Upravo sada imam 14 neodgovorenih pitanja, za dve nedelje unapred, i nadam se da će interesovanje za projekat samo rasti. U vezi sa tim, želeo sam da saznam vaše mišljenje o tome šta bi bilo najprimerenije učiniti u ovakvoj situaciji.
Как уместнее поступить, если вопросы начинают накапливаться?
Slično pitanje mi je postavljeno još pre tri godine, i tada sam povodom toga napisala čitav esej „Zašto je Altaju uspelo“. Sada, bez preteranog mudrovanja, jednostavno ga objavljujem, sa minimalnim izmenama.
Zašto je Altaju uspelo
Gorno-Altajska autonomna oblast – mala, malo naseljena periferna teritorija Južne Sibira na granici sa Mongolijom. Nema železničkih pruga, industrija skoro i ne postoji, korisni minerali postoje, ali ih je skupo izvoziti zbog nedostatka infrastrukture, naseljena je pretežno stočarima koji su čisto formalno udruženi u kolhoze, ima značajan turistički potencijal koji socijalističko planirano privredno uređenje praktično ne koristi.
Leti 1990. godine u autonomnoj oblasti su počeli razgovori o suverenitetu, rukovodstvo je planiralo da zahteva povećanje statusa na autonomnu republiku, ali umesto toga su se prvo u Gorno-Altajsku i Majmi, nakon nekoliko dana u svim ostalim okružnim centrima, a zatim i svuda, počela pojavljivati obaveštenja. Vislila su na stubovima, na vratima prodavnica, pošte i štedionica, a nekada su se jednostavno lepila na kapije. Prvo štampano izdanje bilo je odštampano u štampariji regionalnog novina, a posle je išla samostalna radnja: negde na pisaćoj mašini, negde čak i rukom. Tekst je glasio sledeće:
Drugari!
Generalni sekretar CK KPSS, drug N.S. Hruščov, obećao je sovetskim građanima izgradnju komunizma do 1980. godine. Nažalost, uklonjen je sa funkcije od strane grupe partijskih funkcionera koji su, umesto izgradnje komunizma, radije izabrali razvoj socijalističkog uređenja. Ali zakone dijalektičkog materijalizma ne može se prevariti! I evo, deset godina nakon obećanog roka, Altaj je konačno izgradio komunizam.
Prema učenju Marks-Engels-Lenjin, država je instrument klasnog ugnjetavanja. Komunističko društvo je bezklasno, stoga je država na teritoriji Altaja od sada prirodno prestala da postoji. Komunistička partija, koja je bila avangarda graditelja komunizma, nakon postizanja komunizma više se ne zadržava kao struktura izdvojena iz ostatka naroda. Zadatak komunističke partije je ispunjen!
thought
Osnovni princip komunizma je — od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama. Zbog toga stanovnici komunističkog Altaja od sada slobodno razmenjuju bilo kakvu robu i usluge, procenjujući ih isključivo u meri sopstvenih potreba. Količina uloženog rada, koja je bila socijalističko merilo vrednosti robe, sada se ne uzima u obzir. Pojmovi dodate vrednosti, cenovnih zona, centralnog planiranja i slično, od sada se smatraju zastarelim i imaju samo istorijsku vrednost. Pošto u ostatku sveta još uvek postoje države koje koriste novac kao merilo vrednosti, stanovnici Altaja takođe mogu slobodno koristiti novac bilo kojih država u proračunima u skladu sa sopstvenim potrebama, uporedo sa bilo kojom drugom vrednošću.
U odnosima međusobnim, stanovnici Altaja se od sada vode samo dva principa: uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Prvi znači da u svojim postupcima stanovnici uzimaju u obzir interese komšija i drugih uključenih lica, potvrđujući svoje odluke ugovorima. Drugi znači da stanovnici uzimaju u obzir ne samo trenutne potrebe, već se brinu i o onome što će ostaviti svojim zahvalnim potomcima.
Svi konflikti se rešavaju među stanovnicima uključenim u konflikt mirnim putem, u skladu sa principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Takođe se mogu obratiti bilo kojim drugim licima ili organizacijama radi suđenja, obavezujući se da će izvršiti njihovu odluku.
Sva imovina koja je stanovnicima Altaja ostala iz vremena socijalističkog poretka, kako lična, tako i ona koja je pripadala državi, nastavlja da ostane pod upravom istih onih lica koja su njome upravala u socijalizmu. Mehanizmi zamene lica koja vrše upravljanje razvijaju stanovnici samostalno za svaki konkretan slučaj, polazeći od principa uzajamnog poštovanja i komunističke svesti.
U odnosima sa državljanima drugih država, stanovnici Altaja se vode istim principima kao i u međusobnim odnosima. Svaki čovek ima mogućnost da slobodno dođe na Altaj radi odmora, nastanjenja ili obavljanja određenih poslova. Sve dok poštuje naše principe, on je naš željeni gost.
