvar je što su takve romantične avanture u starosti neizbežno povezane sa određenom afektacijom, pa bi bilo čudno očekivati od UR trezven pogled tokom bračne gonje.
Inače, da je kompanija u svoje vreme izvučena iz sastava NIJ i predstavljala samostalan biznis, pojavljivanje supruge UR na horizontu neizbežno bi dovelo do toga da bi LU zahtevao jasne garancije za preuzimanje biznisa, jer bi u suprotnom on po automatizmu išao u nasledstvo supruzi UR, bez svih ovih igrica sa imenovanjem novog rukovodioca laboratorije na naučnom savetu.
2. Kako rešiti nastalu koliziju?
Savetovala bih formalizaciju podele uloga. UR ostaje rukovodilac u NIJ dok ne odluči da ode u penziju, a takođe ima u kompaniji LU status naučnog konsultanta sa dobrom platom. LU zadržava u laboratoriji šefa poziciju rukovodioca sektora, ili šta god da je već imao, i ostaje generalni direktor svoje kompanije. U kom obliku sačuvati UR-ovu kompaniju, neću se usuditi da savetujem. Može se preneti rukovođenje na LU. Može se likvidirati jedna od kompanija. Može ih se spojiti u holding. Nije bitno.
Smisao predloženog rešenja je u tome da svaka od strana ima alate protiv druge, ali nema podsticaje da ih koristi bez krajnje neophodnosti. UR nastavlja naučni rad, što bi trebalo da blagotvorno utiče na njegovo raspoloženje i ukus za život, a plata u kompaniji LU će mu omogućiti da nastavi život na visokoj nozi, kao što je i navikao. Pri tome, on više ne mora da pazi da se posao ne krade, pošto je posao već predat, ostala je renta. LU zadržava sve klijente i operativno rukovodstvo, što znači da ima garancije za očuvanje kontrole nad poslom i podsticaje da ga na svaki način razvija. On može da otpusti UR, ali tada će izgubiti svoju poziciju u laboratoriji.
