anonimno pitanje

Iz nekih razloga koji su mi nejasni, u ruskom libertarijanstvu se izuzetno često stavlja glavni akcenat na NAP, pri čemu se princip neagresije pridaje ne toliko pravnom, koliko etičkom, pa čak i mističnom značenju. Razne odvratne konstrukcije poput „nisam sa tobom sklopio NAP“ ili „on je izašao iz NAP-a“ – sve je to posledica tog intelektualnog poremećaja. Kršenje NAP-a postaje magični okidač koji čoveka pretvara iz pravnog subjekta u objekat legitimnog nasilja.

Podsećam da je ispravna formulacija NAP-a: „niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja“. I ovaj princip je izveden iz mnogo fundamentalnijeg principa samopripadnosti, koji tvrdi o neotuđivom pravu vlasništva čoveka nad sopstvenim telom. Nasilje je, na taj način, napad na vlasništvo. Taj napad povlači pravne posledice, ako vlasnik to bude želeo.

NAP, tvrdeći da ne postoji pravo na nekažnjivost agresivnog nasilja, ne govori ništa o meri kazne. Jednostavno ste stekli imovinsku pretenziju prema drugoj osobi: zgazio vam je nogu. Vi mu iznosite tu pretenziju. On vam zauzvrat predlaže da ne stavljate noge gde god želite, odnosno tvrdi da ste mu stvorili prepreku, ne dozvoljavajući mu da se slobodno kreće po teritoriji koja, recimo, ne pripada nikome od vas. Gazivši vas po nozi, izbegao je sapaticu koja bi mu nanela imovinsku štetu. Vi kao odgovor ostajem u šoku i predlažete mu da opere oči i gleda gde ide, odnosno tvrdim da njegovo ponašanje nosi stalnu sistemsku pretnju po okolinu. On vam zauzvrat poručuje najgore i predlaže da odete u vetar. Na taj način, ako se njegova tvrdnja ne shvati doslovno, on tvrdi da je spreman da upotrebi nasilje protiv vas ako ne prestanete da mu iznosite pretenzije. Vi mu kao odgovor poručujete da je poludeo i da ćete ga naterati da liže vaše čizme. Drugim rečima, vi obećavate prinudno izvršenje (enforcement) zadovoljenja vaših imovinskih pretenzija, ali ostavljate njemu mogućnost da pregovara o iznosu kompenzacije. On vam zauzvrat obećava da će vam gurnuti čizme u guzu, odnosno kategorički odbija zadovoljenje vaše imovinske pretenzije u bilo kom obliku i izražava spremnost na eskalaciju štete kao odgovor na vaš pokušaj prinudnog izvršenja. Vi ga kao odgovor upucate, odnosno primenjujete na njega ultimativne ekonomske sankcije, uništavajući njegovu imovinu.

Naravno, u ovom slučaju možda ne bi bilo prepirke, već biste odmah primenili ove ekonomske sankcije, ne čekajući odbijenicu ugovorne strane da isplati kompenzaciju štete. Ali za potencijalnog sudiju slučaj izgleda upravo ovako: naneta vam je relativno mala šteta, a vi ste zauzvrat naneli znatno veću štetu. Da li bi u vezi sa tim trebalo obavezati vas na neke kompenzacijske isplate nekom drugom, izbaciti vas iz lokalne zajednice, ili vam reći hvala što ste srušili opasnog kretena koji voli da se kači sa ljudima, ali je, srećom, ne toliko spretan u rukovanju oružjem kao vi – koja će tačno odluka biti doneta zavisiće od mnoštva okolnosti koje sud i treba da razmotri. Ovde će igrati ulogu i vaša reputacija, i reputacija ubijenog, i tradicije zajednice, i to koliku kompenzaciju traže prijatelji ubijenog, i lični moralni stavovi sudije, i možda još niz faktora.

I upravo ti pravni okviri, koji se tiču dozvoljenih sankcija za određenu imovinsku štetu – to je spontani poredak koji će se formirati u libertarijanskom društvu, optimalno prilagođavajući ga potrebama ljudi tako da se zadovoljstvo ljudi u društvu maksimizuje, a konflikti minimizuju. Jer to je upravo funkcija prava – rešavati konflikte.