Stanovnici Altaja smatraju ratove reliktom mračne prošlosti, stoga poštuju granice država i nemaju nameru da silom zauzimaju njihovu teritoriju. Izašavši iz granica Altaja, stanovnici Altaja ne vode se samo principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti, već ispunjavaju i druge zahteve država.
Stanovnici Altaja neće tolerisati pokušaje da se istorija okrene unazad, stoga će se suprotstaviti bilo kakvim pokušajima da se na teritoriji Altaja oživi klasno društvo i država. Oznaka klasnog društva je izdvajanje bilo kojih grupa u odnosu na koje važe drugačija pravila nego u odnosu na ostale. Oznake države su: prisilno oduzimanje vrednosti, prisiljavanje ljudi na rad, ograničavanje slobode delovanja i druge nasilne radnje, koje se sprovode na drugačiji način nego u svrhu nadoknade konkretne izračunate štete.
Jasno je da su izloženi principi značajno odstupali od tendencija poslednjih godina, a poznaoci Marksovih dela mogli bi mnoge uvedene definicije smatrati veoma upitnim. Ali, prvo, glavni, svi poznati komunistički principi, bili su u ovom manifestu jasno naznačeni. Drugo, svako ko je čitao naučnu fantastiku, bez problema je u izloženim principima prepoznao upravo svetlu komunističku budućnost, a ne bilo šta drugo. Ali najvažniji psihološki faktor je bio taj što je manifest objavljivao pobedu. Dok su u ostatku SSSR-a razmišljali o priznanju poraza u takmičenju sa kapitalizmom, a kao vizuelne prikaze izgradnje novog poretka čitali „Neznajka na Mesecu“, gde se pretpostavljalo da je čovek čoveku vuk, na Altaju je većini bilo sasvim jasno kakav su poredak uspostavili i kako se u njemu ponašati.
Svi funkcioneri narodne privrede, prema manifestu, u potpunosti su zadržali svoj položaj, samo su partijski radnici ostali potpuno van toga. Pokušaji da traže svoja prava dovodili su do toga da im se skretalo pažnja: „vi, kučke, ste smenili Hruščeva!“. I, iskreno rečeno, aktiv KPSS-a na teritoriji sa manje od dvestotisuća stanovnika nije bio toliko veliki. Uostalom, neki partijski radnici su otišli u Rusiju, i nikome nisu postavljane prepreke.
Sa strane Rusije napravljena je pauza, savezno rukovodstvo je našlo se u nedoumicu. Da se radilo o ratobornom nacionalizmu, sa potiskivanjem Rusa i drugim ekscesima, još uvek bi se moglo razmišljati o uvođenju trupa. Ali silom vraćati u socijalizam one koji su već prešli u novu fazu razvoja? To bi značilo slom cele ideologije. Držati takvo nešto u tajnosti bilo bi nemoguće, po SSSR-u je već odavno pobednički koračala glasnost. Završilo se tako što je u oktobru 1990. godine Gorbačov zvanično objavio: na teritoriji Gorno-Altajske autonomne oblasti započet je eksperiment prelaska na komunizam u okviru pojedinačnog regiona.
Već sledeće godine, kada je u SSSR-u sve počelo da se uzdrmava, a na Altaj su došli prvi strani investitori – nekoliko hotelskih lanaca i jedan agroindustrijski holding — počeo je masovni odlazak na Altaj sovjetskih kooperativaca, menjačalaca i drugih prilično imućnih građana, koji su otkrili da su ovde dobrodošli i oni, i njihov novac, i njihova inicijativa.
U početku su se na Altaju uglavnom koristile sovjetske rublje, a zatim su prešli prvenstveno na američki dolar i švajcarski franak. Niko nije smatrao potrebnim da vodi sopstvenu valutnu politiku.
Brojni asfaltirani putevi nisu stigli do potpunog zapuštenja tokom prelaznog perioda. Saobraćajne službe su se u početku oslanjale na male porudžbine za asfaltiranje puteva unutar sela ili popravku mostova preko planinskih rečica, ali su se postepeno pojavili veći investitori i porudžbina je bilo na pretek. Godine 1991. građevinski radnici su postavili punkt na ulazu iz Rusije i počeli da naplaćuju novac transportu koji ide u Mongoliju. To je bilo dovoljno da se Čujski trakt održava u zadovoljavajućem stanju. Postepeno je nastao dovoljan broj službi koje su sebi uzele na održavanje i ishranu različite delove puteva. Vremenom su mehanizmi naplate evoluirali ka većoj udobnosti korisnika – kao što je uobičajeno, u skladu sa principima komunističke svesti i međusobnog poštovanja. Takođe, koliko god to bilo čudno, potpuno odsustvo bilo kakvih organa zaduženih za postavljanje pravila saobraćaja i nadzor nad njihovim poštovanjem, nije posebno uticalo na broj udesa.
