Автор: Анкап-тян

Zamislimo situaciju: mladić preti ženi igračkom pištoljem (kopijom pravog).

Žena je uključila režim samoodbrane i ubila muškarca. Da li je žena u ovoj situaciji u pravu? Da li je moguće ubiti čoveka ako ti on uperio repliku pištolja?

Aleksej Deripaska

Znate, odmah mi je na pamet došao nedavni epizod, sličan zapletu komedije „S lagkim parom“, samo u savremenim SAD. Žena policajka, misleći da ide kući, greškom ulazi u tuđi dom. Tamo vidi stranca i odmah ga ubija, misleći da je provalnik.

Dovoljno je očigledno da u ovom tragičnom nesporazumu sva odgovornost u potpunosti leži na ženi, jer objekat napada nije učinio ništa da izazove taj napad. Ponašanje žene, uverene da je pronašla provalnika, potpuno je logično i pohvalno: samo takva munjevita reakcija daje garanciju da provalnik neće stići da izvuče i upotrebi oružje prvi. Ali greška ne oslobađa odgovornosti, i sudski postupak između žene i tužioca koji je podneo tužbu za naknadu štete zbog ubistva, najverovatnije će dovesti do toga da žena mora da plati sve troškove po punoj zaradi.

Ali sada u zadatak dodajemo provokativno ponašanje ubijenog. Ispostavlja se da je pojavljivanje situacije u kojoj se žena branila od pretpostavljenog napada izazvano ne samo tragičnom greškom, već je i direktna posledica nepromišljenih postupaka pokojnika. Njeno ponašanje je takođe potpuno logično i pohvalno, kao i u prvom slučaju, ali se razlikuje strana čiji su postupci direktno izazvali nesrećan slučaj.

Zato će ovde potencijalni sudski postupak najverovatnije doći do zaključka da punu odgovornost snosi muškarac koji je pretio ženi maketom. Hteo da se šali? Pa, čestitam, fenomenalno si se našalio!

… to je zato što na boku tvog pištolja piše „maket“…

U Gruziji postaje zanimljivo

U nedelju su u Gruziji održali predsednički izbori. Još uvek nisu svi listići prebrojani, ali, koliko se može suditi prema objavama na ruskom jeziku, drugi krug je neizbežan. Takmiče se kandidat vladajuće partije „Gruzijski san“ i kandidat bivše vladajuće partije „Jedinstveno nacionalno pokret“. Svi smo videli kako vladajuća partija sa porazom gubi druge krugove u Rusiji, i nema nikakvih osnova da se očekuje da će u Gruziji biti drugačije. Tako da će, najverovatnije, Gruzija ponovo početi da se okreće ka putu sa kojeg je skrenula 2012. godine.

Kao jednu od svojih prvih radnji nakon primanja zakletve, kandidat ENP-a Grigor Vašaadze obećava da će pomilovati trećeg predsednika Gruzije Mihela Saakašvilija i vratiti mu gruzijsko državljanstvo.

Grigor Vašaadze

I posebno treba čestitati gruzijskim libertarijancima, koji na prošlim izborima još nisu imali svoju političku partiju, a na ovim libertarijanski kandidat po preliminarnim računicama dobija više od dva procenta. Poređenja radi, na prvim izborima u SAD, gde je učestvovao kandidat libertarijanske partije, on je dobio manje od četiri hiljade glasova.

Postoji veoma dobar video-blog na kojem je veoma praktično pratiti vesti iz Gruzije i Armenije – kanal Alekseja Romanova – pretplatite se ako već niste.

Ako je anarhizam istorijski levi pokret, zar ankap nije eklektično strujanje?

Rekla bih da je upravo „levo kretanje“ tipično eklektički pravac, jer je to skup potpuno nespojivih pojmova. Ovde imate i slobodu samoizražavanja i političku korektnost. I odsustvo eksploatacije i visoke poreze. I pravo na rad i rat protiv štrajkbrekera. I slobodu savesti i šerijat. I diktaturu proletaarata i parlamentarnu demokratiju.

