Автор: Анкап-тян

U vezi sa šutingom, ali ne o šutingima

Kao i obično, nakon svakog šutinga počinje diskusija o regulaciji trgovine oružjem. Zanimljiv pristup izneo je Mihail Požarski. U celini, budući pristalica liberalizacije te same trgovine, on ukazuje na to da i oni koji zbog šutinga zahtevaju zabranu oružja, i oni koji zbog šutinga zahtevaju njegovu liberalizaciju, zasnivaju se na iluziji kontrole. Kaže da etatisti podležu iluziji da država može efikasno zaštititi od šutinga, a liberali su isto tako ubeđeni da se mogu efikasno zaštititi naoružani građani, dok u međuvremenu efikasne zaštite od šutinga ne postoji, samo ljudi boje da priznaju da njihov život zavisi od slučajnosti. I dalje navodi statistiku.

Već sam obećala da ću se ovde uzdržati od formula, isto tako ne želim da se uronim u analizu te same statistike. Na nju postoji niz primedbi, kao primer daću link ka postom Vladimira Popova, može se naći još, ali neću se gubiti u detaljima.

Taj faktor, koji mi se čini najvažnijim, statistikom je praktično nemoguće izmeriti, jer je to psihologija. Već juče sam pomenula to u kontekstu toga da je oružje moćan stimulans za proizvodnju uzajamne učtivosti, stoga će povećanje naoružanosti učenika dovesti do toga da će morati da smire entuzijazam u bulingu i drugim adolescentnim zabavama, a to će uticati i na učestalost masovnih šutinga. Na to je Mihail odgovorio da ne razume odakle je iznikao mit o učtivosti naoružanih ljudi. Uzeti, recimo, Sete, tamo se ne primećuje nikakva posebna učtivost, fuck kroz svaku rečenicu.

Da, hajde da uzmemo Sete. Razumljivo je da je pozivanje na izuzetno nizak broj ubistava na Divljem zapadu banalno, uvek se može odgovoriti nerelevancijom tako drevnih podataka. Uzmimo modernu Ameriku, i to najviše afroamerikance, odnosno, iz perspektive običnog čoveka, gomilu kriminalaca sa pištoljima i potpunim preziranjem prema zakonu.

Čime su ovi momci obogatili svetsku kulturu? Rep-bitlovima! U Rusiji umetnost psovke je pre svega umetnost ponižavanja potpuno bez prava potčinjenog. Mornarska uvreda, praporščici, i tako dalje. U manjoj meri – bezlična žalba na težak život. Tamo je to zapravo dijalog između jednakih, u kojem se ceni virtuoznost uvrede, i upravo zbog nje se dodeljuje pobeda, a ako je neko iznervirao i izvukao oružje tokom bitla, to je, izvinite, moveton.

Ovo je samo još jedan primer toga kako će svaka naoružana zajednica sigurno razviti sopstvena sredstva za deeskalaciju konflikata, dok će ona koja je nasilno razoružana preinventisati sofisticirana sredstva za podvaluvanje iz prikrija.

Kakva je za libertarijanca dopuštena reakcija na verbalnu uvredu (koja se vrši bez primene fizičkog nasilja)? Kako se može delovati na uvreditelja da izgubi želju da to ponovi?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Ovo je veoma popularno pitanje koje mi je postavljano u različitim formulacijama već više puta. Evo – nedavni odgovor o stajanju na nogu. Evo još jedan, o ideološkom neprijateljstvu. Evo – o psihološkoj agresiji. Evo – o nemogućnosti da se pobegne od neprijatnog komšije. Evo – o stalking-u.

Ali, kao što je napisao jedan pesnik, koji je znao, kao i svi sovjetski ljudi, smisao jezika mržnje, „koliko puta ga vidiš, toliko puta ga i ubij!“ Tako da ću se pozabaviti vašim pitanjem i pokušati da otvorim temu malo na novi način.