Mala avijacija je nastavila da leti između regionalnih centara, kao i za Bijsk i Barnol. U vreme kada je mala avijacija u Rusiji počela da propada, Japanci su u Gorno-Altajsku već započeli izgradnju međunarodnog aerodroma.
Privatne klinike su počele da se pojavljuju najpre uz hotele i sanatorijume, a vremenom se tražnja onih koji mogu da plate pojavila i u regionalnim centrima. Služba spasilaca je počela da radi dopunski kao prevoz bolesnika iz udaljenih sela do regionalnih bolnica. Negde su to bili jednokratni nalozi, negde ugovori o pretplatničkom održavanju sa stanovnicima, a negde su se kịpili osiguravajuća društva.
Nivo obrazovanja je u početku logično opao. Bivši školski učitelji su radili sa pojedinačnim učenicima iz konkretnih predmeta, posvećujući ostatak vremena sopstvenim baštama. Postepeno je postalo jasnije kakve su stručnjake komunistička ekonomija potrebovala, i proces je krenuo; negde je ostao samo na nivou privatnih časova, u Gorno-Altajsku i Ulaganu otvorene su po jedna srednja škola, a uglavnom je učitelj okupljao mešovitu grupu uzrasta i držao intenzivni kurs od jednog ili dva predmeta tokom par meseci. Obrazovni teret je ostao smešan u poređenju sa sovjetskom prošlošću, pa su deca više bila uključena u gospodarstvo i prilično rano su pronalazila sebi punopravan izvor zarade. S druge strane, postalo je uobičajeno dobrovoljno učenje specifičnim oblastima znanja već u zrelijim godinama, kada je čovek tačno znao šta mu treba i bio spreman da za to plati.
Početkom devedesetih dešavali su se incidenti kada bi iz Rusije dolazile bande džipovima, oduzimajući automobile, kućne aparate i novac. Ova pitanja su se rešavala na različite načine. Moglo se nabaviti kontakt konkurentske grupe i navesti ih na bandu koja se vraća sa plenom. Moglo se organizovati naoružani otpor, s obzirom na to da na Altaju nije bilo nikakvih ograničenja za nošenje oružja. Moglo se davati obaveštenja ruskim policajcima. U Majmi, koja je logično više nego druge trpela napade, neko vreme je postojala privatna zaštitarska organizacija – osnovali su je bijski bando-članovi koje su konkurenti istisnuli sa tržnice kod železničke stanice. Postepeno se u kriminalnim krugovima Altajskog kraja formiralo mišljenje da je kod komunista bespravno ponašanje sramota. Tamo su išli na kulturni odmor, a ponekad i na arbitražni sud – komunističkoj svesti južnih suseda moglo se verovati.
U devedeset osamte, komunističkom (de facto anarho-kapitalistički poredak je tako i zadržao de jure svoje prvobitno ideologizovano ime) Altaju se pridružila Belokuriha. U RF je bio defolt, smena premijera, kašnjenja plata – a altajski investitori su ponudili dobre pare u čvrstoj valuti za državnu svojinu u otkupivoj Belokurihi. Početkom dvehiljaditih, RF je jednostrano izvršila demarkaciju granice, uspostavila punkte carinskog pregleda i drugu čudnu atributiku koju države tako vole. U 2014. Žirinovski je predlagao da se razmisli o tome da su Belokuriha i Severni Kazahstan, uporedo sa Novorosijom – iskonska ruska zemlja, ali ga je Zjugaov obustavio kako ne bi smeo da pokazuje zube komunistima, i uopšte, da kod naših, kaže, južnih suseda nije greh nešto naučiti, a ne upadati u njih sa svojim dobrovoljcima.
Godine 2006. bio je pokušaj da se zvanično registruje država Komunistička Republika Altaj — sa ciljem ulaska u UN, WTO, kao i pružanja ofšor usluga. Međutim, sledećeg dana cela ograda podnosioca zahteva bila je prekrivena komunističkim manifestom, i on je, odlučivši nakon zdravog razmišljanja da je i tako dovoljno dobro, nije pokušao da dokazuje komšijama da njegova ideja ne znači ni oporezivanje, ni druge u manifestu navedene odlike države, i ugasio je svoju inicijativu. Takva komunistička nefleksibilnost Altajaca značila je da nijedna međunarodna kompanija ne može držati svoju sedište na Altaju, budući obavezna da ima državnu registraciju, ali to nikako nije smetalo stvarnom operativnom radu.
Za putovanja širom sveta, stanovnici Altaja su u početku prvenstveno koristili ruske pasoše, koje su dobijali u ruskom Bijsku, ali nakon Gruzijskog rata 2008. godine, u modu je počelo da ulazi državljanstvo baltičkih zemalja i Izraela, a od 2010. godine Mongolija je uvela pojednostavljenu proceduru za stanovnike Altaja, čime je u potpunosti zadovoljila tržišnu potražnju.
