Šema „pump and pump“ upravo eksploatiše ograničenu racionalnost ekonomskih agenata, kao i, naravno, informacionu asimetriju – kraće govoreći, te iste „štapove u svesnosti“ kojima državni regulatori tako rado pribegavaju kada im je potrebno opravdanje za regulacije.
Sve dok ovakvu šemu praktikuju privatna lica na berzama koje nisu u njihovoj povezanosti, to je, prvo, ponašanje koje je teško razlikovati od poštenog trgovanja, i drugo, ono ne garantuje profit, već nosi iste rizike kao i bilo koja druga strategija trgovanja.
Ako se berza uhvati u nečemu sličnom, to dovodi do toga da od nje odlaze obime – ozbiljni igrači preferiraju ozbiljnije platforme. Tako je Bitfinex, prilično stara berza po kriptovalutnim merilima, bila sumnjičena za manipulaciju kursom bitkoina korišćenjem emitovanog stablecoina Tether sa, verovatno, nepotpunim pokrićem. Kao rezultat toga, berza koja je bila ili prva ili druga na svetu po obimu, sada je skliznula negde na kraj prvih deset, a na tržištu stablecoina se pojavio par novih popularnih novčića koji su odmah prošli punu reviziju u pogledu sto-procentnog pokrića dolarima. Kompanija Bitmain je pokušavala da manipuliše kursom Bitcoin Cash-a i zamalo bankrotirala zbog toga. Jasno je da mnogima ne daju mira lavori Džordža Sorosa, koji je uspešno igrao protiv britanskog funte, ali to je loša tema za duge igre.
Institut reputacije vlada bolje od bilo kojih regulatora.
Iz razloga zdravog razuma, za takav izpust bilo bi ispravno i pravedno odmah kazniti, a plakat naterati da se skine. Pod državom bi se to i desilo. A šta bi bilo pod ankapom?
Pre svega, želim da se izvinim što nisam odmah primetila donaciju uplaćenu u četvrtak, pa zato odgovaram tek sada. Potrudiću se da u budućnosti ne razočaram.
Pod državom mi, zapravo, stalno viđamo ogromne slike erotičkog karaktera, raspoređene po gradu na najvidljivijim mestima, od reklamnih tabli usred trotoara, do bilborda i banera preko celog zida višespratnice. Na slici je obično neka minimalistički odevena devojka koja uživa osvežavajući se nekom koka-kolom ili proverava koliko je udobno sedeti na haubi sportskog automobila. Ne znam kako je feministkinjama, ali meni se takva reklama dopada, naročito sada, jer me podseća na leto.
Ako sutra istraživanja marketologa u fokus-grupama pokažu da prodaju proizvoda može povećati reklama homoerotičkog karaktera, ili scene nasilja, ili nešto slično u tom duhu, onda ćemo ili ubrzo videti i radosno pozdraviti sveže reklamne slike, ili će tome prethoditi lobistički rad za dobijanje dozvole od države za prikazivanje takvih stvari, ako ih država trenutno direktno zabranjuje.
Ali vaše pitanje se, suštinski, malo više odnosilo na nešto drugo. Šta ako je neko odlučio da postavi ne reklamu, već sliku očigledno odvratnog karaktera, koja ne poziva ništa da se kupi, već samo izaziva gađenje? Pod državom, čak i ako važeći zakoni ne predviđaju zabranu za takve stvari, slika može biti uklonjena običnim nalogom nekog organa reda, ili, u slučaju da je reč o civilizovanoj državi, postoji šansa za uspeh privatne tužbe.
Prilično davno sam već pisala o nekim mogućnostima za harmonizaciju gradskog okruženja pod ankapom, sada ću razmotriti malo drugi aspekt.