Isto tako je eklektičan i anarhizam, ako ga posmatramo bez precizirajućih termina preko crtice. Zajedničko svim anarhističkim pravcima je samo jedno: ukazivanje na mogućnost i poželjnost oslobađanja društva od države. U ostalom, kod anarhista je potpuni miks, od „vlasništvo je sveto“ do „vlasništvo je krađa“, od apologeta teorije vrednosti zasnovane na radu do marginalista, od onih koji osnovu svakog blagostanja vide u podeli rada, do onih koji u istoj toj podeli vide koren svih nevolja.

Anarho-kapitalizam se prilično jasno može prikazati kao presek skupova. Pa, znate, svi oni krugovi sa popločanim oblastima, koji podsećaju na današnje moderne šarene „koloboke“. Od anarhizma se uzima sve što nije u suprotnosti sa ekonomskom teorijom, od kapitalizma sve što nije u suprotnosti sa NAP-om. Na kraju dobijamo prilično skladno učenje, praktično očišćeno od eklekticizma. To se lako proverava: postavljajte ista pitanja najrazličitijim ankapovima i dobijaćete veoma slične odgovore po sadržaju. Sa eklektičkim učenjima takav trik ne prolazi.

Moglo se nacrtati dva koloboka koji su u prijateljstvu organizama, ali lenjo je

Da li je država potrebna, koje funkcije ona može (treba) da obavlja, zašto minarhija nije dovoljna?

anonimno pitanje

Znate, mogao bi se banalno odgovoriti da država nije potrebna, jer – i dalje sledi dug spisak problema koje ona uzrokuje. Moglo bi se pozvati na to da što je manja mera državne intervencije, to više cveta i miriše ekonomija. Ali vrednosti su subjektivne, i ne može se za sve na bilo koji način odgovoriti da država nije potrebna. Ljubitelja čavura u dupčetu trenutno ima punih lavica, i mnogi zahtevaju da im se on gurne još dublje. Nije im dovoljna minarhija, dajte im socijalizam, učili su u školi da je u socijalizmu sloboda, jednakost i bratstvo, ili barem red i bezbednost.

dobrovoljno i uz pesmu!

Ipak, ni takav pristup ne prolazi kao argument. U društvu je uvek visok procenat konformista koji će odobravati status kvo, kakav god on bio čudan, tako da bi tvrdnja da većina direktno, iskreno i aktivno želi državu, pa čak i da će izaći u njenu odbranu, takođe bila nepromišljena.

Pitati predstavnike države o tome da li je država potrebna, i kako bi bilo da se ovde malo pomerimo i oslobodimo komadić zemlje za ankap – to bi bilo sasvim naivno.

Dakle, da bi se dobio korektan odgovor na pitanje da li je država potrebna, prvo će se morati ipak postići pojavljivanje negde nekog normalnog, relativno čistog ankap-a, a onda neka tržište odluči u obliku migracioniih i novčanih tokova. Ako će se u ankap-u stabilno pojavljivati oni koji žele to make the state great again, to znači da je država potrebna. Na primer, jednostavno zato što je potrebno imati na koga da se besni. A ako će nakon jedne generacije života pod ankap-om država biti percipirana kao čudan, drevni, varvarski institut poput ordalije ili neke druge omerta, to znači da je čoveku ipak nije potrebna kao takva, samo što je trenutno ona po činjenicama tu, i mnogi se mire sa njom.

Da li će uz ankap postojati neka zaštita od tih samih piramida i drugih varijanti „naebiznesa“?