Altaj je postao utočište za Edvarda Snoudena, ali to nije bila njegova najuspešnija ideja. Predstavnici NSA, ne krijući se naročito, sleteli su u Gorno-Altajsk i uhvatili begunog sistemskog administratora, nakon čega su otišli u RF, a zatim u Vašington. Altajci nisu sprečavali zadržavanje, ali su, prvo, u masovnom obimu počeli da odbijaju američke dolare, postepeno prelazeći na švajcarske franke kao gotovinu i na bitkoine za bezgotovinsko plaćanje, a drugo, 2014. godine pod Ongudajem je otvoren klub veterana — nešto poput baze slobodnih plaćenika iz celog sveta, i kada je 2017. ruska FSB pokušala da uhvati Arkadija Babčenka koji je pobegao na Altaj, njene službenike je očekivao prilično nemilosrdan doček. Ipak, prošlo je bez žrtava i međunarodnih skandala.
Godine 2020. Manifiesto Comunista se proširio na Kubi, ali to je već sasvim druga priča…
Naš helikopter, kreni napred, u komunama je stajalište!
Zadatak je zaista prilično netrivijalan, i evo zašto.
Kapitalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi među ljudima robno-novčani. Anarho-kapitalizam čini granične uslove strožim, ukazujući na to da dominantni robno-novčani odnosi moraju biti i dobrovoljni.
Komunizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi među ljudima odnosi darivanja, a mesto novca zauzima reputacija.
Nije teško videti da je porodica komunizam, a anarho-kapitalizma tamo, po pravilu, nema ni trunke. U međuvremenu, zadatak je da se deci u porodici ispričaju vrednosti ankap-a, i da se učini tako da te vrednosti postanu privlačne za njih.
Problem nije čak ni u tome da se samo ispriča, već u tome što se u detinjstvu najbolje usvajaju ona uputstva koja su potkrepljena ličnim primerom i koja su primenljiva na stvarni život ovde i sada.
Treba početi od najosnovnijih stvari.
Vlasina. Ukazuje se da je ovo mamina stvar, ovo tatina, ovo detetova, a ovo su stvari u zajedničkoj vlasini cele porodice (samo nemojte govoriti tu užasnu komunističku reč „zajedničko“)
Razmena. Razmenjivanje vrednosti je prilično uzbudljiva aktivnost za decu, i ovde je važno ne samo usaditi detetu ukus za razmenu, već i objasniti da razmena mora biti isključivo dobrovoljna i da je razmena uvek nejednaka: svako ceni ono što daje manje od onoga što stiče. Tako da, ako je neko nešto zamenio, a zatim se predomislio, druga strana nije dužna da pristane na povratnu razmenu.
Ugovor. Navikavajte, ako ne zapisivati, onda bar jasno izgovoriti uslove razmene, ne stidite se pozivati na stare ugovore i ne smete sami odustati od svoje reči.
Sud. Ako se ne uspe postići dogovor sa detetom, potražite nekoga ko će vas presuditi, tako da i dete pristane na sudstvo. Neka se navikne da brani svoj stav pred nezavisnim licem, a zatim da izvršava presudu.
Novac. Što ranije dete dobije svoj novac, to bolje. Ne stidite se angažovati ga za bilo koji posao koji želite da od njega dobijete. Ali ako on odbije posao, ne smete ga primoravati na njega. Neka se navikne da izgovori frazu „a šta ja imam od toga?“
Reputacija. Izbegavajte da izazivate stid kod deteta, mnogo je važnije da mu stavite do znanja da njegova reputacija u određenoj oblasti izgleda loše i da mu se sada u tom smislu ne veruje, ali da mu se ovde može potpuno verovati.
Kompenzacija troškova. Ponovo, umesto da ga stidite, predložite mu da razmisli kako bi mogao da nadoknadi štetu. Korisno je pregovarati, ne pristajući na prvu ponudu. Ako ste i sami na neki način prevarili njegovo poverenje, takođe slobodno predložite kompenzaciju, i neka on razmisli da li će prihvatiti ponuđeno.
Samoodbrana. Svako ima pravo na samoodbranu. Ovde ćete možda morati da budete u konfliktu sa drugim odraslima koji zastupaju stav da dete principijelno nema pravo da se bori, već da može maksimalno samo da se požali odraslima. Nemojte se ustručavati da organizujete punopravni sudski postupak nakon ovakvih incidenata, naravno, na dobrovoljnoj osnovi. Ako pritom sud odluči da je vaše dete ipak nanelo nekome nezakonitu štetu, moraćete se postarati da on isplati kompenzaciju.
Uopšte, pokušajte što pre da počnete da se ponašate prema detetu kao prema ravnopravnom subjektu. Možda mu nedostaje znanja ili veština, ali to ga ne lišava prava. Znanje i veštine su nešto što se stiče kroz vreme.