U odsustvu države, skandalozna slika će se razvijati sve dok je vlasnik spreman da troši na to. Neko će organizovati proteste, pozivati na bojkot, neko će pokušati da otkupi zgradu u cilju uništenja slike, neko će se (apsolutna većina!) ograničiti na svađe na internetu, neko će čak rizikovati da zasipa vlasnika objekta jajima – a neko će izbaciti suvenire i početi da slavi novi simbol grada. Šta ako, magnet sa Ajfelovim tornjem, za koji se smatralo odvratno ružnim i zahtevalo se da se sruši početkom 20. veka! Nije kao magnet sa našom gradskom sranjem i pičkom! Proći neće mnogo vremena, i bez ovog spomenika grad više neće moći da se zamisli. Slobodno tržište je uvek eklektično, i nigde u oflajnu se to ne manifestuje toliko jasno kao u izgledu gradova.
Kloniranje ljudi je odavno poznat prirodni fenomen, sa posledicama sa kojima se većina nas susretala, ne iskusući pritom nikakve preterane poteškoće. Klonovi su, zbog svojih karakteristika, voljeni u beletristici – toliko da uvođenje klona u radnju postaje znak određene banalnosti. Klonirani ljudi se aktivno koriste u psihološkim i drugim medicinskim istraživanjima, kada je potrebno isključiti uticaj genetskih razlika i fokusirati se na faktore okruženja. Uopšte, to što postoje klonovi ljudi je jednako uobičajena stvar kao i postojanje albinoza. Šta mnogo, monozigotni blizanci, zar mi jednojjajčane blizance nismo videli?
Krajem prošlog veka razvijene biotehnologije omogućile su kloniranje već odraslih organizama. Teorijski ništa ne sprečava da se na taj način kloniraju i ljudi. Po čemu će se klonovi dobijeni od odraslih ljudi razlikovati od klonova dobijenih u fazi deobe zigote? Samo po tome što će imati različitu starost. Drugim rečima, socijalne posledice će biti znatno manje nego kod prirodnih blizanaca – njih je barem moguće pomešati, iako će, recimo, otisci prstiju već biti različiti, a različito starosne blizance je mnogo teže pomešati.
Kakav je smisao kloniranja celog odraslog čoveka? Praktično nula. Običnu decu je mnogo lakše i jeftinije napraviti. Ono što zaista može doneti korist jeste kloniranje tkiva. Organ izrastao iz samog sebe mnogo će se bolje prihvatiti prilikom transplantacije.
O strašilima
Religijske odmah odbacujem, jer besprizorične fantazije mogu biti apsolutno proizvoljne, sve se ne može analizirati.
Ljude će klonirati, uzgajati, a onda seći na organe. Pa, ljudi, to je isto kao tvrditi da će se automobili sklapati, a onda rastavljati na delove. Uzgoj manje diferencirane ćelijske kulture je mnogo lakši i jeftiniji.
Bogataši će kopirati svoju svest u svoje klonove. Do tehnologija kopiranja svesti još uvek smo dalje nego do pilotiranog leta do granica Sunčevog sistema. Let barem možemo isplanirati sa postojećim tehnologijama, a za prenos svesti nema čak ni pristupa. Kada se pojave takve tehnologije, može se desiti da klonovi tu uopšte neće biti potrebni, i da su ljudi uopšte savladali procedure podmlađivanja.
Više puta su me pitali kako će se fundamentalna nauka razvijati bez države. Pa, evo, kloniranje je upravo primer kako država direktno zabranjuje nauku, tako da bi se bez države ona bar razvijala, dok se sada u nizu oblasti obeleženih crvenim zastavicama primorana da napreduje čudnim, bočnim stazama.
Nisam baš razumela zašto je reč o etatisti-hoplofobi, a ne o etatisti-gitaristi, na primer, ako je reč o kontroli prometa kriptovaluta.
Svojim dizajnom većina kriptovaluta ne zahteva učešće pouzdanog posrednika, a kamoli nužno od strane države ovlašćenog posrednika. Tako da je izbegavanje državne regulacije prometa kriptovaluta veoma jednostavno, a zabranjivanje toga nema smisla. Jedino što država može manje-više efikasno da reguliše jeste konverzija kriptovaluta u fiat novac, dok se za sada zarađeno u kriptovalutama mora trošiti pretežno u nacionalnim fiat valutama.