Za početak predlažem da poslušate izlaganje Davuda Zulumhanova na sedmim Adamovim Smitovim čitanjima 2015. godine „O poreklu poštenja“. Tamo on prenosi veoma važnu tezu:

Poštenog čoveka je nemoguće uvrediti, jer on nema časti, to je razbojnički termin. Zato su „uvreda“ i „uvređenost“ oružje razbojnika. Uvređenost je povod da se dobije „zakonito pravo na primenu nasilja“. Uvreda je provokacija druge strane na postupke na koje se zakonski može odgovoriti nasiljem.

Pa kako se onda može delovati na onoga ko vređa, da mu nestane želje da to ponovi? Možete se ponovo obratiti Davudu i iskoristiti njegov recept:

Trgovca je nemoguće uvrediti.

— Ti si prostak, ti si gad, i ceo tvoj rod je bio lopov!<

A trgovac se smeška i kaže:

— Da, da, ali svakako manje od pedeset, neću dati.

Međutim, malo je verovatno da ovaj savet u potpunosti odgovara na vaše pitanje, jer takav odgovor ne garantuje da razbojniku nestaje nagon za uvredama. Možda bi trebalo da odgovarate na njegovom sopstvenom razbojničkom jeziku.

Tako je Navaljni prihvatio izazov generala Zolotova u tačnoj usklađenosti sa njihovim, razbojničkim, duelnim kodeksom, izaberavši ono oružje u kojem je on jak, a general slab. General se povukao, i sada se po tim istim zakonima časti, na koje se sam pozivao, ispostavilo da je lišen časti. Hoće li mu nestati nagon za nasiljem? Nije sigurno. Ali nagon za uvredama – skoro sigurno.

Ili, evo, Kadirov se pojavio pred inguškim starješinom Muhadžirem Nalgijevom sa stotinu ljudi, tvrdeći da je ovaj uputio nepoštovane izjave na njegov račun. Ali, lokalno stanovništvo je počelo da se okuplja u odbranu starješine, i do čega je to dovelo? Kadirov se izvinio i otišao. Kadirov, za razliku od Zolotova, zaista nešto razume u vezi sa čašću, što je i demonstrirao.

U objavi o gazenju po nozi opisala sam kako dolazi do eskalacije konflikta. Da su ljudima od svih alata za rešavanje konflikata bila dostupna samo eskalacije, oni bi veoma brzo nestali. Pa, znate, sve te priče tipa, dozvolite kratkoslovno oružje, i ti ludaci će se brzo pozastreljati međusobno. Ali, sasvim opravdana strepnja od takvog ishoda vodi i do razvoja tako važnog alata za deeskalaciju konflikta, kao što je izvinjenje.

Gde je najveća verovatnoća da dobijete uvredu na svoj račun? Naravno, na internetu. Jer internet je gun-free zone. A pojavite se na takmičenju iz praktičnog pucanja, i tamo ćete čuti samo učtiva laskanja: „poštovani strelac“, „poštovani sudija“. Jer svako ima cev, gomilu metaka i uzbuđenje – pokušajte tu da ne budete ljubazni.

Rezimiram. Uvredama se suprotstavljaju smirenost, ljubaznost i čvrstina stava, odnosno ukazivanje, s jedne strane, na svoju spremnost da se izvinim ako sam nekoga nehotice uvredio, ali s druge strane na spremnost da odgovorim silom ako uvreditelj sam ne izvine. A za prevenciju uvreda, moraćete da steknete reputaciju osobe koju ne vredi uvređivati.

Kakve argumente navode kejzijanci u korist državne regulacije? Oni tvrde da austrijska škola ne može da dokaže svoju teoriju. A kako oni dokazuju svoju?

