Sa velikim nestrpljenjem iščekujem snimak predavanja stilistkinje Farize Rodrigez „Power dressing“ o uticaju ljudskog izgleda na percepciju drugih ljudi, i kako to iskoristiti, naročito ruskoj opoziciji. Predavanje će biti ovog nedeljnog, 4. avgusta, u Piteru, tako da ako je neko odatle ili iz okoline, možete pokušati da se probijete na poslednja preostala mesta.
Predavanje organizuje Čajni klub, sva registracija ide preko njih.
Sama akcija 27. jula je, naravno, izgledala prilično inspirativno. Čak i ako se do samih izbora ne desi ništa drugo značajno, i ako opozicioni kandidati ipak ne budu pušteni do izbora, ipak se kandidatima vlasti na ovim izborima malo šta srećuje. Štaviše, vrlo je verovatno da će to dovesti do usvajanja izmena u zakon o izborima: dozvoliće prikupljanje potpisa preko državnih usluga, ili će vratiti izborne depozite, ili će drastično smanjiti prag prikupljanja, ili će ukinuti grafološku ekspertizu – kraće rečeno, vlast će morati da preduzme mere za suzbijanje ovakvih skandala u budućnosti, jer im je to u sopstvenom interesu.
Dakle, Moskovci su odlični, njima i priliči, kao stanovnicima prestonice snažno centralizovane države, da pokazuju povećanu opozicionost – pa su je i pokazali, istovremeno sa demonstrativnom civilizovanošću ponašanja.
Sada hajde da malo razgovaramo o taktici. Iskreno govoreći, navedeni isečak iz priručnika me je podsetio na: Die erste Kolonne marschiert… die zweite Kolonne marschiert – plan bitke kod Austerlica. Bez pune borbene usklađenosti nemoguće je obezbediti jasno disciplinovano ponašanje velikih masa ljudi. Ova uslovna Rosgvardija može dugo vežbati formiranje u kolone, trčanje u vozovima i tako dalje. Za ljude koji se nisu unapred obučavali, odgovaraju samo najjednostavnije taktike, poput „hajdemo tamo da blokiramo put“, „držimo se zajedno“, „krećemo kroz uličice na onaj trg“ i slično.
Čovek koji dođe na nesankcionisanu akciju može biti prilično izinventivan u smislu spoljašnje reprezentacije, došao je da napravi sliku i stekne utiske, čime se i bavi. On prilično dobro razume zadatak akcije u celini, sposoban je da izdvoji provokatore i generalno je veoma motivisan – važno je ne protraćiti njegov entuzijazam na razne besmislenice. Na primeru 27. jula vidi se da bez lidera ljudi su nekoliko sati uzburkavali čitav centar grada, a čim je policija oslobodila krivce proslave i počela da njima upravlja, svi su se našli lokalizovani na jednom trgu, okruženi i vezani.
Naravno, ako protest postane višednevni, ljudi će sebi dozvoliti sve složeniju koordinaciju i podelu rada. Pojaviće se relativno disciplinovane grupe manje ili više stalnog sastava i slično.
Ako pogledate proteste u Jerevanu, tamo je postojao štab, ali ne čini se da se on intenzivno bavio taktičkim pitanjima poput „ko koga vodi na koju ulicu da blokira saobraćaj“, već su se više pojavljivali sa opštim pozivima u okviru nekakvog plana kampanje. U Rusiji se ne može računati na postojanje štaba, jer će bilo ko ko se istakne biti odmah uhapšen. Tako da je ovde prisilno potrebna mnogo decentralizovanija taktika bez oštrih sukoba, sve dok silovci ne budu iscrpljeni. Tek tada bi uslovni lideri protesta mogli biti iskorišćeni u toj ulozi kako bi vodili pregovore.
I, naravno, protestantima je važno da zadrže lojalnost pasivnog dela Moskvića, jer stalni ulični protesti u velikom gradu neizbežno stvaraju neprijatnosti. Rat vlasti i društva je jedno, a građanski sukob unutar društva je nešto sasvim drugo, to ne bi trebalo dovesti do toga.