Ne baš najbolji primer ugovora: pružena usluga nije definisana i nema uslova za raskid. Ali i takav ugovor je mnogo bolji od njegovog odsustva.
Ovde želim da počnem sa proširenim citatom iz izvora na koji se ionako stalno pozivam – naše Politologija-tjan, Ekaterine Šulman:
Što se tiče stvarnog stanja stvari, generalno govoreći, Rus je spontani libertarijanac, ali on to ne zna i nikada sebe tako neće nazvati. Zapravo, on je veoma sklon libertarijanskim vrednostima, a to je: ne veruje državi, državnim institucijama, organima reda. On uopšte ne veruje nikome osim ličnim poznanicima. Sklon je da se oslanja samo na sebe i na svoje najbliže rođake. Shodno tome, želeo bi da mu se niko ne meša u život i da mu se dopusti da živi mirno i da mu se ne govori kako treba da živi. Dakle, te libertarijanske vrednosti su veoma snažne kod ruskog naroda.
Istovremeno, potpuno je opravdan i suprotan pogled: Rusija je zemlja ukorenjenih socijaldemokratskih vrednosti, i ideal države za većinu Rusa su skandinavske zemlje, sa niskim nivoom nejednakosti, sa komfornim zatvorima, sa službenicima na biciklima, sa širokom javnom raspravom o svim pitanjima, skraćeno, takva normalna sovjetska vlast kakva i treba da bude prema projektnoj dokumentaciji. Visoki porezi i stroge regulacije koje prate ovaj model, doživljavaju se kao sasvim opravdana cena za taj paternalistički raj.
I, konačno, bilo bi čudno ne pomenuti i taj stav da je Rus „lokš“ i „terpila“ (laka meta i žrtva), opterećen Štokholmskim sindromom i sindromom naučene bespomoćnosti. Njegov moto je „inicijativa je kažnjiva“, i to ne „kažnjiva nalogom da se izvrši inicijativa“, kao u idealnoj konfučijanskoj Kini, već, bukvalno, kažnjiva štapom po glavi, da se ne bi isticao. On nema iluzije u vezi sa dobrotom državne vlasti, ali opravdava postupke službenika time što bi i sam na njihovom mestu postupao isto.
Prva kategorija su naši prirodni saveznici. Oni možda neće pružiti aktivnu podršku jer su zauzeti svojim mirnim anarko-kapitalističkim poslovima, ali će barem u pravom trenutku okrenuti leđa i neće izdati ljude zbog njihovih mirnih anarko-kapitalističkih poslova.
Druga kategorija su naši prirodni saveznici. Oni razumeju važnost zajedničkog rešavanja lokalnih problema, sposobnost dogovaranja, težnju ka ujedinjenju oko zajedničkih interesa, a ne samo po principu „svoji protiv tuđih“.
Treća kategorija su naši prirodni saveznici. Postepeno im postaje jasno da službenik nije neka nemilosrdna sila, svemoguća i sveveduća. Službenik je smešno kreten, koji sam ne sme da napravi korak bez instrukcije, ali pritom postupa prema naredbama po principu „sačekaj da izvršiš – otkazali su“ i „možeš da baciš odgovornost – baci je“. Konačno, tim ljudima postaje jasno da službenik trenutno gubi sav svoj nadređeni ponos kada se nađe jedan na jedan sa masom. I tada službenike mogu mirno gađati snegom, kao u Volokolamsku, mogu im prirediti smeće-lustracije, kao u Ukrajini, ali ako postane baš kritično, može doći i do defenestracija, koje su tako volela da primenjuju braća Sloveni u Češkoj.
mm, lustracije!
Naravno, ponekad sa takvim saveznicima ne trebaju ni neprijatelji. Naravno, takve saveznike je previše lako namamiti komunističkim sloganima, i tada će ići da tuku liberalaste i buržojeve. Zato, koliko god to bilo neprijatno, mora se obaviti važan posao stvaranja ispravne slike neprijatelja u glavama tih ljudi. Upravo zbog toga Mihail Svetov, sa svojom propagandom mržnje prema nomenklaturi, takođe obavlja važan posao; ja to ne bih mogla, meni je mnogo prijatnije da pričam razne optimistične priče o tome kako ćemo se sami ureći.
Mnogi pričaju kako su došli do libertarijanstva nesvesno, jednostavno je jednog lepog dana njihovi eruditniji poznanici rekli da se taj kompleks stavova koji oni zastupaju zove libertarijanstvo.