U osnovi pobedničkog pohoda kejnsijanizma kroz svet leži jednostavna prevara. Velika depresija je proglašena neuspehom slobodnog tržišta, a ne neuspehom državnog regulisanja, i kako bi se suprotstavilo takvim pojavama, predložen je niz alata državnog regulisanja. Kejnsijanska teorija je od samog početka bila izložena kritici austrijske i neoklasične škole, i tokom celog perioda dok je dominirala, nisu dati nikakvi ubedljivi odgovori na tu kritiku.

Zašto su kejnsijanci pobedili Austrijance? Zato što su arbitar u sporu o tome kakvu ekonomsku politiku vlade treba da vode bile same vlade. Ovo krši fundamentalni pravni princip „Niko ne sme biti sudija u sopstvenom predmetu“, i nije iznenađujuće što su vlade sa mračnom regularnošću preferirale ona učenja koja su nudila da im se dodeli značajnija ovlašćenja, a ne ona koja su, naprotiv, nudila potpunu deregulaciju ekonomije.

Srećom, u demokratskim zemljama između vlade i birača postoji određena povratna informacija, i kada se sedamdesetih desila stagflacija, koja je direktno protivrečila kejnsijanskoj teoriji, kejnsijance na dvorevima vladara su zamenili monetaristi, sa svojim manje grubim metodama. Zemljama sa dominantnim marksizmom nije bilo toliko sreće, tamo se Markov učeni proglašavalo svemoćnim zbog njegove vernosti; drugim rečima, povratna informacija između teorije i realnosti nije postojala.

Morao sam da napravim ovaj istorijski osvrt kako bih odmah razjasnio: u osnovi uspeha kejnsijanizma ne leže logička opravdanja ispravnosti teorije, već činjenica da je njena implementacija donosila direktne koristi onima koji je uvode.

A sada ću se dotaći direktno kejnsijanskih dokaza: na kraju krajeva, čak i ako se činjenična razmatranja nisu poklapala sa javnim opravdanjima, kejnsijancima je ipak moralo biti pruženo neka opravdanja.

U osnovi svake teorije leži neki model realnosti. Kejns je odbio da razmatra modele interakcije između subjekata i fokusirao se na modele odnosa između apstraktnih entiteta kao što su agregatna potražnja, agregatna ponuda, ukupna zaposlenost, opšti nivo cena, bruto proizvod, brzina cirkulacije novca i tako dalje.

Dak, Kejnov model krize izgleda kao sistem sa pozitivnom povratnom vezom: što je manja potražnja, to je manja proizvodnja, što je veća nezaposlenost, to je manja potražnja. U okviru tako jednostavnog modela, sve je potpuno logički besprekorno. Kejnov zaključak: vlada treba da stimuliše potražnju javnim radovima, nije važno kakvim, čak i kopanjem rupa i odmah ih ponovnim zatrpavanjem, i to će omogućiti izlazak iz začaravanog kruga. Vidi se da je takva teorija odlično pogodna za svrhe propagande: prvo dobro uplašiš, a zatim obećaš spas ako ti kupe čudesno sredstvo protiv problema.

Ukratko, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo sjajno, što u potpunosti odgovara slikama sveta svakog običnog čoveka), glavno zlo u ekonomiji su ušteđevine (prema AEŠ, upravo ušteđevine omogućavaju uvođenje sve složenijih lanaca proizvodnje, što obezbeđuje ekonomski rast), najbolje sredstvo borbe protiv kriza je uništavanje ušteđevina i rasipanje resursa. Zašto uvođenje takvog ludila predstavlja siguran put ka propasti na nivou pojedinačnog domaćinstva, ali na neki magičan način spasava ekonomiju čim država počne da primenjuje takvu praksu na nivou cele zemlje, kejnsisti nisu objasnili. Između mikro i makroekonomije kod njih postoji potpuni logički jaz, to su dve potpuno nepovezane discipline.