Nedavno iskustvo „Cashbery-ja“ pokazuje da institut reputacije ovde ne funkcioniše baš najbolje, i ljudi, uprkos očiglednim činjenicama, nastavljaju da šalju tamo novac.

anonimno pitanje

Pozvaću se na klasika. Sergej Mavrodi je, lansirajući još jedno svoje delo, detaljno objašnjavao da je postojeći novac finansijska piramida, i da je ono što on radi zapravo ista takva piramida, samo bolja, jer donosi veći procenat. Tako da se ne može reći da oni koji ulažu u hajpuve (High Yield Investment Project) nisu upoznati sa tim. Naprotiv, postoji prilično širok krug ljudi koji se uzbuđeno bave svime tim, pretražujući mrežu u potrazi za novim piramidama, kako bi ušli u njih što ranije i успеli da izađu pre nego što dođe do skema. Odmah zatim počinju da se grade mreže referala, nakon nekog vremena dolaze prvi radosni odgovori onih koji su uspeli da povrate depozit, a nakon još nekog vremena sve to se završi, i ljudi traže nešto novo.

Kockanje je super, ono ljudima donosi radost i osećaj ispunjenosti života. Tržište uvek odlučuje o kockanju, ono prolazi kroz asfalt čak i u situaciji potpunog i bezuslovnog zabrane. Jednostavno ih ne treba ometati, neka mirno konkurišu sa drugim vidovima skupog slobodnog vremena. Sva ova razmatranja u punoj meri se odnose i na takvu vrstu kockanja kao što su finansijske piramide ili lutrije.

Vratimo se na ankap. Emisija hartija od vrednosti, tokena, dugovanja, lutrijskih listića – nije nikako regulisana. To znači da za razne hajpuve postoji potpuna sloboda. Oni kojima je upravo to potrebno, ne trebaju im nikakve zaštite, oni su ionako svesni da je to visok rizik. Pitanje se, dakle, svodi na to kako će se situacija promeniti u ankapu, u poređenju sa trenutnim stanjem, za slučaj „čovek traži pouzdani investicioni instrument i pokušava da ne naleti na hajpu“.

Znate, u smislu instrumenata pomoću kojih se jedni investicioni proizvodi razlikuju od drugih, promeniće se malo toga. Takođe će biti potrebno pažljivo proučavati svaku ponudu, uključiti logiku, istražiti tu čuvenu reputaciju i tako dalje. Možda će tržište odlučiti umesto mnogih rejting agencija, uključujući i one koje rade po porudžbini, a možda ljudi neće biti spremni da plaćaju za takve stvari, pa će morati samostalno da prikuplja sve informacije.

Ali najglasniji znak koji govori investitoru da ovde ne treba ulaziti, to je naravno, referalni program. Ako projekat plaća za privlačenje klijenata, verovatnoća da to nije piramida nije nula, ali pošto tražite upravo investicioni projekat, zašto vam uopšte treba ta stvar gde se glavna dobit očekuje od privlačenja novih ljudi, a ne od samih investicija. Pošaljite agitatora u šupak i tražite nešto drugo.

Zar Microsoft nije monopolista u sferi operativnih sistema?

Naravno, postoje i drugi OS-ovi, ali je Windows mnogo popularniji od nekog Debiana. Pri tome, koliko mi je poznato, takvo monopolsko stanje nije podržano od strane države (čak i obrnuto), već je nastalo upravo na slobodnom tržištu softvera.

Koliko razumem, vi predlažete da diskutujemo o Microsoftu kao primeru monopolije koja je nastala i zadržala stabilnost na slobodnom tržištu.

Zaista, Microsoft je nekada kreirao veoma uspešno rešenje, značajno smanjivši prag ulaska korisnika u temu personalnih računara, kako kroz jednostavnost korišćenja, tako i kroz činjenicu da je MS DOS bio veoma malo zahtevan po pitanju resursa, u poređenju sa monstrumoznim Uniksom. Zatim je preko sistema kreiran dobar grafički interfejs. Potom, kada je kompaktnost softvera za većinu korisnika postala nekritična, proizvodi kompanije su na vreme reagovali na to i počeli da se razvijaju u pravcu proširenja funkcionalnosti i poboljšanja dizajna. Ukratko, stružno praćenje tržišnih stimulusa omogućilo je kompaniji da dobije veliki udeo na tržištu desktop operativnih sistema. Akumulirani mrežni efekat je takav da pojedinačni neuspešni proizvodi, poput Windows Viste, više nisu sposobni da unište kompaniju; za to bi bio potreban dug niz loših odluka. Ipak, to je sasvim realno. Na primer, pregledač kompanije Google je pobedio Internet Explorer, uprkos njegovoj dubokoj ukorenjenosti u sistemu i prvobitno gotovo monopolskom položaju.