Kod mene je to ispalo malo čudnije. Poznavala sam samu reč, ali sam je tumačila čisto fenomenološki, kao da su libertarijanci pristalice uklanjanja države iz ekonomije i privatnog života građana. Potom sam jednom rekla prijateljici da sam libertarijanka, ona je čula nepoznat termin i krenula na Vikipediju. Tamo nije bio današnji, relativno uravnotežen članak, već je već na samom početku tvrdilo: libertarijanci su, navodno, neki likovi koji se zalažu za odbacivanje agresivnog nasilja. Ja sam se zapitala: šta? Kakve veze ima ta stvar uopšte sa predmetom mog interesovanja? I krenula sam detaljno da istražujem pitanje. Od tada sam kao ona Šulman, koja ne razume da nešto može biti zanimljivije od parlamentarizma (osim možda britanske literature, ali najbolje britanske literature o parlamentarizmu), ne razumem da nešto može biti zanimljivije od ekonomske teorije i libertarijanskog prava, ali me skraćenica NAP i mnoštvo njenih derivata i dalje malo uznemiravaju.
Iskreno smatram da je prodavati libertarijanstvo ljudima preko NAP-a metodološki neispravno i provocira stav prema nama kao prema nekim čudnim frikovima. Za NAP, čisto estetski ubedljivo može da se zalaže samo osoba sa oružjem, spremna da ga u svakom trenutku upotrebi u samoobrani, jer princip neagresije jeste etika naoružanih ljudi, a ne kapriz naoružanih. Ako si nespretna tetka, fika sa manikirom ili vitki metroseksualac, onda se zalaži za nešto drugo.
Izvinite, odletela sam, ali vi ste tražili lične priče, i ja ih imam.
„Zapamtite, deca: NAP je kada svako drži svakoga na nišanu, ali ne puca“
Radi raznolikosti odlučila sam da naglas pročitam priču, možda nekome bolje legne glasom
Koliko god želeli da uvek idemo ka cilju direktnim putevima, ali ako se u glavi sagovornika već formirao haos, uzalud je pokušavati da se u nju nešto utuče direktno, mora se uvrnutim putem.
Ovde nam na pomoć dolazi marketing sa svim svojim trikovima usmerenim na povećanje prodaje. Na primer, ima smisla razumeti koja tačno bol stoji iza maminih prigovora. Jer koja je poenta pričati o socijalnoj zaštiti u privatnim kompanijama na slobodnom tržištu u bogatom društvu, ako je njoj bol od nestanka sovjetske socijalne zaštite, već, recimo, od ušteđevine koja je izgorela u nekoj finansijskoj piramidi, ili od pucnjava na ulicama. Zatim radimo na toj boli.
Piramide
Objašnjavamo da je najvažniji razlog naglog uspona piramidi bila potreba da se nekako zaštite ušteđevine od hiperinflacije, a hiperinflacija je bila uzrokovana ludom emisijom novca od strane države. Potrošači nikada ne pokazuju potražnju za inflacionim novcem, njima je mnogo draža stabilnost, ili čak deflacija, kako bi mogli jednostavno da stave novac u kasicu i on zadrži svoju vrednost decenijama.
A to je bitkojn, mama. Dizajnirali su ga hardkor ankapovi specijalno upravo za taj cilj. Čak i zlato kao instrument čuvanja vrednosti na duge staze radi lošije, jer se kod zlata može povećati proizvodnja u slučaju porasta potražnje, a sa bitkojnom takav trik ne možeš da izvedeš. A ako postoje kriptovalute, onda se možemo slobodno osloboditi svih tih centralnih banaka, ura.
Pucnjave
Objašnjavamo da u divljim devedesetim država nipošto nije prestala da reguliše pitanja građanskog oružja i da postavlja pravila za rešavanje konflikata. Milicija je rado pritiskala zakonite građane, ne dajući im ni da se efikasno protive banditima, ni da ih tuže, ali je istovremeno rado ustupala pred bilo kakvim malo drzakim huliganom. Naravno, to je stvaralo snažan ekonomski podsticaj za kriminalno ponašanje i nije pružalo nikakvu nagradu za težnju ka mirnom rešavanju pitanja. Praktično, to znači da je država devedesetih svom svojom slomljenom moći radila za agresore, sve dok nije uspela nekako da oduzme privatnim agresorima primarno pravo na banditizam.
Reci mi, ako te sada uhvate na ulici i zatraže novčanik, a ti iz torbe izvučeš Glock i razapucaš pljačkače, možda ćeš biti pohvaljen što si oslobodio društvo opasnih kriminalaca? Ne, biće ti krivično gonjen zbog ilegalnog nošenja oružja i prekoračenja granica samoodbrane, i dugo ćeš biti zatvoren da u zatvoru trošiš novac poreskih obveznika. A ako ne razapucaš, već samo zastrašiš, bićeš gonjen samo zbog nošenja oružja, i svakako ćeš biti zatvoren. Pa čemu ti je takav zaštitnik, a to je sama država?