Dakle, država koja želi da reguliše promet kriptovaluta može postupati kao Sjedinjene Države, koje pritiskaju kriptobirše na svojoj teritoriji i zahtevaju da odaju svoje klijente, dok su kriptobirše iz ostatka sveta te potčinjene jednostavno poslale dalje i prilikom registracije zahtevaju potvrdu da nisi državljanin SAD. Tako da je obavljanje nekontrolisane razmene kriptovaluta u fiat na značajne iznose za državljanina SAD ne tako lako.
Zato nesrećni građani SAD i dalje kupuju drogu za stare dobre gotovinske dolare, a kriptovalute koriste mnogo manje nego što bi mogle. Šta to znači u smislu potrebe da se droga kupuje za fizički keš? Potreba za ličnim kontaktom sa dilerom, dodatne mere bezbednosti za sve uključene u lanac prodaje, jer su oni laka meta pljačke — ukratko, krv, prljavština i beskrajni ulični sukobi. Da li svet postaje bezbedniji zato što bande trgovaca krakom dele teritoriju?
Uporedite ovu situaciju sa mirnom i bezbednom Rusijom, gde je jedini faktor opasnosti za distributera i korisnika droge policija, dok je nivo uličnog nasilja povezanog sa prometom supstanci, dolaskom kriptovaluta u ovu industriju, znatno opao. Odakle će doći nasilje ako su proizvođač, kupac i kurir fizički odvojeni i ne poznaju jedni druge?
Potpuno je nebitno kakav stav imate prema psihoaktivnim supstancama, ali činjenica da je ovo tržište prešlo na kriptovalute učinila je život običnih i neumešanih ljudi bezbednijim, a tamo gde tržište nije prešlo, sve je ostalo po starom. Čak bi i ovaj jedan razlog trebalo da bude dovoljan da ubedi osobu koja je zaista zabrinuta za svoju bezbednost da kriptovalute ne treba regulisati.
A ako je on, kao što je to uobičajeno među etatistima, uveren da država treba da reguliše apsolutno sve što se može bilo kako pripisati tržištu bilo čega što je bar malo opasno, jer je potrebna kontrola, a kako bez kontrole, onda je ovde razgovor uzaludan, samo će ga lično iskustvo ubediti.
Ali sam primer ste izabrali ne baš najbolje. Godina 1998-1999. nije donela neku svesnu deregulaciju, već je država jednostavno proglasila defolt po svojim kreditnim obavezama, što je dovelo do toga da je prilično dugo prestala da uzima kredite. Investitori, nemajući više tako primamljivu opciju kao što je ulaganje u državne hartije od vrednosti, počeli su aktivnije da ulažu u realni sektor. Pogotovo zato što je finansijska kriza naglo smanjila vrednost imovine, a pad rublje – cenu radne snage. Ukratko, u potpunoj skladu sa austrijskom teorijom ekonomskog ciklusa, oporavak nakon sloma se odvija brzo ako se ne mešamo u proces, što se i radilo, ali ne zato što je vlada bila tako mudra, već zato što je bila zbunjena i nije znala šta da radi.
Dakle, primer koji ste predložili je više o tome kako nemešanje države u ekonomiju tokom krize veoma povoljno utiče na ekonomiju. Čak i za ilustraciju toga da nemešanje države u ekonomiju generalno povoljno utiče na nju u bilo kom trenutku, potrebni su dodatni primeri, a još bolje – logičke izvedene zaključke. Iako ljudi, naravno, vole istoriju upravo zato što je to skup poučnih priča za svaki životni slučaj, tako da se ne ustručavajte da navodite istorijske primere ako vidite da su traženi kod publike. Time ništa nećete dokazati, ali ideologiju možete sasvim uspešno prodati.