Naravno, može se raspravljati o tome da je država pružala podršku Microsoftu progoneći pirate. Da su pitanja monetizacije softvera u potpunosti prepuštena njegovom proizvođaču, bilo bi manje izobličenja. Ali to ne izgleda kao faktor koji pomaže samo Microsoftu, a ne pomaže njegovim konkurentima. Tako da, u suštini, možemo u prvom približenju smatrati da je tržište ovde slobodno.

I kako je toj velikoj kompaniji u slobodnim tržišnim uslovima? Teško joj je. Na smanjujućem se tržištu operativnih sistema za PC njen udeo je stabilno velik, iako je daleko od 100%. Na tržište operativnih sistema za telefone nije uspela ozbiljno da uđe, tamo dominiraju dva druga proizvođača. Konzole za igranje, naočare proširene stvarnosti, mnoštvo drugih proizvoda – takođe nisu previše uspešno probili.

To jest vidimo da se sve one užase kojima nas plaše udžbenici političke ekonomije u vezi sa monopolima ne mogu primeniti na kompaniju Microsoft: ona ne može da se opusti, podigne cene i uzima monopolsku rentu, već mora, baš kao i svi ostali, marljivo da unapređuje svoje proizvode i vodi fleksibilnu cenovnu politiku kako bi čak i siromašniji klijenti radije kupovali Windows nego koristili pirateriju – a ipak, jedna za drugom, IT kompanije je premašuju po tržišnoj kapitalizaciji.

kompanija kao kompanija…

Da li ideja ograničavanja prava glasa protivreči libertarijanizmu?

Ako građanin može dobiti pravo glasa plaćanjem dobrovoljnih poreza, a u slučaju nemogućnosti ili nevolje da glasa – jednostavno ne plaćajući poreze (državne takse itd. ne računaju se).

Ovde sve zavisi od toga koja se tačno pitanja rešavaju glasanjem.

Ako je to lokalni referendum koji rešava pitanje zabrane prodaje alkohola u okviru opštine tokom noćnih sati, onda je potpuno nebitno da li građanin plaća poreze dobrovoljno ili prisilno – u svakom slučaju, sprovođenje odluke takvog referenduma biće u suprotnosti sa libertarijanskim principima. Ovo se još više odnosi na očiglednije slučajeve, kada se, na primer, bira deputat koji će imati ovlašćenja da donosi proizvoljne regulative.

Ako se, na primer, glasanjem stanovnika kondominijuma odlučuje da li će se deci za Ivanjdan (Ivana Kupala) za proslavu izdvojiti samo dečije igralište, ili neka se polivaju vodom gde god žele, onda je ovde potpuno nebitno, ako živite u tom dvorištu, da li na vreme plaćate komunalne usluge ili ne, ograničavanje vašeg prava glasa po tom principu bilo bi neopravdano, jer se ne radi o raspodeli novca, već o privremenoj promeni pravila korišćenja zajedničkog resursa.

Ali, naravno, u svim slučajevima kada se glasanje odnosi na raspodelu nekog novca koji se prikuplja u zajedničku kasu, uzimanje u obzir glasova samo onih koji su u tu kasu uplatili novac je potpuno prirodna taktika za libertarijance.