Savremeno kejnsijanst je značajno mutirao u poređenju sa izvornom teorijom, spojio se u ekstazi sa monetarizmom i formirao jedinstven mejnstrim pravac koji nastavlja da stvara sve sofisticiranije modele za najrazličitije oblasti života. Ako je Kejns počeo tako što je propagirao samu neophodnost državnog regulisanja ekonomije, onda se danas neophodnost državnog regulisanja više ne dovodi u pitanje, i ekonomisti se zabavljaju u punom mahu, beskrajno precizirajući konkretne načine da to čine na najsofisticiraniji način. 

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.

A kako je libertarianizam u pogledu seksa?

Kao što je poznato, ekonomska teorija ne daje kvantitativne predviđanja, stoga nećemo nagađati koliko ćete tačno dana ne moći da hodate, radije ćemo zaista razmisliti o tome kako izgleda libertarijanstvo u pogledu seksa.

Seks između pravnih subjekata

Ovde je dozvoljeno bilo šta, pod uslovom poštovanja dobrovoljnosti. Posebno ću naglasiti da se dobrovoljna saglasnost može opozvati u bilo kom trenutku. Ako je ugovorom za to predviđena ugovorna kazna – to znači da se ugovorna kazna isplaćuje. Postkoitalna nesuglasnost je pravni nonsens, sa takvim zahtevima bilo koji razuman sud će vas uputiti dalje. Zahtev za ugovornu kaznu zbog neadekvatnog kvaliteta usluga je dozvoljiv ako je takva mogućnost unapred dogovorena.

Ako je jedan od subjekata bio vezan ugovorom sa trećim licem, i seks krši taj ugovor, onda drugi subjekat, koji nije sklopio ugovor, nije strana u konfliktu i ne može biti pozvan na odgovornost. Dakle, prestanite da čupate dlake zbog podmukle ljubavnice i fokusirajte se na razvod sa mužem.

Postojanje odnosa subordinacije između subjekata po podrazumevanim uslovima nije prepreka za seks. Dakle, ako šef odeljenja unapređuje svog seksualnog partnera, ili, obrnuto, odbija da predloži bonus zbog odbijanja seksa, to je problem vlasnika preduzeća.

Seks između lica bez pravne sposobnosti

Sami učesnici čina u pravnom smislu ostaju van toga, baš kao što je neosuđiv pas koji je bez pitanja oplodio nečiju ženku dok su vlasnici okrenuli leđa. Svi mogući prigovori u vezi sa prekršajem rešavaju staratelji. Pri tome, sam činjenica da jedan od staratelja ne odobrava ono što se desilo, a drugi nema ništa protiv, nema značaja. Opravdani prigovori mogu se pojaviti samo u slučaju da je to neodobravanje bilo unapred poznato, i da je staratelj druge strane podsticao starateljstvo na te radnje. U suprotnom, prigovori naknadno imaju manje smisla nego postkoitalna nesuglasnost jednog od učesnika čina.

Seks pravnog subjekta i lica bez pravne sposobnosti

Ovde važi jednostavna kombinacija razmatranja iz prethodna dva odeljka. Dozvoljeno je sve što se vrši uz uzajamni pristanak, opravdan prigovor može nastati samo u slučaju da je strana koja ima pravnu sposobnost unapred bila upoznata sa nesuglasom staratelja druge strane u vezi sa seksom sa licem pod starateljstvom.

Seks sa licem koje je nesposobno za poslovne radnje

A ovde važi čvrsta pretpostavka neslaganja. Ako saglasnost nije izražena u jasnom obliku (na primer, devojka je mrtvo pijan i spava), to znači da je nema.

Ne smaraj ni o čemu, mače!