Ipak, 1998. se ljudima više povezuje sa nečim takvim, a ne sa oslobođenjem biznisa…
U osnovi pobedničkog pohoda kejnsijanizma kroz svet leži jednostavna prevara. Velika depresija je proglašena neuspehom slobodnog tržišta, a ne neuspehom državnog regulisanja, i kako bi se suprotstavilo takvim pojavama, predložen je niz alata državnog regulisanja. Kejnsijanska teorija je od samog početka bila izložena kritici austrijske i neoklasične škole, i tokom celog perioda dok je dominirala, nisu dati nikakvi ubedljivi odgovori na tu kritiku.
Zašto su kejnsijanci pobedili Austrijance? Zato što su arbitar u sporu o tome kakvu ekonomsku politiku vlade treba da vode bile same vlade. Ovo krši fundamentalni pravni princip „Niko ne sme biti sudija u sopstvenom predmetu“, i nije iznenađujuće što su vlade sa mračnom regularnošću preferirale ona učenja koja su nudila da im se dodeli značajnija ovlašćenja, a ne ona koja su, naprotiv, nudila potpunu deregulaciju ekonomije.
Srećom, u demokratskim zemljama između vlade i birača postoji određena povratna informacija, i kada se sedamdesetih desila stagflacija, koja je direktno protivrečila kejnsijanskoj teoriji, kejnsijance na dvorevima vladara su zamenili monetaristi, sa svojim manje grubim metodama. Zemljama sa dominantnim marksizmom nije bilo toliko sreće, tamo se Markov učeni proglašavalo svemoćnim zbog njegove vernosti; drugim rečima, povratna informacija između teorije i realnosti nije postojala.
Morao sam da napravim ovaj istorijski osvrt kako bih odmah razjasnio: u osnovi uspeha kejnsijanizma ne leže logička opravdanja ispravnosti teorije, već činjenica da je njena implementacija donosila direktne koristi onima koji je uvode.
A sada ću se dotaći direktno kejnsijanskih dokaza: na kraju krajeva, čak i ako se činjenična razmatranja nisu poklapala sa javnim opravdanjima, kejnsijancima je ipak moralo biti pruženo neka opravdanja.
U osnovi svake teorije leži neki model realnosti. Kejns je odbio da razmatra modele interakcije između subjekata i fokusirao se na modele odnosa između apstraktnih entiteta kao što su agregatna potražnja, agregatna ponuda, ukupna zaposlenost, opšti nivo cena, bruto proizvod, brzina cirkulacije novca i tako dalje.
Dak, Kejnov model krize izgleda kao sistem sa pozitivnom povratnom vezom: što je manja potražnja, to je manja proizvodnja, što je veća nezaposlenost, to je manja potražnja. U okviru tako jednostavnog modela, sve je potpuno logički besprekorno. Kejnov zaključak: vlada treba da stimuliše potražnju javnim radovima, nije važno kakvim, čak i kopanjem rupa i odmah ih ponovnim zatrpavanjem, i to će omogućiti izlazak iz začaravanog kruga. Vidi se da je takva teorija odlično pogodna za svrhe propagande: prvo dobro uplašiš, a zatim obećaš spas ako ti kupe čudesno sredstvo protiv problema.
Ukratko, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo sjajno, što u potpunosti odgovara slikama sveta svakog običnog čoveka), glavno zlo u ekonomiji su ušteđevine (prema AEŠ, upravo ušteđevine omogućavaju uvođenje sve složenijih lanaca proizvodnje, što obezbeđuje ekonomski rast), najbolje sredstvo borbe protiv kriza je uništavanje ušteđevina i rasipanje resursa. Zašto uvođenje takvog ludila predstavlja siguran put ka propasti na nivou pojedinačnog domaćinstva, ali na neki magičan način spasava ekonomiju čim država počne da primenjuje takvu praksu na nivou cele zemlje, kejnsisti nisu objasnili. Između mikro i makroekonomije kod njih postoji potpuni logički jaz, to su dve potpuno nepovezane discipline.