A, ne želiš da nosiš Glock, želiš da te ne napadaju? Možeš li otići u osiguravajuću kuću i osigurati se od pljačke? Ne. Jer kompanije će početi da osiguravaju od nečega takvog samo u slučaju da imaju pravo da održavaju red i efikasno se suprotstavljaju banditima. A upravo to je zabranjeno – državni monopol. Gde god da pogledaš, kako god da pokušaš da osiguraš svoj život – nailaziš na neku državnu zabranu.
A evo, mama, pogledaj novi video, šta se dešava tamo gde država odlazi. Ili, tamo, pročitaj kod inliberty ceo izbor, kako ljudi odlaze pod državnim krovom i kako se osećaju sjajno.
Ukratko
Bolje je da znate šta joj je trenutno u glavi umesto ankap-a. Delujte polako, ubacujte pojedinačne slučajeve, kako one o državnom bezpravlju, tako i (to je mnogo važnije!) o efikasnom rešavanju najvažnijih pitanja bez države ili čak uprkos njoj. I na kraju ona čak neće ni primetiti kako će u razgovoru sa komšinicom početi da diskutuje o tim stvarima, jer su ljudi veoma skloni tajnom znanju nedostupnom običnim smrtnicima, pa kako da ne podeliš to sa tim mračnim ljudicima?
Ljudi su u ropstvu kod Hobbsa. Ideja rata svih protiv svih, od kojeg ih spasava plemenita država, pritiska umove. Čak je i čudno što to još uvek ne počinju da uče u srednjoj školi. Uostalom, propagandi nije neophodno da ulazi u dubine istorije filozofije, ona ljudima gura u nos lude devedesete i pokušava da ih uveri da je, evo ga, vaš ankap, sviđa vam se, želite li ga ponovo, kanibali?
Upravo o tome ljudi prvo pitaju kada čuju da ne postoji nijedna usluga koju zvanično pruža država, a koja ne bi mogla biti pružena kvalitetnije i jeftinije na slobodnom konkurentskom tržištu. To jest, kažu ljudi, želite sve privatizovati, ukinuti svaku socijalnu zaštitu, ostaviti samo divlje tržište koje će preplaviti prevaranti i banditi, a protiv kojih niko neće imati kome da se bori.
Nakon takvog pristupa, veoma malo kome uspeva da objasni da nove devedesete svakako nisu cilj, pa čak ni neizbežna posledica prelaska na tržište, i hajde da pogledamo bar Gruziju, koja je današnjim vremenima mnogo bliža. Mnogi se jednostavno zatvaraju, ili zato što je njihovo lično iskustvo devedesetih bilo previše bolno, ili zato što prvobitno nisu planirali da vode diskusiju, već jednostavno smatraju da je to najefikasnija teza protiv ankap-a.
Jeste li me nedostajali?
A što se tiče memova o putevima i sličnog folklora – to je već predmet interesovanja onih mlađih, koji nisu doživeli devedesete u svesnom uzrastu, i za njih je ankap neka apstraktna fora sa interneta.
(Voleo bih da nekada postavim ovo pitanje evangelisti libertarijanstva čitave Rusije Svetovu, ali ne može čovek živeti samo na Mihailu!)
Da li vam se TSN (stambena zajednica) ne čini kao prilično dobar, u odnosu na anarhizam uopšte prilično blisko srodan, društveno simpatičan i takođe relativno organizaciono lagan način da se pokrene sopstvena lokalna zajednica?
U celini, vaša logika je potpuno ispravna: pošto je ankap prirodno stanje društva, on se najpotpunije manifestuje upravo u primarnoj kooperaciji među ljudima, gde je državna intervencija odsutna ili minimalna. To jest u stambenim zajednicama, dačkim i garažnim kooperativama, sivoj preduzetničkoj delatnosti, organizacijama zajedničkih nabavki i sličnim udruženjima. Ukratko, svuda gde se ljudi udružuju dobrovoljno, rukovode pravilima koja su sami osmislili, delegiraju upravo ona prava koja sami poseduju, i upravo onaj minimum koji smatraju neophodnim…
Naravno, stambena zajednica nije najuspešniji primer takvog udruženja, jer su više regulisane od mnogih drugih. Ipak, stambene zajednice umeju prilično efikasno da se odupru pokušajima države da im ugrozi autonomiju: same biraju dobavljače usluga, politiku korišćenja zajedničke imovine i slično. Upravo su stambene zajednice najglasnije protestovale kada su uvodili obavezne naknade za kapitalno renoviranje, i na kraju su uglavnom uspele da te naknade ne padaju u zajednički lonac, već da ostanu na računu same stambene zajednice.