Postoji, međutim, još jedan nijans. Na primer, jedna inicijativna grupa je prikupila novac i glasala da se za taj novac postavi spomenik Stalinu u privatnom parku, iznajmivši od vlasnika parka prostor za to. A druga inicijativna grupa je prikupila novac i glasanjem odlučila da ogradi spomenik Stalinu bodljikavom žicom, postavivši na uglove ograde dekorativne mitraljeze, i takođe iznajmila teritoriju od vlasnika parka za ovu instalaciju. Ako je prva inicijativna grupa želela da izazove konflikt u društvu, postigla je svoj cilj. Ali ako su želeli da mirno i tiho položite cveće prijatelju svih dece, onda je imalo smisla interesovati se i za mišljenje onih koji ne doprinose za spomenik, ali imaju svoje mišljenje. Ili će oni biti blagovoljno ravnodušni, i tada zašto ne postaviti, ili će biti aktivno protiv, i tada treba tri puta razmisliti.

privatna inicijativa

Kakva kazna može dobiti haker u Ankapu za svoja dela? A pentester, ako izvrši proboj radi pomoći, ne upozorivši potencijalnu žrtvu/spasavanog?

ℛØ௶Ꭿℒ ℋᎯℭᏦℰℛ (pitanje plaćeno u iznosu od 0.00119699btc)

Hvala na proširenju vidika, sada znam šta je pentester))

Ko je haker ili pentester sa pravne tačke gledišta? To je trespasser, odnosno kršitelj granica privatnog vlasništva. Samo po sebi takvo kršenje još uvek ne nanosi štetu vlasniku imovine, ali vlasnik ima puno pravo da mu se suprotstavi.

Istovremeno, proizvoljnost vlasnika u izboru sredstava suprotstavljanja je ograničena. Jedno je stvar – odbiti sam provalu (ja sam malo otvorila vašu kapiju i pogledala unutra, vi me besno gledate, kao „šta buljiš“, ja zatvaram kapiju, okrenem se i prođem pored), a druga stvar – goniti onoga ko je tu provalu izvršio. Vi više niste na svom teritoriju, prodiranje kod vas se u ovom trenutku ne dešava, pa kakvi su vaši osnovi da primenite nasilje?

Jedini takav osnov mogao bi biti imovinski zahtev. Pravo da upucate stvarnog fizičkog trespassera koji je prekršio granice vašeg privatnog vlasništva dobijate samo zato što imate ozbiljne osnove da u njemu pretpostavite stvarnu pretnju za vašu imovinu. I to u većini slučajeva sud smatra da takvi osnovi nastaju tek onda kada je granica vlasništva jasno označena, na granici je postavljena tablica „Trespassers will be shot“, a kršilac ju je video i ignorisao.

Na taj način, čak i u slučaju da ste, ulažući određeni trud, uspeli pouzdano da utvrdite identitet hakera koji je provalio u vaš mrežni resurs, nećete moći legalno da tražite bilo kakvu nadoknadu od njega dok ne razjasnite koja je tačno šteta naneta. Pri tome, kopiranje informacija, čak i ako su vam veoma dragocene, ne nanosi štetu. Ako, recimo, haker izazove kvar u radu servera i vaša internet prodavnica ne radi dva sata – to je već stvarna šteta čija se veličina može proceniti. A kako se u ankapama radi sa imovinskom štetom, to sam već mnogo opisala.

Jasno je da će malo ko želeti da troši ogromne resurse na pronalaženje hakera i njegovo privođenje sudu, većina će, naravno, preferirati pasivnu odbranu, jer je to na kraju jeftinije. I tada su pentesteri sa svojim korisnim interesom prvi prijatelji biznisa. Organizujući testove proboja sa naknadnim detaljnim preporukama za informacionu bezbednost, oni će po povoljnim cenama vlasnicima informacionih resursa obezbediti prevenciju hakerskih napada.

Naravno, tržište teško da će u potpunosti rešiti pitanje hakera, to će još dugo ostati niša za entuzijaste uzbuдно intelektualne zarade. Ali, kada se smiri, haker će, naravno, prelaziti u profitabilnije grane.