Savremeno kejnsijanst je značajno mutirao u poređenju sa izvornom teorijom, spojio se u ekstazi sa monetarizmom i formirao jedinstven mejnstrim pravac koji nastavlja da stvara sve sofisticiranije modele za najrazličitije oblasti života. Ako je Kejns počeo tako što je propagirao samu neophodnost državnog regulisanja ekonomije, onda se danas neophodnost državnog regulisanja više ne dovodi u pitanje, i ekonomisti se zabavljaju u punom mahu, beskrajno precizirajući konkretne načine da to čine na najsofisticiraniji način.
Strogo govoreći, čak i uz državu, u većini slučajeva ništa ne sprečava dva investitora da grade kuće u potpuno različitim stilovima jedno pored drugog. Postoji skup formalnih kriterijuma za insolaciju, broj spratova i površinu parkinga, i oni su ispunjeni. Ako je potreban presudni mišljenje glavnog gradskog arhitekte ili još nekog drugog stručnog autoriteta, njegovo korumpiranje je samo pitanje vremena.
Istovremeno, postoji i mnoštvo slučajeva samoorganizacije u kondominijumima, gde je kupovina zemljišta za izgradnju ili gotovog nepokretnog imanja praćena skupom ograničenja zajedničkih za ceo kondominijum – za visinu ograde, za broj spratova, za boju krova ili čak za proklete zavese na prozorima. Sve dok takve servitute omogućavaju povećanje vrednosti nekretnina u kondominijumu, tržište ih podržava. Čim ograničenje dovede do smanjenja cene objekata, tržište pokreće snage za njihovo ukidanje, i tada upravljanje kondominijuma odlučuje da ukine zabranu izgradnje druge garaže na placu ili zahtev da krovovi obavezno budu crveni. U opisanom mehanizmu nema ničega u ograničenju prava raspolaganja imovinom što se ne bi moglo realizovati i u ankapu.
Evo, izvolite, nadogradnja na barok uz državnu regulaciju
Pitanje je toliko često, da je kada su pravili podsetnik za rasprave sa učenicima, upisano kao broj jedan.
Zaista, antimonopolne službe nisu potrebne. Monopoli se ili formiraju tamo gde optimalna veličina biznisa ispostavi se uporedivom sa ukupnom veličinom tržišta, ili tamo gde su državne regulative veštački stvorile taj monopol (na primer, kroz licenciranje vrsta delatnosti, ekskluzivne nabavke od jednog dobavljača, izdavanje patenata – drugim rečima, kroz zabranu ulaska na tržište bilo kome drugom osim monopolisti).
U prvom slučaju monopolista uspešno zadovoljava potražnju, tržište raste i vremenom se ispostavi da sada ima mesta i za još nekoliko kompanija, dok pokušaj monopoliste da se bori protiv njih tržišnim metodama dovodi do gubitka profita toliko da je samom monopolisti isplativije da ulaže u neke druge grane, nego da se drži tržišnog uloga tamo gde je još uvek monopolista.
U drugom slučaju monopolista postaje drzak, podižući cene i pogoršavajući kvalitet usluga, dok država mora da se nosi sa nezadovoljstvom kupaca. Rano ili kasno, ili će lobisti potencijalnih konkurenata progurati deregulaciju grane (kao što je Novatek probio pravo na izvoz tečnog gasa, koje je ranije monopolski pripadalo Gazpromu), ili će se razviti crno tržište koje će, ne radeći ništa sa monopolom de jure, podkriti njegov monopol de facto. Očajavši u borbi protiv crnog tržišta državnim sredstvima, monopolista će biti primoran na ustupke – i da konačno počne da smanjuje cene i poboljšava kvalitet.