Adam Smitova čitanja

Nadam se da se već polako pripremate za Adam Smith Čitanja, koja će se održati u Moskvi 4. novembra. Ne samo da je to najveća ruska godišnja libertarijanska konferencija, već je ove godine i obeležava svoj jubilej, svoju desetu godišnjicu, i trebalo bi da se odvija na posebno visokom nivou. Dakle, ako imate tu mogućnost, obavezno idite, nećete se pokajati. Slušaćete Ekaterinu Šulman, najbolju rusku popularizatorku politologije, Nataliju Zubarevič, koja odlično poznaje i ume da priča o situaciji u ruskim regionima, i Veru Kičanovu, naš odgovor urbanistima državnicima. I još nekoliko dobrih momaka)))

A dok Čitanja još nisu počela, obavezno se pretplatite na YouTube kanal Čitanja, gde se čuvaju ne samo snimci prethodnih Čitanja, već i neka druga, jednako zanimljiva nastup

.

Želim da vam preporučim nekoliko snimaka odatle koji su lično na mene ostavili veliki utisak i koji mi se čine veoma važnim.

Prvo, to je naravno Dmitrij Butrin, „Nekooperativne igre“, izveštaj na sedmim Čitanjima 2015. godine. Veoma osvežavajući hladan tuš za sve koji se bave politikom. Može izazvati odbacivanje, ali pokušajte da to „svarite“. Posebno relevantno za one koji su zainteresovani za izgradnju partija.

Drugo, prilično srodan po poruci vebinar Aleksandra Rakvijašvilija „Libertarijanske reforme: zašto je to tako teško“. Posebno se preporučuje onima koji su u anketi o preferiranim metodama postizanja ankapa izabrali politički put.

I treće (tri je sveti broj za Rusiju), nazvaću radi raznolikosti optimističan izveštaj Sergeja Selejeva „Garažna ekonomija u ruskim provincijama“, izlagan na osmim Čitanjima 2016. godine. Nažalost, kvalitet snimka nije dobar i prezentacija nije upala u kadar. Možete to smatrati alegorijom ankapa, koji u današnjim uslovima obično izgleda prilično nespretno.

Nadam se da vam je ovaj izbor omogućio da na okolnu stvarnost pogledate na drugačiji način, ali i da će vam reći nešto o meni.

Na kraju ću pomenuti da su potrebna sredstva za održavanje Čitanja. Kao što se lako može videti, u novčaniku za donacije još uvek nema mnogo, ukupno 6 transakcija u iznosu od 0.01429703btc. Pozivam vas da dodate još tamo, u meri u kojoj budete u mogućnosti. 

Kako će se rešavati pitanja tranzitne teritorije kod Ankapija?

(sada se to naziva servitut, tj. vlasnik privatnog zemljišta je po zakonu dužan da obezbedi prolaz/prolaz vozila kroz svoje vlasništvo za tranzitni saobraćaj, postavljanje vodovoda, kanalizacije, pristup vodi itd.)

Sam mislim da će biti analog koncepcije neutralnih (međunarodnih) voda u pomorskom pravu za tranzit preko zemlje, ali kako će odlučivati koji deo zemlje može smatrati servitutom?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0,01btc)

Prilično lako se može zamisliti kako u uslovima absolutizacije prava privatnog vlasništva nad zemljom neki vlasnik zemlje zahteva apsolutnu nepovredivost zemlje, ne pristajući na nikakve pregovore. Čovek ima pravo na mizantropiju, sve dok je spreman da je plaća i ne narušava tuđe vlasništvo.

Međutim, veoma je teško zamisliti da će se takvom mizantropiji pridržavati komercijalne kompanije, naročito one koje imaju više vlasnika. Po pravilu, zadatak kompanije je ostvarivanje profita, a ne dominacija i samopotvrđivanje. Dakle, ako postoji potražnja za postavljanjem komunikacija preko teritorije kompanije, bilo da je u pitanju kabl ili staza, to će se po pravilu smatrati mogućnošću za zaradu na zadovoljenju potražnje.

Kod ankapa su legitimne bilo kakve dobrovoljne transakcije, a što se tiče prisilnih, one takođe mogu lako da se događaju, ali se za njih podrazumevaju izvinjenje i kompenzacija.