Hoću stikere za Telegram

Pošto objava sa predlogom da mi dozvolite da primim donacije za održavanje čitanja Adama Smita nije prikupila prag brojku lajkova, može se zaključiti da biste radije želeli da potrošim vaše donacije na nešto zanimljivo za svoj kanal. Zato mi je palo na pamet da bi bilo lepo da napravim svoj stickerpak. To bi, s jedne strane, obradovalo neodređeno širok krug ljudi, a s druge strane – doprinelo poznatosti kanala među publikom kojoj bi inače bilo malo teže pristupiti.

Hajde da uradimo ovako. U komentarima ove objave ostavljajte ideje za stikere otprilike u ovom obliku: emodži kojem će biti vezan stiker, neka meme citat iz neke moje objave (opciono), ili bilo koja druga meme fraza, okvirna ideja za sliku ili čak link ka skici. Ideje, naravno, možete i treba da lajkujete, komentarišete i doradujete.

Pored ideja, biće nam potreban izvršilac. Organizovanje punopravnog takmičenja za stickerpak bi bilo previše za mene, zato hajde da uradimo ovako. Nacrtajte jedan stiker kako bi se mogao proceniti stil, pošaljite link ka slici u komentare. Ja biram autora čiji mi se stil dopadne (uzimajući u obzir vaše lajkove, naravno!), i zatim razgovaramo o daljim detaljima. Što se tiče cena, predlažem da se orijentišemo na 0.00100000btc za prvi stiker, i po 0.00050000btc za svaki sledeći. Plus, naravno, navođenje autorstva stickerpaka, ako to bude vaša želja.

Molim vas da šire delite ovu objavu kako bismo obuhvatili što više potencijalnih izvođača – to je samo u vašem interesu ako uspemo da pronađemo zaista sjajnog umetnika koji je spreman da se prihvati posao stickerpaka.

Da li je moguće samosuđenje kod ankapije?

Takođe prilično popularno pitanje, raniji odgovori se traže pod tagom „sud“, biće teško dati nešto novo, ali ću se potruditi.

Evo, ovde sam definisala sud kao pravni institut u okviru kojeg treće lice rešava konflikt između strana, uz pojašnjenje da u ankapu sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu. Takođe, već sam morala da se pozovem na pravni princip da niko ne može biti sudija u sopstvenom predmetu.

Na taj način, formalno, samozakonstvo nije pravna procedura, i na tome bi se pitanje moglo zatvoriti, ali stvarni svet unosi svoje korekcije.

Prvo, čovek je potpuno u pravu da izvrši samozakonstvo nad sobom. Pokajao se za neka svoja stara dela i oduzeo sebi život. Ili je odlučio da donira desetak bitkoinova u humanitarne svrhe. Ili je nagradio sebe par koktela zato što je uspeo da ispoštuje rok. To je samozakonstvo: čovek je sam dao procenu svojim postupcima, sam odredio meru odmazde, sam izvršio presudu.

Drugo, u situaciji konflikta jedna strana može predati sebe na sud drugoj strani. Evo, pogrešila sam, predajem se tvom sudu, presudi pravedno čime da nadoknadim štetu. To može biti i čin poverenja koji jača dalji odnos, i čin nepromišljenosti koji će postaviti osnovu za buduću tešku uvredu, i suptilna manipulacija usmerena na to da dotakne drugu stranu i natera je na oproštaj – sve zavisi od gomile okolnosti, ali nekako takav dogovor takođe ostaje dobrovoljan, a samim tim i pravni, i to se takođe može nazvati samozakonstvom.

Treće, jedna od strana u konfliktu može doneti odluku da nanese drugoj strani neku štetu i na tome se smiri. Prevarili su me u restoranu, uvredili me u odgovoru na primedbu, ja mirno izađem napolje, razbijem izlog i odem. To je takođe samozakonstvo: restoranu je određena moja presuda da uništi izlog. Da li je to pravna procedura? Ne. Da li je moguća u ankapu? Da. Da li će konflikt biti rešen nakon primene ove procedure? Sasvim je moguće, ako pasivna strana u konfliktu, nakon zdravog razmišljanja, proceni da je i neka druga bude, jer je tako jeftinije nego tužiti se.

Teorija polomljenih prozora u punom sjaju