Ako je određena zajednica saglasna oko toga koja je klima optimalna za nju i poseduje mogućnosti da sebi postavi te uslove, njen predstavnik jednostavno uzme daljinski upravljač za klimu i postavi željene parametre. Ako nema mogućnosti da se postavi proizvoljna klima, ljudi se ili migriraju u prihvatljivije klimatske uslove ili se prilagođavaju postojećim. Ako postoje mogućnosti, ali nema saglasnosti, onaj ko ima daljinski će na jedan ili drugi način postaviti parametre koji zadovoljavaju neke, a ne zadovoljavaju druge.
Za proučavanje uzroka i posledica klimatskih promena mogu se postaviti pitanja: a) ko je i u kojoj meri uticao na došlole promene; b) kome je i kakva šteta time naneta. Ali zapravo, drugo pitanje izaziva interesovanje: da li je moguće organizovati zajedničko delovanje tako da ne dolazi do degradacije uspostavljenog sistema potrošnje dobara, i ako jeste, na koji način.
Postojeći nivo razvoja čovečanstva omogućava direktno upravljanje klimom otprilike na regionalnom nivou: na primer, izgraditi veliko akumulaciono jezero ili, obrnuto, podeliti reku na kanale. Koji pristupi pri organizaciji režima eksploatacije zajedničkih resursa rade manje-više u interesu eksploatatora, razjašnjeni su u knjizi koju sam već jednom preporučila: Elinor Ostrom, „Upravljanje zajedničkim resursima“.
Ako nema mogućnosti da se projektuje šema eksploatacije zajedničkih resursa prema principima koje je ona izvela, onda je najbolje što se može uraditi – spustiti ruke i potpuno ukloniti regulacije: u sistemima koji su previše složeni za direktno upravljanje, red može uspostaviti samo slobodno tržište.
Globalne klimatske promene se, svakako, trenutno još uvek smatraju upravo takvim.
Manipulacija tržištem je pokušaj određenog igrača na tržištu da predvidi ponašanje drugih igrača na tržištu kao odgovor na različite varijante njegovog, igrača, ponašanja. On ulaže novac u to da je njegovo predviđanje tačno, i da će takvo tržišno ponašanje doneti profit preko gubitka drugih igrača – a zatim proverava svoje predviđanje.
Formalno ovde nema nikakvog kršenja principa neagresije, ali, ako se predviđanje manipulatora ispostavi kao tačno, onda su drugi igrači pretrpeli gubitak, a oni ipak nisu ušli na tržište zbog toga. Zato nije čudno da manipulatori mogu postati nevoljeni.
Većina učesnika tržišta preferira predvidljivost i ne ceni previše prodavnicu u kojoj cena, usled manipulacija, skače kako joj je volja. Zato je prodavnica zainteresovana da uvodi sopstvena ograničenja koja otežavaju manipulacije, i što je tržište manje, to su takve stvari aktuelnije za vlasnike trgovinskih platformi.
Insajdersko trgovanje je ista takva manipulacija tržištem, samo manipulacijom bavi sama trgovinska platforma ili lica koja su joj povezana. Naravno, za reputaciju trgovinske platforme, optužba za insajdersko trgovanje je još opasnija nego ako ona dopušta manipulacije trećih lica. Zato se na razvijenim tržištima protiv insajderskog trgovanja bori još strože. A država, u pokušaju da se bori protiv ovih stvari, kao što joj je to običaj, ili jednostavno pokušava da napravi štetu sa najboljim namerama jer ne zna šta je efikasnost – ili se pod izgovorom borbe protiv manipulacija i insajderstva bavi upravo tim manipulacijama i insajderskim trgovanjem.
U trgovini kriptovalutama ima koliko god manipulacija tržištem želiš, ali što je veći obrt, to je to manje opasno za one koji od toga ne stradaju. Zato birajte bitkoin, on je od svih kriptovaluta najmanje podložan manipulacijama. Ja sam upravo njega izabrala kao valutu za primanje vaših ljubaznih donacija: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