Ja sam malo dopunila onajdanju članak sa odgovorom Aleksandru Jelesevu. Kao dopuna – reklama za novi projekat Aleksandra Litreeva i misteriozna želja da se ne jede žuti sneg.
Takođe dupliram ovde iz članka pominjanje o prikupljanju ideja o primeni doktrine obuzdavanja na državu.
Ako imate sveže interesantne ideje, kakve bi se nenasilne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Takođe, pošto se već desila takva prilika, upoznala sam se bliže sa projektom Dobroum, koji se ispostavio kao prilično interesantan fenomen, i o njemu bih volela da pričam detaljnije.
Kao i moj projekat, Dobroum se gradi oko sopstvenog sajta, ali ima znatno veći prodor u različite društvene mreže, od kojih je najrazvijeniji i najinteresantniji YouTube kanal (skoro 20 hiljada pretplatnika). Na sajtu se navodi da je Aleksandra na kreiranje projekta inspirisao Freedomain Radio – kanal kanadskog blogera Stefana Molinjua, koji ima prilično skandaloznu slavu u englesko govorom okruženju, a u rusko govorom okruženju ga samo povremeno pominje Mihail Svetov. Sa sadržajem Molinjuaih ideja praktično nisam upoznata, ako ne računamo na veoma sažetu stranicu na Wikipediji, tako da ne uzimam u obzir da sudim o kontinuitetu između Jeleseva i Molinjua u ideološkom smislu.
Sam Aleksandar u svojim video snimcima i člancima forsuira dve glavne ideje:
Kao primarnu metodu Aleksandar koristi „zaključivanje iz prvih principa“, drugim rečima dedukciju u duhu Rothbarda. Istovremeno, kao što vidimo po slučaju sa IQ-om, on je sklon da veruje istraživanjima u oblasti prirodnih nauka i da na njihovoj osnovi donosi zaključke o željenom uređenju društva, što je opasno blizu različitim scijentističkim praksama socijalnog inženjeringa, toliko popularnim u 20. veku. Ideje spontanog poretka i evolucioni pristup mu, koliko mogu da sudim, nisu bliski.
Aleksandar živi u SAD, tako da kada raspravlja o ruskim događajima, taj momenat treba uzeti u obzir. Za revanche, snimci koji se tiču same američke problematike kod njega su veoma interesantni.
Uglavnom, pretplatila sam se na njegov Jutjub kanal, a na telegram nisam – tamo ima previše svega trenutnog, po mom ukusu, a ja sam već blizu granice mogućnosti percepcije, pa moram veoma pažljivo da pristupim pretplatama kako ne bih trošila previše snage na preskakanje sadržaja. A vi, naravno, odlučite sami. U svakom slučaju, među ruskojezičkim kanalima ovo je prilično jedinstven i sasvim simpatičan primer takvog pomalo naivnog liberalno-konzervativizma.
Bitarh, Ankap-tjan
Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.
Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.
Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.
Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.
Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.
Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.
Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:
Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.
Šta možemo videti iz ove matrice?
Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.
Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.
Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.
Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.
Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.
Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.
Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.
I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.
Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Inglikament Arcebantovski-Buht
Naveli ste tri kategorije lica, pri čemu bi prve i treće želele da promene status kvo (trenutno su abortusi dozvoljeni, a komuniste se ne baca s helikoptera u okean), dok bi druge želele da ga zadrže (dobrovoljni odnosi s maloletnicima su već ograničeni). Libertarijanci vode društvenu kampanju kako bi promenili veoma mnogo stvari u društvu, i zato im je potrebna veoma široka društvena podrška. Ali preferencije različitih ljudi će neizbežno biti različite, i što ćete aktivnije boriti za čistoću redova, to će vaša podrška biti manja.
Povodom toga bih želela da preporučim za čitanje post na jednom zanimljivom kanalu koji vode anarhisti, koji očigledno imaju u anamnezi levičarenje, ali su ga donekle prerasli (pretplate se, inače, kanal je dobar). U postu se analiziraju strategije ponašanja u konfliktu za široki ekspansivni društveni pokret i za hermetičnu sektu. Primećena je zanimljiva karakteristika da je ekspansivno širenje obično praćeno prilično mirnom retorikom, dok su sektari u svojoj retorici izuzetno agresivni, iako se pritom njihov sastav i broj zadržavaju.