Nasućuju se sledeći važan korak ka jačanju lokalne samouprave. Zakon o izborima omogućava da u sastav izbornih komisija ulaze lica izabrana na skupštinama stanara. Trenutno u izbornim komisijama apsolutna većina čine zaposleni u opštinskim infrastrukturnim ustanovama: školama, vrtićima i slično. Neko je „preko mesta rada“. Neko je „od partija“. Ali de facto to su sve zaposleni u istom kolektivu. U međuvremenu, zamislite izbornu komisiju u koju spada šest višespratnih zgrada, u svakoj od kojih je organizovana stambena zajednica, i da iz svake zajednice u komisiji sedi jedan predstavnik! I još četiri-pet ljudi od partija, kao i što zakon nalaže. Da se to započne – ljudi bi masovno počeli da biraju opštinske deputate, a od toga je do „ljudskih guvernera“ nedaleko.
U suštini, moja poruka je sledeća: primarna kooperacija oko sopstvenih interesnih sfera je najpouzdaniji i najsigurniji put ka izgradnji građanskog društva, a da li će pritom uspeti da se sačuva neki delić države, ili će se od nje uspeti potpuno osloboditi – to je već u velikoj meri pitanje vere.
Tržište će rešiti, amin!
Ko je za to da se Mihail Svetov predloži za člana lokalnog biračkog odbora sa PRG?
Pitanje me je podsetilo na rasprave o samodefinisanju Libertarijanske partije SAD: socially liberal, fiscally conservative. Otprilike je jasno šta se pod tim podrazumeva, ali to izgleda kao pokušaj da se reč „večnost“ sastavi od četiri poznata slova.
„Levi“ i „desni“ su toliko neodređeni termini, toliko lako opterećeni potpuno proizvoljnim agendama, da je čak i neprijatno ih koristiti.
Prvobitno su desni u francuskom parlamentu predstavljali aristokratiju, a sada se povezuju sa nacistima i hrišćanskim konzervativcima, pa zašto umesto korektnog „pokreta za ekonomsku slobodu“ koristiti „ekonomski desni pokret“? Da bi se svi zbunili? Ili samo radi suprotstavljanja ekonomskim levima?
Socijalno levi ne zagovaraju samo slobodu upotrebe psihoaktivnih supstanci ili pravo na abortus, već i, na primer, kriminalizaciju klijenta seksualnih radnica, kao i kontrolu oružja. Pa zašto se zvati nejasnim terminom „socijalno levi“, ako se može odmah govoriti o pokretu za ličnu slobodu?
Odgovoriti na ovo pitanje nije samo teško, već je veoma jednostavno. Ako se sudovima obraćaju samo dobrovoljno, i ako sudovi nemaju nikakva sredstva prisile za izvršenje svojih odluka – a upravo takvo jadno postojanje mogu voditi sudovi u ankapu – onda sudovima ne ostaje drugih opcija osim da se pridržavaju libertarijanskih principa prava.
Alisa se, zasnovano na principu samoposedovanja, dobrovoljno obratila sudu radi rešavanja konflikta sa Bobom. Sud odbija Alisu pravo na samoposedovanje i donosi presudu da ona nema pravo na posedovanje bilo kakve imovine, tako da nad svom spornom imovinom, počevši od same Alise, Bob ima pravo isključivog raspolaganja. Bob, u skladu sa sudskom odlukom, prisvaja svu imovinu, uključujući i Alisu, koju vodi na povocu i udara zbog bilo kakvog neposlušanstva.
U ankapu ne može biti tužne tyan na povocu!
Šta će zaustaviti Alisu da sabotira sudsku odluku i aktivno se suprotstavi Bobu, tražeći bilo kakvu stranu pomoć? Šta će zaustaviti bilo koga od spoljnih aktera koji će, videvši kršenje NAP-a, pitati u čemu je stvar, nakon čega će mu odgovoriti da je to izvršenje sudske odluke, a on će reći da ga to ne zanima?
Pošto se u samom pitanju postavlja kao postulacija da je svuda ankap, to znači da je apsolutna većina odnosa u ovom društvu dobrovoljna i tržišna. Upravo se to svi smatraju normom, a svako odstupanje od norme mora se prikriti ili veoma pažljivo obrazložiti.
Može se postaviti pitanje „kakva bi bila tipična reakcija u ankapu na takvo odstupanje od libertarijanskih principa“, i tada će u odgovoru biti opisane upravo te tipične reakcije koje demonstriraju mehanizme povratne sprege u anarho-kapitalističkom društvu, koji čine odstupanje od osnovnih principa neisplativim. Ali besmisleno je postavljati pitanje u obliku „kako se u ankapu boriti protiv masovnih odstupanja sudova od libertarijanskih principa?“ Pošto su ona masovna, to više nije ankap, i treba gledati zašto su masovna, odnosno koji mehanizmi povratne sprege su nedostajali.
Pitanje o tome da li je čisti anarho-kapitalistički socijum održiv, danas nema teorijsko rešenje. Društva koja se posmatraju kao pretodnici ankapa u pravnom smislu (Irlanda, Island), istorijski su doživela poraz od spoljnih sila, ali to nije argument za unutrašnju nestabilnost.