Dejvid Fridman u „Mehanici slobode“ navodi kao primer sasvim opravdanog ponašanja to kako se zalutali putnik upada u nečiju praznu kuću kako bi odatle pozvao i tražio pomoć, ali za odlazak ostavlja u kući gotovinu u iznosu dovoljnom za kompenzaciju nanetog neprijatnosti.

Ali ne moramo ići tako daleko kada imamo sopstvenu tajgu odmah pored nas. Svaka zimovnica u tajgi je privatno vlasništvo, ali se vrata tamo ne zaključavaju, i tamo se uvek čuva određena zaliha drva, žitarica i druge opreme. Svaki slučajni prolaznik može prenoćiti u zimovnici, a pre odlaska dopunjuje zalihe za sledećeg posetioca. Takav je nastao spontani red. Niko se namerno ne bavi prisiljavanja na njegovo poštovanje, jednostavno ova pravila pristojnosti pomažu ljudima da žive. Društvo koje ne razvija takve redove je manje uspešno.

Toplo, sito i spontani red

Baš kao i u Rimu, sam pojam servituta je izmišljen bez bilo kakve države, u okviru privatnog prava, i nema nikakvih preduslova da se smatra da će bezdržavno društvo budućnosti biti manje razumno od bezdržavnog društva prošlosti.

Tako će, u slučaju ankapa, u malo naseljenim oblastima na straži potreba ljudi u pitanju tranzitnih teritorija stajati spekulativni „medved tužilac“, koji čuva „zakon tajge“, a u gusto naseljenim – težnja da se ostvari tržišna korist od obezbeđivanja tranzita kroz svoju teritoriju. Delovi pak malobrojnih misantropa, koji će se, iako neizbežno pojavljivati kao i svi drugi grubijani, u ogromnoj većini slučajeva moći zaobići nekim alternativnim rutama.

Kako iz libertarijanske perspektive treba postupiti sa komšijom koji pravi buku u celoj zgradi tokom noćnog vremena?

Jer zapravo ne krši princip neagresije, ali iz razloga zdravog razuma njegova dela ipak treba zaustaviti.

anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0,0001btc)

Po čemu se osoba-komšija razlikuje od drugih iritirajućih faktora, kao što su oluja, autoput ispod prozora, avioni koji prolaze, psi koji laju i slično? Samo po tome što sa njim možete pokušati da se dogovorite, dok je najrealističniji način da izbegnete ostale iritirajuće faktore zvučna izolacija.

Ali komšija, sa svoje strane, takođe razume da, kada odete kod njega i zahtevate da prestane buka, vi pokazujete dvostruke standarde, jer da ste se aktivno zaštitili od buke ostalih gorenavedenih izvora, ni buka iza zida vas ne bi brinula, jer bi njen nivo bio ispod praga.

Tako ćete, nakon što sasluša vaše želje u vezi sa smanjenjem nivoa buke, očekivati dogovor. Predmet dogovora može se pokazati najneočekivanijim.

Možete izjaviti da, pošto oni ovde tako burno slave da se čovek ne može naspavati, neka i vama sipaju – i pridružite se zabavi.

Možete pitati kada se očekuje kraj banketa, i, nakon što dobijete odgovor, objaviti da ste saglasni da izdržite do tada, ali ako nastave nakon toga, neka budu spremni na najstrože sankcije, od „sraćanja ispred vrata“ do „razbijanja vrata sekirama“.

Možete se dogovoriti za novčanu kompenzaciju koja će biti dovoljna da prenoćite u nekoj mirnoj hotelskoj sobi u blizini…

Uglavnom, ima mnoštvo varijanti.

Ali, naravno, možete i da se ne dogovorite. To će značiti da niste imali sreće jedno sa drugim: pojavila se primedba, pokrenuli ste konflikt, konflikt nije rešen, u budućnosti je moguća njegova eskalacija, što nosi troškove za obe strane. I nikakvi tata-mama-država vam neće pomoći, već ste veliki, vreme je da sami naučite da se dogovarate.