Libertarijanski pokret je sada u usponu, pa će neizbežno privlačiti razne frekove. Ne trošite snagu na unutrašnje sektarstvo, korisnije je fokusirati se na karakteristike svetskog pogleda koje vas spajaju. Što se tiče pedoistarije, možete samo sleći ramenima i reći da lično ne razumete kako je moguće toliko ne verovati ličnim preferencijama tinejdžera i odobravati državno nasilje za zločine bez žrtava, ali ste ipak spremni da sarađujete sa konzervatorima po pitanju smanjenja poreza i mnogim drugim pitanjima. Ovde su protivstavljeni mom nedavnom postu, gde sam fantazirala kako bi hipotetički američki libertarijanci, iako nemaju većinu u Kongresu, ipak određivali dnevni red i provodili svoje zakone, koristeći protivrečnosti između socijalista i konzervatora.
Ukratko, ako ste se već upisali u politiku, budite fleksibilniji, udružujte se oko zajedničkih interesa, a ratovati ćete stići kada u parlamentu Prelepe Rusije Budućnosti budete diskutovali o nacrtu zakona o ukidanju starosne granice za pristanak. Ako uspete da steknete dovoljno široku podršku po ovom pitanju, helikopter vam neće biti potreban.
U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.
Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.
Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.
Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.
Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.
Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.
Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.
Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.
Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).
Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.
Rubrika „Dnevni Friedman“ je ponovo sa vama! Objavljujem završno desetog poglavlje Mehanike slobode „Nemam nikakve potrebe“. U njemu David Friedman govori o štetnoj ideji izdvajanja posebne klase potreba koje imaju beskonačnu vrednost, jer to umanjuje vrednost cele ideje slobode.
Za neko vreme biće spremljena objedinjena datoteka sa prvim delom knjige u epub formatu, a za sada najnestrpljiviji mogu pročitati tekst i sa sajta.
Objavljujem deveto poglavlje Mehanike slobode, „Eksploatacija i kamata“. Ovde David Friedman ukratko objašnjava šta nije u redu sa marksističkim učenjem o eksploataciji rada radnika od strane kapitalista, zašto je u redu uzimati kamate, i zašto nasledstvo treba da ode nasledniku, a ne da se deli svima podjednako.
Do kraja prve dela ostalo je još samo jedno poglavlje, njegov prevod je već poslat, samo treba da se uredite. Zatim će prvi deo biti objavljen u jednoj datoteci za preuzimanje, i nastavićemo dalje. Proces ide živahno, šaljite svoj novac na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo, kako bi išao još i veselije.
Ako neko ima na umu izdavačku kuću kako bi se objavio mali tiraž Mehanike slobode u papirnom izdanju, možete unapred prikupljati informacije kako biste unapred razmotrili detalje, i kako po završetku prevoda ne biste gubili vreme na pregovore o izdanju.
Predlažem vam prevod osmog poglavlja traktata Dejvida Fridmana „Mehanika slobode“: „Monopol II: Državni monopol radi zabave i koristi za“. U prethodnom poglavlju dat je pregled vrsta monopola, dok su ovde detaljnije opisani neki mehanizmi zahvaljujući kojima se državni monopoli formiraju i održavaju. Ilustrativni materijal se, naravno, odnosi na SAD, ali su mehanizmi prilično univerzalni.
Takođe sam, neočekivano za sebe, prodrala u tako stranu mi društvenu mrežu kao što je Vkontakte. Jedan od čitalaca je odlučio da tamo otvori ogledalo mog kanala. Dakle, ako se najprijatnije osećate baš tamo (zgodno je komentarisati, deliti i sve to zbog čega se kasnije izlaze kazne i pokreću krivični postupci) – dobrodošli ste.
Oleža)
Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.
Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.
Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.
Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.
Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.
